INTERVJU - VREMEPLOV
Povodom
tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i
prvih višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa
sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina,
obeležili politički život na ovim prostorima.
Intervjue
je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj
redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom
mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić
(1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić
(1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić
(1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina
(1990), Alija Izetbegović (1990)...
"Студент",
Београд, 18.10.1990.
Босна
пред изборе: Алија Изетбеговић, вођа СДА
Ни
„цвиће“ ни „цвеће“
Хоће ли БиХ постати
исламска република? – Ко уводи шеријатско право у СДА? – Културна аутономија за
Санџак. Муслимани – Срби или Хрвати? – У коалицији и са комунистима. – Босна
изнад свега.
„Једино желим да препородим, колико могу, а успјех мој зависи од
Аллаха: у Њега се уздам и Њему се обраћам.“
(Кур'ан, Худ,88)
Језде ли, јопет, Аллахови ратници Твртковом земљом? Хоће ли се од новембарских избора, у крајишкој сиротици Уни, допола огледати звијезда и полумјесец, а од половине криж кршћанске Европе? Може ли, напокон. СДА затворити зелену панисламску трансверзалу и потврдити народну пјесму да је „од Зенице до Техерана“ баш све „земља Муслимана“?
Шта на све то каже народ који је, као шеста бакља, накнадно дописиван у грб већ климаве југословенске државе? Невична политичком дивану у овом лудоме вакту, раја к'о раја – мање мисли, а више слуша оне који су позванији да мисле (и делају) у њено име. Муслимани се, уосталом, никада нису ни дичили својом „демократском и слободарском традицијом“ као њихове српске и хрватске комшије и зато се „странка грађана муслиманског културно-повијесног круга“ обичном човјеку наметнула више као одговор на „њихове партије“ него нешто без чега се и надаље није могло. Међутим, Странка демократске акције (атрибут „муслиманска“ био је у Босни у вријеме њеног оснивања непожељан) је, тврде њени званичници, скупила под своје скуте 700.000 чланова и прерасла у дисциплинован популистички покрет свих југословенских Муслимана. Баш у том тренутку дошло је до расцјепа у, до тада наизглед, јединственој странци, а њено либерално (како само себе назива) крило основало је нову странку – Муслиманску бошњачку организацију.
„Дисиденти“ Адил Зулфикарпашић и др Мухамед Филиповић оставили су својим дојучерашњим „ахбабима“ у „аманет“ и прегршт незгодних „епитета“. СДА је, по њима, конзервативна и милитантна организација клерикалног типа, препуна хоџа и доушника СДБ-а, у коју се на велика врата уводе шеријатска правила. „Либерали“ су све то покушали и да илуструју подацима да се у Кладуши кличе Садаму Хусеину, на страначким скуповима носе арапске галабије и заставе Арабије и да се странком диригује из Загреба, а Муслимани – Санџаклије хушкају на Србе. Увелико се спекулисало и са изјавом лидера СДА Алије Изетбеговића да, у случају распада Југославије, ни Муслимани не желе живјети у „великој Србији“ (а о Хрватској се, према истом извору, није изјаснио)...
Разговор са господином Изетбеговићем обавили смо у просторијама сарајевске општине Стари град, где се налази сједиште СДА, само дан-два прије великог предизборног митинга ове странке на кошевском стадиону. Шехер је том пригодом био излијепљен позивима на скуп „јединства СДА“, али и великим изборним плакатима са сликама Адила Зулфикарпашића и реченицом „С њим у Европу“ који су најављивали оснивачку скупштину Муслиманске бошњачке организације.
И док су „бошњаци“, слиједећи традиције „европске либералне демократије“, поручивали из Скендерије како је Босна „кућа за све њене народе“ – ни СДА-овци се нису дали. На Олимпијском стадиону завијориле су се, поред исламске зелене, и српска и хрватска застава. Ако није само препуцавање дојучерашњих страначких колега – изгледа да ће тек са националним странкама Босна добити демократију и срећу. Или, ипак...
Шта је данас СДА, а шта ће бити сутра, ако дође на власт у Босни и Херцеговини – разговарали смо са њеним „оцем“ и неоспорним вођом, пензионисаним правником Алијом Изетбеговићем. У његовој биографији стоји да је написао и неколико књига: „Ислам између Истока и Запада“ (доживјела неколико издања на енглеском језику, преведена и на турски и малезијски), „Проблеми исламског препорода“... Један је од аутора „Исламске декларације“ која ће му донијети 14 година затвора. Одлежао је пет година и осам мјесеци, што му, уз три године робије (због „политичких несташлука“ из младости), с краја четрдесетих година, употпуњује ионако богат стаж „с оне стране решетака“. Биографија, дакле, политичара, за данашње прилике, сасвим обичног...
СТУДЕНТ: Нека дружења из затвора, претпостављам, добро ће Вам доћи и у политичкој активности?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Већина људи којима је, као и мени, суђено на познатом „сарајевском процесу исламским фундаменталистима“ – данас су чланови наше странке. Међутим, у самом руководству странке само су Омер Бехмен и пјесник Џемалудин Латић.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Одлазак тих људи мотивисан је искључиво њиховим болесним амбицијама. Знате, кад људи остаре – свашта им дође у главу. Ја стално апелујем да млађе људе треба да бирамо и на кормило странке и државе, а старије треба макнути са положаја јер, кад човјек остари, он не зна сам да се повуче. То се, наравно, односи и на мене. Странка није ни Алијина ни Адилова и најважније у свему јесте да се она очува. На срећу, чланство се није осуло, а чак и у Стоцу за који су Адил и његови мислили да је њихово упориште – успјели смо на промоцији да скупимо петнаестак хиљада људи.
СТУДЕНТ: Сви су општински одбори на страни садашњег руководства СДА?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Да, а не заборавите – имамо 81 општински одбор, у Босни, наравно, највише, па осам у србијанском и црногорском дијелу Санџака, затим велике одборе у Загребу и Љубљани. Ту су и ови ван Југославије – у Келну, Франкфурту, Минхену, Бечу, Торонту, Чикагу, Мелбурну...
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Ми смо, што се оно у Њемачкој каже, „швестерпартај“, формално самосталне, али ћемо се, вјероватно, регистровати и на савезном нивоу, тако да више неће бити проблема такве врсте. Сад нам, на примјер, праве проблеме у Македонији гдје наш огранак не може да добије дозволу за рад.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Очекујемо велики успјех у Санџаку. То значи да рачунамо на освајање тамошњих општинских управа. Рачунамо, дакле, на самоуправу на нивоу општина, мада се надамо да ћемо имати неког посланика и у Скупштини Србије. Имамо апсолутну подршку санџачких Муслимана, скоро без изузетка су уз нас, преко 90 одсто Муслимана – Санџаклија су у нашој странци.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Ми не кријемо свој политички циљ у Санџаку. То је културна аутономија Муслимана. Уосталом, мислим да то треба и да се подразумијева, а не да се посебно тражи. Ако би се правилно тумачили постојећи закони Југославије и Србије, културна аутономија и оно што се под њом подразумијева већ су садржани у законима и обавезама које је Југославија преузела међународним пактовима и споразумима. Овдје се конкретно ради о народу у дијаспори, дакле, ван Босне и Херцеговине. Право на културну аутономију не споримо ни другима.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Вјерујем да се Вук Драшковић мало нашалио. То што он тврди да има „црно на бијело“ претпостављам да потиче из листа сарајевске средњошколске омладине „Вокс“. Свако ко је желио – схватио га је као добру провалу. Међутим, људи којима је то Драшковић испричао у Новом Пазару, не знају да је шала. Ми смо то већ рекли и на великом скупу у Кладуши наш циљ није ни социјалистичка ни исламска већ грађанска Босна и Херцеговина. Ништа друго на овим просторима није могуће, ништа друго и не желимо. У сваком случају, грађанска република ће подразумијевати вјерске слободе за све, па и за Муслимане.
СТУДЕНТ: Тамо, у Великој Кладуши, окупили сте, кажу извјештачи, око 200.000 људи на својој промоцији. Велике заслуге за то има и помпезни улазак Фикрета Абдића у СДА. Послије расцјепа у странци остало је нејасно чији је „Бабо“?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Апсолутно наш. Након тих размимоилажења, Фикрет ми је рекао: „Ја идем са мојим народом. Народ је уз Вас – ја идем уз Вас.“ Он је млади члан странке и није имао времена да се упусти у наше проблеме. Када је улазио у СДА рекао је да тако поступа јер је и његов народ пришао СДА. Зато је послије и одлучио да остаје уз те Крајишнике који нису за дисидента Адила.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Ми смо од првог момента рекли да Исламска вјерска заједница има свој, а ми свој посао. Живимо у друштву гдје су вјера и држава одвојене и ми тај принцип поштујемо. Не требају нам, дакле, двије вјерске заједнице ако већ једну имамо. Међутим, чланство наше странке регрутира се највише из реда муслиманског народа који је углавном вјернички народ, па то оставља трага и на странци, али не на њеном програму, већ то у извјесној мјери боји ове наше скупове. Али, то се не да избјећи. Уосталом, погледајте и Ви овај наш програм и сигуран сам да, иако нисте Муслиман, можете ставити потпис на њега, а да не изгубите ништа од Вашег српства, односно православља. Програм не само да није вјерски него ни национално обојен. Ми радо кажемо да је то један наднационални босанскохерцеговачки програм јер се, уз залагање за читав низ општих демократских вриједности, залаже и за очување БиХ.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: У нашем програму има један дио у коме се каже да ће странка одгајати народ у смислу да чак и неким мјерама ограничења забрањује неке болести овисности, као што су дрога и алкохол. Међутим, ријеч је о чисто одгојним мјерама, нико ту ништа неће забрањивати, иако знате да људи који вјерују у ислам, не конзумирају алкохол. То је тешки гријех. Зато у просторијама СДА, на нашим ручковима, нема алкохола. Али, нико није истјеран из странке зато што воли попити. Коначно, у нашој странци био је и Филиповић за кога уопште нисмо ни знали да ли је вјерник или да ли је икад био. Једноставно, био је угледан човјек и нико му то није замјерио.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Троје...
ИЗЕТБЕГОВИЋ: СДА придаје посебан значај очувању породице као огњишта морално-етичких вриједности, а улога жене у томе је незамјењива. Због свега тога, ми предвиђамо посебну заштиту жена – мајки које роде више од троје дјеце. На примјер, планирамо веће дјечије додатке, евентуално признавање радног стажа за жене са више дјеце... Све то јесте дио нашег програма...
СТУДЕНТ: ... међутим у Вашем програму нигде не записасте одговор на сталну дилему – јесте ли ви Муслимани „цвет српства“ или „цвијеће хрватског народа“. Чије Вам је „удварање“ милије?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: И једнима и другима смо гласно одговорили да смо ми људи, а не цвијеће. Одбијамо, дакле, да будемо „хрватско цвијеће“, али и „Срби муслиманске вере“. Ко год не вјерује да смо ми Муслимани и да се као Муслимани и осјећамо, нека дође на ове наше велике скупове, па се може лако увјерити у то. Обично нас присвајају они који живе изван Босне и Херцеговине и не познају ситуацију. Срби и Хрвати који живе у БиХ, из непосредних контаката знају да се ради о једном посебном народу и никада то не доводе у питање. Они који нас својатају, нека одговоре на једно једино питање – зашто су се то, ако је већ по њиховом, Муслимани 25 година изјашњавали као „неопредијељени“. Они су се тада могли опредијелити, вршени су и притисци на њих, убјеђивали су их и лијепим и ружним, а ипак се не опредијелише. Упорним „не“ народ је рекао да се не осјећа ни Србима ни Хрватима и то је за нас завршена ствар. Сва та својатања су у функцији великодржавних амбиција неких људи у српском и хрватском народу који сањају о „великој Хрватској“ и „великој Србији“ на рачун Босне и Херцеговине. Муслимани то не прихватају и зато су и организовали своју странку да би то на неки начин спријечили.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Конкретне сарадње нема. Међутим, односи између водећих људи су срдачни што, данас – сутра, отвара пут и сарадњи странака. Ако људи не зазиру један од другог, ако имају повјерења један у другог, онда то олакшава и разговоре о некој будућој сарадњи. Иначе, закључивања неких уговора, неких коалиција, што се тиче наше странке, неће бити прије избора. Послије избора – видјећемо кад се народ изјасни, видјећемо која странка ужива колико повјерење у народу и, наравно, толико ћемо тежине дати и нашој сарадњи са тим странкама. Сарадње међу странкама у БиХ мораће да буде, због националне структуре становништва. Ако хоћемо да Босна опстане, вјероватно ће бити потребне и извјесна коалиције – ко зна. Али, о том потом.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Морам признати да очекујемо релативну већину у парламенту, али само релативну, па ће то бити једно тешко и споро споразумијевање у парламенту које ће личити на италијанско „повуци – потегни“ око подјеле ресора, подјеле утицаја у власти. Но, ако буде добре воље – све ће се превазићи. Кад кажем „добре воље“, мислим на једну ствар – добре воље да се Босна и Херцеговина сачува. Постоји, наиме, и бојазан да ли су све странке једнако одлучне – да не споримо њихову одлучност и опредијељеност за БиХ – да под свим увјетима одрже Босну и Херцеговину. Ако таква одлучност буде постојала, са наше стране сигурно неће бити проблема око тзв. утицаја моћи, јер ми желимо да сваки народ у Босни и Херцеговини (а мислим да ћемо бити представљени углавном националним партијама) буде заступљен у власти сразмјерно својој бројности и да нико не буде прикраћен. Тао је наш став и мислим да то олакшава будуће разговоре. Ако сличне ставове буду заступале и друге стране, доћи ћемо до договора – сачувати Босну и Херцеговину, њене границе, суверенитет и државност, а то ће бити полазиште и за разговор о будућој Југославији.
СТУДЕНТ: Ако сам Вас добро разумио, та евентуална неодлучност код ругих националних странака у погледу опстанка Босне и Херцеговине – могла би се јавити из разлога што су српски и хрватски народ суверени и у својим матичним републликама – Србији и Хрватској. Муслимански народ, пак, суверен је само у Босни и Херцеговини и као такав, можда је и одлучнији у погледу става о својој Републици. Пошто се за суверенитет Босне и Херцеговине изричито залажу и Савез комуниста БиХ – СДП и Савез реформских снага – да ли бисте, упркос великим разликама, били спремни да уђете у коалицију и с њима?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Кад је ријеч о њима, ми смо политички противници, у извесном смислу, кад се ради о конкретним програмима економских, социјалних и неких политичких питања, али смо, у исто вријеме, и савезници када је у питању очување Босне и Херцеговине. Ја не сумњам, наравно, у друге националне странке да немају програм очувања БиХ, али код неких људи постоје двосмислености у изјавама. Нису то јасне, недвосмислене изјаве као код СДА, СРСЈ, СК-СДП. Прилажење без предрасуда у политици је велика вриједност. Тако и ми покушавамо да се односимо према Савезу комуниста. И тамо су дошли неки нови људи, нове идеје – на концу конца, да су и исти људи – измијенио се свијет, измијенила се Југославија. То омогућује да можда сутра и сарађујемо, поготово што дијелимо ту врхунску идеју – очување мира и Босне. О свим се другим стварима можемо погађати – само око тога погодбе нема.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Наше опредјељење је познато – Југославија, али једна реконструисана Југославија.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Искрено речено, није ми сасвим јасна идеја Предсједништва СФРЈ: Ако она подразумијева могућност да дијелови народа или на примјер, поједине општине у републици, могу референдумом да се опредјељују гдје ће у будућности живјети – ми смо апсолутно против тога јер то мора да доведе у питање интегритет Босне и Херцеговине. Ако је, пак, ријеч о изјашњавању народа, грађана Босне и Херцеговине као цјелине о неком питању – не бисмо били демократи кад тако нешто не бисмо прихватили. Не прихватамо да се поједини дијелови БиХ, поједине општине и дијелови народа, како су то неки схватили, изјашњавају гдје ће сутра живјети. Тиме би се раскомадале унутрашње границе Југославије, а то је већ грађански рат, јер сам сасвим сигуран да би најмања помјерања граница довела прво до спорадичних сукоба који би потом захватили велики дио Југославије. Рат би, опет, у Босни и Херцеговини био најкрвавији. Зато и нисмо од оних који заговарају растурање земље већ за њено реконструисање тако да никоме у њој не буде тијесно. Предуслов за то јесу демократски избори као прва етапа демократског процеса. Постављањем нове власти као резултата непосредних тајних избора по републикама испунио би се и услов да се пређе на другу етапу – договор истинских представника народа, данас-сутра у савезној Скупштини, о томе како треба да изгледа будућа Југославија.
Језде ли, јопет, Аллахови ратници Твртковом земљом? Хоће ли се од новембарских избора, у крајишкој сиротици Уни, допола огледати звијезда и полумјесец, а од половине криж кршћанске Европе? Може ли, напокон. СДА затворити зелену панисламску трансверзалу и потврдити народну пјесму да је „од Зенице до Техерана“ баш све „земља Муслимана“?
Шта на све то каже народ који је, као шеста бакља, накнадно дописиван у грб већ климаве југословенске државе? Невична политичком дивану у овом лудоме вакту, раја к'о раја – мање мисли, а више слуша оне који су позванији да мисле (и делају) у њено име. Муслимани се, уосталом, никада нису ни дичили својом „демократском и слободарском традицијом“ као њихове српске и хрватске комшије и зато се „странка грађана муслиманског културно-повијесног круга“ обичном човјеку наметнула више као одговор на „њихове партије“ него нешто без чега се и надаље није могло. Међутим, Странка демократске акције (атрибут „муслиманска“ био је у Босни у вријеме њеног оснивања непожељан) је, тврде њени званичници, скупила под своје скуте 700.000 чланова и прерасла у дисциплинован популистички покрет свих југословенских Муслимана. Баш у том тренутку дошло је до расцјепа у, до тада наизглед, јединственој странци, а њено либерално (како само себе назива) крило основало је нову странку – Муслиманску бошњачку организацију.
„Дисиденти“ Адил Зулфикарпашић и др Мухамед Филиповић оставили су својим дојучерашњим „ахбабима“ у „аманет“ и прегршт незгодних „епитета“. СДА је, по њима, конзервативна и милитантна организација клерикалног типа, препуна хоџа и доушника СДБ-а, у коју се на велика врата уводе шеријатска правила. „Либерали“ су све то покушали и да илуструју подацима да се у Кладуши кличе Садаму Хусеину, на страначким скуповима носе арапске галабије и заставе Арабије и да се странком диригује из Загреба, а Муслимани – Санџаклије хушкају на Србе. Увелико се спекулисало и са изјавом лидера СДА Алије Изетбеговића да, у случају распада Југославије, ни Муслимани не желе живјети у „великој Србији“ (а о Хрватској се, према истом извору, није изјаснио)...
Разговор са господином Изетбеговићем обавили смо у просторијама сарајевске општине Стари град, где се налази сједиште СДА, само дан-два прије великог предизборног митинга ове странке на кошевском стадиону. Шехер је том пригодом био излијепљен позивима на скуп „јединства СДА“, али и великим изборним плакатима са сликама Адила Зулфикарпашића и реченицом „С њим у Европу“ који су најављивали оснивачку скупштину Муслиманске бошњачке организације.
И док су „бошњаци“, слиједећи традиције „европске либералне демократије“, поручивали из Скендерије како је Босна „кућа за све њене народе“ – ни СДА-овци се нису дали. На Олимпијском стадиону завијориле су се, поред исламске зелене, и српска и хрватска застава. Ако није само препуцавање дојучерашњих страначких колега – изгледа да ће тек са националним странкама Босна добити демократију и срећу. Или, ипак...
Шта је данас СДА, а шта ће бити сутра, ако дође на власт у Босни и Херцеговини – разговарали смо са њеним „оцем“ и неоспорним вођом, пензионисаним правником Алијом Изетбеговићем. У његовој биографији стоји да је написао и неколико књига: „Ислам између Истока и Запада“ (доживјела неколико издања на енглеском језику, преведена и на турски и малезијски), „Проблеми исламског препорода“... Један је од аутора „Исламске декларације“ која ће му донијети 14 година затвора. Одлежао је пет година и осам мјесеци, што му, уз три године робије (због „политичких несташлука“ из младости), с краја четрдесетих година, употпуњује ионако богат стаж „с оне стране решетака“. Биографија, дакле, политичара, за данашње прилике, сасвим обичног...
СТУДЕНТ: Нека дружења из затвора, претпостављам, добро ће Вам доћи и у политичкој активности?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Већина људи којима је, као и мени, суђено на познатом „сарајевском процесу исламским фундаменталистима“ – данас су чланови наше странке. Међутим, у самом руководству странке само су Омер Бехмен и пјесник Џемалудин Латић.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Одлазак тих људи мотивисан је искључиво њиховим болесним амбицијама. Знате, кад људи остаре – свашта им дође у главу. Ја стално апелујем да млађе људе треба да бирамо и на кормило странке и државе, а старије треба макнути са положаја јер, кад човјек остари, он не зна сам да се повуче. То се, наравно, односи и на мене. Странка није ни Алијина ни Адилова и најважније у свему јесте да се она очува. На срећу, чланство се није осуло, а чак и у Стоцу за који су Адил и његови мислили да је њихово упориште – успјели смо на промоцији да скупимо петнаестак хиљада људи.
СТУДЕНТ: Сви су општински одбори на страни садашњег руководства СДА?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Да, а не заборавите – имамо 81 општински одбор, у Босни, наравно, највише, па осам у србијанском и црногорском дијелу Санџака, затим велике одборе у Загребу и Љубљани. Ту су и ови ван Југославије – у Келну, Франкфурту, Минхену, Бечу, Торонту, Чикагу, Мелбурну...
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Ми смо, што се оно у Њемачкој каже, „швестерпартај“, формално самосталне, али ћемо се, вјероватно, регистровати и на савезном нивоу, тако да више неће бити проблема такве врсте. Сад нам, на примјер, праве проблеме у Македонији гдје наш огранак не може да добије дозволу за рад.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Очекујемо велики успјех у Санџаку. То значи да рачунамо на освајање тамошњих општинских управа. Рачунамо, дакле, на самоуправу на нивоу општина, мада се надамо да ћемо имати неког посланика и у Скупштини Србије. Имамо апсолутну подршку санџачких Муслимана, скоро без изузетка су уз нас, преко 90 одсто Муслимана – Санџаклија су у нашој странци.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Ми не кријемо свој политички циљ у Санџаку. То је културна аутономија Муслимана. Уосталом, мислим да то треба и да се подразумијева, а не да се посебно тражи. Ако би се правилно тумачили постојећи закони Југославије и Србије, културна аутономија и оно што се под њом подразумијева већ су садржани у законима и обавезама које је Југославија преузела међународним пактовима и споразумима. Овдје се конкретно ради о народу у дијаспори, дакле, ван Босне и Херцеговине. Право на културну аутономију не споримо ни другима.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Вјерујем да се Вук Драшковић мало нашалио. То што он тврди да има „црно на бијело“ претпостављам да потиче из листа сарајевске средњошколске омладине „Вокс“. Свако ко је желио – схватио га је као добру провалу. Међутим, људи којима је то Драшковић испричао у Новом Пазару, не знају да је шала. Ми смо то већ рекли и на великом скупу у Кладуши наш циљ није ни социјалистичка ни исламска већ грађанска Босна и Херцеговина. Ништа друго на овим просторима није могуће, ништа друго и не желимо. У сваком случају, грађанска република ће подразумијевати вјерске слободе за све, па и за Муслимане.
СТУДЕНТ: Тамо, у Великој Кладуши, окупили сте, кажу извјештачи, око 200.000 људи на својој промоцији. Велике заслуге за то има и помпезни улазак Фикрета Абдића у СДА. Послије расцјепа у странци остало је нејасно чији је „Бабо“?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Апсолутно наш. Након тих размимоилажења, Фикрет ми је рекао: „Ја идем са мојим народом. Народ је уз Вас – ја идем уз Вас.“ Он је млади члан странке и није имао времена да се упусти у наше проблеме. Када је улазио у СДА рекао је да тако поступа јер је и његов народ пришао СДА. Зато је послије и одлучио да остаје уз те Крајишнике који нису за дисидента Адила.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Ми смо од првог момента рекли да Исламска вјерска заједница има свој, а ми свој посао. Живимо у друштву гдје су вјера и држава одвојене и ми тај принцип поштујемо. Не требају нам, дакле, двије вјерске заједнице ако већ једну имамо. Међутим, чланство наше странке регрутира се највише из реда муслиманског народа који је углавном вјернички народ, па то оставља трага и на странци, али не на њеном програму, већ то у извјесној мјери боји ове наше скупове. Али, то се не да избјећи. Уосталом, погледајте и Ви овај наш програм и сигуран сам да, иако нисте Муслиман, можете ставити потпис на њега, а да не изгубите ништа од Вашег српства, односно православља. Програм не само да није вјерски него ни национално обојен. Ми радо кажемо да је то један наднационални босанскохерцеговачки програм јер се, уз залагање за читав низ општих демократских вриједности, залаже и за очување БиХ.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: У нашем програму има један дио у коме се каже да ће странка одгајати народ у смислу да чак и неким мјерама ограничења забрањује неке болести овисности, као што су дрога и алкохол. Међутим, ријеч је о чисто одгојним мјерама, нико ту ништа неће забрањивати, иако знате да људи који вјерују у ислам, не конзумирају алкохол. То је тешки гријех. Зато у просторијама СДА, на нашим ручковима, нема алкохола. Али, нико није истјеран из странке зато што воли попити. Коначно, у нашој странци био је и Филиповић за кога уопште нисмо ни знали да ли је вјерник или да ли је икад био. Једноставно, био је угледан човјек и нико му то није замјерио.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Троје...
ИЗЕТБЕГОВИЋ: СДА придаје посебан значај очувању породице као огњишта морално-етичких вриједности, а улога жене у томе је незамјењива. Због свега тога, ми предвиђамо посебну заштиту жена – мајки које роде више од троје дјеце. На примјер, планирамо веће дјечије додатке, евентуално признавање радног стажа за жене са више дјеце... Све то јесте дио нашег програма...
СТУДЕНТ: ... међутим у Вашем програму нигде не записасте одговор на сталну дилему – јесте ли ви Муслимани „цвет српства“ или „цвијеће хрватског народа“. Чије Вам је „удварање“ милије?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: И једнима и другима смо гласно одговорили да смо ми људи, а не цвијеће. Одбијамо, дакле, да будемо „хрватско цвијеће“, али и „Срби муслиманске вере“. Ко год не вјерује да смо ми Муслимани и да се као Муслимани и осјећамо, нека дође на ове наше велике скупове, па се може лако увјерити у то. Обично нас присвајају они који живе изван Босне и Херцеговине и не познају ситуацију. Срби и Хрвати који живе у БиХ, из непосредних контаката знају да се ради о једном посебном народу и никада то не доводе у питање. Они који нас својатају, нека одговоре на једно једино питање – зашто су се то, ако је већ по њиховом, Муслимани 25 година изјашњавали као „неопредијељени“. Они су се тада могли опредијелити, вршени су и притисци на њих, убјеђивали су их и лијепим и ружним, а ипак се не опредијелише. Упорним „не“ народ је рекао да се не осјећа ни Србима ни Хрватима и то је за нас завршена ствар. Сва та својатања су у функцији великодржавних амбиција неких људи у српском и хрватском народу који сањају о „великој Хрватској“ и „великој Србији“ на рачун Босне и Херцеговине. Муслимани то не прихватају и зато су и организовали своју странку да би то на неки начин спријечили.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Конкретне сарадње нема. Међутим, односи између водећих људи су срдачни што, данас – сутра, отвара пут и сарадњи странака. Ако људи не зазиру један од другог, ако имају повјерења један у другог, онда то олакшава и разговоре о некој будућој сарадњи. Иначе, закључивања неких уговора, неких коалиција, што се тиче наше странке, неће бити прије избора. Послије избора – видјећемо кад се народ изјасни, видјећемо која странка ужива колико повјерење у народу и, наравно, толико ћемо тежине дати и нашој сарадњи са тим странкама. Сарадње међу странкама у БиХ мораће да буде, због националне структуре становништва. Ако хоћемо да Босна опстане, вјероватно ће бити потребне и извјесна коалиције – ко зна. Али, о том потом.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Морам признати да очекујемо релативну већину у парламенту, али само релативну, па ће то бити једно тешко и споро споразумијевање у парламенту које ће личити на италијанско „повуци – потегни“ око подјеле ресора, подјеле утицаја у власти. Но, ако буде добре воље – све ће се превазићи. Кад кажем „добре воље“, мислим на једну ствар – добре воље да се Босна и Херцеговина сачува. Постоји, наиме, и бојазан да ли су све странке једнако одлучне – да не споримо њихову одлучност и опредијељеност за БиХ – да под свим увјетима одрже Босну и Херцеговину. Ако таква одлучност буде постојала, са наше стране сигурно неће бити проблема око тзв. утицаја моћи, јер ми желимо да сваки народ у Босни и Херцеговини (а мислим да ћемо бити представљени углавном националним партијама) буде заступљен у власти сразмјерно својој бројности и да нико не буде прикраћен. Тао је наш став и мислим да то олакшава будуће разговоре. Ако сличне ставове буду заступале и друге стране, доћи ћемо до договора – сачувати Босну и Херцеговину, њене границе, суверенитет и државност, а то ће бити полазиште и за разговор о будућој Југославији.
СТУДЕНТ: Ако сам Вас добро разумио, та евентуална неодлучност код ругих националних странака у погледу опстанка Босне и Херцеговине – могла би се јавити из разлога што су српски и хрватски народ суверени и у својим матичним републликама – Србији и Хрватској. Муслимански народ, пак, суверен је само у Босни и Херцеговини и као такав, можда је и одлучнији у погледу става о својој Републици. Пошто се за суверенитет Босне и Херцеговине изричито залажу и Савез комуниста БиХ – СДП и Савез реформских снага – да ли бисте, упркос великим разликама, били спремни да уђете у коалицију и с њима?
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Кад је ријеч о њима, ми смо политички противници, у извесном смислу, кад се ради о конкретним програмима економских, социјалних и неких политичких питања, али смо, у исто вријеме, и савезници када је у питању очување Босне и Херцеговине. Ја не сумњам, наравно, у друге националне странке да немају програм очувања БиХ, али код неких људи постоје двосмислености у изјавама. Нису то јасне, недвосмислене изјаве као код СДА, СРСЈ, СК-СДП. Прилажење без предрасуда у политици је велика вриједност. Тако и ми покушавамо да се односимо према Савезу комуниста. И тамо су дошли неки нови људи, нове идеје – на концу конца, да су и исти људи – измијенио се свијет, измијенила се Југославија. То омогућује да можда сутра и сарађујемо, поготово што дијелимо ту врхунску идеју – очување мира и Босне. О свим се другим стварима можемо погађати – само око тога погодбе нема.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Наше опредјељење је познато – Југославија, али једна реконструисана Југославија.
ИЗЕТБЕГОВИЋ: Искрено речено, није ми сасвим јасна идеја Предсједништва СФРЈ: Ако она подразумијева могућност да дијелови народа или на примјер, поједине општине у републици, могу референдумом да се опредјељују гдје ће у будућности живјети – ми смо апсолутно против тога јер то мора да доведе у питање интегритет Босне и Херцеговине. Ако је, пак, ријеч о изјашњавању народа, грађана Босне и Херцеговине као цјелине о неком питању – не бисмо били демократи кад тако нешто не бисмо прихватили. Не прихватамо да се поједини дијелови БиХ, поједине општине и дијелови народа, како су то неки схватили, изјашњавају гдје ће сутра живјети. Тиме би се раскомадале унутрашње границе Југославије, а то је већ грађански рат, јер сам сасвим сигуран да би најмања помјерања граница довела прво до спорадичних сукоба који би потом захватили велики дио Југославије. Рат би, опет, у Босни и Херцеговини био најкрвавији. Зато и нисмо од оних који заговарају растурање земље већ за њено реконструисање тако да никоме у њој не буде тијесно. Предуслов за то јесу демократски избори као прва етапа демократског процеса. Постављањем нове власти као резултата непосредних тајних избора по републикама испунио би се и услов да се пређе на другу етапу – договор истинских представника народа, данас-сутра у савезној Скупштини, о томе како треба да изгледа будућа Југославија.
Нема коментара:
Постави коментар