I levi i desni su besni

 DA LI SU IDEOLOŠKE RAZLIKE SLABOST ILI SNAGA PROTESTA

Svi su tu, proevropski građanisti i srpski suverenisti, desni ekstremisti, duginovski konspirolozi, populisti, rusoljubi, ali i anarholiberali i levi, ukrofili i natofili, studenti „borbaši“, skoro „ludisti“, antifa i narodne patrole, podrazumeva se, i provokatori i „ubačeni režimski elementi“. Nešto poput plebiscita protiv Miloševića 5. oktobra

Cvijetin Milivojević, politikolog, novinar i konsultant za odnose sa javnošću

Svašta je nečega nespojivog Vučić zgomilao u svrhu ostvarenja samo jednog cilja.

Zaigrao „va bank“ – na sve ili ništa, uložio je sve što ima i nema, kao kockar koji, nakon što ostane bez keša i imanja, na sto stavi i svoj sat, a kauboj, pošto je ostao bez konja, i svoje sedlo.

Podmetnuo je sebe za Rio Tinto i litijum – nije ostavio plebsu ni delić prostora za neki drugi, kompenzacioni, „izlazni“ odgovor, osim jasnoga „da“: onaj ko je protiv iskopavanja litijuma sad i odmah i po svaku cenu, taj je protiv države, tj. vlasti, jer naš Vrhovnik državu „vidi“ kao vlast, odnosno sebe samog.

Iako on i nije vlastan da donosi odluke o eksploataciji litijuma već samo da prima akreditivna pisma veleposlanika, dodeljuje činove, kači ordenje i slika se i potpisuje, ali ne i odlučuje, u ime države čiji je ceremonijalni predsednik sa ukupno osam protokolarnih ustavnih nadležnosti. On koji sedam godina, sa pozicije predsednika Republike uzurpira celu granu izvršne i dobar deo zakonodavne i sudske vlasti, bez pardona, blokadu železničke pruge izazvanu odlukom Ustavnog suda koja za posledicu ima legalizaciju kopanja litijuma – naziva „napadom na ustavni poredak“?!

Dva meseca već traje narodna buna protiv iskopavanja srpskog jadarita, uz nepostojeće nemačke garancije, a za nemačke babe (tj. auto-industrije) zdravlje. I sve je masovnija. Političari su tu (viđeni) da podrže, ali se, za sada, ne guraju u prve redove.

Jezgro protesta čine ljudi koji te, navodno „samo istražne“, bušotine već vide kroz kućne prozore; ljudi koje čista politika, ama baš baš, ne zanima i čija je misija jedino da zaštite svoje porodice

Svi su tu: proevropski građanisti i srpski suverenisti, desni ekstremisti, duginovski konspirolozi, populisti, rusoljubi, ali i anarholiberali i levi, ukrofili i natofili, studenti „borbaši“, skoro „ludisti“, antifa i narodne patrole, građanin Nestorović i građanka Marinika, vernici svih konfesija; podrazumeva se, i provokatori i „ubačeni režimski elementi“, a čak je i nositeljka liste SNS-a sa onih tamo izbora Dana Grujičić rekla da je većina stručnjaka koje zna protiv litijuma i da im ona veruje?!

Jezgro protesta čine ljudi koji te, navodno „samo istražne“, bušotine već vide kroz kućne prozore; ljudi koje čista politika, ama baš baš, ne zanima i čija je misija jedino da zaštite svoje porodice, ognjišta, dedovinu, grobove predaka, od bauka velikog (bilo čijeg) eksperimenta. Kao što 5. oktobra 2000. nije bila vidljiva podela na leve i desne, građanske i nacionalne. Bio je to plebiscit protiv Miloševića kao takvog. Nadstranački, nestranački ili, primerenije, svenarodni, tj. svestranački.

Zato su ideološke razlike, u stvari, ne samo posebnost, nego i prednost ovih protesta.

Podsećanja radi: ideologija označava sistem ideja i ukupnost oblika socijalnih objedinjenja (država, nacija, klasa, društvene grupe i organizacije) koje zastupa grupa ili pojedinac, a koje daju objašnjenje o svetu u kome živimo, s ciljem da se taj svet (ne) menja. U našoj društvenoj stvarnosti nekako je prisutnije ono negativističko poimanje ideologije kao netačne, lažne, iluzorne svesti i iskrivljene slike stvarnosti prilagođene nečijim vrednostima i interesima.

Samo su prva dva prošlogodišnja građanska protesta, posle masakra u maju 2023, koji su, pre nego što će postati dominantno opozicioni, bili i najmasovniji – stvarno i uplašila Vučića. Pa je bio spreman na ozbiljna davanja i ustupke. Jer, tada su šetale i desna i leva Srbija, sve te ljude ujedinili su tuga i bol za izgubljenim mladim životima i pitanja: dokle i zašto?

Sve je, u svom ličnom ratu sa imaginarnim neprijateljem i stvarnim narodom, u međuvremenu, izukrštao i prespinovao Vučić, i sam se zapleo kao pile u kučine.

Predsednik zaštitno lice strane kompanije

Umesto da je proklamovani javni dijalog bio početak puta ka postizanju nekakvog društvenog konsenzusa koji bi rezultovao donošenjem neke odluke, ovde je prvo „negde gore“ doneta odluka o rudarenju litijuma sad i odmah i po svaku cenu, pa je tek onda „sviran“ start Vučićevog monologa nazvanog dijalog.

Glavni, takoreći opunomoćeni, smatrač u ime države i kompanije Rio Tinto, Ana Brnabić, postala je spikerka najvišeg zakonodavnog tela, bivša trostruka čelnica najvažnije institucije izvršne vlasti, koja, iako ne razlikuje Surčin, Žarkovo i Jakovo („drago mi je što sam danas u Surčinu… u Jarkovu… izvinjenje, izvinjenje, dobro…“), pa ih prespaja u „Jarkovo“, ne zna da l’ je Jadar reka ili planina („projekat se zvao Jadar, zato što je planina Jadar“), alhemičarski izjednačava litijum i lignit… Ali zato, bez pardona, ova pseudonaučnica čita ono što joj je odnekuda napisano i dotureno, da su protesti „prerasli u proteste protiv nauke i zdravog razuma“.

Nikome od tih kojima Rio Tinto visi nad glavom kao Damoklov mač ne pada na pamet nikakav „Majdan“, državni udar i slične podmetačine koje im Vučićevi propagandisti učitavaju

Vlast bučnim patriotskim izjavama pokušava da odlomi od dela te mase koja se protivi iskopavanju litijuma tako što ih stavlja pred dilemu: nije valjda da ćete biti na strani onih koji su za nezavisno Kosovo, za ukidanje Republike Srpske, za sankcije Rusiji, za ulazak u NATO i slično, imputirajući da „glavninu“ protesta čine političke i ideološke opcije koje se upravo za to zalažu. Ta manipulacija ide do apsolutne banalizacije: ko je protiv „litijuma nema alternativu“ politike, taj, logično, „priziva Majdan” i „obojenu revoluciju“, hoće da sruši državu i „ d’ ubije Vučića“.

Režimski mediji, na osnovu jedne TV reportaže, horski tvrde da se u Nemačkoj već kopa litijum – „kad ja tamo, a ono – međutim“: da, kopa se, ali lignit, a ne litijum.

Klasična indoktrinarno-propagandna kampanja za „litijum koji nema alternativu“, u kojoj su stavljeni u pogon svi državni i društveni institucionalni i vaninstitucionalni mehanizmi, uz autoritet državne prisile.

Zaštitno lice politike „(srpski) litijum (za EU) nema alternativu“ postao je predsednik Republike lično koji dobrovoljno (?) podmeće svoja pleća, po principu „kad padne podrška iskopavanju litijuma, trubićemo o tome kako ti koji su protiv litijuma ruše državu i predsednika“.

Prvo je izjavio da je „tajkun i kriminalac Šolak, preko svojih sluga, došao na ideju da me u provođenju revolucije, ubiju, a možda mogu da me ubiju, ali u Srbiji nikada neće pobediti“. Da bi, dan posle, isti on (lično) poručio građanima da ne veruju njemu od prethodnog već od tog dana: „Nikada nisam rekao da on želi da me ubije. Nikada nisam rekao da bi on tako nešto uradio. Ima mnogo ljudi koji tako nešto žele iz kriminalnog miljea.“

„Premestiću kancelariju predsednika Republike u zapadnu Srbiju, makar na sedam dana“, rekao je samozvani vrhovni komandant, nakon što je, u farmerkama, patikama i razdrljenoj košulji, obavio smotru vojne jedinice postrojene u njegovu čast, na svečanosti u objektu za smeštaj i obuku pripadnika Odreda vojne policije specijalne namene „Kobre“, u kasarni – pazite sad – „Vasa Čarapić“. Iako je to letovanje na Drinskom jezeru, prema prethodnom obećanju, trebalo da je već odradio prošle nedelje?!

Nekomforno među narodom

Šta bi, zašto je privremeno odustao – jesu li, možda, istraživanja pokazala da to ne bi bilo oportuno, je li se strmoglavio nečiji rejting ili je u pitanju nešto urgentnije, možda razgovor o silasku francuskog nuklearnog otpada, među Srbe? Ili narod puno traži i mnogo zanoveta, pa mu je, kao i 2016, posle jednog dana u „kancelariji za brze odgovore“ u Beogradu i jednog u Nišu, iznebuha postalo nekomforno među narodom?

Jesu li Promidžba i Protokol objasnili predsedniku da se ime Zmaja od Avale, rođenog Belopotočanina, jednog od najistaknutijih junaka u buni protiv dahija i Prvom srpskog ustanku, vojvode Vase Čarapića koji je, prilikom oslobađanja Beograda 1806. godine, poginuo predvodeći ustanike u jurišu na Stambol kapiju – ne sme skrnaviti lažima?

I jesu li, kada su mu predložili, „desant na Mali Zvornik“, rekli da je ta varoš čak 40 kilometara udaljena od Gornjih Nedeljica, i da u Zvorniku Malom, apropo muka jadarskih, ne vredi onaj Šantićev stih: „Ne plačem samo s bolom svoga srca / Rad` zemlje ove uboge i gole; / Mene sve rane moga roda bole, / I moja duša s njim pati i grca.“? Ili su mu, upravo zato, i preporučili „Avatar“ baš tu?

Jer, on se, umesto da makar ćuti, upravo suprotno, kao nasrtljivi propagandista volonter Rio Tinta besprizorno hvali kampanjom slamanja građanskog otpora: „Ne potcenjujem proteste, ali su sve manji jer se raspoloženje naroda menja. Mi umemo to da merimo, jer dobar deo ljudi vidi da su lagani i obmanjivani, to je proces dug, i tek će da se značajno menja. Slušali smo od protivnika eksploatacije litijuma da ćemo imati rogove, rađati se sa dve glave i piti narandžastu vodu. Takvima su argumenti sve manji, iscepali su ih u froncle naučnici. Ja ću biti najveći zaštitnik od samovolje Rio Tinta kojeg su doveli Đilas i Šolak, jer mi je obaveza da štitim narodni interes.“

Na beogradskim ulicama, 10. avgusta, bilo je više od 100.000 ljudi, na pojedine proteste u unutrašnjosti izlazilo je i do trećine stanovnika nekih varošica i gradića. Što je mesto bliže lokaciji mogućeg iskopavanja, to su i protesti masovniji

Vrh Vrhova učitava i imputira protivnicima ekspresne eksploatacije litijuma, ono što ovi nikada niti su rekli niti tražili; sve se svodi na neki orvelovski „detektor laži“ i izmišljanje „teorija zavere“, pa se čak i u zahtevu opozicije za održavanje sednice parlamentarnog Odbora za unutrašnje poslove „vidi“ nekakav izdajnički dil dr Nestorovića i ljudi „kojima je Srebrenica genocid, a Kosovo nezavisno“, tj. poslanika Zelenog-levog fronta.

Dva meseca, od Vidovdana naovamo, u više od 30 gradova Srbije održani su i još se održavaju protesti protiv rudarenja litijuma, ali ne i rudarenja uopšte. Na beogradskim ulicama, 10. avgusta, bilo je više od 100.000 ljudi, na pojedine proteste u unutrašnjosti izlazilo je i do trećine stanovnika nekih varošica i gradića. Što je mesto bliže lokaciji mogućeg iskopavanja, to su i protesti masovniji. Privođeno je na desetine ekoloških aktivista, a lovostaj na njihov „izlov“ i dalje ne važi.

Ljudi po Srbiji su se digli protiv potencijalnog biološkog, tehnološkog i demografskog eksperimenta nad njima, koji se najavljuje zarad očuvanja javnog zdravlja nekih drugih građana koji žive u EU. Motiv za bunu je običan, ljudski: zaštititi sebe i svoje porodice. Nikome od tih kojima Rio Tinto visi nad glavom kao Damoklov mač ne pada na pamet nikakav „Majdan“, državni udar i slične podmetačine koje im učitavaju, novcem građana Srbije plaćeni, Vučićevi i promidžbenici RT-a.

Zbog toga, ne samo da, za sada, „politička profilacija i artikulacija“ protesta, kao i „jasnija politička diferencijacija“ među njihovim organizatorima i učesnicima, nije dobrodošla, nego bi, u ovom trenutku, mogla da bude i kontraproduktivna. Ta opcija bi, naravno, postala legitimna, pa i po cenu opadanja masovnosti protesta, ako bi režim, svim svojim resursima i sa svim svojim partnerima spolja i iznutra, zaista posegnuo za politikom „Sve drugo – pa, i Kosovo, i Republika Srpska, i vladavina prava u Srbiji – osim litijuma, ima alternativu“… (www.radar.rs,  nedeljnik Radar, 31.8.2024)