Нисам
то до данас обелоданио цењеном аудиторијуму.
Чекао
сам да ту, међу Путиновим агентима, прочитам и часно име најмилијег руског
политичара у Србији, кандидата на кога је Москва улагала све своје жетоне на
свим изборима од 2012. наовамо, па да се онда и јавно похвалим како сам,
коначно, међу одабранима, да би ме се и „другови из ФСБ-а коначно сетили“...
Али,
ћорак!
Иначе,
тај Чеда вели да (за нечије бабе здравље) „координише тимом за идентификацију
Путинових агената у Републици Србији“. На листу под, ваљда, ознаком „З“ (а није
симбол „специјалне војне операције“), за сада, изуписивао кусо и репато, па,
под редним бројем 57, и моју небитност, а ја сам вам на тој листи за
елиминацију зато што сам – цитирам: „агент утицаја који остварује интересе
Владимира Путина у Србији и региону, кроз директно промовисање и
пренос руске пропаганде и brаinwashing операције (испирање мозга) у Србији“!
За
неупућене, на тим источним странама био сам само једном у животу, 1989, био је
то још онај СССР. А за „Спутњик“, из принципијелних разлога (не дозвољавају
било какву критику Александра Вучића!), не дајем изјаве најмање пет година. „Раша
тудеј“ ме није ни призивала. А ако ћемо право: један деда ми је нестао у одступању
Југословенске краљевске војске у отаџбини према Италији и Аустрији, а другога
су из немачког ратног заробљеништва, на потезу између Плауена и Цвикауа,
ослободили – Американци! Дакле, ниђе Руса ни за лека.
Дакле,
не жалим се.
Само
питам зашто – осим ако Чеда Октобар, заправо, не ради за Русе, а не за оне за
које тврди да ради - на том карасписку нема и нашега Поглавице који се, до пре
две и по године, хвалио да је ногом отварао врата код Владимировича, да се нико
никада у историји није више пута видео с Путином од њега који ми је, оног маја
2012, када се спремао да преузме власт, лично „поверио“ како је по дефинитивни „бефел“
за то ишао у Берлин и - Москву?
Већ
сам негде изјавио, након што је татар Вулин ономад преузео Путинов дар у виду „свилен
гајтана“, да су шансе да наш Поглавица оде на Самит БРИКС-а један одсто, а да
су шансе да тамо не лети – 100 одсто.
Сећате
ли се оне небулозе о „гужви у шеснаестерцу“? Као, баш у време уочи и око Самита
БРИКС-а, имаће толико важнијих државничких обавеза (хеј, опозицијо, кад ће нека
иницијатива Уставном суду, да видимо је ли стварно, по Уставу, да сва законодавна,
извршна и судска власт мора да падне на терет овог превредног трудбеника?) да
за тамо неког Путина и БРИКС нема времена. А били нам неки Хозе Фернандез или
Хернандез, па онај Касаноф, баш „на нивоу“ председника Републике Србије,
„заменик помоћника државног секретара за западни Балкан у Уреду за Европу и
Евроазију“, добро де, и краљ Есватинија; па нас, на топлу препоруку Шолца, заједно са Замбијом, увалио у нешто што
се зове „глобална алијанса за батерије“...
Наш
Поглавица, баш на дан када је требало да буде у Казању, позвао је себи у походе
– ваљда да Владимиру Владимировичу иза леђа гурне прст у око и узвикне „ута-та“
- пољског премијера Туска и европску натканцеларку Фон дер Лајен.
Пошто
је, претходно, месец дана производио медијске „ивенте“ (низ псеудогогађаја) поводом
тога када ће саопштити иде ли или не иде на догађај. У Казан. Њ. Који се, у
поимању нашег Државног Доглаварства и Климоглавства, у знак сервилности према
Поглавици, можда чита и као Караказан.
Синоћ
је Поглавица на Јавној утулио и последњу светлост не само русофанатицима већ и
последњим русоромантицима, признањем да, пре овог 20. октобра, две и по године
није смео, не само да се види, него ни да се чује са Путином. А то није био
страх од Владимира Владимировича, већ од оних, биће, са западних страна.
Јер,
признаде, не трепнувши: „Долазе нам Тус, фон дер Лајен, а и да не долазе, тешко
бих могао на Самит БРИКС“.
Када
је Поглавица, пре две године, најавио оснивање некаквог покрета или фронта за одбрану
народа и државе који, наравно, никада није формирао – то недоношче сам назвао: „Покрет
за бланко подршку Александру Вучићу за било шта о било чему да одлучи“!
То
више није никакав покрет у настајању, већ дијагноза. Анамнеза и дијагноза политичког
јавног мнења, можда и целокупне јавне сфере у Србији и покушај анестезирања јавности
и насилног преумљења расположења и духа грађана ове државе.
Поглавици
је све у рејтингу. Синоћ, на Јавној, самозадовољно је сеирио над наводним
резултатима истраживања јавног мнења која кажу да је „ниво популарности већ 42:42
одсто, изједначен, када је реч о ЕУ и БРИКС-у“. Исто Поглавица тврди и када је
реч о „подршци експлоатацији литијуму“, хвали се како је отпор противника све
слабији.
То
што нам копља, лукови, стреле и томахавци завршавају у рукама украјинских (и
израелских?) војника, то што не смемо да заштитимо чак ни генсека УН Гутереша
који позива на заштиту, између осталих, и наших, „плавих шлемова“ у јужном
Либану, то што мазохистички потписујемо све антируско што има НАТО печат и рукопис
(последња „Дубровачка декларација“) и агитујемо, свака част, за заштиту
украјинског територијалног интегритета, а не смемо ни да зуцнемо у прилог
сопственог суверенитета на КиМ, ни по јада, пошто Москва, као традиционални
подржавалац актуелног режима у Србији, за сада, жмури на све то. Али, ако су БРИКС-у,
осим оснивача, Руске
Федерације, Бразила, Индије, Кине и Јужне Африке, почетком ове године, већ приступили Египат, Етиопија, Иран, Емирати и Саудијска Арабија, ако је тамо отпутовао
чак и Ердоган, иако је Турска чланица НАТО и вечити кандидат за уфур у ЕУ, ако
је тамо чак и Додик, ако наш Поглавица има „страх од летења“, зашто тамо, као
посматрач, није, макар, премијер Србије?
И,
да, с обзиром да су ми многи виделисти (напредњаци) замерили што председника
Републике који је у пракси, све све, само не председник Републике, од 2017.
зовем Врховником (пошто сам га, претходно, од 2014. звао Канцеларем), јер их,
веле, то сувише подсећа на једну од побочних титула хрватског генералисимуса
Туђмана, одлучио сам да нашему Свевладару Све Три Гране Власти смислим
примеренију етикецију.
Зваћу
га Поглавица.
А
име које би му најадекватније одговарало, биће симбиоза два имена: Бик Који Седи (Слонхе, „Спори“), духовни вођа
и поглавица Сијукса који је завршио у циркусу Бафало Била, где је глумио самог
себе; плус, Тајенденега (Онај Који Коцка На Два Улога; Онај Који Ставља Две
Опкладе Заједно), поглавица Мохока који је своју мисију окончао у „избеглиштву“
у Канади.
Тај
други био је најпознатији поглавица племена Мохока (или Каниенкехака), а осим
имена Тајенденега, имао је и енглеско име Џозеф Брант, живео је од 1743-1807,
завршио факултет, говорио неколико језика и оженио се белкињом! Овај, најпознатији Индијанац своје генерације лично је упознао и
америчког председника Џорџа Вашингтона и британског краља Џорџа Трећег који му је чак уручио и ритуалну кецељу као симбол пријема у
масонерију!
За
време Америчке револуције (1775 – 1783) Тајенденега је подржавао окупаторску
(?) британску страну, па је, после пораза Енглеза, морао да се склони у Канаду,
где је остао до краја живота.
Овај
наш, да би звучало једнако ефектно и српски и амерички, нека убудуће буде Лав
Који Седи На Две Хоклице. (www.cvijetinmilivojevic.blogspot.com,
22.10.2024)
Нема коментара:
Постави коментар