SRPSKA SPOLJNA POLITIKA OD 2000. NAOVAMO:
Kako se srpska spoljna politika očitovala za ove 22, postpetooktobarske, godine 21. veka?
Uzburkale su se strasti u vladajućem DOS-u povodom hapšenja i izručenja Haškom tribunalu nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.
Ubijen je premijer Đinđić.
Saradnja sa Međunarodnim ad hoc sudom za ratne zločine lavirala je između “devete rupe na svirali” i kampanje “pozivanja na dobrovoljnu predaju” optuženih. Pritisak pojedinih centara moći u zapadnom delu međunarodne zajednice da se Srbija odrekne Kosova i Metohije kao dela svoje teritorije polako je “hladio” evropske (i evroatlantske) snove političara, ali i najvećeg dela građana Srbije.
Zoran Đinđić je svoju viziju spoljne politike zasnivao na onoj rečenici koju je, početkom prošlog veka, iskazao slavni matematičar i fizičar Anri Poenkare: “Francuske armije borile su se uvek za nekog i za nešto, a ne protiv nekog”.
Đinđić je to ovako objašnjavao: “Moj problem je što, kad kažem ljudima “dajte da nešto uradimo”, pitaju me - a protiv koga, Amerike, Rusije, Kine? Ja kažem ne, ni protiv koga, mi nemamo protivnike, mi imamo partnere. A oni kažu - mi to ne razumemo. Jer je naš problem da se mi lako ujedinjujemo protiv nekoga, a teško se ujedinjujemo za sebe”.
Evropska unija, Rusija, SAD i Kina četiri su stuba srpske spoljne politike, i to će, u dužem periodu, biti osnovna doktrina spoljne politike - govorio je, još 2009, bivši bivši predsednik Srbije Boris Tadić koji je, u kohabitaciji sa premijerom Koštunicom, po diskontnoj ceni, Rusima prodao NIS, a predsedničke “glave” došla mu je Nemačka Angele Merkel.
Njegov naslednik na Andrićevom vencu Tomislav Nikolić legalistički je, u duhu stvarnih ustavnih ovlašćenja predsednika Republike, konstatovao, a tako se i ponašao, da “predsednik predstavlja Srbiju, a konkretnu spoljnu politiku utvrđuje i vodi Vlada”. A njegov politički (i predsednički, pošto se funkcije šefa stranke dobrovoljno, opet u skladu sa Ustavom, ratosiljao) stav, uz lične simpatije prema Rusiji i Kini, svodio se otprilike na ovo: “Otkako je postala miljenik i Evropske unije i Rusije i Kine i Emirata i Latinske Amerike, Srbija mnogima smeta.”
Još dok formalno nije postao čak ni predsednik Vlade, već samo “prvi potpredsednik”, Aleksandar Vučić se (2013) hvalio kako “ima istu priču u Vašingtonu, Londonu, Moskvi, Pekingu, a oni svi znaju da će isto reći na bilo kom delu planete”.
Samohvalisao se tvrdeći kako “od stranih diplomata niste čuli da sam fin i dobar kad drugačije pričaju, ni oni sa Istoka, ni oni sa Zapada”; kako je, za samo dve prve godine vlasti, imao “više spoljnopolitičkih aktivnosti nego Josip Broz u pet najboljih godina velike Jugoslavije”; kako je “Srbija u savremenoj istoriji najpoštovanija u Evropi i svetu”…
Poentirao je organizovanjem memorijalnog skupa povodom 60. rođendana Pokreta nesvrstanih (čiji Srbija, inače, nije član nego samo posmatrač), istovremeno plasirajući, često i izmišljene, propagandne pikanterije o svojim navodnim poznanstvima sa američkim predsednicima, prijateljstvu sa bivšom nemačkom kancelarkom, skoro pa otvaranju vrata nogom kod ruskog predsednika, “čeličnim poluzagrljajima” sa Si Đinpingom… Tu “strategiju” spoljne politike Srbije u kojoj, ona, najpre postigne ozbiljne rezultate u kampanji otpriznavanja Kosova, a onda sve to zaustavi da bi, potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma pomogla Trampu u njegovoj gubitničkoj izbornoj kampanji, najbolje ilustruje činjenica da je Vučić, tim sporazumom koji je potpisao sedeći na hoklici, praktički pozvao Izrael da prizna Kosovo, a pristajanjem na premeštanje dela srpskih diplomatsko-konzularnih predstavništava u Jerusalim, gurnuo “prst u oko” islamskim zemljama koje nisu priznale nezavisnost Kosova.
A njenu apsurdnost najlepše odslikava sledeće Vučićevo objašnjenje o tome kako je, navodno, upoznao svog najomiljenijeg stranog investitora (“Beograd na vodi”, PKB etc): “Šeika Muhameda (UAE) sam upoznao slučajno u restoranu, na ručku na koji sam pozvan. On je bio iznenađen da mu tada nisam tražio ništa. Razgovarali smo o istoriji, geografiji i filozofiji. On je veoma obrazovan i ozbiljan čovek. Tada mi je ukazao posebnu čast - lično me je otpratio do hotelske sobe. To je bilo udaljeno jedan kilometar, kroz hotel vrednosti 4,5 milijarde dolara, koji je sav bio u zlatu.”
Vučiću koji, bežeći od svog radikalskog balasta iz svog bivšeg političkog života, teži da se, makar zapadu, predstavi kao eksksluzivni naslednik Đinđićevog “reformskog kursa”, svoje političke nedoslednosti objašnjava isprikama koje se svode baš na onu Đinđićevu rečenicu: “Međunarodna zajednica je kao klima - ne možete da je priznate ili ne, već da se adaptirate”.
Vučić i njegovi dobošari stalno “daju na znanje” kako ne vode ni američku, ni rusku, ni kinesku, ni nemačku – već samo “srpsku politiku u interesu Srbije”.
EU je najveći investitor u Srbiji; Najveći deo mladih, ali ne samo mladih koji odlaze ili nameravaju da odu iz Srbije, razmišlja racionalno a ne (ruskim) “srcem” - najradije bi otišli u zemlje Zapadne Evrope, ne u Rusiju ili Kinu.
Nije sporno da je, recimo, prilična većina građana za ulazak Srbije u EU. Ali, ako bi se, na nekom eventualnom referendumu, pitali da li su za ulazak Srbije u EU ako je uslov za to odricanje od dela njenog teritorijalnog integriteta (KiM), blizu tri četvrtine bi glasalo protiv. I ovo objašnjenje je racionalno, pošto je evidentno da niti jednoj državi za njeno priključenje EU nije postavljen uslov da se, prethodno, “odrekne dela sebe”.
Vučić i negova “keč ol” partija upravo “ekskluzivno” pokrivaju obe ove Srbije, a na spoljnopolitičkom planu se trude da izađu ponekom od zahteva svih moćnih igrača, kako sa Istoka, tako i sa Zapada.
Ili, kako je, u vreme svoje vlasti, govorio Boris Tadić: "Ideja je jednostavna - da se naši sporazumi o slobodnoj trgovini sa EU, zemljama CEFT-a, Rusijom i Turskom, ne samo kada su u pitanju kineski partneri, nego i svi ostali, iskoriste kako bi proizvodnja u Srbiji mogla da bude plasirana na ta tržišta".
Nije sporno da ćemo i u ovoj izbornoj kampanji imati višak rusofilstva i kinoljublja, jer to očekuje dominantni deo glasača SNS-a. Ostali će, kao i u svim prethodnim naprednjačkim kampanjama, biti namireni nekim konkretnim “aktom dobre volje” koji će biti pokazan prema Zapadu.
Zato se u ovom trenutku čini da bi i Pekingu i Moskvi, ali i Vašingtonu i briselskoj evrobirokratiji, odgovarao status kvo u Srbiji i nakon predstojećih aprilskih izbora.
Jer, Vučić jeste da neće (ili ne sme) da se pridruži zapadnim sankcijama protiv Rusije, ali zato, bez pardona, znak “usklađivanja srpske spoljnoj politici EU” pokazuje tako što “uvodi sankcije” Belorusiji, jedinoj državi (uz Srbiju!) u Evropi koja nema opozicije u parlamentu!?
Vučić jeste da ne sme (zbog ogromne većine biračkog tela u Srbiji) da prizna nezavisnost Kosova, ali još od 2013, i potpisivanja Briselskog sporazuma, lagano, korak po korak, isporučuje simbole državnosti Srbije na tom Kosovu i Metohiji.
Za Kineze je Srbija “investiciona Meka”, ali i idealna teritorijalna baza za ekonomski i svaki drugi prodor u Evropsku uniju. I zato je i Peking uz ovu vlast.
Da li bi se, u slučaju pobede opozicije, radikalnije menjala spoljna politika? Sigurno ne, s obzirom da preovlađujući deo opozicije promovise suverenističku politiku koja ne podrazumeva odricanje od Kosova (i Republike Srpske), a za tu politiku trenutno su, na međunarodnom planu, “zalegli” Moskva i Peking, ali se, takođe, zalaže i za unapređenje odnosa ne samo sa Evropskom unijom, već i Vašingtonom.
Zato se čini da je aktuelna (a verovatno i buduća) spoljna politika Srbije, na pola puta između onog Monteskijevog: “Kad bih znao neku stvar koja je korisna za moju familiju, a nekorisna za moju otadžbinu, trudio bih se da je zaboravim. Kad bih znao neku stvar koja je korisna za moju otadžbinu, a štetna za Evropu i ljudski rod, ja bih je posmatrao kao zločin”.
I Đinđićevog: “Nije stvar u tome da Nemci imaju uticaja na mene, nego da ja imam uticaja u Nemačkoj”. (www.mc.rs, za Medija centar piše: Cvijetin Milivojević, 22.2.2022, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Kako se srpska spoljna politika očitovala za ove 22, postpetooktobarske, godine 21. veka?
Uzburkale su se strasti u vladajućem DOS-u povodom hapšenja i izručenja Haškom tribunalu nekadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića.
Ubijen je premijer Đinđić.
Saradnja sa Međunarodnim ad hoc sudom za ratne zločine lavirala je između “devete rupe na svirali” i kampanje “pozivanja na dobrovoljnu predaju” optuženih. Pritisak pojedinih centara moći u zapadnom delu međunarodne zajednice da se Srbija odrekne Kosova i Metohije kao dela svoje teritorije polako je “hladio” evropske (i evroatlantske) snove političara, ali i najvećeg dela građana Srbije.
Zoran Đinđić je svoju viziju spoljne politike zasnivao na onoj rečenici koju je, početkom prošlog veka, iskazao slavni matematičar i fizičar Anri Poenkare: “Francuske armije borile su se uvek za nekog i za nešto, a ne protiv nekog”.
Đinđić je to ovako objašnjavao: “Moj problem je što, kad kažem ljudima “dajte da nešto uradimo”, pitaju me - a protiv koga, Amerike, Rusije, Kine? Ja kažem ne, ni protiv koga, mi nemamo protivnike, mi imamo partnere. A oni kažu - mi to ne razumemo. Jer je naš problem da se mi lako ujedinjujemo protiv nekoga, a teško se ujedinjujemo za sebe”.
Evropska unija, Rusija, SAD i Kina četiri su stuba srpske spoljne politike, i to će, u dužem periodu, biti osnovna doktrina spoljne politike - govorio je, još 2009, bivši bivši predsednik Srbije Boris Tadić koji je, u kohabitaciji sa premijerom Koštunicom, po diskontnoj ceni, Rusima prodao NIS, a predsedničke “glave” došla mu je Nemačka Angele Merkel.
Njegov naslednik na Andrićevom vencu Tomislav Nikolić legalistički je, u duhu stvarnih ustavnih ovlašćenja predsednika Republike, konstatovao, a tako se i ponašao, da “predsednik predstavlja Srbiju, a konkretnu spoljnu politiku utvrđuje i vodi Vlada”. A njegov politički (i predsednički, pošto se funkcije šefa stranke dobrovoljno, opet u skladu sa Ustavom, ratosiljao) stav, uz lične simpatije prema Rusiji i Kini, svodio se otprilike na ovo: “Otkako je postala miljenik i Evropske unije i Rusije i Kine i Emirata i Latinske Amerike, Srbija mnogima smeta.”
Još dok formalno nije postao čak ni predsednik Vlade, već samo “prvi potpredsednik”, Aleksandar Vučić se (2013) hvalio kako “ima istu priču u Vašingtonu, Londonu, Moskvi, Pekingu, a oni svi znaju da će isto reći na bilo kom delu planete”.
Samohvalisao se tvrdeći kako “od stranih diplomata niste čuli da sam fin i dobar kad drugačije pričaju, ni oni sa Istoka, ni oni sa Zapada”; kako je, za samo dve prve godine vlasti, imao “više spoljnopolitičkih aktivnosti nego Josip Broz u pet najboljih godina velike Jugoslavije”; kako je “Srbija u savremenoj istoriji najpoštovanija u Evropi i svetu”…
Poentirao je organizovanjem memorijalnog skupa povodom 60. rođendana Pokreta nesvrstanih (čiji Srbija, inače, nije član nego samo posmatrač), istovremeno plasirajući, često i izmišljene, propagandne pikanterije o svojim navodnim poznanstvima sa američkim predsednicima, prijateljstvu sa bivšom nemačkom kancelarkom, skoro pa otvaranju vrata nogom kod ruskog predsednika, “čeličnim poluzagrljajima” sa Si Đinpingom… Tu “strategiju” spoljne politike Srbije u kojoj, ona, najpre postigne ozbiljne rezultate u kampanji otpriznavanja Kosova, a onda sve to zaustavi da bi, potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma pomogla Trampu u njegovoj gubitničkoj izbornoj kampanji, najbolje ilustruje činjenica da je Vučić, tim sporazumom koji je potpisao sedeći na hoklici, praktički pozvao Izrael da prizna Kosovo, a pristajanjem na premeštanje dela srpskih diplomatsko-konzularnih predstavništava u Jerusalim, gurnuo “prst u oko” islamskim zemljama koje nisu priznale nezavisnost Kosova.
A njenu apsurdnost najlepše odslikava sledeće Vučićevo objašnjenje o tome kako je, navodno, upoznao svog najomiljenijeg stranog investitora (“Beograd na vodi”, PKB etc): “Šeika Muhameda (UAE) sam upoznao slučajno u restoranu, na ručku na koji sam pozvan. On je bio iznenađen da mu tada nisam tražio ništa. Razgovarali smo o istoriji, geografiji i filozofiji. On je veoma obrazovan i ozbiljan čovek. Tada mi je ukazao posebnu čast - lično me je otpratio do hotelske sobe. To je bilo udaljeno jedan kilometar, kroz hotel vrednosti 4,5 milijarde dolara, koji je sav bio u zlatu.”
Vučiću koji, bežeći od svog radikalskog balasta iz svog bivšeg političkog života, teži da se, makar zapadu, predstavi kao eksksluzivni naslednik Đinđićevog “reformskog kursa”, svoje političke nedoslednosti objašnjava isprikama koje se svode baš na onu Đinđićevu rečenicu: “Međunarodna zajednica je kao klima - ne možete da je priznate ili ne, već da se adaptirate”.
Vučić i njegovi dobošari stalno “daju na znanje” kako ne vode ni američku, ni rusku, ni kinesku, ni nemačku – već samo “srpsku politiku u interesu Srbije”.
EU je najveći investitor u Srbiji; Najveći deo mladih, ali ne samo mladih koji odlaze ili nameravaju da odu iz Srbije, razmišlja racionalno a ne (ruskim) “srcem” - najradije bi otišli u zemlje Zapadne Evrope, ne u Rusiju ili Kinu.
Nije sporno da je, recimo, prilična većina građana za ulazak Srbije u EU. Ali, ako bi se, na nekom eventualnom referendumu, pitali da li su za ulazak Srbije u EU ako je uslov za to odricanje od dela njenog teritorijalnog integriteta (KiM), blizu tri četvrtine bi glasalo protiv. I ovo objašnjenje je racionalno, pošto je evidentno da niti jednoj državi za njeno priključenje EU nije postavljen uslov da se, prethodno, “odrekne dela sebe”.
Vučić i negova “keč ol” partija upravo “ekskluzivno” pokrivaju obe ove Srbije, a na spoljnopolitičkom planu se trude da izađu ponekom od zahteva svih moćnih igrača, kako sa Istoka, tako i sa Zapada.
Ili, kako je, u vreme svoje vlasti, govorio Boris Tadić: "Ideja je jednostavna - da se naši sporazumi o slobodnoj trgovini sa EU, zemljama CEFT-a, Rusijom i Turskom, ne samo kada su u pitanju kineski partneri, nego i svi ostali, iskoriste kako bi proizvodnja u Srbiji mogla da bude plasirana na ta tržišta".
Nije sporno da ćemo i u ovoj izbornoj kampanji imati višak rusofilstva i kinoljublja, jer to očekuje dominantni deo glasača SNS-a. Ostali će, kao i u svim prethodnim naprednjačkim kampanjama, biti namireni nekim konkretnim “aktom dobre volje” koji će biti pokazan prema Zapadu.
Zato se u ovom trenutku čini da bi i Pekingu i Moskvi, ali i Vašingtonu i briselskoj evrobirokratiji, odgovarao status kvo u Srbiji i nakon predstojećih aprilskih izbora.
Jer, Vučić jeste da neće (ili ne sme) da se pridruži zapadnim sankcijama protiv Rusije, ali zato, bez pardona, znak “usklađivanja srpske spoljnoj politici EU” pokazuje tako što “uvodi sankcije” Belorusiji, jedinoj državi (uz Srbiju!) u Evropi koja nema opozicije u parlamentu!?
Vučić jeste da ne sme (zbog ogromne većine biračkog tela u Srbiji) da prizna nezavisnost Kosova, ali još od 2013, i potpisivanja Briselskog sporazuma, lagano, korak po korak, isporučuje simbole državnosti Srbije na tom Kosovu i Metohiji.
Za Kineze je Srbija “investiciona Meka”, ali i idealna teritorijalna baza za ekonomski i svaki drugi prodor u Evropsku uniju. I zato je i Peking uz ovu vlast.
Da li bi se, u slučaju pobede opozicije, radikalnije menjala spoljna politika? Sigurno ne, s obzirom da preovlađujući deo opozicije promovise suverenističku politiku koja ne podrazumeva odricanje od Kosova (i Republike Srpske), a za tu politiku trenutno su, na međunarodnom planu, “zalegli” Moskva i Peking, ali se, takođe, zalaže i za unapređenje odnosa ne samo sa Evropskom unijom, već i Vašingtonom.
Zato se čini da je aktuelna (a verovatno i buduća) spoljna politika Srbije, na pola puta između onog Monteskijevog: “Kad bih znao neku stvar koja je korisna za moju familiju, a nekorisna za moju otadžbinu, trudio bih se da je zaboravim. Kad bih znao neku stvar koja je korisna za moju otadžbinu, a štetna za Evropu i ljudski rod, ja bih je posmatrao kao zločin”.
I Đinđićevog: “Nije stvar u tome da Nemci imaju uticaja na mene, nego da ja imam uticaja u Nemačkoj”. (www.mc.rs, za Medija centar piše: Cvijetin Milivojević, 22.2.2022, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Нема коментара:
Постави коментар