O političkom nasleđu, postignućima i greškama prve žene na
mestu kancelara Nemačke za 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin
Milivojević
Kada je Angela Merkel 22. novembra 2005. godine prvi put postala kancelarka Nemačke retko ko van granica njene zemlje znao je za nju. Danas je ona jedna od najcenjenijih političkih figura u svetu, a njena era uskoro se se završava, kada nakon izbora zakaznih za nedelju, 26. septembar, na mesto gvozdene frau bude došao novi kancelar.
Od samog starta, već tokom prvog mandata, Merkelova se istakla kao sposoban lider i političar koji zna kako da se postavi u spoljnoj politici, koju je preuzela u svoje ruke bez obzira na ministra spoljnih poslova kojeg je imenovala. Već 2007, kao domaćin samita G8 u Hajligendamu, suvereno se ophodila prema najvažnijim šefovima država i vlada u svetu, ali ju je naredne godine iza ćoška dočekala ozbiljna kriza.
Svetska finansijska kriza stavila je evro pod ozbiljan pritisak, što ju je zabrinulo jer je ova valuta bila jedan od najjačih simbola evropskog jedinstva. Zbog toga je odlučila da preuzme kormilo Evropske unije kao kancelarka privredno najače zemlje zajednice i da spasi evro. Nemačka vlada pritiskala je prezadužene države da sprovedu tvrd kurs štednje i reformi, što se posebno loše odrazilo na Grčku, odakle su se čuli i glasovi da sve što se dešava podseća na nemačku okupaciju u Drugom svetskom ratu.
Pažljivo postupanje Angele Merkel nametnulo je Nemačku kao vodeću zemlju Evropske unije, ali je zbog toga došlo do narušavanja odnosa sa Francuskom. Zato se ona posvetila izgradnji dobrih odnosa sa predsednicima susedne zemlje, pa su mediji njenu dobru saradnju sa Nikolom Sarkozijem nazivali čak i imenom “Merkozi”. Ipak, nije bila popustljiva prema Francuskoj kada joj njeni zahtevi nisu odgovarali, kao što je, na primer, skorašnji predlog Emanuela Makrona da se stvori zajednički ministar za finansije Evropske unije.
Prva nemačka kancelarka nastavila je delimično spoljnu politiku svojih prethodnika, vodeći na prvom mestu računa o ekonomskim interesima svoje zemlje u svetu.
Brzo se povećala ekonomska razmena sa Kinom, u koju je Merkelova često putovala oduševljavajući se dočekom koji joj je priređen. Svesna kineske privredne sile, retko kad se usuđivala na oštru retoriku kakvu ima Amerika kada je ova azijska sila u pitanju, pa o ljudskim pravima, temi koju SAD forsiraju, uglavnom govori veoma oprezno.
Najveću popularnost u svetu stekla je u leto 2015, kada je odlučila da otvori granice za izbeglice i migrante koji su pristizali u Evropu iz ratom zahvaćenih zemalja. Objašnjavala je da to radi iz hrišćanske ljubavi, ali i zbog toga što je kao građanin DDR-a imala iskustvo sa granicama koje nisu mogle da se pređu. Nemačka postaje mesto iz snova, milioni je slave kao sveticu, magazin “Tajm” je proglašava za ličnost godine i “kancelarku slobodnog sveta”, dok joj vlade zemalja na istoku EU zameraju što je svu azilantsku politiku pokušala da nametne svim državama članicama.
U početku je Angela Merkel bila vatrena „transatlantkinja“. Još dok je bila u opoziciji podržavala je rat koji je u Iraku poveo predsednik SAD Džordž Buš Mlađi, koji je većina građana Nemačke tada osuđivala, ali su odnosi posle nekog vremena zahladneli jer su se i Buš i Barak Obama sve više koncentrisali na Aziju. Odnosi su dodatno narušeni kada je otkriveno da je za vreme Obame, koji je Merkelovu nazivao svojim najvažnijim spoljnopolitičkim partnerom, 2013. obelodanjeno da je tajna služba SAD godinama špijunirala kancelarku. Kancelarka je bila ogorčena: „Špijuniranje među prijateljima – to nikako ne može!”
Političke razlike u mišljenjima, sa druge strane, nikada je nisu sprečavale da razgovara sa Vladimirom Putinom, Redžepom Tajipom Edroganom i Sijem Đinpingom – kad god joj je to išlo u prilog.
Situacija na svetskoj političkoj sceni počela je da se kompikuje kada je Rusija 2014. anektirala Krim, da bi dve godine nakon toga Velika Britanija na referendumu izglasala napuštanje Evropske unije, a 2017. Donald Tramp došao na čelo SAD sa sloganom “Amerka na prvom mestu”. I u tim nestabilnim vremenima čvrsta ruka Merkelove održala je Nemačku na vrhu EU, a mnogi strepe da njen naslednik ili naslednica neće uspeti u tome.
Nemačka, pa sve ostalo
O nasleđu prve nemačke kancelarke i onome po čemu će ostati upamćena za 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević, koji smatra da je Angela Merkel imala mnogu uspona i padova, ali da je u jednome ostala dosledna - interesi Nemačke uvek su joj bili na prvom mestu, kao i Donaldu Trampu kojeg je kritikovala zbog otvorenog iznošenja sličnog stava.
– Činjenica je da je tokom njene vladavine, koja je počela pre 16 godina, ona dovela Nemačku u poziciju neprikosnovenog lidera Evropske unije, iako se ne može reći da je to isključivo njena zasluga. Tome je doprineo i izlazak Velike Britanije iz EU, dok se na drugoj strani Francuska do danas nije vratila u poziciju one supersile koja je nekada bila. Ona je žena koja je imala učešća u veoma bitnim pitanjima, kao što je, na primer, migrantska kriza, kojom je upravljala štiteći prvenstveno egoistične interese, istovremeno se predstavljajući svetu kao jedna vrsta filantropa, jedine osobe koja iskreno brine o ljudima sa Bliskog istoka. Tako je pomirila dve krajnosti i ostvarila je nemački cilj – u zemlju je pustila oko dva miliona migranata, koliko joj je bilo potrebno za manje plaćena radna mesta u Nemačkoj koja nisu mogla da se popune. Tada je teret migrantske krize na pragmatičan način preusmerila na države koje su činile zid EU – objašnjava Milivojević i dodaje:
– Kada je reč o političkom upravljanju pandemijom koronavirusa, tu su se, kao i u mnogim drugim zemljama ispoljile dve krajnosti. Kao prvo, u prvom talasu krize bilo je rezultata i nemačka disciplina se pokazala kao način da se spreči brzo širenje virusa, dok se u narednim talasima ispostavilo da to nije tako i da pandemija nije nešto što se rešava na politički način, nego da je reč o globalnom problemu. Ako se vratimo još unazad, tu su i stvari koje su potresale ceo svet, kao što je svetska finansijska kriza 2008. iz koje je Nemačka izašla skoro neoštećena. Ona je tada postala gvozdena frau i naterala nemačke bankare da nađu 10 milijardi evra kojima je pokriven krah njihovih finansijskih konglomerata. Ono što je veoma bitno istaći jeste da je ona sačuvala nemački bankarski sistem, pre svega štediše, koje nisu imale velikih gubitaka.
Iako, prema mišljenju našeg sagovornika, Merkelova nije
posebno "politički harizmatična", odao joj je priznanje za to što je
održala Evropsku uniju jedinstvenom i u isto vreme nametnula Nemačku kao vodeću
silu u njoj, uspevajući da iz skoro svake situacije izvuče korist za sopstvenu
zemlju.
– Ona nema tu neku veliku političku kreativnost i inventivnost, ali njena harizma je posledica činjenice da upravlja velikom zemljom, koja ima više od 80 miliona stanovnika, koja ima jaku ekonomiju, koja je i pre ujedinjenja Nemačke zauzimala ogromno područje. Angela Merkel je i jedan od simbola Evropske unije, izgurala je i priču sa evrom, iako je jedan od najvažnijih elemenata identiteta Nemaca bila njihova stabilna nemačka marka. Ona je potrla to što je bilo tradicionalno i emocionalno kod Nemaca, prihvatila je projekat zajedničke evropske valute po cenu da izgubi deo glasača, i evro je na kraju opstao. Uspela je da se nametne i Evropi i SAD kao neko ko ume da smiri Putina, u kome Zapad vidi večitu pretnju, a u Rusiji večitog neprijatelja. I kad je došlo do pripajanja Krima, Nemačka je iz cele te priče, koju je vodila u ime EU, NATO i SAD, izvukla jednu korist, pre svega za sebe, a to je izgradnja “Severnog toka 2”, uprkos protivljenju Evropske unije i Amerike - kaže on i dodaje:
– Merkelova je uspela da nametne Nemačku, kao zemlju poraženu u dva svetska rata, koja je posle Drugog svetskog rata bila podeljena na okupirane zone, da je dovede u situaciju da kaže “ne” i Velikoj Britaniji, koja je tada bila jedan od njenih okupatora. Osim toga, pokazala je i jednu vrstu nesavitljivosti pred Donaldom Trampom. Iako je imala nesuglasice sa njim, ona je, može se reći, stvorila Viktora Orbana, kao što je dunula vetar u leđa Erdoganu, koji je iz običnog činovnika prerastao u novog Ataturka, neprikosnovenog turskog lidera.
Gašenje vešte političke zvezde
Bez obzira na to što bolja reputacija Nemačke u svetu nije samo njena zasluga, može se reći da je ona dosta doprinela novom imidžu zemlje koja je decenijama bila poznata samo po zlu. Osim toga, činjenica je, kako ističe naš sagovornik, i da Evropska unija ostaje bez lidera koji je vukao sve konce u njoj.
– Ona je poboljšala snagu, autoritet i poziciju Nemačke. Posle učešća u dva svetska rata ova zemlja vodila je drugu vrstu rata – pokušala je da iskoristi poziciju ekonomske snage Nemačke kako bi od EU napravila novu svetsku velesilu, koja će biti pandan SAD, ali pre svega Kini i Rusiji, s tim što Angela nije uspela to da ostvari. Da je to postigla, Nemačka, a ne Evropska unija, postala bi četvrta svetska sila. Ista ona zemlja koja je izazvala dva svetska rata i počinila strašne zločine, koji se mogu nazvati multigenocidom. Imali su samo sreću što za vreme oba svetska rata taj termin u međunarodnom pravu nije postojao. I dovesti sada Nemačku u poziciju da ona bude u delu sveta poštovana to je zaista velika zasluga. Ne samo njena, ali pošto je 16 godina bila kancelarka, može se velikim delom smatrati njenom. Primetno je i da su neke zemlje ušle u EU ne zato što su ispunile neke kriterijume, nego pre svega što je Nemačkoj, kao glavnoj zemlji u zajednici, odgovaralo da one budu primljene jer su brana prema Rusiji. Svi koji čine važniji deo evropske administracije u Briselu zapravo su pod direktnim uticajem Angele Merkel. Kad Evropska unija nešto saopšti, to je politika Angele Merkel, bez obzira na to ko tu poruku šalje svetu - objašnjava Milivojević i zaključuje:
– Činjenica da se gasi jedna politička zvezda, koja je toliko dugo na sceni, a zove se Angela Merkel. Bilo ko da bude kandidat, on nema tu snagu i harizmu da motiviše čak ni ono biračko telo demohrišćana u Nemačkoj zato što je to nova ličnost, koja treba da se dokazuje. Neće biti takozvanih glasova po inerciji, koji dolaze samo zato što je to Angela Merkel, ona koja će, sasvim izvesno, biti kancelarka. Drugo, došlo je do zasićenja i verovatno nemački glasač razmišlja “ako već Angela Merkel odlazi, zašto bismo dali šansu nekom novom iz njene stranke, hajde da probamo sa ovim drugim”. Ipak, to ne znači da će socijaldemokrate dobiti više glasova. Važna je i motivisanost birača, to jest koja od dve stranke će motivisati više ljudi da izađu na izbore. A mnogo zavisi i od toga kako će proći male stranke, stranke desnice, ekstremne levice, Zeleni. Od svega toga zavisi konačan razultat. S obzirom na to da ni jedni ni drugi, ni demohrišćani, ni socijaldemokrate, ne bi hteli da uzmu ni ekstremne desničare ni ekstremne levičare, tu ostaju samo Zeleni, a oni su bliži SPD. U tom smislu izgleda kao da će stvari prevagnuti na socijaldemokratsku stranu, ali je trenutno teško biti 100 odsto siguran. (www.24sedam.rs, Vladimir Tanacković, 25.9.2021)
Kada je Angela Merkel 22. novembra 2005. godine prvi put postala kancelarka Nemačke retko ko van granica njene zemlje znao je za nju. Danas je ona jedna od najcenjenijih političkih figura u svetu, a njena era uskoro se se završava, kada nakon izbora zakaznih za nedelju, 26. septembar, na mesto gvozdene frau bude došao novi kancelar.
Od samog starta, već tokom prvog mandata, Merkelova se istakla kao sposoban lider i političar koji zna kako da se postavi u spoljnoj politici, koju je preuzela u svoje ruke bez obzira na ministra spoljnih poslova kojeg je imenovala. Već 2007, kao domaćin samita G8 u Hajligendamu, suvereno se ophodila prema najvažnijim šefovima država i vlada u svetu, ali ju je naredne godine iza ćoška dočekala ozbiljna kriza.
Svetska finansijska kriza stavila je evro pod ozbiljan pritisak, što ju je zabrinulo jer je ova valuta bila jedan od najjačih simbola evropskog jedinstva. Zbog toga je odlučila da preuzme kormilo Evropske unije kao kancelarka privredno najače zemlje zajednice i da spasi evro. Nemačka vlada pritiskala je prezadužene države da sprovedu tvrd kurs štednje i reformi, što se posebno loše odrazilo na Grčku, odakle su se čuli i glasovi da sve što se dešava podseća na nemačku okupaciju u Drugom svetskom ratu.
Pažljivo postupanje Angele Merkel nametnulo je Nemačku kao vodeću zemlju Evropske unije, ali je zbog toga došlo do narušavanja odnosa sa Francuskom. Zato se ona posvetila izgradnji dobrih odnosa sa predsednicima susedne zemlje, pa su mediji njenu dobru saradnju sa Nikolom Sarkozijem nazivali čak i imenom “Merkozi”. Ipak, nije bila popustljiva prema Francuskoj kada joj njeni zahtevi nisu odgovarali, kao što je, na primer, skorašnji predlog Emanuela Makrona da se stvori zajednički ministar za finansije Evropske unije.
Prva nemačka kancelarka nastavila je delimično spoljnu politiku svojih prethodnika, vodeći na prvom mestu računa o ekonomskim interesima svoje zemlje u svetu.
Brzo se povećala ekonomska razmena sa Kinom, u koju je Merkelova često putovala oduševljavajući se dočekom koji joj je priređen. Svesna kineske privredne sile, retko kad se usuđivala na oštru retoriku kakvu ima Amerika kada je ova azijska sila u pitanju, pa o ljudskim pravima, temi koju SAD forsiraju, uglavnom govori veoma oprezno.
Najveću popularnost u svetu stekla je u leto 2015, kada je odlučila da otvori granice za izbeglice i migrante koji su pristizali u Evropu iz ratom zahvaćenih zemalja. Objašnjavala je da to radi iz hrišćanske ljubavi, ali i zbog toga što je kao građanin DDR-a imala iskustvo sa granicama koje nisu mogle da se pređu. Nemačka postaje mesto iz snova, milioni je slave kao sveticu, magazin “Tajm” je proglašava za ličnost godine i “kancelarku slobodnog sveta”, dok joj vlade zemalja na istoku EU zameraju što je svu azilantsku politiku pokušala da nametne svim državama članicama.
U početku je Angela Merkel bila vatrena „transatlantkinja“. Još dok je bila u opoziciji podržavala je rat koji je u Iraku poveo predsednik SAD Džordž Buš Mlađi, koji je većina građana Nemačke tada osuđivala, ali su odnosi posle nekog vremena zahladneli jer su se i Buš i Barak Obama sve više koncentrisali na Aziju. Odnosi su dodatno narušeni kada je otkriveno da je za vreme Obame, koji je Merkelovu nazivao svojim najvažnijim spoljnopolitičkim partnerom, 2013. obelodanjeno da je tajna služba SAD godinama špijunirala kancelarku. Kancelarka je bila ogorčena: „Špijuniranje među prijateljima – to nikako ne može!”
Političke razlike u mišljenjima, sa druge strane, nikada je nisu sprečavale da razgovara sa Vladimirom Putinom, Redžepom Tajipom Edroganom i Sijem Đinpingom – kad god joj je to išlo u prilog.
Situacija na svetskoj političkoj sceni počela je da se kompikuje kada je Rusija 2014. anektirala Krim, da bi dve godine nakon toga Velika Britanija na referendumu izglasala napuštanje Evropske unije, a 2017. Donald Tramp došao na čelo SAD sa sloganom “Amerka na prvom mestu”. I u tim nestabilnim vremenima čvrsta ruka Merkelove održala je Nemačku na vrhu EU, a mnogi strepe da njen naslednik ili naslednica neće uspeti u tome.
Nemačka, pa sve ostalo
O nasleđu prve nemačke kancelarke i onome po čemu će ostati upamćena za 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević, koji smatra da je Angela Merkel imala mnogu uspona i padova, ali da je u jednome ostala dosledna - interesi Nemačke uvek su joj bili na prvom mestu, kao i Donaldu Trampu kojeg je kritikovala zbog otvorenog iznošenja sličnog stava.
– Činjenica je da je tokom njene vladavine, koja je počela pre 16 godina, ona dovela Nemačku u poziciju neprikosnovenog lidera Evropske unije, iako se ne može reći da je to isključivo njena zasluga. Tome je doprineo i izlazak Velike Britanije iz EU, dok se na drugoj strani Francuska do danas nije vratila u poziciju one supersile koja je nekada bila. Ona je žena koja je imala učešća u veoma bitnim pitanjima, kao što je, na primer, migrantska kriza, kojom je upravljala štiteći prvenstveno egoistične interese, istovremeno se predstavljajući svetu kao jedna vrsta filantropa, jedine osobe koja iskreno brine o ljudima sa Bliskog istoka. Tako je pomirila dve krajnosti i ostvarila je nemački cilj – u zemlju je pustila oko dva miliona migranata, koliko joj je bilo potrebno za manje plaćena radna mesta u Nemačkoj koja nisu mogla da se popune. Tada je teret migrantske krize na pragmatičan način preusmerila na države koje su činile zid EU – objašnjava Milivojević i dodaje:
– Kada je reč o političkom upravljanju pandemijom koronavirusa, tu su se, kao i u mnogim drugim zemljama ispoljile dve krajnosti. Kao prvo, u prvom talasu krize bilo je rezultata i nemačka disciplina se pokazala kao način da se spreči brzo širenje virusa, dok se u narednim talasima ispostavilo da to nije tako i da pandemija nije nešto što se rešava na politički način, nego da je reč o globalnom problemu. Ako se vratimo još unazad, tu su i stvari koje su potresale ceo svet, kao što je svetska finansijska kriza 2008. iz koje je Nemačka izašla skoro neoštećena. Ona je tada postala gvozdena frau i naterala nemačke bankare da nađu 10 milijardi evra kojima je pokriven krah njihovih finansijskih konglomerata. Ono što je veoma bitno istaći jeste da je ona sačuvala nemački bankarski sistem, pre svega štediše, koje nisu imale velikih gubitaka.
– Ona nema tu neku veliku političku kreativnost i inventivnost, ali njena harizma je posledica činjenice da upravlja velikom zemljom, koja ima više od 80 miliona stanovnika, koja ima jaku ekonomiju, koja je i pre ujedinjenja Nemačke zauzimala ogromno područje. Angela Merkel je i jedan od simbola Evropske unije, izgurala je i priču sa evrom, iako je jedan od najvažnijih elemenata identiteta Nemaca bila njihova stabilna nemačka marka. Ona je potrla to što je bilo tradicionalno i emocionalno kod Nemaca, prihvatila je projekat zajedničke evropske valute po cenu da izgubi deo glasača, i evro je na kraju opstao. Uspela je da se nametne i Evropi i SAD kao neko ko ume da smiri Putina, u kome Zapad vidi večitu pretnju, a u Rusiji večitog neprijatelja. I kad je došlo do pripajanja Krima, Nemačka je iz cele te priče, koju je vodila u ime EU, NATO i SAD, izvukla jednu korist, pre svega za sebe, a to je izgradnja “Severnog toka 2”, uprkos protivljenju Evropske unije i Amerike - kaže on i dodaje:
– Merkelova je uspela da nametne Nemačku, kao zemlju poraženu u dva svetska rata, koja je posle Drugog svetskog rata bila podeljena na okupirane zone, da je dovede u situaciju da kaže “ne” i Velikoj Britaniji, koja je tada bila jedan od njenih okupatora. Osim toga, pokazala je i jednu vrstu nesavitljivosti pred Donaldom Trampom. Iako je imala nesuglasice sa njim, ona je, može se reći, stvorila Viktora Orbana, kao što je dunula vetar u leđa Erdoganu, koji je iz običnog činovnika prerastao u novog Ataturka, neprikosnovenog turskog lidera.
Gašenje vešte političke zvezde
Bez obzira na to što bolja reputacija Nemačke u svetu nije samo njena zasluga, može se reći da je ona dosta doprinela novom imidžu zemlje koja je decenijama bila poznata samo po zlu. Osim toga, činjenica je, kako ističe naš sagovornik, i da Evropska unija ostaje bez lidera koji je vukao sve konce u njoj.
– Ona je poboljšala snagu, autoritet i poziciju Nemačke. Posle učešća u dva svetska rata ova zemlja vodila je drugu vrstu rata – pokušala je da iskoristi poziciju ekonomske snage Nemačke kako bi od EU napravila novu svetsku velesilu, koja će biti pandan SAD, ali pre svega Kini i Rusiji, s tim što Angela nije uspela to da ostvari. Da je to postigla, Nemačka, a ne Evropska unija, postala bi četvrta svetska sila. Ista ona zemlja koja je izazvala dva svetska rata i počinila strašne zločine, koji se mogu nazvati multigenocidom. Imali su samo sreću što za vreme oba svetska rata taj termin u međunarodnom pravu nije postojao. I dovesti sada Nemačku u poziciju da ona bude u delu sveta poštovana to je zaista velika zasluga. Ne samo njena, ali pošto je 16 godina bila kancelarka, može se velikim delom smatrati njenom. Primetno je i da su neke zemlje ušle u EU ne zato što su ispunile neke kriterijume, nego pre svega što je Nemačkoj, kao glavnoj zemlji u zajednici, odgovaralo da one budu primljene jer su brana prema Rusiji. Svi koji čine važniji deo evropske administracije u Briselu zapravo su pod direktnim uticajem Angele Merkel. Kad Evropska unija nešto saopšti, to je politika Angele Merkel, bez obzira na to ko tu poruku šalje svetu - objašnjava Milivojević i zaključuje:
– Činjenica da se gasi jedna politička zvezda, koja je toliko dugo na sceni, a zove se Angela Merkel. Bilo ko da bude kandidat, on nema tu snagu i harizmu da motiviše čak ni ono biračko telo demohrišćana u Nemačkoj zato što je to nova ličnost, koja treba da se dokazuje. Neće biti takozvanih glasova po inerciji, koji dolaze samo zato što je to Angela Merkel, ona koja će, sasvim izvesno, biti kancelarka. Drugo, došlo je do zasićenja i verovatno nemački glasač razmišlja “ako već Angela Merkel odlazi, zašto bismo dali šansu nekom novom iz njene stranke, hajde da probamo sa ovim drugim”. Ipak, to ne znači da će socijaldemokrate dobiti više glasova. Važna je i motivisanost birača, to jest koja od dve stranke će motivisati više ljudi da izađu na izbore. A mnogo zavisi i od toga kako će proći male stranke, stranke desnice, ekstremne levice, Zeleni. Od svega toga zavisi konačan razultat. S obzirom na to da ni jedni ni drugi, ni demohrišćani, ni socijaldemokrate, ne bi hteli da uzmu ni ekstremne desničare ni ekstremne levičare, tu ostaju samo Zeleni, a oni su bliži SPD. U tom smislu izgleda kao da će stvari prevagnuti na socijaldemokratsku stranu, ali je trenutno teško biti 100 odsto siguran. (www.24sedam.rs, Vladimir Tanacković, 25.9.2021)
Нема коментара:
Постави коментар