Све за фронт - сви на фронт против Бојкота!

Трампов саветник за националну безбедност Џон Болтон (баш овај чију скору визиту Србији миомедији нашег режима најављују као подршку Врховниковој "политици разграничења" са Албанцима), вероватно је, за тренутак, изазвао прединфарктно стање у овдашњем Највишем Државном Врху (скраћено: НДР), својом данашњом изјавом: "Текући преговори који се воде између владе и опозиције нису озбиљни, њима влада само купује време, и зато се противимо новим изборима све док је он на власти, јер његова влада може да манипулише изборним системом!"

Предводници Врховникове најновије бруталне кампање против свих оних у Србији који су за бојкот избора под овим и оваквим изборним и медијским условима, могу, међутим, да одахну. Оно горе Болтоново не односи се на, изван границе пристојности, прекооперативну Врховниковину, већ на Мадурову Венецуелу.           

Елем, погодих ли ја, богами, данима пре историјске спојке власти и опорбе на Фе-пе-ену ("Из пропагандне хистерије ка дијалогу", cvijetinmilivojevic.blogspot.com), шта ће се исподешавати: "... Дакле, не да Врховник неће истрајати у инаћењу с опозицијом, него ће ТАЈКУНЕ, ФАШИСТЕ и ЛОПУЖЕ убрзо, и формално, ПОЗВАТИ НА ДИЈАЛОГ. Е, сад, шта ће им дати да би изашли на изборе? Па, управо оно без чега они на било какве изборе не да неће, него (осим ако не желе да добровољно ставе главу на пањ), све и да хоће - не смеју да изађу! Ко је овде поменуо ТВ тровачнице?..."

Што би се оно рекло, и над нашим Врховником има Соња! Пардон, Алекс Ђерђов Шорош, да не кажем баш, мада ме сврби језик, Метју Палмер, онај заменик помоћниковог помоћника америчког државног секретара који ме толико неодољиво подсећа на ренесансног Дубровчанина Шишка Менчетића који је писао љубавне песме у индискретном акростиху, са именима виђенијих жена којима су биле посвећене...

Таман сам хтео да Небојшу др Стефановића бесплатно (уместо прескупог консалтинга којим га замајавају лажни добродушници) посаветујем, како да часно преплива Темзу и Ламанш, и уплива међу, ван сваке разумне сумње, легалне и легитимне академске грађане Србије, кад оно, опет - међутим. Онај Коштуничин бивши мали, а Ес-ен-есов велики Јованов, објавио рат невидљивом непријатељу који, као, "хоће да спречи изборе"; неки, што се, између осталог, представљају и као новинари (ееј, пусте лиценце, хоће ли се увести некада и у тој уклетој професији?) тврде да су "заговорници бојкота много бесни, нервозни, раздражљиви"; Врховник, пак, лично, све ово аминовао поруком Бојкоту: "Даље нећеш моћи! Зваћу децу! Децооо... ооо!"

Укратко, "друг је Тито изд'о наређење": Све за фронт - сви на фронт против Бојкота! Како се, ове недеље, а вероватно и следећих пет-шест, крсти највећи непријатељ стабилности, незаустављивог привредног развоја, наше државе и нашега народа...

И шта ја сад имам ту, када је кренула свенародна и општедржавна хајка на ЗАГОВОРНИКЕ БОЈКОТА ИЗБОРА ПОД ОВИМ И ОВАКВИМ, ПРВЕНСТВЕНО МЕДИЈСКИМ, НЕУСЛОВИМА (а, испада, по Великом Брату, да сам и сам међу њима) - да нешто саветујем др Стефановића? Али, нисам ја од оних Стефановићевих назови пријатеља који му, уместо да му помогну, праве зазубице сликајући се са својим, проверено регуларним, дипломама. Па, ево, господине потпредседниче Владе: Чим нешто кријете, као Ви индекс и сличне тричарије, аутоматски сте сумњиви, чак и "својима". Уместо тога, отворите се јавности и реците да сте један од хиљаду и нешто оних који су поверовали у велику превару, уписали сте то и такво место, полагали испите, тада сте били потпуни анонимус, ваше име никоме ништа није значило итд. итд. И, зато, реците да сте спремни да све предмете који су Вам уписани као положени, полажете поново пред професорима са државним универзитета у Србији...

Заузврат, не очекујем ништа. Једино ургирам да народном посланику такозваном проф. др Атлагићу (то је онај што је, ваљда, професор неког државног факултета у Косовској Митровици) коначно одговорите на његово, два пута постављено, посланичко питање, да ли је и моја маленкост (заједно са осталим поменутима, попут Матије Бећковића, митрополита Амфилохија, Душана Теодоровића, Србијанке Турајлић, Горана Марковића итд) национални издајник који руши државу Србију...

А шта, стварно, мислим о Бојкоту као главном непријатељу "стабилократије" (читај: Србије)?

Па, ево овако... Не рече ли, пре неки дан, током пропитивања у спољнополитичком одбору америчког сената, будући амбасадор у Србији Ентони Годфри да су му два најважнија, његова и америчка, приоритета да припомогне да "Србија нормализује односе са Косовом, како би се унапредиле европске интеграције ОБЕ ЗЕМЉЕ", као и да настави посао који је започео за време минулог мандата у Москви, а тиче се заустављања "руског агресивног понашања и малигног утицаја, те руске кампање дезинформисања широм Европе"...

Због тога ми мало пара здрав разум чињеница да су сазивари, организатори, а ако хоћете, и арбитри првог сусрета представника власти и опозиције невладине, пардон параполитичке, организације и личности које, све скупа, ДЕЛЕ АМЕРИЧКИ СТАВ да је КОСОВО НЕЗАВИСНА ДРЖАВА, дакле, не признају Устав Републике Србије који дефинише Косово и Метохију као аутономну покрајину у саставу Србије.

Зашто је онда, декларативно хиперпатриотском, Највишем Државном био неопходан такав посредник да би уопште ушло у разговоре са онима који представљају огроман део грађана Србије? Мени то, пу-пу, изгледа или као опасан диктат однекле извана или, Боже ми опрости, као покушај да се у оно што следи у вези с преговорима о Косову и Метохији, а што је ОЧИГЛЕДНО ПРОТИВУСТАВНО, увуче и већи део тзв. праве опозиције која се, од остатка политичке сцене, до сада, разликовала управо у томе што је идентификовала и критиковала антиуставне активности и одлуке ове власти.

Да се не лажемо, личи ми на покушај да се, на мала врата, уз изборе који су обавезни најдаље почетком пролећа - прошверцује и неки референдум, плебисцит и томе сличне народна изјашњавања О НЕЧЕМУ МНОГО ВАЖНИЈЕМ ОД ИЗБОРА. А што може да буде нека брзопотезна промена Устава, "Косово за понети" или неко друго статешко питање на инстант провери народног поверења.

А за било какву одлуку, Врховнику је - написах у прошлом блогу - неопходан, макар привидан, КОНСЕНЗУС, А ЊЕГА НЕМА БЕЗ ОПОЗИЦИЈЕ У ИЗБОРНОМ ПРОЦЕСУ.

Моји омиљени теоретичари и практичари пропаганде (мислим на немачке нацисте на челу са Доктором Гебелсом, али искључиво у предратном периоду) своју прву велику кризну ситуацију након што је Хитлер, демократски израженом вољом грађана Немачке, постао канцелар, решили су тако што су експресно, нешто као ми лекс специјалисе за све и свашта, донели "Закон о превазилажењу невоља по народ и по Рајх". А онда је Рајхстаг, од 1933, сваке четири године, демократски продужавао важење овог закона о посебним Фиреровим овлашћењима. (Ван контекста ми је, али не могу да одолим: на последњој седници немачког парламента, 26. априла 1942, Адолф Хитлер је проглашен и за "врховног судију немачког народа", што значи да је имао овлашћење да одлучује о животу и смрти сваког грађанина појединачно.)

Сви избори од тада у Рајху, закључно са онима 1938, били су УВЕЗАНИ СА НЕКИМ РЕФЕРЕНДУМОМ, са бизарним референдумским питањима.

Рецимо, први паралелни плебисцит за Фирерову политику и први "избори" са само једном изборном листом одржани су 12. новембра 1933. Резултат: 93 одсто гласова за Хитлера, 40 милиона "да" за Фирера (само два милина "не"); 39 милиона гласова за "јединствену листу" за Рајхстаг, уз три милиона "неважећих" гласова.

Ах, да, референдумско питање је тада гласило: „Да ли одобраваш, ти немачки човече, и ти немачка жено, ову политику националне владе и да ли си вољан (вољна) да је објавиш као израз сопственог мишљења и сопствене воље и да је свечано заступаш?"

Док, на једној страни, јавно ваби опозицију да потврди учешће на изборима, режимска пропаганда, на другој страни, покушава да разбије јединствен став тзв. праве опозиције из сва три нивоа груписања (Савез за Србију, Договор с народом, Протест "1 од 5 милоиона") да НЕМА ИЗЛАСКА НА ИЗБОРЕ БЕЗ УПРИСТОЈЕЊА ИЗБОРНИХ УСЛОВА.

Колико Врховник ни сам није начисто шта у ствари више жели - да опозиција учествује на изборима или да их бојкотује - огољују медији под његовом директном контролом који, попут онога који (иако га Закон о оглашавању на то обавезује!) још дугује грађанима Србије одговор на питање ко је наручилац ТВ потернице за покојним Оливером Ивановићем. Тај медиј, очигледно не својом вољом, инсинуира да група косметских Срба око Раде Трајковић (некадашња челница радикала у којима је Врховник био генерални секретар) разбија јединство српског народа уз помоћ Харадинајевог (то је човек који не би могао ни да буде премијер да није било гласова Врховникове Српске листе!) и Тачијевог новца који потиче од трговине "органима" на КиМ.

Наравно, да никакав евентуални бојкот избора не би, из истих стопа, изнудио одлазак Врховника и Његових, као што ни, потенцијално, кршење неког начелног договора о бојкоту, не би значило да је тај неко, као у случају народног посланика Вукадиновића, "издајник" опозиције, Врховников "тројански коњ", "електрични зец" и томе слично.

Чињеница јесте да је Врховник, упркос свим заклињањима да неће попустити "макар их било и пет милиона" - ПОПУСТИО. Он је, формално, већ ушао у дијалог. Као што је опозиција, вероватно пребрзо и не сувише промишљено, прогутала ту удицу.

Дозволимо да време буде судија. Опозиција нема потребу да коначну одлуку о (не)изласку на изборе доноси пре краја септембра. А и тада, ако је донесе, не треба да је саопшти. Она мора да уђе у кампању. А да остави Врховнику да препозна да ли је реч о кампањи за излазак на изборе или кампањи која ће изродити бојкот.

Па, да видимо шта још Шишко има да каже. А зашто не, и Боцан - Харченко, кад је већ ту? (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)