Da li bojkot izbora mudra strateška odluka ili potez očajnika? U modernoj višestranačkoj Srbiji, zabeleženo je pet slučajeva bojkota izbora.
Prvi put, decembra 1997. godine, deo opozicije (Demokratska
stranka, Demokratska stranka Srbije i Građanski savez Srbije) nije učestvovao u
izbornoj trci. Drugi i treći slučaj vezan je za predsedničke izbore početkom
milenijuma - Vojislav Koštunica je dva puta 2002. godine pirovo pobedio
Miroljuba Labusa i Vojislava Šešelja. Zbog tadašnjeg važećeg zakona da na
predsedničke izbore mora da izađe više od 50 odsto upisanih birača, već u prvom
krugu pali su i po treći put predsednički izbori 2003. godine.
Najsvežiji zabeležen slučaj bio je 21. juna 2020. godine,
kada je opozicija, zbog izbornih uslova, ovim političkim činom pokušala da
izvrši pritisak na vlast. Tom prilikom deo opozicije bojkotovao je republičke i
lokalne izbore. Ove godine, deo opozicije okupljen oko Stranke slobode i pravde
i Novog DSS-a, propušta lokalne izbore u Beogradu i u beogradskim opštinama.
Koliko su bili
uspešni bojkoti izbora, za Insajder pričaju analitičar Cvijetin Milivojević i
Veran Stančetić, profesor Fakulteta političkih nauka.
“Najspecifičniji
bojkot parlamentarnih i predsedničkih izbora je onaj iz decembra 1997. godine.
On se dešava nakon uspeha opozicije na lokalnim izborima 1996. godine, kada je
tadašnja vladajuća partija Socijalistička partija Srbije izgubila 40 gradova i opština
u Srbiji. Opozicija je imala dobru startnu poziciju. Međutim, zbog sukoba
unutar tadašnje koalicije Zajedno, Demokratska stranka i Građanski savez
Srbije, posle smene Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika, odlučuju da
bojkotuju izbore”, podseća Milivojević.
Vlast menjala zakone
pred izbore
Raspisivanju redovnih parlamentarnih i predsedničkih izbora
u Srbiji prethodio je izbor Slobodana Miloševića na mesto predsednika Savezne
Republike Jugoslavije.
Očekivalo se da koalicija "Zajedno" na krilima pobede
na lokalnim izborima 1996. i masovne podrške građana iskazane u višemesečnim
demonstracijama ugrozi Miloševićevu vlast i na republičkom nivou. Međutim,
jedinstvo najvećih opozicionih partija nije bilo dugog daha, pa je početkom
leta došlo do raspada koalicije.
Ni izbori 1997. godine nisu mogli da prođu bez izmena
izbornog zakonodavstva u samo predvečerje glasanja, pa je tako vladajuća većina
odlučila da broj izbornih jedinica podigne sa devet na 29.
Žestoko protivljenje opozicionih partija izmenama zakona
nije urodilo plodom, pa je deo opozicije predvođen Demokratskom strankom
odlučio da bojkotuje izbore raspisane za 21. septembar. Odluku o bojkotu donelo
je dvanaest političkih partija.
Na izbore je izašlo oko 4,1 milion građana (izlaznost 57,47
odsto), što je za nepunih 200.000 birača manje nego na prethodnom
parlamentarnim izborima, na kojem su stranke koje su ovog puta bojkotovale
izbore osvojile više od 700.000 glasova.
Koalicija okupljena oko Socijalističke partije Srbije ponovo
je pobedila na izborima, ali je osvojila oko 150.000 glasova manje nego
socijalisti samostalno na izborima održanim četiri godine ranije. Sa 110
poslaničkih mesta koalicija SPS-JUL-ND nije mogla da formira vladu, pa je su
ključevi formiranja nove vlade bili u rukama Srpske radikalne stranke (82
mandata), dok je SPO sa 45 poslanika ostao u opoziciji.
“Najveći gubitnici su
bili građani Srbije koji glasaju za opoziciju. Jer oni su glasom za tadašnju
opoziciju koja je izašla na izbore, a i oni koji su odlučili da bojkotuju
izbore, zapravo produžili vlast SPS-u. Sve to malo liči na ovaj sadašnji
trenutak, kada je deo opozicije pojurio da izađe na izbore pre nego su je
završen dijalog opozicije i vlasti oko izbornih uslova”, rekao je Milivojević.
Sagovornik Insajdera
osvrnuo se na izjave tadašnjih lidera opozicije, i ono što se desilo posle
izbora.
“Vuk Drašković je
tada rekao da su izborni uslovi desetostruko bolji nego što su bili na
prethodnim izborima, kao i da su kukavice oni koji na takve izbore iz opozicije
ne žele da izađu. S druge strane, Zoran Đinđić je na pitanje, da li je bojkot
izbora dobro rešenje, rekao da je to bila teška odluka, ali jednako teška
odluka je izlazak na izbore. Štete ima i u jednom i drugom izboru. On priznaje
da su obe strane grešile i da je najbolje bilo da su imali jedinstvenu odluku,
jer tek onda bi imali neki dobar efekat za opoziciju”, zaključuje Milivojević.
Na biralištima je u decembru 2000. godine parlament je izgledao
sasvim drugačije - stranke koje su 1997. godine bojkotovale izbore, bile su
okosnica DOS-a koji je tada osvojio čak 176 od 250 mandata.
Propali predsednički
izbori
Predsednički izbori 2002. godine propali su dva puta (oba
puta pirovi pobednik je bio Vojislav Koštunica).
Prvi put, 13. oktobra 2002. godine, koalicija stranaka
okupljena oko Demokratske stranke je izvela tihi bojkot u drugom krugu
glasanja, jer je bila svesna da njen kandidat Miroljub Labus ne može da pobedi
Vojislava Koštunicu. Kako u drugom krugu nije glasalo po tadašnjem izbornom
zakonu neophodnih 50 odsto upisanih birača, ovi izbori su proglašeni neuspelim
i izborni postupak ponovljen. A politički manevar tada vladajuće DS se pokazao
kao delotvoran za tu partiju.
Sličan manevar demokrate su uradile i dva meseca kasnije, pa
je Koštunica ostao praznih ruku, iako je i ovaj put dobio najviše glasova
građana Srbije.
Godinu dana kasnije, predsedničke izbore je bojkotovala DSS,
G17+, SPO i SPS. Na ove izbore je izašlo samo 38,8 odsto birača, pa Tomislav
Nikolić i Dragoljub Mićunović nisu ni dočekali drugi krug.
Efekat bojkota iz
2020.
Bojkot izbora koji su održani 21. juna 2020. godine, za
vreme najžešćeg korona karantina, nije dobio očekivan spoljni pritisak na vlast
u Srbiji. Opozicija je ostala kratkih rukava, a SNS je dobio rekordan broj
poslanika u parlamentu 188, dok je na lokalu zagospodario u gotovo svakoj
opštini i gradu.
Predstojeće beogradske izbore 2. juna, deo opozicije -
Srbija Centar (SRCE), Stranka slobode i pravde (SSP) i pokret Zajedno, zajedno
sa koalicijom NADA, odnosno Novi DSS i Pokret obnove kraljevine Srbije (POKS),
odlučio je da bojkotuje glasanje u Beogradu.
“Ne mislim da je dobra strategija bojkot lokalnih izbora u
sadašnjim okolnostima iz nekoliko razloga. Istina, mi ne živimo u
konsolidovanoj i stabilnoj demokratiji, vrlo su upitni izborni uslovi i
okolnosti u kojima se oni odvijaju. Tu sigurno ima argumenata u prilog bojkota,
mada mislim da su u sadašnjim konkretnim okolnostima, ako govorimo o lokalnim
izborima, ti argumenti, ipak, malobrojniji u odnosu na opciju izlaska na
izbore. Bojkot bi imao smisla da su sve opozicione političke stranke stale iza
te odluke”, za Insajder navodi Veran Stančetić, profesor Fakulteta političkih
nauka.
Stančetić ukazuje, da mi ne treba da imamo tu prevelika
očekivanja u smislu fer i poštenih izbora.
“Na našu žalost, od uvođenja višestranačkog parlamentarizma,
na prste jedne ruke možemo izbrojati neke fer i poštene izbore. Ishitrena je
odluka da se bojkotuju izbori u Beogradu, gde je opozicija i po ovakvim
uslovima imala veći broj glasova, na izborima održanim 17. decembra prošle
godine”, navodi Stančetić.
Prema njegovim rečima, pitanje Beograda nije samo lokalna
vlast, već je to i polazna tačka, prvi korak ka promeni vlasti na republičkom
nivou.
“Udružena opozicija je trebala na ovim, predstojećim
izborima da poentira. Imala je solidnu šansu da preuzme većinu odbornika.
Ovako, moj utisak je da je sadašnjoj vladajućoj koaliciji, pre svega
dominantnoj Srpskoj naprednoj stranci, olakšan put da sačuva pozicije i naredne
četiri godine upravlja njim", zaključio je Stančetić.
Stančetić navodi da vlast može očekivati neku vrstu pritiska
spolja, pre svega Evropske unije, ali i drugih organizacija koje vode računa o
feri poštenim izborima.
Međutim, sagovornik Insajdera ukazuje da zbog trenutne
međunarodne, globalne situacije, Evropska unija ima mnogo veće probleme nego
što je regularnost izbora u Srbiji i bojkot dela opozicije.
Globalne teme
progutale lokalne probleme
Cvijetin Milivojević
ukazuje na potrebu da se razdvoje lokalni od republičkih izbora. Da se oni, kao
i u svim drugim državama održavaju sa dve godine razmaka.
“Teme na lokalnim
izborima su životne, tu nema mesta visokoj politici, državnim i nacionalnim
pitanjima. Na građanima je da biraju ljude u svojim lokalnim sredinama koji
mogu da reše njihove konkretne životne, komunalne i druge socijalne probleme.
Lokalni izbori nemaju i ne treba da imaju veze sa nacionalnim i državnim
temama”, navodi Milivojević.
Prema njegovim
rečima, u Srbiji, ova i bivše vlasti namerno sakrivaju lokalne izbore i
pokrivaju ih nekim velikim izborima.
“Sada imamo
paradoksalnu situaciju, da će se sve liste vladajuće koalicije, na lokalnim
izborima zvati Aleksandar Vučić, a ne po imenu nekog lokalnog kandidata za
predsednika opštine ili gradonačelnika. Lokalni izbori nemaju prioritet, i na
neki način su potpuno bačeni u zapećak. Ide se na inerciju, da jednu vlast na
svim nivoima vlasti, od državnog nivoa, do opštinskih vlasti, čini jedna te
ista koalicija”, zaključuje Milivojević. (Izvor: Insajder, www.insajder.net. 28.5.2024)
Нема коментара:
Постави коментар