Све што Он дотакне, добија - историјски значај

Чином уклањања ограде око двора (и увођењем женске телесне гарде) у којој столује врховни државни поглавар, Србија ће показати да је једина демократска земља, што би се рекло, историјски демократски изузетак - слагала је, баш масно, а успут не трепнувши, Врховна Гласноговорница у микрофоне медија који, по задатку, не постављају било каква потпитања Највишем Државном Руководству (скраћено: НДР).

А да су микрофоне, уместо пластичних држача, држали стварни живи новинари, уследила ми најмање три логична питања: Најпре, зар није, пре четири месеца, први пут у стоитрогодишњој историји Новог двора на Андрићевом венцу, баш по наређењу садашњег Врховника, и постављена ограда око њега? Друго, а седишта председника држава или влада у Љубљани, у Софији, Будимпешти, Сарајеву, па Храдчани у Прагу, па Квиринале у Риму, па чак и Даунинг стрит 10 у Лондону... је ли око неког од њих Гласноговорница видела "ланце и катанце"? Треће, није ли Врховниково бусање у прса јуначка ("пустите их, нека ми приђу, нека ме и ударе...") и увођење униформисаних "кобрица", по принципу да су му, ето, и само жене довољне јер се он, као највећа мушкарчина у историји, толико не плаши "насилничке" опозиције, заправо, најгора могућа увреда за све, па и најнапредније, жене у овој земљи?

... Он придаје себи толики значај, толико је убеђен у трајање својих институција или толико жели да убеди друге у то да, било која безначајна ствар која има везе с њим, све што дотакне, одмах придобија ИСТОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ. Историјски је за њега сваки говор, па макар сто пута говорио једно те исто, историјски је сваки састанак, па макар не мењао ништа у постојећим односима... историјско је свако свечано отварање сваког друма, а свечано се отвара свака улица и свака појединачна коловозна трака сваке улице; историјска је свака светковина у част добре жетве, историјски је сваки партијски скуп, историјски је сваки празник било које врсте...

Пасус изнад није, наравно, мој, већ је цитат из књиге "Истина о језику нациста", у којој Виктор Клемперер, као једну од три кључне језичке кованице у јавном дискурсу Трећег Рајха, након што су немачки грађани, својом демократском вољом, изгласали Адолфа Хитлера за председника владе, истиче управо самоепитет - "историјски значај". Све чега се, тадашњи канцелар, а будући фирер, дотакне - све претвара у злато или, макар, и ако није било до тада, постаје "од историјског значаја"!

Замислите сад то, шојићевски интервентно, "сазивање изванредних прес конференција за медије, новинаре, новине, телевизије, радио и транзистори", на свету недељу, са жељом да - уместо да одговорите грађанима шта каните са захтевима опозиције и да ли као председник свих грађана, ви, заправо, призивате опозициони бојкот - саопштите  устрепталом аудиторијуму да сте одлучили да УЗУРПИРАТЕ И ФУНКЦИЈУ ПРВОГ БЕЗБЕДЊАКА, па вас баш брига шта о томе мисле они који су плаћени да брину о вашој безбедности, јер ћете ви од сада да се играте мало Гадафија, мало Загора Те-неја, мало Вајата Ерпа, а мало Жалосне Сове!?

Наравно да је женско бирачко тело у земљи Србији доминантно. И, свакоме ко има и грам мозга, више је него јасно да двогодишња кампања дискредитовања опозиције, као ПОСЕБНО НАСИЛНИЧКИ УСМЕРЕНЕ КА ЖЕНАМА, мора да добије на интензитету, јер није довољно само то што "Фашиста и Тајкун мрзе и туку жене". Овај режим на изборе мора да изађе са јачим штихом у рукама. Рецимо са, до пролећа већ укорењеним, стереотипом по коме, свако ко није за Врховника и Његове, ТАЈ ЈЕ ПРОТИВ ЖЕНА, СОПСТВЕНИХ МАЈКИ, СУПРУГА, СЕСТАРА.

У преводу на новосрпски, то би значило: кад следећи пут демонстранти крену да бацају тоалет папир на зграду Председништва, а тамо их, наместо "кобри", сачекају "кобрице" - то ће значити да је све те ХУЛИГАНЕ, ХУЉЕ, НАСИЛНИКЕ, СИЛЕЏИЈЕ инструирала ЦИА, у дослуху са Фашистом, Тајкуном итд (упишите сами), да БИЈУ СРПСКЕ ЖЕНЕ.

Добро, није Врховник измислио ово манипулисање лажном бригом за све жене, односно искреном скрби за оне жене које чине његово бирачко тело. Младе скојевке су се, 1946, са Трећег конгреса Народне омладине Југославије, заклињале најдражем маршалу да је два милиона омладинки (и њихових другова) "верно своме народу у периоду изградње". Ка-пе-ју је, стварајући А-фе-же (Антифашистички фронт жена), схватала које ће све користи имати од масовног организовања и мобилисања жена, све са циљем да од жена створи "с(а)весне градитељке социјализма".

И грчка митологија препознавала је нарочити ред жена, Амазонки, дефинишући их  као "оне које се боре као мушкарци", и које је предводила краљица по имену - "она која пушта своје коње на слободу".

На крају крајева, и (предратна) легална и легитимна власт Националсоцијалистичке партије, организовала је, као свој страначки актив, Савез немачких цура ("Bund Deutscher Mädel"), а не, на пример, савез девојчица. Оваква сентиментализација са, намерно изабраним, делимично негативним, вагабундо предзнаком, звучала је народскије и слободније, али помало и простије и сировије, јер је имплицирала поруку о куражи и снази немачке девојке, али и беспоговорној оданости вођи. (Мала дистинкција: Фирер је идеалну немачку жену видео, отрилике, исто као и кајзер Вилхелм Други - "деца, кухиња црква", али и физичка снага и расна чистота.) Ове девојке су, од 1935. године, морале пола године да волонтирају у "радној служби" под окриљем Националсоцијалистичке странке.

Чланице те лиге девојака младости између 15 и 20 година (1938. било их је већ два милиона), сваке среде увече имале су кућне "тефериче", на којима се дискутовало о немачкој култури и уметности, а сваког лета, недељу дана, биле су обавезне да учествују у летњим камповима. Свака цура морала је, иначе, наизуст да зна: датум Фиреровог рођендана, да преприча Фиреров живот као и историју наци-покрета и родослов Фирерових сарадника, да познаје немачку географију, као и све тачке, по Немачку понижавајућег, Версајског споразума!

Дакле, шта ја рекох, данима пре "Лихт - розе" рандевуа на Фе-пе-неу: не само да ће Врховник пристати на дијалог, него ће га још сам и ПРИЗ(И)ВАТИ?

А шта констатовах у прошлом тексту "Све за фронт - сви на фронт против Бојкота!" (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)? Није ли се већ распламсала свенапредна хајка на ЗАГОВОРНИКЕ БОЈКОТА ИЗБОРА ПОД ОВИМ И ОВАКВИМ, ПРВЕНСТВЕНО МЕДИЈСКИМ, НЕУСЛОВИМА?

"Стабилократи", та нова квазинаучна и параинтелектуална фела међу Врховниковим јавним шлихтарама, тврде већ месецима да свако ко није за стабилократију, тај руши државу, хоће да, Боже ме сачувај, учини нешто на зло Највишем Државном Руководству (скраћено: НДР; ма шта то значило) и тако то и томе слично.

Дакле, права опозицијо, у кампању!

Не саопштавајте још у кампању за шта, мада, сви су изгледи - бојкот! Али, не до испуњења свих 42 захтева тзв. стручног тима. Ма, частите, слободно, Врховника са 40, ма и са свих 42 захтева. Нити један од њих не морају да вам испуне.

Али, уколико не желите да се огадите сопственим сигурним гласачима или дохватите нешто од оних бирача који не живе од чланске напредњачке карте већ од сопственог рада - морате да додате два нова захтева! У вези са којим нема компромиса: дакле, пустите на миру РЕМ, Агенцију за борбу против корупције, РИК и томе сличне институције за поткрадање народне воље.

Услов свих услова мора да буде: ОСЛОБАЂАЊЕ или ПРИВОЂЕЊЕ ПОЗНАНИЈУ ПРАВА (али не само законодавства из области система информисања и комуницирања!) Јавног медијског сервиса и најутицајније ТВ тровачнице која користи националну фреквенцију!

Без тога, свако фингирање дијалога у коме опозиција партиципира јесте, унапред, ИЗДАЈА НАРОДНЕ ВОЉЕ оног дела бирачког тела које, можда, размишља да овај пут не гласа за Врховника.

Ах, да, а шта је то права опозиција?

То, свакако, није тзв. омиљена Врховникова опозиција. Међутим, права опозиција није ни онај део самопрокламоване праве опозиције (чак и део оних из "Договора са народом") који, навијачки, жмури на УЗУРПИРАЊЕ УСТАВНИХ И ЗАКОНСКИХ ОВЛАШЋЕЊА И КОНСТАНТНО ПРОТИВУСТАВНО ДЕЛОВАЊЕ нашега Врховника. Да будем јасан: права опозиција нису они политички субјекти који Врховнику замерају све и свашта, а једино га охрабрују (и подржавају) да настави са кршењем уставне преамбуле о Косову и Метохији!

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)