Navikao je Dačić da ga Vučić ponižava, ali čini se da mu je, nakon utapanja na listu SNS-a na junskim izborima, položaj neudobniji, manevarski prostor manji a unutarstranačko nezadovoljstvo veće. Vlast sve te muke leči, ali do kada
Nema Ivica Dačić razloga da se brine sto je Aleksandar Vučić
preuzeo zabavljačku ulogu tokom posete francuskog predsednika Emanuela Makrona
– o čemu nas je obavestio Arno Gujon, nekada humanitarac, sada direktor
Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju („Za mene je bio važan trenutak
kada je predsednik Vučić, u prijateljskoj atmosferi, uzeo mikrofon i zapevao
kosovske pesme. To je bilo veoma emotivno i ostavilo je utisak na sve nas“).
Opadajući socijalisti i Dačić lično, kao čovek koji ih
umešno kontroliše, i dalje su potrebni naprednjacima – najpre na lokalnom
nivou, gde bitno doprinese totalnoj kontroli Srbije.
Dugoročnije posmatrano, međutim, postavlja se pitanje da li
je lagano nestajanje Srpskog pokreta obnove – do te mere da letošnju ostavku
Vuka Draškovića na mesto predsednika nekad velike stranke mesec i po dana niko
nije ni primetio – sudbina koja čeka i socijaliste, takođe zarobljene u čvrstom
naprednjačkom zagrljaju?
Naravno da su ogromne razlike između vladajuće stranke iz
devedesetih i tadašnje najveće opozicione partije: SPO je, recimo, bio prilično
na izdisaju i u momentu ulaska u koaliciju s naprednjacima, za razliku od
socijalista, kojima je 2012. čak pripalo mesto prvog premijera naprednjačke
ere. Činilo se i da SPO nije ni pokušavao da u aranžmanu sa naprednjacima
postigne mnogo više od udomljenja nekoliko članova, dok su socijalisti delovali
daleko ambicioznije: i u izbore 2023. ušli su sa sloganom „Ivica Dačić –
premijer Srbije“. Osam meseci kasnije, međutim, takva samouverenost, makar samo
u propagandne svrhe, deluje nezamislivo.
Vezana trgovina
Otrežnjenje je bilo surovo, ali je ostalo nedovoljno javno
primećeno usled drame oko izborne krađe i njene internacionalizacije: rezultat
socijalista u decembru 2023. gotovo je prepolovljen u odnosu na izbore 2022 (sa
11,44, pali su na 6,55 posto), pa je već u izbornoj noći Dačić pomenuo potrebu
da stranka dobije novog lidera. Što mu se više nije omaklo.
Ponovo je i tada, izgleda, došlo do „vezane trgovine“ pa je,
uprkos činjenici da nisu bili neophodni, socijalistima dodeljena uloga
koalicionog partnera naprednjaka, a samom Dačiću pripalo je mesto
potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova – ali, čini se, daleko manje
udobno nego ijedno dosad.
Beograd ih nije mnogo koštao, ali zašto su prihvatili
zajedničku listu na jugu, gde im stranka jedino živi, pita Cvijetin Milivojević
i zaključuje da je očigledno bila reč o uceni – „uzmi, ili ostavi“.
Nije, pritom, reč samo o tome što učestalo gledamo kako ga
Vučić ponižava („nisam mogao da probudim Ivicu“) i svaljuje na njega poslove
koje je teško, ili čak nemoguće opravdati, poput skorašnjeg talasa hapšenja
aktivista i javne odbrane tog čina, koji najviše liči na zastrašivanje
kritičara. O maltretiranju regionalne pop-zvezde Severine Vučković da ne
govorimo – teško da je iko pomislio da Dačić ne bi radije s njom pevao u duetu,
umesto da pravda to što su je graničari propitivali o političkim stavovima i
obaveštava nas o postojanju spiska nepodobnih, sve uz najavu njegovog ukidanja.
Kraja nema: ove nedelje je pravdao ignorisanje poternica za aktivistima
objavljenih na sajtu kopacemo.com, iako zna da se to ne radi.
Dačićev povratak na
mesto ministra policije, na kome je već bio u periodu 2008–2014, u „dosovskoj“
i naprednjačkoj vlasti, desio se, kaže Cvijetin Milivojević, direktor agencije
Pragma, uz podsećanje Aleksandra Vučića da je upravo on odgovoran za prebijanje
njega i pokojnog Ranka Panića, tokom protesta zbog izručenja Radovana Karadžića
u leto 2008. Pa smo ga onda gledali kako neuverljivo prebacuje odgovornost sa
sebe i praktično se odriče činjenice da je u vreme vlasti Borisa Tadića bio
zamenik predsednika vlade Mirka Cvetkovića.
Šamar
Morao je Dačić da
proguta i smenu Igora Braunovića sa mesta direktora Srbijašuma, bez
obrazloženja, ali uz stvaranje utiska da se to desilo zbog protivljenja
rudarenju litijuma. Osim što nije reč o baš običnoj smeni – zbog činjenice na
koju podseća Milivojević, da je Braunović i privatno blizak Dačiću – smena na
čelu Srbijašuma deluje kao ozbiljan šamar jer to mesto nije pripalo nekom
drugom socijalisti, već funkcioneru SNS-a Krstu Janjuševiću.
U nekim drugim
okolnostima, mogao bi se očekivati drugačiji odnos većeg koalicionog partnera prema
manjem, čak i neka nagrada za ulazak na zajedničku izbornu listu na lokalnim
izborima u junu. Nije ta teška odluka doneta baš glatko, na šta su ukazivala i
prethodna javna opiranja ideji o ulasku u pokret koji je Vučić najavljivao, ali
ga nikad nije napravio.
Milivojević kaže da
je struktura izbornog nastupa u junu pravljena prema istraživanjima za Beograd,
u vreme kada se još nije znala odluka opozicije o (ne)učestvovanju na izborima.
Pokazalo se, kaže, da je jedina šansa SNS da zadrži gradsku vlast pravljenje
zajedničke liste sa socijalistima – što SPS samo po sebi nije mnogo koštalo,
jer u glavnom gradu ne stoje naročito dobro. „Ali, zašto su prihvatili
zajedničku listu na jugu, gde im stranka jedino živi“, pita Milivojević. I
zaključuje da je očigledno bila reč o uceni – „uzmi, ili ostavi“.
Ulaskom na listu SNS, socijalisti ništa nisu dobili – ono
što je Vučić dodelio toj partiji, ona bi, verovatno, i sama osvojila, kaže
politički analitičar Dragomir Anđelković. Ozbiljna istraživanja javnosti,
podseća, pokazivala su da nije sporan prelazak cenzusa za SPS uprkos tome što
su režimski mediji stvarali predstavu da je tako. „Rukovodstvo socijalista
dobro je to znalo ali je prihvatilo da zadovolji Vučićeve zahteve kako bi sebi
kupilo bolju poziciju. Dačić sa okruženjem već duže vreme trampi SPS za svoju
korist. Ono što se desilo u Beogradu deo je te politike; njena kulminacija, ali
ništa novo“, kaže Anđelković.
Nezadovoljstvo
Nije ništa novo ni da u SPS-u odavno postoji nezadovoljstvo
položajem partije u odnosu na velikog koalicionog partnera – kao što nije novo
ni da se ono topi pred činjenicom da socijalisti nisu „formatirani“ za
opozicioni status. I da im Dačić svojim rukovođenjem godinama obezbeđuje učešće
na vlasti. Da li sve to važi i nakon krnjenja stranačkog identiteta započetog
junskim učešćem na zajedničkoj listi sa SNS, srećom po njih, samo u delu
Srbije?
„Srbija nema razvijenu demokratsku kulturu, kako na državnom
tako i na stranačkom nivou. Mnogi stanovnici ove zemlje još ne shvataju da su
građani a ne podanici. Pogotovo je tako kada ulaze u autoritarne strukture
kakve predstavljaju mnoge naše partije“, kaže Anđelković. Otuda, dodaje, kada
nivo njihovog nezadovoljstva naraste preko mere da mogu da dalje trpe, oni
često relativno mirno izlaze iz stranaka umesto da se bore.
Kada se na nekom nivou rukovodstva pojavi nezadovoljstvo,
ono bude eliminisano potkupljivanjem. Zato ustanak socijalista protiv Dačića i
okruženja nikako da se desi i pored toga što je većina članova te partije
nezadovoljna
„Takav model
ponašanja pogotovo je izražen kod SPS-a koji je nasledio duh nedemokratskog
centralizma od Saveza komunista. Zato nezadovoljstvo koje u SPS-u tinja ne
prerasta u požar. Bitno je i to što je ta partija interesna zajednica. Korist
imaju ne samo najviši rukovodioci već i neki na nižim pozicijama. Većina
običnih članova nema dobitke, a ima sramotu što učestvuju u nečemu što je
protivno njihovim ubeđenjima, kao što je izdaja Kosova. Ali te ljude nema ko da
povede. Kada se na nekom nivou rukovodstva pojavi nezadovoljstvo, ono bude
eliminisano potkupljivanjem. Zato ustanak socijalista protiv Dačića i okruženja
nikako da se desi i pored toga što je većina članova te partije nezadovoljna“,
kaže Anđelković.
Milivojević
procenjuje da je među socijalistima njih dvadesetak zadovoljnih, dok po dubini
stranke vlada nezadovoljstvo. Ali, ne vidi nikoga, osim povremeno Novice
Tončeva, da je spreman da nešto kritički kaže. Nešto je, podseća, pokušao
Vladimir Zagrađanin, „pa su ga utišali pitanjem šta su mu ćerke skandirale na
aerodromu“.
Šanse
Da li to znači da,
posle utapanja na listu SNS, socijalisti više nemaju šansu za samostalni put i
da im neminovno sledi davljenje u čeličnom zagrljaju SNS?
Milivojević veruje da
izbor uvek postoji i da se šanse nameštaju – samo što je potreban neko hrabriji
da priliku iskoristi. Jednu izlaznu šansu vidi i u odnosu prema rudarenju
litijuma. „Očekujem da neko ko nije vezan lancem za fotelju postavi pitanje
kakva smo mi stranka, jesmo li levica, ako nismo na strani ugroženih zbog
rudarenja litijuma. Možda neko iz drugog ešelona“, kaže. Kao potencijalne
izlazne varijante on vidi pitanje nuklearnih elektrana ili dešavanja na Kosovu,
odnosno mogućnost da se postavi pitanje dokle se ide sa odustajanjem od Kosova.
Sa sadašnjim rukovodstvom SPS ne može da se otrgne iz
zagrljaja SNS-a, uveren je i Anđelković. Kaže da bi bez erupcije nezadovoljstva
unutar stranke svaka promena bila simulacija, ali ne vidi snage koje bi mogle
da iznedre prave promene.
„Ne znači da pre ili kasnije neće doći do velikih
turbulencija koje će dovesti do raskola unutar te stranke, ali se može
očekivati da će Vučić uz upotrebu svih mogućih mehanizama vlasti omogućiti
Dačiću da zadrži kontrolu nad delom SPS i nastavi da se predstavlja kao legalni
baštinik njegove tradicije. To će biti prazna ljuštura, ali spolja gledano
delovaće još neko vreme kao partija o kojoj pričamo. Onda će se pretvoriti u
prah i pepeo“, kaže Anđelković i zaključuje: „Izgleda da je došao kraj SPS-u
kakav je ranije postojao. Dačić je njegov stečajni upravnik.“
Možda takav ishod nije baš lako zamisliti posle decenija
participiranja socijalista u vlasti. Ali, ako bi se desilo, zanimljivo bi bilo
izmeriti da li bi bilo više obradovanih ili ucveljenih. (www.radar.rs, Radar, Vera Didanović, novinarka
rubrike politika, 6.9.2024)
Нема коментара:
Постави коментар