Мистерије организма тј. датума „нултог пацијента“

„Придиковање не помаже, ако нема ЛИЧНОГ ПРИМЕРА, јер „verba docent, exempla trahunt” (речи покрећу, примери повлаче!)! За пропаганду личним примером, нарочито од лекара, свештеника, учитеља и других школованих људи...“

Тако је, почетком оног века, писао „физикус Округа ужичког“ др Алекса М. Стојковић у својој књизи „Народно здравље у Округу ужичком за 1901. годину“, исцрпном службеном рапорту држави и народу о здравственом стању житеља тога округа. Симптоматично, али у тадашњем Ариљском, Златиборском, Пожешком, Рачанском, Црногорском и Ужичком срезу, те Граду Ужицу, за које је др Стојковић био надзоран, највише се боловало, на жалост и умирало, од „великог кашља“, шарлаха и, пазите сад, „инфлуенце са њеним компликацијама“!

Дакле, како се ванредна власт у Србији, током ванредне ситуације, па ванредног стања, носи у неравноправној бици са „Невидљивим“ који је вишеструко невидљивији чак и од оног Ф117А што смо га, пре 21 пролеће, срушили у атару сремског цела Буђановци? Руку на срце, добро, а захваљуући послушном грађанству, чак и боље од многих, много богатијих и развијенијих, држава!

Има ли онда места „тражењу длаке у јајету“? Можда и не би било да два еклатантна примера злоупотребе природног страха грађана од непознате болести у политичке сврхе, нису означила почетак, али и садашњи, надајмо се, почетак краја, борбе против коронавируса!

Први:

Бесмислена хазардна игра у којој је, на једној страни, ужасан улог коронавирус који само што није (или, пак, управо јесте?) дошао, а на другој инаџијска потреба да се, упркос противљењу већег дела опозиције, по сваку цену, иде на изборе на којима се, под садашњим недемократским изборним условима, унапред зна победник.

Мала ретроспектива бројки и слова. Редом: Врховник је 23. фебруара најавио да ће расписати изборе после повратка из Вашингтона („почетком марта“), али „не на свој рођендан, 5. марта, ни 4. марта који се рачуна као датум Стаљинове смрти“. Врховник је своју америчку визиту Мр Кирбију и Шишку Палмеру Менчетићу окончао 3. марта, а већ сутрадан (ипак, на Џугашвилијеву годишњицу!), расписао изборе за Народну скупштину. Врховник се тог 4. марта хвалио како јесте да је потребно 10.000, али „ми ћемо скупити 20 до 30 хиљада потписа само за једно поподне“!? И, заиста, истог тог 4. марта, дворски вучићоид у 18.32 обзнањује да је „за само четири сата, скупљено 29.000 потписа“, са све сликама кркљанца по одборима Ес-ен-еса, те Жиком Шареницом и Бранком Коцкицом у првим редовима!

(Тих дана, алармантне вести стижу из окружења: 25. фебруара потврђен први случај вируса у Хрватској; 5. марта потврђено заражавање и у Бањалуци; истог дана, Египат регистровао корона вирус код мушкарца који се вратио из Србије (преко Француске, где је био само 12 сати); а још 3. марта „Ер Сербиа“ je отказала лет за Милано и назад...)

Ес-ен-ес у четвртак у подне (5.3), у част Председниковог 50. рођендана који је „падао“ баш 5.3, предала листу за парламентарне изборе коју је подржало влизу 50.000 грађана.

Републичка изборна комисија, 5.3. увече, експресно је прогласила изборну листу „АВ – за нашу децу“ за парламентарне изборе, са „правно ваљаних“ 45.320 потписа! Све до 14. марта, Врховникови виделисти са локала, масовно су прикупљали потписе за напредњачке сателитске листе, а с обзиром на број предатих листи које ни у сну саме не могу скупити 10.000 потписа, било је неопходно да једни другима у врат, без заштитних маски, дува још најмање 40.000 хиљада симпатизера Ес-ен-еса...

А, онда, већ у петак ујутро (6.3), док се мастило на потписима још није ни осушило, министар народног здравља потврђује да је дошло до заражавања „нултог (импортованог) пацијента“ из Бачке. Увече, међутим, Врховник се, упркос томе, хвали да је 90.000 људи потписало за Ес-ен-ес, а у вези са коронавирусом рече да „25 пута више људи у свету умире од уједа комарца него од тога“.

На сајту "Worldometers.info“ који прати податке из целог света о COVID19, пише да је први случај заражавања у Србији утврђен 5. марта! На једној од многобројних прес конференција, чак се и Врховнику омакло да каже како је „4. марта утврђено да у Србији има заражених коронавирусом“, из чега би, ако није лапсус, испало да је он ту информацију имао оног дана када је расписивао изборе.

А онда је, до тада, широј јавности, непозната, Заменица директорке „Батута“ (у даљем тексту: Докторка Дарија), на Јавној медијској, обзнанила да је прва инфекција коронавирусом у Србији изолована 1. марта („био је то импортовани случај, та особа је изолована, хоспитализована и није се даље проширило“), а онда је „два дана после првог, забележен и други случај коронавируса“. Да је био у питању лапсус, да је „мислила на прву недељу марта, а не на 1. март“, Докторка Дарија се „досетила“ тек сутрадан поподне, на покајничкој прес конференцији, а заузврат је катапултирана у Звезду Струке. Не рече једино да ли лапсус калами (грешка пером), лапсус лингве („грешка језика"),  лапсус меморије ("грешка памћења") или, далеко било, лапсус бонорум („губитак имања") или лапсус палпебре („грешка очног капка")...

Тачно, месец доцније, и Доктор „Најсмешнији вирус“, унео је потпуну збрку признањем да је „нама све у вези са короном почело још у фебруару, за нас конкретно овде, нама је почело пре епидемије, нама није четврта недеља, нама је шеста, седма недеља већ“! Врховникова Билдерберг Тајница морала је зато, у истој емисији, др Несторовића неколико пута да прекида и исправља, онако како то само она уме, ребусима типа да „због теорија завере и лажних вести, мора, ипак, да се убаци и каже када стручњаци и лекари кажу да је почело раније, дакле то је оно где ми нисмо знали“. Но, овај цењени дечији пулмолог је, и пре тога, и у изјави за један, властима близак, али доста кредибилан, портал, казао да претпоставља да смо, и пре званичног „нултог“, „имали већ гомилу блажих случајева, да смо још у фебруару имали прве случајеве који нису препознати, да је код нас вирус већ доста циркулисао, ми смо имали много људи који су долазили из Италије“.

Чак су и најчитаније вечерње новине (блиске власти) у земљи, у репортажи о (на срећу, излеченом!) „нултом пацијенту“, написале да је заражавање утврђено 5. марта!

Но, ипак је Врховник, без пардона, први предизборни митинг, пред најмање хиљаду радника, одржао у ваљевском „Крушику“ 9. марта!

Зашто је сва ова игра датума додатно важна? Између осталог, и зато што све што је опозиција предлагала као мере одбране од надолазећег коронавируса, још од фебруара, власт је дочекивала на нож са отпужбом да то бојкот опозиција чини само да би избори били одложени.

А, сада, друга група разлоза која наводи на закључак да је „нешто труло у држави Данској“:

Више него очигледно „одмрзавање“, беспризорни наставак, наводно „замрзнуте“, предизборне кампање у којој, заправо, учествује само један такмичар.

Своју предизборну кампању насловљену „АВ – за нашу децу“, Врховник је само „прилагодио“ ванредном стању и, у пракси, је претворио у кампању „АВ  - за наше родитеље, наше баке и деке“, са инстант циљем да, уместо „Отац нације“, привремено постане „Први син или најомиљенији унук нације“.

Врховник иде да „помаже живот“ и „дели помоћ“ (официјелни дискурс), у магацин у Крњешевцима, па лети да би „пустио у погон респираторе“ у Новом Пазару или Нишу...

Да је реч о класичној партијској кампањи пред (одложене) изборе, показује и беспризорна хајка на гастарбајтере (нису напредњачко гласачко тело!) који су се, од почетка марта, масовно враћали у земљу, са све оптужбама да са собом носе кугу и да је међу њима 10 хиљада заражених!

Закључак Владе о практичком увођењу ратне цензуре је, због притиска из „белог света“, како донет, тако напрасно и повучен. „Изричито и директно замољена“ да га повуче, пошто је, вероватно, претходно била „изричито и директно замољена“ да га и донесе – Врховникова Билдерберг Тајница га је повукла.

Али, није одустала од обрачуна са критичком јавношћу. Билдерберг Тајница је на „непријатељском твитеру“ (који је, пре тога, укинуо 8.500 фантомских ес-ен-есовских профила), огорчена „непоштовањем“ неких, само њених и Врховникових тајни, поручила непоћудних новинарима: „Нећете успети! Ваш проблем је што мислите да мржњом можете победити нечији рад...“ Попечитељ здравља сасвим је открио карте: Имаћете конференције без новинара зато што су се конференције за новинаре „претварале у нападе на Александра Вучића“!

Истим ударцем, Парадржавни пропагандни стожер је, у страху од непосредних ненамештених новинарских питања, тако укинуо чак и строго контролисане конференције за новинаре Кризног (коронавирус) штаба, иако су грађани већ навикли да на права питања говорници на тим „пресицама“ и не одговарају!

Питање да ли су на коронавирус тестирани највиши државни функционери који су били у контакту и на местима на којима су били људи за које је утврђено да су заражени, тиња као забрањено питање још од повратка Врховника из Америке, дакле, пре расписивања избора. У међувремену, иако је оболело и неколико људи из Владе, Струка (бар онај њен део који делује у политичко-стручном Кризном штабу) одбија да одговори на таква питања, а сам Председник на такве упите имплицира да он „некоме смета што је жив“!

Свако неугодно питање дисквалификује се као „политичко“, малтене завереничко.

Хорска оптужба како неко користи пандемију да би Вучића ставио у политичку изолацију, отерао га и слично, на једној страни, а овамо изнебуха, мало мало, па освану неки наслови типа „Расте подршка Српској напредној странци: Народ све више верује председнику Вучићу“, наводно на трагу неких истраживања јавног мнења неког, ваљда, „Института за европске студије“?!

Уведена је нова пропагандна сингатма „тајкунски медији“ (сви они који недовољно иду низ длаку режиму) које, јелте, те „медије са тајкунским предзнаком“ – „не занима борба против коронавируса, већ „елиминација Вучића из политичког живота, не интересују их ни животи људи, ни лекари, већ само то да председника Србије уклоне / елиминишу / изолују из политичког живота“...

Будући немачки канцелар и будући изабрани вођа немачког народа, у свом најпознатијем делу „Мајн кампф“, писао је да је „фундаментални принцип успешне пропаганде ограничити се на мало и то вечито понављати, тј. пошто су масе инертне, оне ће отворити своје памћење само хиљадоструком понављању чак и најједноставнијих идеја“. Што је Фирерова пропагандна оператива превела као „Лажи, лажи и лажи, од лажи ће нешто и остати“...

Ото фон Бизмарк је тврдио да се највише лаже пре избора, за време рата и после избора. а А код нас су се, управо, на нашу несрећу, сва три та изванредна стања, овога пролећа, преклопила.

Уместо придиковања и псовања сопствених грађана, уместо беспотребних лажи и папагајисања о томе како су сви „уједињени у мржњи против њих, Изабраних“, народу и Сенату (шта то беше Народна скуштина?) српском сигурно би више пријала поука физикуса др Алексе Стојковића о пропаганди ЛИЧНИМ ПОЗИТИВНИМ ПРИМЕРОМ. Оно што важи за грађане, морало би, макар у ванредном стању, да важи и за његове Иазбранике. Јесте да има она латинска „Quod licet Jovi, non licet bovi“ (Што је дозвољено волу, није Јупитеру), али важи, ваљда, и обрнуто. За почетак, маске на лице, рукавице на руке, изолација, забрана ширења панике и све по реду, све оног због чега, не поштује ли ово, обичан грађанин бива привођен познанију права. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)