O svim ovim temama i
načinu na koji je Bajden govorio o njima prilikom obraćanja u Kongresu za
portal 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević
U govoru koji je Džozef Bajden održao povodom 100 dana na mestu predsednika Sjedinjenih Američkih Država mogli smo otvoreno da čujemo kakav je njegov stav po pitanju Rusije, koju smatra političkim suparnikom, i Kine, koju kao i njegov prethodnik vidi kao najvećeg ekonomskog konkurenta. Osim toga, Bajden se osvrnuo na povlačenje američkih trupa iz Avganistana, obećavši da će SAD nastaviti da budu obazrive povodom terorističkih pretnji bez obzira na to odakle one dolaze. Dotakao se i jednog od pitanja koje je najviše interesovalo građane Amerike, kontrole naoružanja, istakavši da ne može sam da utiče na to i tražeći od članova Kongresa da mu pomognu u nameri da pojača kontrolu korisnika oružja.
O svim ovim temama i načinu na koji je Bajden govorio o njima prilikom obraćanja u Kongresu za portal 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević, koji se dotakao i njegove namere da odvoji milijarde za jačanje infrastrukture, ističući da predsednik SAD nije transparento objasnio šta podrazumeva pod tim.
– Prvo treba u vidu imati ambijent – reč je o njegovom prvom govoru u Kongresu, o jubileju 100 dana na funkciji predsednika. Zbog toga ta vrsta govora ima oblik strateške poruke, kao i obraćanje naciji. Nije to sve novo. Za mene je ovde nova jedna stvar, a to je taj front prema Rusiji. Kad je reč o frontu prema Kini, taj front je na neki način sve četiri godine svog mandata držao i prethodni predsednik Tramp. On je Kinu proglasio finansijskim neprijateljem broj 1 u svetu, dok je prema Rusiji bio blaži iz prostog razloga što mu je tadašnja vlast Demokratske stranke zapravo imputirala da je Tramp na prethodnim izborima pobedio na neki način uz pomoć tih sajber-napada, uz pomoć te gerila kampanje koja je vođena pomoću interneta. Ipak, Tramp je pri kraju mandata na neki način slao dosta jake poruke, čak pomalo i nediplomatske, vadeći se pomalo na priču sa Ukrajinom, sa aneksijom Krima, sa Donbasom. I on je, takođe, obraćajući se svojim biračima, smatrao da ta pojačana negativna retorika prema Rusiji može da mu donese deo glasača – rekao je Milivojević i dodao:
– Ono što je sada novo jeste da u ovom Bajdenovom govoru imamo čak i cifre. Zanimljivo je to što on u jednom delu govora pominje jednu kinesku poslovicu, ne naglašavajući da je kineska, gde kaže da država “pretvara opasnost u mogućnost, a krizu u priliku”. To je kineska poslovica koju mnogi teoretičari i praktičari takozvanog kriznog menadžmenta koriste u poslednjih deset godina. Čak i u tom govoru, koji je negativno intoniran prema Kini, Bajden nije mogao da odoli da ne ukrade jednu kinesku poslovicu. Što se tiče cifara, on je u jednom delu govora obrazložio da jedini način da Amerika drži balans u ekonomskom ratu sa Kinom jeste da investira milijarde u infrastrukturu. Meni je prva acosijacija na to bilo ono što je Amerika radila u poslednjih sedam-osam decenija, a to je bespoštedno štancanje dolara bez pokrića u onome što se zove ekonomski rast, društveni proizvod, prirodna ili neka druga bogatstva – štancovanje i izvoženje tih dolara bez pokrića s one strane Atlantika. To je stara američka ekonomska priča. U ovom govoru nedostajalo je objašnjenje u koju infrastrukturu bi se ulagalo – u infrastrukturu SAD ili u infrastrukturu širom sveta? Ako je to ukopavanje u neke infrastrukture širom sveta, s ciljem zaustavljanja ekonomskog proboja Kine ili vojnog i političkog uticaja Rusije, onda je to zaista jedna vrsta otvorenog licemerja. Većina američkih predsednika je proteklih decenija na neki način uvek te poruke slala u nekim “oblandama”, pa niste mogli da kažete “ovo je licemerje”, a ovde je to toliko ogoljeno. Još ako bismo uzeli da tumačimo šta stoji iza tih strateških poruka… Na primer priča o izvozu takozvanog američkog glasa – to nema veze sa ekonomskom logikom, nego sa političkim ciljem da se spreči da Rusija, koja je najveći snabdevač gasa cele Evrope, bude lider u tom domenu.
Povlačenje trupa iz Avganistana Bajden je nazvao “krajem najdužeg rata u istoriji Amerike”. Time je opravdao svoje predizborno obećanje da će tokom njegovog mandata SAD težiti miru, ne pominjući bombardovanje objekata u Siriji, koje je bilo prva vojna akcija Amerike otkad je on stupio na vlast. S obzirom na Bajdenovu istoriju i zagovaranje vojnih akcija u mnogim zemljama, pa i činjenicu da se zalagao za bombardovanje Srbije, Milivojević smatra da se trenutnom predsedniku Amerike ne može verovati kada priča o nameri da doprinese miru u svetu.
– Naravno da mu se ne može verovati. Bajden je ta linija kontinuiteta. Što bi mi sa ovih prostora rekli – od Tita naovamo – on je u svakoj čorbi mirođija. Možda to Amerikanci shvataju ozbiljno, ali on na tako licemeran način govori o nastavku borbe protiv terorizma, a ako se u obzir uzmu azisjke zemlje i zemlje severne Afrike – sve do jedne u kojima su SAD intervenisale, uvek sa nekim objašnjem “borba protiv diktature” ili “borba protiv terorizma”, predistorija je sledeća: upravo su SAD forsirale terorističke grupe i terorističke politike i po pravilu su se onda, pod oblandom borbe za demokratiju, rušili režimi u zemljama koje u većini slučajeva nisu bile demokratske, što je tačno, ali su te zemlje bile veoma stabilne demokratije. U kom smislu stabilne demokratije? Sa stanovišta bezbednosti, sa stanovišta prava, sa stanovišta socijalne pravde, to su bile ozbiljne zemlje. Manjak demokratije je postojao u formalnom smislu reči, ali i višak onoga što se zove “normalan život”. Amerikanci su intervenisali i u Libiji, i u Siriji, i u Iraku, i u Avganistanu, sa istom pričom kako se oni bore protiv terorizma, a prethodno su gajili taj terorizam. Obično su u početku, kako su se stvarali problemi u tim zemljama, Amerikanci podsticali, negovali i razvijali potencijalne terorističke grupe, a onda su se one, nekad samostalno, a nekad opet voljom Amerikanaca, razvijale u opasne terorističke bande, od kojih su neke postajale i terorističke države. Tako funckioniše spoljna i vojna politika SAD. Tako je bilo krajem osamdesetih, sa Irakom i Kuvajtom, i tako je već tri i po decenije. Te njihove priče retko ko shvata ozbiljno, pa čak i partneri u NATO. Vi imate najveću zemlju na ovom delu Evrope, na Balkanu, Tursku, koja je članica NATO, ali koja vodi potpuno autonomnu vojnu politiku, s kojom se možemo, a ne moramo slagati, ali je po pravilu u najvećoj meri disonantna sa vojnom politikom SAD – objasnio je on.
Kad je reč o kontroli naoružanja, za koju je Bajden u kampanji obećao da će se zalagati ako dođe na vlast, malo toga je urađeno do sada, što našeg sagovornika ne čudi jer smatra da je i to obećanje licemerno jer nije u skladu sa ekonomskim težnjama Amerike.
– Ja sam primetio da on pojačava poreze za ljude sa najvećim primanjima. To može da bude ta vrsta dotoka u budžet. Kad govorimo inače o tome, reč je o delu politike koji često nije vidljiv. Ni u jednoj državi nije transparentan, a pogotovo u tako velikim državama, koje su jedan od najvećih proizvođača, najvećih potrošača i najvećih prodavaca oružja, kako legalnim, tako i ilegalnim putem. Pokazalo se da kad god postoji višak oružja na njihovim lagerima, oni ga po pravilu potroše tako što otvore neku krizu, intervenišu negde tvrdeći da su zabrinuti za svetsku demokratiju i svetski mir. Utroše to što je ostalo pošto ga prethodno prodaju zaraćenim stranama u tim zemljama, pa se onda ponovo stvar smiruje. To je način funckionisanja većeg dela američke vojne industrije – zaključio je Milivojević. (www.24sedam.rs, Vladimir Tanacković, 29.4.2021)
U govoru koji je Džozef Bajden održao povodom 100 dana na mestu predsednika Sjedinjenih Američkih Država mogli smo otvoreno da čujemo kakav je njegov stav po pitanju Rusije, koju smatra političkim suparnikom, i Kine, koju kao i njegov prethodnik vidi kao najvećeg ekonomskog konkurenta. Osim toga, Bajden se osvrnuo na povlačenje američkih trupa iz Avganistana, obećavši da će SAD nastaviti da budu obazrive povodom terorističkih pretnji bez obzira na to odakle one dolaze. Dotakao se i jednog od pitanja koje je najviše interesovalo građane Amerike, kontrole naoružanja, istakavši da ne može sam da utiče na to i tražeći od članova Kongresa da mu pomognu u nameri da pojača kontrolu korisnika oružja.
O svim ovim temama i načinu na koji je Bajden govorio o njima prilikom obraćanja u Kongresu za portal 24sedam pričao je novinar i analitičar Cvijetin Milivojević, koji se dotakao i njegove namere da odvoji milijarde za jačanje infrastrukture, ističući da predsednik SAD nije transparento objasnio šta podrazumeva pod tim.
– Prvo treba u vidu imati ambijent – reč je o njegovom prvom govoru u Kongresu, o jubileju 100 dana na funkciji predsednika. Zbog toga ta vrsta govora ima oblik strateške poruke, kao i obraćanje naciji. Nije to sve novo. Za mene je ovde nova jedna stvar, a to je taj front prema Rusiji. Kad je reč o frontu prema Kini, taj front je na neki način sve četiri godine svog mandata držao i prethodni predsednik Tramp. On je Kinu proglasio finansijskim neprijateljem broj 1 u svetu, dok je prema Rusiji bio blaži iz prostog razloga što mu je tadašnja vlast Demokratske stranke zapravo imputirala da je Tramp na prethodnim izborima pobedio na neki način uz pomoć tih sajber-napada, uz pomoć te gerila kampanje koja je vođena pomoću interneta. Ipak, Tramp je pri kraju mandata na neki način slao dosta jake poruke, čak pomalo i nediplomatske, vadeći se pomalo na priču sa Ukrajinom, sa aneksijom Krima, sa Donbasom. I on je, takođe, obraćajući se svojim biračima, smatrao da ta pojačana negativna retorika prema Rusiji može da mu donese deo glasača – rekao je Milivojević i dodao:
– Ono što je sada novo jeste da u ovom Bajdenovom govoru imamo čak i cifre. Zanimljivo je to što on u jednom delu govora pominje jednu kinesku poslovicu, ne naglašavajući da je kineska, gde kaže da država “pretvara opasnost u mogućnost, a krizu u priliku”. To je kineska poslovica koju mnogi teoretičari i praktičari takozvanog kriznog menadžmenta koriste u poslednjih deset godina. Čak i u tom govoru, koji je negativno intoniran prema Kini, Bajden nije mogao da odoli da ne ukrade jednu kinesku poslovicu. Što se tiče cifara, on je u jednom delu govora obrazložio da jedini način da Amerika drži balans u ekonomskom ratu sa Kinom jeste da investira milijarde u infrastrukturu. Meni je prva acosijacija na to bilo ono što je Amerika radila u poslednjih sedam-osam decenija, a to je bespoštedno štancanje dolara bez pokrića u onome što se zove ekonomski rast, društveni proizvod, prirodna ili neka druga bogatstva – štancovanje i izvoženje tih dolara bez pokrića s one strane Atlantika. To je stara američka ekonomska priča. U ovom govoru nedostajalo je objašnjenje u koju infrastrukturu bi se ulagalo – u infrastrukturu SAD ili u infrastrukturu širom sveta? Ako je to ukopavanje u neke infrastrukture širom sveta, s ciljem zaustavljanja ekonomskog proboja Kine ili vojnog i političkog uticaja Rusije, onda je to zaista jedna vrsta otvorenog licemerja. Većina američkih predsednika je proteklih decenija na neki način uvek te poruke slala u nekim “oblandama”, pa niste mogli da kažete “ovo je licemerje”, a ovde je to toliko ogoljeno. Još ako bismo uzeli da tumačimo šta stoji iza tih strateških poruka… Na primer priča o izvozu takozvanog američkog glasa – to nema veze sa ekonomskom logikom, nego sa političkim ciljem da se spreči da Rusija, koja je najveći snabdevač gasa cele Evrope, bude lider u tom domenu.
Povlačenje trupa iz Avganistana Bajden je nazvao “krajem najdužeg rata u istoriji Amerike”. Time je opravdao svoje predizborno obećanje da će tokom njegovog mandata SAD težiti miru, ne pominjući bombardovanje objekata u Siriji, koje je bilo prva vojna akcija Amerike otkad je on stupio na vlast. S obzirom na Bajdenovu istoriju i zagovaranje vojnih akcija u mnogim zemljama, pa i činjenicu da se zalagao za bombardovanje Srbije, Milivojević smatra da se trenutnom predsedniku Amerike ne može verovati kada priča o nameri da doprinese miru u svetu.
– Naravno da mu se ne može verovati. Bajden je ta linija kontinuiteta. Što bi mi sa ovih prostora rekli – od Tita naovamo – on je u svakoj čorbi mirođija. Možda to Amerikanci shvataju ozbiljno, ali on na tako licemeran način govori o nastavku borbe protiv terorizma, a ako se u obzir uzmu azisjke zemlje i zemlje severne Afrike – sve do jedne u kojima su SAD intervenisale, uvek sa nekim objašnjem “borba protiv diktature” ili “borba protiv terorizma”, predistorija je sledeća: upravo su SAD forsirale terorističke grupe i terorističke politike i po pravilu su se onda, pod oblandom borbe za demokratiju, rušili režimi u zemljama koje u većini slučajeva nisu bile demokratske, što je tačno, ali su te zemlje bile veoma stabilne demokratije. U kom smislu stabilne demokratije? Sa stanovišta bezbednosti, sa stanovišta prava, sa stanovišta socijalne pravde, to su bile ozbiljne zemlje. Manjak demokratije je postojao u formalnom smislu reči, ali i višak onoga što se zove “normalan život”. Amerikanci su intervenisali i u Libiji, i u Siriji, i u Iraku, i u Avganistanu, sa istom pričom kako se oni bore protiv terorizma, a prethodno su gajili taj terorizam. Obično su u početku, kako su se stvarali problemi u tim zemljama, Amerikanci podsticali, negovali i razvijali potencijalne terorističke grupe, a onda su se one, nekad samostalno, a nekad opet voljom Amerikanaca, razvijale u opasne terorističke bande, od kojih su neke postajale i terorističke države. Tako funckioniše spoljna i vojna politika SAD. Tako je bilo krajem osamdesetih, sa Irakom i Kuvajtom, i tako je već tri i po decenije. Te njihove priče retko ko shvata ozbiljno, pa čak i partneri u NATO. Vi imate najveću zemlju na ovom delu Evrope, na Balkanu, Tursku, koja je članica NATO, ali koja vodi potpuno autonomnu vojnu politiku, s kojom se možemo, a ne moramo slagati, ali je po pravilu u najvećoj meri disonantna sa vojnom politikom SAD – objasnio je on.
Kad je reč o kontroli naoružanja, za koju je Bajden u kampanji obećao da će se zalagati ako dođe na vlast, malo toga je urađeno do sada, što našeg sagovornika ne čudi jer smatra da je i to obećanje licemerno jer nije u skladu sa ekonomskim težnjama Amerike.
– Ja sam primetio da on pojačava poreze za ljude sa najvećim primanjima. To može da bude ta vrsta dotoka u budžet. Kad govorimo inače o tome, reč je o delu politike koji često nije vidljiv. Ni u jednoj državi nije transparentan, a pogotovo u tako velikim državama, koje su jedan od najvećih proizvođača, najvećih potrošača i najvećih prodavaca oružja, kako legalnim, tako i ilegalnim putem. Pokazalo se da kad god postoji višak oružja na njihovim lagerima, oni ga po pravilu potroše tako što otvore neku krizu, intervenišu negde tvrdeći da su zabrinuti za svetsku demokratiju i svetski mir. Utroše to što je ostalo pošto ga prethodno prodaju zaraćenim stranama u tim zemljama, pa se onda ponovo stvar smiruje. To je način funckionisanja većeg dela američke vojne industrije – zaključio je Milivojević. (www.24sedam.rs, Vladimir Tanacković, 29.4.2021)
Нема коментара:
Постави коментар