Па, да
наставимо са разоткривањем мистерије датума „нултог пацијента“, започетим у
прошлој колумни...
Чак и
више од малих (с)лагалица Лапсус Докторке, за ову тему важније је, заправо, признање
Веселог Пулмолога да смо „и пре званичног „нултог“, имали већ гомилу блажих
случајева, да смо још у фебруару имали прве случајеве који нису препознати, да
је код нас вирус већ доста циркулисао, ми смо имали много људи који су долазили
из Италије“, и томе слично. А зашто је Врховник, упркос свему, изборе расписао
петог и кампању формално терао све до ванредног стања, 15. марта, са све
прикупљањем потписа, за шта је за девет, до сада предатих, листа за
парламентарне изборе, нотарима у
масовним групама морало да буде приведено више од 100.000 грађана?
И због
чега је „Струка и Политика“, баш у данима када је званична статистика дневно бележила
по 350 новозаражених и између пет и седам смртних случајева, када је признала
да је „ковид позитивно“ 400 особа из геронтолошких центара, да је заражено више
од 10 одсто запослених у здравственим установама – закључила да је „крива
заравњена“, да се „види светло на крају тунела“, „да има лека“, опет, „на крају
тунела“ (сетих се оне пијане из ЈНА, где се уместо „звезда петокрака“, певало „у
тунелу усред мрака, сија флаша од вињака / коњака“)...?
Зашто
је, после оног вишенедељног „јуриша на невидљивог непријатеља“, одједанпут
командовано „Хероји у белом, стој – надрилекари и криптоапотекари напред!“, зашто
су један човек и једна странка, усред Србије са колективном „наног(в)ицом“, кренули
у (партијску или функционерску, по вољи вам да је дефинишете) кампању диљем
Србије, од Крњешеваца до Новог Пазара и од Ниша до Чортановаца?
Устав
Републике Србије прописује да изборе за посланике Народне скупштине председник
Републике расписује 90 дана пре истека мандата претходног скуштинског сазива, а
да се избори одржавају у року од 60 дана од дана расписивања, што је Врховник и
испоштовао 4. марта, упркос, дакле, накнадном признању (верујем, и правовременом
упозорењу) Веселог Пулмолога да је вирус, у том тренутку, већ био у Србији!
Закон о избору народних посланика предвиђа да, од дана расписивања до дана
одржавања избора, не сме протећи мање од 45 нити више од 60 дана, као и да се
избори за посланике одржавају најкасније 30 дана пре истека посланичких
мандата. Што је Врховник и испоштовао тиме што је изборе заказао за 26. април,
јер мандат садашњег сазива парламента истиче 3. јуна.
Да
видимо даље: од 4. марта, када су избори расписани, до 15. марта, када је
проглашено ванредно стање, „потрошено“ је само 11 дана изборне кампање, што
значи да је, до заказаног термина избора, 26. априла, био остао још 41
„непотрошен“ дан кампање! Ако би се, на пример од дана данашњег, поштовала, већ
расписана дужина кампање, недостајући 41 дан истиче 1. јуна (а то је петак),
што би значило да би избори, и то с минимумом закашњења (све и да то
великодушно толеришемо), могли да се одрже тек у недељу 7. јуна, а то „пада“
четири дана након истека, законом прописаног, четворогодишњег мандата садашњег
скупштинског сазива.
Дакле,
да би се испоштовао Устав, са укидањем ванредног стања (односно, одмрзавањем
изборне кампање) се већ закаснило...
Оно
што је, даље, важно: Народна скупштина (њен садашњи сазив) није распуштена!
Једино што, неким чудним тумачењем неких владиних одлука о забрани окупљања,
највише законодавно тело у земљи, наводно, „не може да се састане“. Јер,
наредбама о забрани окупљања у Републици Србији на јавним местима у затвореном
простору, Влада је два пута ограничавала број људи на окупљању у затвореним
условима. Већ 11. марта Влада је донела одлуку о забрани окупљања више од 100
људи у затвореном простору, а 15. марта и закључак којим се забрана јавног
окупљања у затвореним просторијама, са 100 људи колико је претходно било
дефинисано, смањује на цифру од 50 особа!
Онда
су три члана највишег руководства „Детета које је порасло, осамосталило се“
(цитат: Његова екс Екселенција), дакле, Ес-ен-еса, дакле, Врховник, Врховникова
Билдеберг Тајница и Наша Маја, иако такву одлуку доноси Народна скупштина
Србија, сами прогласили ванредно стање на територији читаве Србије, јер, Боже
мој, Скупштина се, због претходно донетог закључка Владе (!), није могла
састати!? Са све командом, „Прозор ноћас мора пасти“, пардон „Предаја није
опција“! Било је то у тренутку када је у Србија бројала 48 заражених, без
иједног смртног случаја од коронавируса.
Члан
48 Закона о Народној скупштини, иначе, прописује да се парламент „састаје без
позива после проглашења ратног или ванредног стања“, што, иако постоји
могућност одржавања електронских седница, није ни покушано! Симптоматично је,
међутим, да само осам од 250 актуелних посланика, примећује да постоји тај законски
основ који се да тумачити и као посланичка обавеза.
Ни
Устав Србије ни Закон о избору народних посланика не говоре ништа о томе шта се
дешава уколико актуелном сазиву парламента мандат истекне у току ратног или
ванредног стања, што је у овом тренутку ситуација која се – ни де факто ни де
јуре, не може избећи!
Закон
о избору народних посланика (члан 3) каже да Народна скупштина има 250
посланика који се бирају на четири године, док члан 27 прописује да се избори
за посланике „одржавају најкасније 30 дана пре истека мандата посланика којима
истиче мандат“, што би значило да је 3. мај (био) тај последњи рок за одржавање
избора.
Иначе,
„до прекида изборних радњи“, потврђене су следеће листе (укупно девет) за
парламентарне изборе: „Александар Вучић – За нашу децу“; „Ивица Дачић -
Социјалистичка партија Србије (СПС), Јединствена Србија (ЈС) – Драган Марковић
Палма“; „Др Војислав Шешељ – Српска радикална странка“; „Vajdasági Magyar
Szövetség-Pásztor István – Савез војвођанских Мађара – Иштван Пастор“;
„Александар Шапић – Победа за Србију“; „ЗА Краљевину Србију (Покрет обнове
Краљевине Србије, Монархистички фронт) - Жика Гојковић“; „Уједињена демократска
Србија (Војвођански фронт, Србија 21, Лига социјалдемократа Војводине, Странка
модерне Србије, Грађански демократски форум, ДСХВ, Демократски блок, Заједно за
Војводину, Унија Румуна Србије, Војвођанска партија, Црногорска партија);
„Милица Ђурђевић Стаменковски – Српска странка Заветници“; „Академик Муамер
Зукорлић – Само право – Странка правде и помирења (СПП) – Демократска партија
Македонаца (ДПМ)“.
А шта
да раде, рецимо, странке које су најавиле излазак на изборе, а због увођења
ванредног стања још нису успеле да прикупе и предају 10.000 потписа са подршку
својим изборним листама? Члан 14 истог овог закона је више него јасан: „Изборна
листа доставља се Републичкој изборној комисији најдоцније 15 дана пре дана
одређеног за одржавање избора“, што би, да није било прекида изборне кампање,
значило да су имали времена до 11. априла за предају листе. С обзиром да је,
пре замрзавања, утрошено само 11 дана изборне кампање (а 41 дан је
„неутрошен“), то значи да избора не може бити ако се свим странкама не обезбеди
још најмање 26 дана, од дана „одмрзавања“ кампање, да би то могли да учине 15
дана пре новог термина избора. Уз то, чак и у случају укидања ванредног стања,
мере социјалне дистанце ће остати на снази, што отежава могућност довођења
10.000 људи по једној листи код нотара.
И ова
чињеница, дакле, онемогућава да се избори одрже до 3. јуна, односно да се испоштује
рок за одржавање конститутивне седнице новог парламентарног сазива који истиче
за наредних 30 дана, тј. 3. јула.
Уколико
би, пак, Врховник одмрзавање кампање рачунао од дана престанка ванредног стања,
„неутрошени“ 41 дан кампање пао би у дубоко лето, неподесно за изборне радње,
чак и ако не буде масовнијих одлазака на летовања.
Републичка
изборна комисија (РИК) је, 16. марта, у складу са Уредбом о мерама за време
ванредног стања, донела Решење о прекиду свих изборних радњи у спровођењу
избора за народне посланике Народне скупштине који су расписани за 26. април
2020. године. Овим решењем се привремено зауставља изборни процес док траје
ванредно стање проузроковано ширењем тзв. корона вируса, и биће, следи кључна
реч - настављен по доношењу одлуке о престанку ванредног стања.
Зато
се пожуривање престанка ванредног стања и насилно „привиђање светла на крају
тунела“ Врховништву, из њихових егоистично партијских разлога, и чини јединим,
каквим – таквим, решењем.
Громогласна
најава „ублажавања мера“ за наставак изборне кампање би мало значила. У забрани
„директних социјалних контаката“ лежи, заправо, елиминисање свих непосредних
канала комуникација са бирачима током кампање. А како ће то онда мотивисати
бираче на излазак на изборе, о томе да их опозиционе странке (чак и оне
конструктивне) приволе да гласају за њих, а не за Врховника који кампању није
ни прекидао, бесмислено је и говорити?
Све
остало је бацање прашине у очи, ионако заплашеном народу.
Та
пропагандна теза коју, последњих дана, беспризорно папагајишу вучићоиди о томе
да „светски лидери из корона кризе излазе јачи него икад“, све и да је тачна,
јесте резултат истраживања јавног мнења у ненормалним истраживачким условима –
у ванредним или полуванредним стањима у којима се испитаници плаше и властите
сенке.
Па,
онда, ред новог застраживања типа изјаве овог или оног стручњака или видовњака
како нам тек следи, још убитачнији, други талас епидемије, има за циљ само
једно – да грађанима поручи да су њихове судбине и животи у рукама
властодржаца, да само од тих политичара зависи хоће ли и ко ће преживети ову
светску пошаст!
Па,
онда, ред утешног надрилекарства за „бољку којој (иначе) нема лека“! Уз пуно
разумевање, па чак и свесредно саслужење „Струке и Политике“, за лечењу помоћу „фанте“
и подригивања, „УВ прања и зрачења“, до озонирања крви...
(Но,
кад смо код тога, ево и мог малог доприноса, опет из штива др Алексе
Стојковића, физикуса Округа ужичког из 1901. године, које би и данашња Струка,
уместо клипова ружичастих надрилекара, могла да прочита. Стојковић је забележио
да су свештеници у том округу, од 1008 смрти те године, врло ретко уписивали инфлуенцу као узрок, јер
је „нису водили као самосталну бољку, већ су саму компликацију бележили
(запалење плућа, врућица, назеб) као узрок смрти“. А шта је овај лекар могао да
ради и саветује у то време оболелима од инфлуенце која је, баш као и
коронавирус, опасна, превасходно, за оне којима је „имунолошки организам
истрошенији“, код којих се „имунитет борио и против других болести“? Дакле,
Стојковић, још 1901: „Кажем им да им је лек: млеко, чист ваздух и влажне, добро
исцеђене, умерено хладне облоге. Врло често пута довољно је само отклонити оно
што шкоди болеснику (поправити хигијенске погодбе) у непосредној околини
његовој, па да се морталитет какве зле болести сведе на минимум, без рецепта,
без лека, без новчаних жртава!“ )
Збрињавање
/ збрзавање избора (да цитирам, од Врховника лично, јединог сертификованог „Фашисту“
у Срба), уз још једно заобилажење Устава и закона, не само да није то решење
него отвара нове поделе.
Јасно
је да Врховник бежи од прелазне (техничке) владе као ђаво од крста, јер је,
вероватно, у праву када поручује да би то био покушај да се он „политички
изолује“. То је та аутократска природа која не уме да дели власт.
Да је
заиста желео да „Бојкот опозицију“ изведе на изборе, он би то поодавно урадио
тако што би дозволио, како-тако демократске, изборне услове.
Ако
већ Устав не оставља никакав простор за продужетак мандата садашњег парламента,
има ли решења, а да то не личи на неког европског „брзог Гонзалеса“ који је
покојном Милошевићу, у фебруару 1997, као „бог из машине“, изручио решење – „лекс
специјалис“? Очигледно да уставног нема – а и за „лекс специјалис“ овога типа неопходан
је општедруштвени и општеграђански консензус, какав смо, неки милом, а неки
силом, прихватили те 1997. А, да подсетим, Милошевић коме су приписивани
најгори могући епитети, прихватио је тада свој изборни пораз у четрдесетак
градова и општина Србије.
Пре ми
личи да ће овај данас, уместо у призивању консензуса о овоме питању, „излаз“ да
потражи у некој неукусној пошалици типа „ево вам Коштуничин устав, узмите га
под мишку, па идите с њим на Косово“. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Нема коментара:
Постави коментар