INTERVJU -
VREMEPLOV
Povodom tri
decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i prvih
višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima
koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili
politički život na ovim prostorima.
Intervjue je
vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj
redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom
mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić
(1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić
(1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić
(1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina
(1990), Alija Izetbegović (1990), mr Veljko Đurić (1990), dr Zoran Đinđić
(1992), Ivica Dačić (1992), dr Vladan Kutlešić (1992), Slobodan Rakitić (1992)...
Борба, 7-8.11.1992.
Слободан Ракитић,
књижевник и шеф посланичке групе СПО
Власт нам није дом
И кад бисмо се данас одрекли своје
традиције, сутра би нам традиција била наше данашње одрицање. Педесет година
морал је званично сматран непотребном малограђанском вредношћу. Југославији је
већ унапред био одређен век трајања. Повезаност ДЕПОС-а са Удружењем књижевника
доживљавам као комплимент имајући у виду шта све у нашем политичком животу за
развој демократије значи Француска 7
Рашка.
„Стихире Његошу“. Песник у политици. Човек који је у „Бартоломејским ноћима“
иза претпрошлог 9. марта молио „српску младост“ да остане само на деветом
марту.
Слободан Ракитић, шеф посланичке групе СПО у Народној скупштини Србије, књижевник који не истиче чињеницу да никада није био комуниста (шта више!)...
„Рашке напеве“, Вашу збирку песама из 1968, сачекале су „адекватне друштвене критике“. Оскар Давичо, на пример, оценио ју је као „поповску и идеолошки назадну“. Какве су Вас још оцене стизале због превелике окренутости српској традицији?
-Та критика била је искључиво идеолошка и као таква није вредна анализе. Она је израз једног несрећног времена. Тада је свако бављење српском традицијом имало политичку конотацију, као уосталом и данас, с тим што они који нису дали да се изговори српско име, сада успевају да компромитују све чега се националног дотакну.
Питање је колективне мудрости српског народа да ће видети превару. Окретање традицији данас, на један приземан и фолклоран начин, како се то најчешће чини, у искључивој је функцији одржања власти. Од како су бивше комунистичке структуре постале социјал-националистичке, српском народу прети потпуно уништење. Као да се ради о пакленом коминтерновском плану из радних двадесетих година овог века по коме Србију треба ослабити до уништења.
Највећа штета се догађа у самом српском народу који се одриче своје традиције зато што је намерно компромитују они којима је мало стало и до традиције и до идентитета српског народа.
Уверен сам да без поштовања традиције није могућ напредак ни у једној области живота, као што то није могуће ни у уметности. И кад бисмо се данас одрекли своје традиције, сутра би нам традиција била наше данашње одрицање. Ако се зло не може сакрити нити поништити, а као хуманисти ми верујемо да је тако, онда је бесмислено скривати и поништавати оно што је у традицији добро.
Сматрају Вас и за једног од најспиритуалнијих српских песника. Ваша књига „Свет нам није дом“ темељи се на питању „краја века“. Може ли један тренутак, дуг само као људски живот, човеку бити довољан за самопотврђивање? Једноставно: има ли смисла чинити и друге ствари сем простог упражњавања малих животних задовољстава?
-Као највећи песимизам видим дилему о постојању смисла људског живота. Не правим разлику између малих људских задовољстава, како Ви кажете, и великих прегнућа и стваралачких напора. Уосталом, и то је ствар слободног избора и осећања живота.
„Свет нам није дом“, и као синтагма и као цела књига, јесте једна биполарна метафора о свету који би могао бити наш дом, али то често није, и није свима. Доминантно, застрашујуће значење је само мамац, изазов за размишљање и тражење сасвим супротних могућности. Неки су у књизи „Свет нам није дом“ видели апокалиптични доживљај света, а неки катарзу. Као суштинско питање, које се у овом контексту не може мимоићи, јесте питање идентитета.
Југославија, касно створена
Повратак историји, традицији, православљу – без мере и од стране „погрешних „ људи – уместо праћења токова модерног света и окретања будућности, за многе је један од кључних разлога тренутне српске несреће. Да ли је било других, ефикаснијих основа на којима је могла да се обави нужна хомогенизација српског народа?
-Српски покрет обнове је у први план ставио моралну обнову српског народа. Педесет година морал је званично сматран непотребном малограђанском вредношћу. Постојао некакав комунистички морал који као систем вредности нико до сада није успео да објасни, ни теоријски, а још мање практично.
Последња битка за хомогенизацију српског народа, или бар његовог већег дела, пропуштена је давне 1918. Године, када је, уместо модерне српске државе, по узору на европске моделе, створена једна крхка творевина, на јаким духовним темељима, али са слабом материјалном основом. При том је та нова држава прихваћена са сасвим различитим циљевима. Срби су мислили да су стварањем заједничке државе Јужних Словена решили своје национално питање, док су Словенци и Хрвати на Југославију пристали сасвим условно, прихвативши је само као прелазну творевину на путу ка стварању својих националних независних држава. Југославији је већ унапред био одређен век трајања.
Југославија је, осим тога, створена касно у односу на време стварања држава таквог типа у Европи, а трајала је сувише кратко да би дошло до суштинског уједињења. Зато данас имамо Југословене без Југославије.
Српски народ се, дакле, ни у првој Југославији, ни у комунистичкој Југославији, а на жалост ни данас, није хомогенизовао, чак ни по питању минималних националних интереса.
Србима је било онемогућено да се културно и духовно интегришу, а још мање да у целини путем самоопредељења изразе своју националну вољу. Сан о целини остао је до данас само идеал. Чини ми се да се у последње време спонтано ствара свест о потреби чвршћег повезивања.
Искуство нас учи да се песници, књижевници, углавном нису „прославили“ у политици. Српски покрет обнове – ДЕПОС поготово – управо је странка коју, неки комплимента ради, неки злурадо – зову „Удружењем књижевника Србије“. Да ли код нас може да буде изузетка из негативног правила?
-Када бих Вам навео писце који су се врло успешно бавили политиком, могло би се помислити да се сасвим нескромно поредим са њима, како као писац тако и као политичар. Унапред се ограђујем од таквих асоцијација, подсећам Вас на Волтера, Сен Џон Перса, Лоренса Дарела, Октавија Паса, затим Андрића, Дучића, Ракића, Нушића, да не помињем античке политичаре, римске војсковође и српске средњовековне владаре.
Ваше запажање о повезаности ДЕПОС-а са Удружењем књижевника Србије доживљавам као комплимент, и за једну и за другу асоцијацију, имајући у виду шта све у нашем политичком животу значи адреса Француска 7. ДЕПОС је, ипак, много шири форум, боље рећи асоцијација, него што је то Удружење књижевника Србије. ДЕПОС је успео да обједини велики број странака и нестраначких личности, а да при том не буде угрожен било чији субјективитет. Нас окупљају заједнички политички циљеви у чијој је основи неминовност промена и рађање модерне демократске Србије.
-Крив си јер ћутиш: Тешко да се улога интелектуалаца код нас може поредити са улогом интелектуалаца у демократским, модерним и развијеним земљама. Постоји дисконтинуитет у развоју политичке мисли и политичког ангажмана појединаца који је трајао педесет година. Бавити се политиком код нас има негативну конотацију и мислим да није тешко наћи где су корени таквог гледања на политичко ангажовање. Политички ангажман у ширем значењу треба разликовати од професионалног бављења политиком.
Модерне демократије још увек признају античку демократију као свој нуклеус, а познато је даје тада бављење политиком била обавеза сваког грађанина. Сасвим је природно учествовати у одређивању сопствене судбине, и у мирним и у спокојним временима, а поготову у оваквом како је наше.
Катастрофалне последице кашњења
Чудан спој темперамената делује на врху најмасовније опозиционе странке. За Вука Драшковића, председника СПО, већина политичких „кибицера“ склона је рећи да су неки његови потези исувише нагли, експлозивни, понекад и „неполитички“. За Вас, пак, важи оцена да сте умеренији, те стога и ефикаснији на плану међустраначких контаката, поготово са владајућим социјалистима. Како функционише та „веза“?
-Разлике које сте навели проистичу из различитости функција које обављамо. Вук Драшковић је председник једног, још увек, масовног политичког покрета са несразмерно малим бројем посланика у парламенту, што је резултат изборног система и манипулација Социјалистичке партије и режима, на изборима 1990. Та диспропорција захтева специфичан начин деловања. На себи својствен начин, Вук Драшковић комуницира са разнородним политичким структурама, тако да његова експлозивност, коју Ви помињете, може да завара и доведе до погрешних закључака. Потези Вука Драшовића се увек процењују посебним мерилима јер је он председник највеће опозиционе странке и сасвим специфична личност.
Као председник посланичке групе СПО у парламенту имам битно различиту функцију са посебним захтевима и неминовним поштовањем процедуре скупштинског рада.
Посланичка група СПО је, заједно са осталим опозиционим посланичким групама, обављала један пионирски посао. Нико, иоле политички обавештен, није могао очекивати да ће предлози опозиције бити усвојени у Скупштини у којој СПС има апсолутну већину. Наша једина реална могућност била је да указујемо како би Скупштина требало да ради и шта да ради, и колико је социјалистичка већина у Скупштини далеко од заступања интереса својих бирача. У томе смо, и поред своје малобројности, у потпуности успели.
Може ли се рећи да опозиција, нарочито СПО – као што тврде из СПС – „разговара само језиком ултиматума“?
-Српски покрет обнове је на многе суштинске проблеме упозоравао на време, што се у реалној политици показало као преурањено. Социјалистичка партија Србије је до сада, у последњем тренутку, а често после њега, прихватала политичке неминовности. Последице тог кашњења су катастрофалне.
Опозиција је, како видим, до сада далеко више водила рачуна о државним и националним интересима од владајуће партије. Као пример, навео бих исхитрени Устав СР Југославије и нелегално и, на брзину, расписане изборе који већ сада показују своју мањкавост. Тада Социјалистичка партија Србије није желела да опозиција учествује на изборима и учинила је све да то спроведе. Сада смо сви на губитку. Надамо се да ће владајућа партија извући одговарајућу поуку и одустати од демонстрирања своје самовоље, ароганције и бахатости у предизборној кампањи која је већ почела, а да се још нисмо договорили о условима за равноправне демократске изборе.
Српски покрет обнове бори се за равноправно учешће на изборима. Ми желимо учешће у власти сразмерно подршци грађана нашим програмима и људима који нас представљају. СПС се тешко одриче апсолутне власти.
Наше учествовање на изборима подразумева велику одговорност зато што изласком обезбеђујемо легалитет избора. Ми не смемо поновити ситуацију из 1990. године, када смо жељни промена наивно прихватили већински изборни систем, неравноправно представљање у медијима, отворене бирачке спискове и све остале неповољне услове.
Наше искуство је показало да је узалудно бити толерантан са нетолерантнима. То не значи да смо одустали од толеранције, али како још увек нисмо у прилици да иницирамо дијалог, за сада смо спремни да толерантно одговоримо на толерантну иницијативу власти. То смо и учинили прихватањем девер изборних јединица за републичке изборе, иако смо били свесни да је предложених 20 изборних јединица о стране СПС само преговарачка позиција. Напрасни уступак СПС у погледу броја изборних јединица требало је да скрене пажњу са главног захтева опозиције о деблокади медија. Удружена опозиција је свесна те варке и зато још увек није донела одлуку о изласку на изборе.
Српски покрет обнове на почетку је „био глас“ да је исувише милитантан, екстремно националистички устројен; цитирана је Вукова изјава о „сечењу руку са зеленим барјацима“... Како објашњавате тај заокрет ка миротворству, упркос чињеници да чланство Ваше странке и даље, углавном, чине исти људи?
-Српски покрет обнове никада није био милитантан. Ми смо покрет светосавске оријентације. Уочи избора 1990. објавили смо Декларацију о националном помирењу што је, на жалост, још увек неприхваћено од владајуће партије. Стари расколи су непревазиђени, а на помолу су нови. Ужаснут сам од помисли да ће Социјалистичка партија прибећи новом сукобу унутар српског народа као последњем средству да остане на власти. Пре избијања рата нисмо имали потребе да будемо миротворци, зато нема никакве тајне ни заокрета у програмској оријентацији Српског покрета обнове.
Разумели смо Србе из крајина
... но, то, у нашим условима, обично води ка „издаји националног (српског) интереса“. Јесте ли издали Србе из Крајина?
-Не постоји ниједан исказ, ни писани ни усмени, против интереса српског народа, ма где он живео. Разумели смо Србе из Крајина када су били противу опозиције и, наравно, противу дела српског народа чије интересе та опозиција исказује, правдајући то, пре свега, необавештеношћу, затим природном потребном да траже подршку од власти матичне државе и, на крају, тешким положајем у коме су се нашли после распада Југославије. Оптужбу да је Српски покрет обнове издао српске националне интересе видим као алиби режима у Србији за сопствене неуспехе. Природно је да Срби на својим етнички просторима имају право на самоопредељење као и сви други народи. Уосталом, посланичка група Српског покрета обнове благовремено је предлагала да се прихвати легално изражена воља народа Крајине о присаједињењу Србији. Вољом владајуће СПС већине у парламенту Србије тај приједлог је одбијен.
Данас је најексплозивнији управо Ваш, рашки завичај...
-Мислим да Рашка област за сада дели судбину Србије, односно Југославије. Рашка је, уз Косово и Метохију, основна српска земља, коју Србији нико не може оспорити већ зато што је уграђена у српску духовност и културу. Али, данас морамо бринути о народу који тамо живи, без обзира које је националности и вере. Страдање једног народа изазвало би неминовно страдање другог народа.
Неки покушаји „помирења“ власти и опозиције, бар на пољу суштинских, националних и државних интереса су чињени. Претпрошлог лета, чак, председник Милошевић уприличавао је и сусрете са шефовима посланичких група. Могу ли се поновити неки од тих контаката?
-Жалосни деветомартовски догађаји 1991. године условили су неке уступке владајуће партије опозицији, од који је најзначајнији директан телевизијски пренос скупштинских заседања. Крај тог периода попуштања поклапа се са сусретима председника посланичких група са председником Милошевићем поводом реконструкције владе Србије јула месеца 1991. Године. Разговори нису довели до резултата, иако су се водили у духу толеранције, али и неразумевања. Прекинути су нагло и изгледа дефинитивно. Данас не постоје никакве основе за разговор. Тада сам покушао да уговорим сусрет председника Милошевића са шефом СПО Вуком Драшковићем, што се није остварило, иако сам имао утисак да је председник Милошевић то прихватио. У међувремену је био један званичан сусрет представника опозиције са председником Милошевићем, чији су ток и исход добро познати јавности. Иначе, о неки другим контактима опозиције са председником Србије немам сазнања.
Иницијатива за смену председника Савезне владе Панића?
-Чини ми се, најблаже речено, неозбиљно да исти људи који су пре само три месеца гласали за избор господина Панића на место савезног премијера, сада траже његову оставку, а да у међувремену није дошло до погоршања положаја Србије на међународном плану. Нема додуше ни видних позитивних резултата, али је неспорно да господин Панић има заједнички језик са представницима међународне заједнице и да је унеколико ублажио притисак, макар на психолошком плану.
Може ли опозиција „победити саму себе“ и обједињена изаћи на изборе, наравно, под условом да их уопште буде?
-Садашња ситуација је резултат одлагања и избегавања слободних демократских избора у Србији. Чини ми се да је управо то схватио Добрица Ћосић када је свој први председнички говор почео обећањем да ће омогућити превремене изборе до краја године. Када би то било једино што је Добрица Ћосић урадио на свом садашњем положају, то ће бити довољно за успешност његовог мандата. Под условом, наравно, да ти избори заиста буду демократски.
Иако је уједињавање демократске опозиције императивна потреба за промене, свест о неопходности заједничког деловања сазрева тек у последње време. Резултат тог сазревања је масовно прихватање ДЕПОС-а. Стварањем те асоцијације премошћена е још једна баријера страха који је усађиван у минулих пола века. Политичке странке су у том периоду биле, на жалост, негативан појам.
ДЕПОС је створен да би се изашло на изборе. Изборни резултати ће одредити његову даљу судбину. Суштински услов за излазак опозиције на изборе је деблокада медија. Највећем броју грађана Србије доступан је само први и други програм Телевизије Београд који је у потпуности инструментализован за очување постојеће власти.
Постоји жеља и интерес и оних опозиционих странака које нису у ДЕПОС-у да у оквиру одређеног модела удруживања заједнички наступе у предстојећим изборима.
Смете ли прогнозирати исход?
-Надам се да је српски народ схватио да више нема шта да изгуби. Зар неко има право да неколико генерација лиши веза са светом и трајно их онеспособи за уклапање у међународну заједницу. Видели смо да нема вредности коју нам недемократска власт не може узети. Иако смо већ превише ојађени, може нам бити и горе. Могу нам још срушити куће, узети све што имамо. И наши животи су њихови и животи наших најближих. Имамо ли права на апатију и равнодушност, и у име чега?
Очекујем да српски народ гласа за промене. Ако су Американци имали храбрости да се, гласајући за Била Клинтона, определе за нови и непознато, свесни су да су промене неминовне, а при том нису имали неке за то преке потребе, онда се од сваког грађанина Србије очекује храброст за један мали потез оловком на гласачком листићу.
Слободан Ракитић, шеф посланичке групе СПО у Народној скупштини Србије, књижевник који не истиче чињеницу да никада није био комуниста (шта више!)...
„Рашке напеве“, Вашу збирку песама из 1968, сачекале су „адекватне друштвене критике“. Оскар Давичо, на пример, оценио ју је као „поповску и идеолошки назадну“. Какве су Вас још оцене стизале због превелике окренутости српској традицији?
-Та критика била је искључиво идеолошка и као таква није вредна анализе. Она је израз једног несрећног времена. Тада је свако бављење српском традицијом имало политичку конотацију, као уосталом и данас, с тим што они који нису дали да се изговори српско име, сада успевају да компромитују све чега се националног дотакну.
Питање је колективне мудрости српског народа да ће видети превару. Окретање традицији данас, на један приземан и фолклоран начин, како се то најчешће чини, у искључивој је функцији одржања власти. Од како су бивше комунистичке структуре постале социјал-националистичке, српском народу прети потпуно уништење. Као да се ради о пакленом коминтерновском плану из радних двадесетих година овог века по коме Србију треба ослабити до уништења.
Највећа штета се догађа у самом српском народу који се одриче своје традиције зато што је намерно компромитују они којима је мало стало и до традиције и до идентитета српског народа.
Уверен сам да без поштовања традиције није могућ напредак ни у једној области живота, као што то није могуће ни у уметности. И кад бисмо се данас одрекли своје традиције, сутра би нам традиција била наше данашње одрицање. Ако се зло не може сакрити нити поништити, а као хуманисти ми верујемо да је тако, онда је бесмислено скривати и поништавати оно што је у традицији добро.
Сматрају Вас и за једног од најспиритуалнијих српских песника. Ваша књига „Свет нам није дом“ темељи се на питању „краја века“. Може ли један тренутак, дуг само као људски живот, човеку бити довољан за самопотврђивање? Једноставно: има ли смисла чинити и друге ствари сем простог упражњавања малих животних задовољстава?
-Као највећи песимизам видим дилему о постојању смисла људског живота. Не правим разлику између малих људских задовољстава, како Ви кажете, и великих прегнућа и стваралачких напора. Уосталом, и то је ствар слободног избора и осећања живота.
„Свет нам није дом“, и као синтагма и као цела књига, јесте једна биполарна метафора о свету који би могао бити наш дом, али то често није, и није свима. Доминантно, застрашујуће значење је само мамац, изазов за размишљање и тражење сасвим супротних могућности. Неки су у књизи „Свет нам није дом“ видели апокалиптични доживљај света, а неки катарзу. Као суштинско питање, које се у овом контексту не може мимоићи, јесте питање идентитета.
Југославија, касно створена
Повратак историји, традицији, православљу – без мере и од стране „погрешних „ људи – уместо праћења токова модерног света и окретања будућности, за многе је један од кључних разлога тренутне српске несреће. Да ли је било других, ефикаснијих основа на којима је могла да се обави нужна хомогенизација српског народа?
-Српски покрет обнове је у први план ставио моралну обнову српског народа. Педесет година морал је званично сматран непотребном малограђанском вредношћу. Постојао некакав комунистички морал који као систем вредности нико до сада није успео да објасни, ни теоријски, а још мање практично.
Последња битка за хомогенизацију српског народа, или бар његовог већег дела, пропуштена је давне 1918. Године, када је, уместо модерне српске државе, по узору на европске моделе, створена једна крхка творевина, на јаким духовним темељима, али са слабом материјалном основом. При том је та нова држава прихваћена са сасвим различитим циљевима. Срби су мислили да су стварањем заједничке државе Јужних Словена решили своје национално питање, док су Словенци и Хрвати на Југославију пристали сасвим условно, прихвативши је само као прелазну творевину на путу ка стварању својих националних независних држава. Југославији је већ унапред био одређен век трајања.
Југославија је, осим тога, створена касно у односу на време стварања држава таквог типа у Европи, а трајала је сувише кратко да би дошло до суштинског уједињења. Зато данас имамо Југословене без Југославије.
Српски народ се, дакле, ни у првој Југославији, ни у комунистичкој Југославији, а на жалост ни данас, није хомогенизовао, чак ни по питању минималних националних интереса.
Србима је било онемогућено да се културно и духовно интегришу, а још мање да у целини путем самоопредељења изразе своју националну вољу. Сан о целини остао је до данас само идеал. Чини ми се да се у последње време спонтано ствара свест о потреби чвршћег повезивања.
Искуство нас учи да се песници, књижевници, углавном нису „прославили“ у политици. Српски покрет обнове – ДЕПОС поготово – управо је странка коју, неки комплимента ради, неки злурадо – зову „Удружењем књижевника Србије“. Да ли код нас може да буде изузетка из негативног правила?
-Када бих Вам навео писце који су се врло успешно бавили политиком, могло би се помислити да се сасвим нескромно поредим са њима, како као писац тако и као политичар. Унапред се ограђујем од таквих асоцијација, подсећам Вас на Волтера, Сен Џон Перса, Лоренса Дарела, Октавија Паса, затим Андрића, Дучића, Ракића, Нушића, да не помињем античке политичаре, римске војсковође и српске средњовековне владаре.
Ваше запажање о повезаности ДЕПОС-а са Удружењем књижевника Србије доживљавам као комплимент, и за једну и за другу асоцијацију, имајући у виду шта све у нашем политичком животу значи адреса Француска 7. ДЕПОС је, ипак, много шири форум, боље рећи асоцијација, него што је то Удружење књижевника Србије. ДЕПОС је успео да обједини велики број странака и нестраначких личности, а да при том не буде угрожен било чији субјективитет. Нас окупљају заједнички политички циљеви у чијој је основи неминовност промена и рађање модерне демократске Србије.
-Крив си јер ћутиш: Тешко да се улога интелектуалаца код нас може поредити са улогом интелектуалаца у демократским, модерним и развијеним земљама. Постоји дисконтинуитет у развоју политичке мисли и политичког ангажмана појединаца који је трајао педесет година. Бавити се политиком код нас има негативну конотацију и мислим да није тешко наћи где су корени таквог гледања на политичко ангажовање. Политички ангажман у ширем значењу треба разликовати од професионалног бављења политиком.
Модерне демократије још увек признају античку демократију као свој нуклеус, а познато је даје тада бављење политиком била обавеза сваког грађанина. Сасвим је природно учествовати у одређивању сопствене судбине, и у мирним и у спокојним временима, а поготову у оваквом како је наше.
Катастрофалне последице кашњења
Чудан спој темперамената делује на врху најмасовније опозиционе странке. За Вука Драшковића, председника СПО, већина политичких „кибицера“ склона је рећи да су неки његови потези исувише нагли, експлозивни, понекад и „неполитички“. За Вас, пак, важи оцена да сте умеренији, те стога и ефикаснији на плану међустраначких контаката, поготово са владајућим социјалистима. Како функционише та „веза“?
-Разлике које сте навели проистичу из различитости функција које обављамо. Вук Драшковић је председник једног, још увек, масовног политичког покрета са несразмерно малим бројем посланика у парламенту, што је резултат изборног система и манипулација Социјалистичке партије и режима, на изборима 1990. Та диспропорција захтева специфичан начин деловања. На себи својствен начин, Вук Драшковић комуницира са разнородним политичким структурама, тако да његова експлозивност, коју Ви помињете, може да завара и доведе до погрешних закључака. Потези Вука Драшовића се увек процењују посебним мерилима јер је он председник највеће опозиционе странке и сасвим специфична личност.
Као председник посланичке групе СПО у парламенту имам битно различиту функцију са посебним захтевима и неминовним поштовањем процедуре скупштинског рада.
Посланичка група СПО је, заједно са осталим опозиционим посланичким групама, обављала један пионирски посао. Нико, иоле политички обавештен, није могао очекивати да ће предлози опозиције бити усвојени у Скупштини у којој СПС има апсолутну већину. Наша једина реална могућност била је да указујемо како би Скупштина требало да ради и шта да ради, и колико је социјалистичка већина у Скупштини далеко од заступања интереса својих бирача. У томе смо, и поред своје малобројности, у потпуности успели.
Може ли се рећи да опозиција, нарочито СПО – као што тврде из СПС – „разговара само језиком ултиматума“?
-Српски покрет обнове је на многе суштинске проблеме упозоравао на време, што се у реалној политици показало као преурањено. Социјалистичка партија Србије је до сада, у последњем тренутку, а често после њега, прихватала политичке неминовности. Последице тог кашњења су катастрофалне.
Опозиција је, како видим, до сада далеко више водила рачуна о државним и националним интересима од владајуће партије. Као пример, навео бих исхитрени Устав СР Југославије и нелегално и, на брзину, расписане изборе који већ сада показују своју мањкавост. Тада Социјалистичка партија Србије није желела да опозиција учествује на изборима и учинила је све да то спроведе. Сада смо сви на губитку. Надамо се да ће владајућа партија извући одговарајућу поуку и одустати од демонстрирања своје самовоље, ароганције и бахатости у предизборној кампањи која је већ почела, а да се још нисмо договорили о условима за равноправне демократске изборе.
Српски покрет обнове бори се за равноправно учешће на изборима. Ми желимо учешће у власти сразмерно подршци грађана нашим програмима и људима који нас представљају. СПС се тешко одриче апсолутне власти.
Наше учествовање на изборима подразумева велику одговорност зато што изласком обезбеђујемо легалитет избора. Ми не смемо поновити ситуацију из 1990. године, када смо жељни промена наивно прихватили већински изборни систем, неравноправно представљање у медијима, отворене бирачке спискове и све остале неповољне услове.
Наше искуство је показало да је узалудно бити толерантан са нетолерантнима. То не значи да смо одустали од толеранције, али како још увек нисмо у прилици да иницирамо дијалог, за сада смо спремни да толерантно одговоримо на толерантну иницијативу власти. То смо и учинили прихватањем девер изборних јединица за републичке изборе, иако смо били свесни да је предложених 20 изборних јединица о стране СПС само преговарачка позиција. Напрасни уступак СПС у погледу броја изборних јединица требало је да скрене пажњу са главног захтева опозиције о деблокади медија. Удружена опозиција је свесна те варке и зато још увек није донела одлуку о изласку на изборе.
Српски покрет обнове на почетку је „био глас“ да је исувише милитантан, екстремно националистички устројен; цитирана је Вукова изјава о „сечењу руку са зеленим барјацима“... Како објашњавате тај заокрет ка миротворству, упркос чињеници да чланство Ваше странке и даље, углавном, чине исти људи?
-Српски покрет обнове никада није био милитантан. Ми смо покрет светосавске оријентације. Уочи избора 1990. објавили смо Декларацију о националном помирењу што је, на жалост, још увек неприхваћено од владајуће партије. Стари расколи су непревазиђени, а на помолу су нови. Ужаснут сам од помисли да ће Социјалистичка партија прибећи новом сукобу унутар српског народа као последњем средству да остане на власти. Пре избијања рата нисмо имали потребе да будемо миротворци, зато нема никакве тајне ни заокрета у програмској оријентацији Српског покрета обнове.
Разумели смо Србе из крајина
... но, то, у нашим условима, обично води ка „издаји националног (српског) интереса“. Јесте ли издали Србе из Крајина?
-Не постоји ниједан исказ, ни писани ни усмени, против интереса српског народа, ма где он живео. Разумели смо Србе из Крајина када су били противу опозиције и, наравно, противу дела српског народа чије интересе та опозиција исказује, правдајући то, пре свега, необавештеношћу, затим природном потребном да траже подршку од власти матичне државе и, на крају, тешким положајем у коме су се нашли после распада Југославије. Оптужбу да је Српски покрет обнове издао српске националне интересе видим као алиби режима у Србији за сопствене неуспехе. Природно је да Срби на својим етнички просторима имају право на самоопредељење као и сви други народи. Уосталом, посланичка група Српског покрета обнове благовремено је предлагала да се прихвати легално изражена воља народа Крајине о присаједињењу Србији. Вољом владајуће СПС већине у парламенту Србије тај приједлог је одбијен.
Данас је најексплозивнији управо Ваш, рашки завичај...
-Мислим да Рашка област за сада дели судбину Србије, односно Југославије. Рашка је, уз Косово и Метохију, основна српска земља, коју Србији нико не може оспорити већ зато што је уграђена у српску духовност и културу. Али, данас морамо бринути о народу који тамо живи, без обзира које је националности и вере. Страдање једног народа изазвало би неминовно страдање другог народа.
Неки покушаји „помирења“ власти и опозиције, бар на пољу суштинских, националних и државних интереса су чињени. Претпрошлог лета, чак, председник Милошевић уприличавао је и сусрете са шефовима посланичких група. Могу ли се поновити неки од тих контаката?
-Жалосни деветомартовски догађаји 1991. године условили су неке уступке владајуће партије опозицији, од који је најзначајнији директан телевизијски пренос скупштинских заседања. Крај тог периода попуштања поклапа се са сусретима председника посланичких група са председником Милошевићем поводом реконструкције владе Србије јула месеца 1991. Године. Разговори нису довели до резултата, иако су се водили у духу толеранције, али и неразумевања. Прекинути су нагло и изгледа дефинитивно. Данас не постоје никакве основе за разговор. Тада сам покушао да уговорим сусрет председника Милошевића са шефом СПО Вуком Драшковићем, што се није остварило, иако сам имао утисак да је председник Милошевић то прихватио. У међувремену је био један званичан сусрет представника опозиције са председником Милошевићем, чији су ток и исход добро познати јавности. Иначе, о неки другим контактима опозиције са председником Србије немам сазнања.
Иницијатива за смену председника Савезне владе Панића?
-Чини ми се, најблаже речено, неозбиљно да исти људи који су пре само три месеца гласали за избор господина Панића на место савезног премијера, сада траже његову оставку, а да у међувремену није дошло до погоршања положаја Србије на међународном плану. Нема додуше ни видних позитивних резултата, али је неспорно да господин Панић има заједнички језик са представницима међународне заједнице и да је унеколико ублажио притисак, макар на психолошком плану.
Може ли опозиција „победити саму себе“ и обједињена изаћи на изборе, наравно, под условом да их уопште буде?
-Садашња ситуација је резултат одлагања и избегавања слободних демократских избора у Србији. Чини ми се да је управо то схватио Добрица Ћосић када је свој први председнички говор почео обећањем да ће омогућити превремене изборе до краја године. Када би то било једино што је Добрица Ћосић урадио на свом садашњем положају, то ће бити довољно за успешност његовог мандата. Под условом, наравно, да ти избори заиста буду демократски.
Иако је уједињавање демократске опозиције императивна потреба за промене, свест о неопходности заједничког деловања сазрева тек у последње време. Резултат тог сазревања је масовно прихватање ДЕПОС-а. Стварањем те асоцијације премошћена е још једна баријера страха који је усађиван у минулих пола века. Политичке странке су у том периоду биле, на жалост, негативан појам.
ДЕПОС је створен да би се изашло на изборе. Изборни резултати ће одредити његову даљу судбину. Суштински услов за излазак опозиције на изборе је деблокада медија. Највећем броју грађана Србије доступан је само први и други програм Телевизије Београд који је у потпуности инструментализован за очување постојеће власти.
Постоји жеља и интерес и оних опозиционих странака које нису у ДЕПОС-у да у оквиру одређеног модела удруживања заједнички наступе у предстојећим изборима.
Смете ли прогнозирати исход?
-Надам се да је српски народ схватио да више нема шта да изгуби. Зар неко има право да неколико генерација лиши веза са светом и трајно их онеспособи за уклапање у међународну заједницу. Видели смо да нема вредности коју нам недемократска власт не може узети. Иако смо већ превише ојађени, може нам бити и горе. Могу нам још срушити куће, узети све што имамо. И наши животи су њихови и животи наших најближих. Имамо ли права на апатију и равнодушност, и у име чега?
Очекујем да српски народ гласа за промене. Ако су Американци имали храбрости да се, гласајући за Била Клинтона, определе за нови и непознато, свесни су да су промене неминовне, а при том нису имали неке за то преке потребе, онда се од сваког грађанина Србије очекује храброст за један мали потез оловком на гласачком листићу.
Разговор
водио: Цвијетин Миливојевић
Нема коментара:
Постави коментар