SEDNICA NARODNE SKUPŠTINE: Ko je kriv za današnje neodržavanje i kada će litijum doći na dnevni red?

https://www.youtube.com/watch?v=fBdcYYalR4M

PROFESOR KNEŽEVIĆ O EKSPLOATACIJI LITIJUMA: To ne bi trebalo da bude političko već stručno pitanje, a najveći deo struke smatra da treba iskoristiti ovu šansu

Pitanje rudarenja litijuma i projekta „Jadar“ izazvalo je duboku podelu u društvu, a u emisiji Usijanje gosti su analizirali šta stoji iza tog straha i kako struka vidi eksploataciju ovog dragocenog metala. Profesor Dinko Knežević sa Rudarsko-geološkog fakulteta, politički analitičari Dejan Vuk Stanković i Cvijetin Milivojević diskutovali su o ekološkim, ekonomskim i političkim aspektima ovog pitanja.

Profesor Knežević je, kao stručnjak iz oblasti rudarstva, jasno stavio do znanja da eksploatacija litijuma ne bi trebalo da bude politizovano pitanje, već tehničko i stručno pitanje.

- Eksploatacija bilo koje mineralne sirovine, pa i litijuma, nije ni političko, a naročito ne dnevno-političko pitanje. Mi smo sada došli u situaciju da je iskopavanje litijuma postalo politička tema, a ne tehničko pitanje. Da smo tako radili sa rudnicima bakra, olova, cinka, danas ne bismo imali industriju, već samo veću političku priču - rekao je Knežević.

Profesor Knežević je naglasio da litijum nije ništa drugačiji od drugih minerala po pitanju rizika.

- Svaka mineralna sirovina nosi opasnosti, bio to bakar, olovo, cink, pa i litijum. Problem je što se ljudi boje onoga što ne znaju i ne razumeju - objašnjava Knežević, ističući da je ključno objasniti i edukovati javnost o tehničkim aspektima eksploatacije.

- Rio Tinto je zakasnio sa svojom pričom. Kampanja protiv litijuma bila je već u punom zamahu kada su oni pokušali da objasne proces. Trebalo je ranije objasniti kako proces eksploatacije funkcioniše i smiriti strahove javnosti - naglašava Knežević.

- Danas imamo dve potpuno suprotstavljene strane - jedni su za, drugi protiv, i to bez volje za dijalogom. Problem je što se sve politizovalo, umesto da se stručna rasprava vodi iza zatvorenih vrata, bez kamera i bez političara. Samo tako možemo da dođemo do rešenja - rekao je profesor Knežević, ističući da stručni dijalog među kolegama bez političkog pritiska može doneti prave odgovore.

On je takođe istakao da je rudarska i geološka struka pretežno na strani eksploatacije litijuma.

- Najveći deo struke smatra da bi trebalo iskoristiti šansu koju nam pruža ovaj resurs. Problem je što najveća opozicija dolazi iz oblasti koje nemaju dodirnih tačaka sa rudarenjem, kao što su biologija i hemija. To su ljudi koji često nemaju iskustvo sa rudnicima i mineralnim sirovinama - naglašava Knežević.

Dejan Vuk Stanković, politički analitičar, izneo je svoje stavove o ekonomskoj koristi koju bi Srbija mogla imati od eksploatacije litijuma.

- Projekat ‘Jadar’ mogao bi doneti investicije vredne tri milijarde evra, sa 3.500 zaposlenih i prosečnim platama od 1.100 evra - rekao je Stanković. On je istakao da bi Srbija mogla postati ključni igrač na tržištu baterija za električna vozila, što bi se direktno nadovezalo na zeleni plan EU.

- Cilj opozicije je bio da ova sednica ne bude održana, zato što je predložila 146 amandmana na rebalans budžeta, a onda podnela predlog da se zabrani geološko istraživanje i eksploataicja litijuma i bora. Onda su izreklamirali taj svoj predlog zakona, čak i dali neko obrazloženje i čekali su da ne bude rasprave jer je za njih ta stvar završena. Neće biti kopanja, samo se ne zna da li trajno ili privremeno. Koliko sam shvatio oni su za privremenu zabranu dok se vlast ne skine, pa da oni otvore opet priču o tome kad dođu na vlast - dodao je Stanković.

- Ovaj projekat je u skladu sa ekološkim standardima koje Evropska unija propisuje, a studije pokazuju da bi projekat mogao značajno doprineti srpskoj ekonomiji. Ključno je pronaći balans između ekonomije i ekologije - dodao je Stanković, podsećajući na važnost primene inovativnih tehnologija u eksploataciji.

Profesor Knežević detaljno je obrazložio pitanje zagađenja podzemnih voda i ekoloških posledica koje bi mogla imati eksploatacija litijuma u dolini Jadra. Njegova izjava osvetljava važan aspekt projekta, bazirajući se na konkretnim proračunima i tehničkim detaljima.

- Kada govorimo o vodi, razumljivo je da je to najveći strah koji ljudi imaju - briga o vodi, vazduhu i zemljištu su osnovne stvari koje utiču na naš svakodnevni život. No, da bismo procenili koliki je rizik, moramo da krenemo od postojećeg stanja. Podzemne vode na tom području već su zagađene iz više razloga - objašnjava Knežević.

On dalje pojašnjava da je dolina Jadra u prošlosti već bila pogođena različitim industrijskim aktivnostima koje su uticale na kvalitet tla i podzemnih voda:

- Zemljište u dolini Jadra već je značajno zagađeno. Vazduh, manje više, nije problematičan, ali podzemne vode su zagađene usled višestrukih faktora. To nije novo stanje, već je posledica decenijske industrijske aktivnosti.

Profesor zatim prelazi na pitanje Mačvanskog bazena podzemnih voda, za koji su neki stručnjaci izrazili zabrinutost:

- Mačvanski bazen, kod Šapca, je veliki izvor podzemne vode sa procenjenim kapacitetom od devet kubnih metara u sekundi, što znači da je izuzetno bogat izvor. On nije nastao pre nekoliko godina, već je verovatno star između 200 i 1.000 godina. Voda se kontinuirano obnavlja, jer je bazen u aluvionu Drine i Save, što znači da stalno prima vodu koja se filtrira kroz te reke.

Profesor Knežević ukazuje da se u ovom trenutku koristi samo mali deo tog kapaciteta:

- Danas koristimo samo 0,7 kubnih metara u sekundi, što znači da ne koristimo ni 10% ukupnog kapaciteta ovog izvora, koji je veći od svih izvora podzemnih voda u Beogradu.

Dalje se osvrće na istorijske primere zagađenja, ističući da ni ranije industrijske aktivnosti, poput rada fabrike „Viskoza“ i rudnika antimona, nisu značajno ugrozile podzemne vode:

- Od 60-ih godina prošlog veka, kada je fabrika ‘Viskoza’ počela da radi na obali Drine, kao i rudnik antimona i Rudnik Veliki majdan, dešavale su se industrijske havarije, ali voda nije bila zagađena na način da ugrozi zdravlje ljudi. Današnje mere zaštite mnogo su strože nego što su bile tada, pa ne postoji realna opasnost da će eksploatacija litijuma ugroziti Mačvanski rezervoar.

Knežević jasno odbacuje teorije o mogućem zagađenju:

- Da bi se voda Drine ugrozila, morao bi se prvo zagaditi Jadar, a zatim bi to zagađenje moralo stići do Drine i transportovati se 16 do 18 kilometara. Tehnički gledano, to nije realno. Uvek postoji strah kada ljudi nisu dovoljno informisani, ali nema realnog razloga za takve bojazni - zaključio je profesor Knežević.

Politički analitičar Cvijetin Milivojević u emisiji se osvrnuo na političku pozadinu čitave debate, podsećajući da je litijum postao tema tek u poslednjih nekoliko godina.

- Političari su litijum otkrili pre nekoliko godina, kada je postalo jasno da projekat ima veliki ekonomski potencijal, ali i da nosi politički rizik zbog ekoloških zabrinutosti - rekao je Milivojević, napominjući da je važno da se sve strane u debati obrate stručnoj javnosti kako bi se donela najbolja odluka.

- Slažem se da nekome nije odgovarala sednica o litijumu, a taj neko je vlast. Moram da vas podsetim da je vlast donela uredbu januara 2022. pre predsedničkih i parlamentarnih izbora o zabrani eksploatacije. Potom je vlast donela odluku, iznenađujuću za širu javnost, ali ne i za one koji pomno prate ovaj problem, iz 2. juna i kraj lokalnih izbora, da krene u ofanzivnu kampanju za kopanje. Uprkos zabrani koja je bila na snazi i koja je obavezivala i Vladu. Zatim, gospodin Šolc, Bundeskancler je prilikom posete Beogradu saopštio da je neko iz naše Vlade još u septembru 2023. godine kada je bila na snazi uredba o zabrani, potpisao pismo o namerama sa evropskim komesarom zaduženim za tu oblast. Pa vas moram podsetiti na činjenicu da je godinu i po dana u Narodnoj skupštini narodna inicijativa koju je potpisalo 38.000 građana i od tada joj se gubi svaki trag. Prema zakonu, predsednik Narodne skupštine je obavezan da tu temu stavi na dnevni red u roku od najviše 6 meseci od dana dospeća i nakon verifikacije nadležnog skupštinskog odbora, koji je to i učinio - dodao je Milivojević.

- U međuvremenu su bila četiri redovna zasedanja i nije tu kriva jedino Ana Brnabić, već i Ivica Dačić koji je obnašao mesto predsendika Narodne skupštine, ali i Vladimir Orlić. I sad najnovije što se desilo, prema zakonu o Narodnoj skupštini, njena obaveza je da raspravlja u vanrednom zasedanju o inicijativi, u ovom slučaju predlogu zakona, najmanje trećine narodnih poslanika. Ovi iz opozicije tvrde da su zahtev predali 10. septembra, prema tome, bilo je 20 dana za to. Naglašavam, to nije stvar dobre volje predsednice Narodne skupštine već njena zakonska obaveza -  istakao je Milivojević. (www.kurir.rs, Kurir, TV Kurir, emisija "Usijanje", voditelj Slaviša Veselinović, 30.9.2024)

Зашто ћу председника Републике убудуће да зовем Поглавицом уместо Врховником?

 Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Замера ми Врховно Државно Климоглавство (ВДК) и ботовска му артиљерија што председника Републике зовем Врховником. Веле да их то „Врховник“ непријатно асоцира на генералисимуса др Фрању Туђмана или, далеко било, на поглавника „НДХ“ др Анту Павелића.

Иако га баш ВДК, а не моја маленкост, по некаквој напредној војној, али и цивилној линији командовања, ословљава, такорећи Врховником, тј. „Врховним (командантом)“.

Подсећам ове који ме тек однедавно прате или то чине „с мене па на уштап“: зашто ми је АВ, од 2017. до данас, Врховник (а не председник Републике, за шта су га грађани изабрали); зашто је од 2014-2017. био Канцелар (а не председник Владе, за шта га је бирао парламент) и због чега је, 2012-2013, био Пе-Пе-Ве (а не министар одбране и потпредседник Владе за шта је био биран)...

Е, то је зато што му је свака функција на коју је, онако политички робустан, био изабран – била преуска, као тесно одело, па је хтео не хтео (шта ће кад га народ хоће?!), излазио из својих уставних и законских оквира, узурпирајући од осталих носилаца јавних функција у све три гране власти оно што му не припада.

У време оних миленијумских поплава, пре 10 година, тек што је постао председник Владе, преметнуо се у Канцелара, у пуном капацитету онога што у уставно-правном и политичком систему, али не Србије, него Немачке, подразумева та функција. У тексту „Далеко је (Четврто) сунце“ („Данас“, 19.5.2014), писао сам о томе како је АВ, још тада, обелоданио кандидовање за „врховног команданта одбране од Потопа“ (упркос живом Његовој Екселенцији Николићу на месту председника Србије). Цитирао сам Троцког који је тврдио да је кандидатура за вођу „индивидуална понуда на колективну потражњу“.

У тексту „Канцелар с трећим оком“ („Данас“, 27.10.2014) писао сам да ми је српски парламент заличио на оне народне скупштине које је, у јесен сваке године, књаз Милош сазивао на почетку своје владавине, и за које су ондашњи аналитичари тврдили да су биле „скуп старешина које је кнез плаћао из своје касе, те чувенијих људи из народа које су, пак, позивале исте те старешине“:

„Садашњи канцелар, самопрокламовани реформатор, убеђен да је већ велики државник и визионар, вели да га не занима шта народ мисли, јер је он тај који је најпозванији да мисли у име тог народа. Сам за себе тврди да повлачи „најхрабрији потез у српској историји“ с циљем да се земља „исцели“. Сам обећава да ће испунити све наше обавезе (које су то обавезе? ко је и у чије име преузео те обавезе? ко је баш њега овластио да их испуњава?) на путу ка ЕУ до краја 2018, а куражан какав је, он једино „стрепи од српског менталитета...“

У години када је са премијерског прешао на место председника Републике, у колумни „Врховник за градоначелника!“ („Данас“, 29.8.2017), цитирао сам Наполеонов текст о ратним генијима и генијалцима међу државницима: „Није римска војска освојила Галију, већ Цезар; није картагинска армија код капије Рима натерала републику да дрхти, већ Ханибал; није македонска војска била на Инду, већ Александар; није пруска војска седам година бранила Пруску од три најјаче европске државе, већ Фридрих Велики.“ И поставио сумњу „да неће, можда, сам Врховник, ако процени да никако другачије његови не могу до победе на београдским изборима – да буде кандидат и за градоначелника“?!

.   .   .

Јосип Броз Тито је, до краја свог живота (1980), представљан као председник Председништва СФРЈ, председник Централног комитета Савеза комуниста Југославије, али је и у миру наставио да држи и ратни положај самозваног врховног команданта, прво НОВЈ, па потоњих оружаних снага (ЈНА), још од 1943. године, када је на пучистичком Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу, проглашен за маршала Југославије.

На најаву Доктора Шапића да ће изместити мртвог негдашњег „врховног команданта“ са Дедиња, садашњи наводни Врховни је одлучно рекао да се то неће догодити и да ће Тито "остати део српске и југословенске историје".

Шта, рецимо, Устав и закони Србије кажу о потенцијалном „врховном командовању“ Војском?

Устав Србије, члан 99, тачка 5, вели да Народна скупштина одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање. А да је Влада Србије, према члану 123, та која „утврђује и води политику“ и да је (члан 124) „одговорна Народној скупштини (а не председнику Републике! - прим. Ц.М) за политику Републике Србије, за извршавање закона и других општих аката Скупштине и за рад органа државне управе“.

А, што се председника Републике тиче, он, према члану 112 Устава, „у складу са законом, командује Војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије“.

Ни Закон о одбрани не помиње никаквог „врховног команданта“, већ прописује да је Скупштина та која доноси законе и друга општа акта у области одбране и остварује демократску и цивилну контролу Војске, усваја Стратегију националне безбедности, Стратегију одбране, Дугорочни план развоја система одбране, доноси законе о потврђивању међународних уговора у области одбране и војне сарадње, одлучује о употреби Војске ван граница Србије...

Влада Србије, пак (члан 12), утврђује и води политику одбране, предлаже и извршава законе и општа акта Скупштине која се односе на одбрану, те, заједно с председником Републике, парламенту подноси предлог за проглашење ратног и ванредног стања.

Према томе, парламент је тај који, према овом закону - одлучује о рату и миру и проглашава ратно и ванредно стање!

Док, према члану 17, став 1, Закона о Војсци Србије, председник Републике одлучује о употреби Војске Србије и командује Војском Србије у миру и рату.

Дакле, ни у овом акту нема ни помена некаквог „врховног  команданта“.

Закон о председнику Републике (члан 24) прописује да председник може да доноси указе, одлуке, правила, наредбе, наређења и друге правне акте који су одређени законом.

Указима председник проглашава законе које усваја Скупштина, распушта Народну скупштину на образложени предлог Владе, поставља и опозива амбасадоре Републике Србије, даје одликовања и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије.

Одлукама председник Републике расписује изборе за народне посланике, предлаже Скупштини оног кандидата за председника Владе који може да обезбеди избор Владе, даје помиловања итд.

Ни овде се не помиње никакав „врховни командант“.

.   .   .

Поштујем све што Врховник ради као председник Републике - кад унапређује официре, прима акредитиве, потписује именовања и помиловања, качи ордења и слично.

Али, не и када, 2013, из самозатајне позиције некаквог Пе-Пе-Веа, прихвати пузајући излазак Србије са КиМ, тврдећи и дан-данас како је Бриселски споразум био некаква „спасоносна грана“. Од кога? Од чега?

Шта мислите ко је могао да (нареди да се) сакрије, изгуби, украде народна иницијатива за забрану ископавања литијума са 38.000 потписа грађана... да ли би то ико могао да чини, а да то не ради по налогу или, макар, о томе не обавести Врховника који за такве ствари нема никакве уставне надлежности?!

Или, на Малу Госпојину, док је Врховник летео ка Њујорку, сатима су Гашићева и Дачићева попечитељства силе чекала да „врховни командант“ слети „преко Баре“ (јер се без њега не сме ништа) не би ли издали макар какво саопштење о трагедији петочлане породице у којој је учествовао возач Војске Србије.

Чак је и реинкарнирани министар здравља (збиља, да ли је претходна министарка најурена јер није делила одушевљење Врховниковом политиком „литијум нема алтернативу“?) најавио да ће се са решењем за елиминацију листи чекања сачекати да се „председник врати из Њујорка, да се седне с њим“?!

Дакле, у све се, најчешће противзаконито, меша.

Чак и у радни ручак Урсуле фон дер Лајен у Бриселу (тема: европски план раста за Западни Балкан) „са премијерима шест земаља“ (како, бре, шест – откуд представник Србије тамо где Косово наступа као независна држава?) овог дела Европе. Једини који није председник Владе, погађате, био је наш председник Републике!? А, после ручка, рекао је нешто због чега је Уставни суд морао да реагује истог минута: "Све смо испунили, све потписали, мислим да само једна земља није дошла са испуњеним критеријумима. Први новац ћемо добити крајем октобра".

У коме својству је био? Шта је потписао? У чије име? Ко га је овластио?

И шта си и с којим мандатом преузео да испуниш од немачко-француског плана и какав си то Охридски споразум о имплементацији тог плана прихватио?

И ко је то и с којим мандатом наложио српским полицајцима да се повуку из Косовске полиције на северу, ко је наредио излазак српских градоначелника и одборника из српских општина, ко је прећутно прихватио увођење косовских личних карата, возачких и саобраћајних дозвола, а претходно, изручење телекомуникација, енергетског система, цивилне заштите, катастарских књига „Републици Косово“?

И какво си то ископавање литијума за немачке баве здравље и с чијим мандатом прихватио још у септембру прошле године (рече Шолц!), док је на снази била уредба Владе Србије о забрани експлоатације?

Најпре су почели Вулин и Врховно Улизиштво, укључив и Врховникову Тајницу која верује да је Јадар планина и попечитељку енергетике која мисли да се „јадарит“, у ствари, зове „јадар“ с малим словом „ј“, а сад и Врховник сам себе ословљава у трећем лицу, као некаквог врховног команданта... Када је најавио обавезно служење војног рока, казао је да то чини управо као – врховни командант. Има ли и ту места да неко завири у чланове 329 и 330 Кривичног закона који третирају „лажно представљање“ и „самовлашће“?

А не тако давно, до 2017, имали смо председника Републике који се кретао у границама уставних овлашћења, покушавао да се наметне као неприметни домаћин српске државне куће док је практично менаџерисање породичном задругом препустио у руке „најстаријем политичком сину“, чак толико да му је овај, у времену када се био самопреметнуо у самозваног Канцелара, пучистички, у неку своју фиоку, затурио чак и „кроки крокија платформе о Косову“.

.   .   .

Можда да га зовем неком од титула династије Ким (Ил Сунг – „Вечни вођа“, „Сунце нације“; Џонг Ил; Џонг Ун – „Сунце 21. века“)? „Врховни вођа“ је неформална титула првог човека Северне Кореје, а он је истовремено и „врховни командант“ армије.

Писао сам понешто о томе у блогу „Около дођох, вођо, потоком топовском рову“ (јануар 2020). Рецимо, Ким Џонг Ил (Сунгов син, Унов отац) је, према званичним подацима, имао надљудску способност савладавања, па никада није имао потребе да иде „тамо где и цар иде пешке“. Звучи вам однекуд познато? А актуелни Џонг Ун је „командант који контролише природу и време“ и, на коњу и у лакованим ципелицама, редовно се, усред зиме, пење на највишу планину у земљи.

Па, како онда да га зовем? Не могу Вождом, имали смо једног. Не могу Александар Велики, јер је он само један, а и Грк (Македонац?) је. Не могу Ујединитељ, што предлаже Додик, јер смо имали већ једног таквог Александра. Не могу ни Фирер или Дуче, иако би то на српском значило исто што и Вођа, јер и таквог једног смо имали у нашој историји (др Милана Стојадиновића) кога су Срби, скандирајући „во-ђа-во-ђа-во-ђа-во“, прекрстили у „ђа-во“...

Остаје ми једино, потпомажуће титулисање, Свевладар или Самодржац (Самовољник) или, што да не, имајући у виду ингеренције које је сам себи приграбио у српском племену - (индијански) Поглавица?

За разлику од духовног вође (врача), поглавица је најчешће само световни поглавар, представник „извршне“ власти, већа „стараца“, „мудрих“. Нека племена су бирале поглавицу само у ратним временима, негде је то био потомак оснивача племена; код северноамеричких Индијанаца је то могао да буде најбољи ратник или говорник, негде опет најуспешнији сточар. У неким (афричким) народима и племенима, поглавица је имао посебне повластице, уживао право прве брачне ноћи, имао вигвам или кућу на најбољем месту у селу; у неким афричким племенима једино је он смео да носи одећу од лављег или леопардовог, а код Ескима од видриног крзна.

Из, делимично, стварне, а више „стрип – вестерн“ историје Индијанаца 18. и 19. века, најпознатије поглавице били су: Луди Коњ (Чаоха; У Дивљини), упамћен по победи својих Оглала Лакота над генералом Кастером; поглавица Апача Џеронимо (Гојале, „Онај Који Зева“); духовни вођа и поглавица Сијукса Бик Који Седи (Слонхе, „Спори“) који је завршио у циркусу Бафало Била, где је глумио самог себе; поглавица Мохока Тајенденега (Онај Који Коцка На Два Улога) који је завршио и факултет и оженио се белкињом; Тупи Нож, поглавица Чејена који су из хладне Монтане и Северне Дакоте протерани у врелу и влажну равницу где их је десетковала маларија; поглавица Мала Врана познат као изврстан ловац; Црни Јастреб, поглавица племена Саук, кога је ухапсио Абрахам Линколн лично; један од најуспешнијих индијанских војсковођа Црвени Облак који је предводио више од 2.000 Арапахо, Сијукс и Чејена ратника на Лакота територији; Кинтпуаш, поглавица Модок племена на територији данашње Калифорније и Орегона, познат по томе што је лично устрелио генерала Канбија који је покушао да га превари мировним споразумом; Ахаја (Чувар Крава), поглавица Семинола, један од најратоборнијих индијанских вођа у борби против  Шпанаца који су тада владали Флоридом... Овај наш би могао да буде Тајенденега (Онај Који Коцка На Два Улога) или, да звучи једнако и српски и амерички, да му наденемо име Лав Који Седи На Две Хоклице. (www.pravda.rs, извор: Правда, 26.9.2024)

Cvijetin Milivojević: Otkud nekom ideja da se vodi evidencija da li je neko obustavio rad ili nije

Nova Demokratska stranka Srbije okarakterisala je kao „skandalozan i očajnički potez vlasti“ zahtev Ministarstva prosvete da direktori škola vode evidenciju o nastavnicima koji su obustavili rad. Vlasti opravdane proteste prevarenih prosvetnih radnika pokušava da suzbije pravljenjem spiskova nepodobnih i pretnjama sankcionisanja neposlušnih, navodi se u saopštenju. Ocenjuje se da zahtev direktorima škola da roditelje ne obaveštavaju o najavljenim obustavama rada škole „nije samo drski pokušaj stvaranja razdora između nastavnika i roditelja, već svesno i krajnje neodgovorno nanošenje štete hiljadama porodica“. Ovaj dopis prokomentarisao je i politikolog Cvijetin Milivojević. (www.ktv.rs, KTV televizija - zvanični kanal, Zrenjanin, 19. 9. 2024)

https://www.youtube.com/watch?v=VqnfUCMfcJo&pp=ygUYa3R2IGN2aWpldGluIG1pbGl2b2pldmlj

„Мере“ за КиМ или „секс, лажи и видео траке“, лепе жеље и пусти снови

 Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Следеће недеље оно мало што је преостало од законодавне гране власти у Србији, дакле, највише представничко тело, коначно ће расправљати о литијуму који „само што није“ почео да се копа. О Косову и Метохији, о Шолц-Макроновом плану и Охридском споразуму који, наводно, нисмо прихватили, али га, евидентно, и те како имплементирамо – још нећемо,  „а ка' ће, не зна се“.

Кад је о КиМ реч, свакодневно се спушта ле(ст)вица очекивања: кад Куртијеви специјалци упадну на север, Срби се задовоље тиме да тамо још није ступила и албанска војничка цокула. А ваљда и неће, јер „Председник је добио усмене гаранције од НАТО-а“.

Иако су, уочи последњег Врховниковог историјског обраћања, сви вучићоиди писали да је „на столу“ и „проглашење Косова окупираном територијом“, Врх Врхова то, ипак, није учинио јер су га, вели, „правни експерти“ убедили да би „доношење одлуке о проглашењу окупације, значило да територију КиМ признајемо као територију друге државе“.

Што се коси са здравим разумом: Како, бре, ако прогласиш да је окупиран део твоје територије, тиме признајеш територију КиМ као територију друге државе?! Да ли ти, у ствари, не смеш јасно да поручиш својим НАТО „партнерима“ да је КиМ део територије државе на чијем си челу?!

Вероватно ни самом Врху Врхова, као правнику, није јасно шта је овом провидном шарадом хтео да каже, па дозвољавам себи да, као правни лаик, закључим да се Врх, заправо, уплашио да јавно означи субјекта окупације. Окупатор, дакле, не могу бити ни КФОР нити држављани Србије, наши суграђани Албанци са пребивалиштем на територији КиМ, већ Северноатлантска алијанса, односно САД које су ту окупацију извршиле, а онда и „зацементирале“ насилним формирањем војне базе тик уз град који носи име сина Душана Силног, цара Уроша Немањића.

Врх Врхова је успут, по ко зна који пут, обећао да ће упутити нови захтев за повратак српских трупа на КиМ, а у пракси је то, за 12 година своје свевласти, учинио само једанпут и то на погрешну адресу – на закључана врата локалног команданта окупационих НАТО-трупа на КиМ, а не на Савет безбедности УН.

Врховник се, „балканекспресовски“, још једном заврзао као пиле у кучине, не знајући да ли је музичар или само носи тетки лек, па му је излетело да је "Охридски споразум за нас прихватљив, осим пријема тзв. Косова у УН", иако и даље тврди да није прихватио претходни Шолц-Макронов план, а овај охридски је заправо план имплементације тог, наводно неприхваћеног (?!) писмена.

.   .   .

Но, да видимо тачку по тачку, шта се то све нашло у списку „мера“, лепих жеља и пустих снова за КиМ које је председник Републике, после 78-часовног думања, предочио поданицима, уз нарочито истицање да ће он лично, до краја новембра, апропо КиМ, имати (обећавајуће?) сусрете са 60 светских лидера, премијера и председника, али, „због гужве у шеснаестерцу“, највероватније, не и са Владимиром Владимировичем, у чијем је поздраву и позиву у БРИКС, путем Вулина, наш Врховник препознао „свилен гајтан“.

Дакле, потез први (са седам поднаслова): повратак на "stаtus quо antе" илити, како рече Врх, „на постигнуто и достигнуто“.

Не изрече председник ону последњу, а кључну реч ове латинске сентенце (bellum), јер тек тако, комплетна, „status quo ante bellum”, она добија своје пуно значење: „враћање на стање од пре рата“. Да ли то значи стање од пре агресије НАТО-а на Србију и окупације КиМ, 1999. године или, макар, стање на терену од пре Бриселског споразума, 2013, или је Врх мислио само на враћање на стање од пре две године, када је неко (тај исти Врх) и одлучио да Срби изађу из косовских институција?

Или, ми то сада молимо само да нам врате оно што смо до пре две године већ имали? Биће да је, на жалост, управо и једино то.

Јер, наш Врх, у овој молби (за евентуални захтев наш Врх Врхова још нема куражи) неименованој адреси (моле се, да погађамо, Курти, Брисел, Вашингтон, Берлин и Брисел), уместо да их, како пише у Уставу Србије, распише председник Народне скупштине Србије - преклиње Куртија да распише и организује слободне и демократске локалне изборе на северу КиМ, уз учешће мисије ОЕБС и контролу ЕУ; па моли колективни повратак Срба у Регионални директорат Косовске полиције Север; па замољава повратак српских судиjа и тужилаца на правосудне функциjе; моли  повлачење специјалних снага тзв. косовске полиције из нелегално саграђених база и контролних пунктова на северу КиМ, као и њихово повлачење из свих институциjа коjе су, до нелегалног затварања 2024, пружале виталне jавне и административне услуге грађанима; па тражи  формирање Заједнице српских општина; па моли примену гаранција ЕУ и САД од 28. децембра 2022. и моментално ослобађање свих политичких затвореника које је  ухапсила косовска полиција; па моли омогућавање несметаног платног промета и поштанских услуга...

Оно што се може назвати мерама без наводника, тј. оно на шта наша држава - у овој ситуацији у коју ју је, потписивањем противуставног Бриселског споразума, довела управо ова владајућа гарнитура – стварно може да утиче јесте усвајање адекватних закона и одлука, у српском парламенту: проглашење КиМ за подручје посебне социјалне заштите; усвајање закона о организацији надлежности правосудних органа Републике Србије за подручје АП КиМ, тј. успостављање посебног Тужилаштва за процесуирање злоупотреба и кршења основних људских права, узурпацију имовине, угрожавање телесног интегритета и достојанства грађана Србије на простору КиМ; доношење одлуке о нелегалности свих органа и институција образованих на територији КиМ после нелегално једнострано проглашене независности, као и непостојању свих њихових аката који су донети или ће тек бити донети.

Наравно, из овог Врховниковог „плана“ оствариво је (али је за то потребно много више воље и одлучности, него што ју је садашњи режим показао за ових 12 година) и обећање да „српске институције и привремени органи на КиМ неће бити укинути нити затворени“, али пут да се то оствари свакако није да се административне писарнице са севера КиМ разместе уз „административну линију“ у Рудници или Рибарићима, на територији „УЖАС“-а.

.   .   .

Откако је, после дуго времена, због пада рејтинга владајуће коалиције, „Баба“, осим литијумом, почела да се „чешља“ и Косовом, мегафони режима све гласније критикују Бриселски споразум (који су баш они потписали и галамили како то није никакав међународно обавезујући уговор, већ обичан политички акт), односно његово неспровођење са приштинске стране, као узрок свег јада Срба на КиМ. Тако изгледа да су Србија и Срби са КиМ „победили“ тиме што су се одрекли електропривреде, телекомуникација, цивилне заштите, личних карата, саобраћајних и возачких дозвола, динара итд. и само још да добију „месец од папира“ у виду ЗСО – тријумф би био потпун.

Друга линија одбране косовске политике ове власти иде смером који сам Врховник дефинише као: "Бриселски споразум је био спасоносна грана". Јер, као, он је још 2013. знао да Приштина неће испунити потписано (формирање ЗСО).

А када их упитате, због чега је онда Србија потписала тај споразум, Врх вам одговара да су „притисци били неиздрживи“, да су нам, наводно, претили санкцијама, па кад их упитате ко је то урадио, онда кажу „па, ЕУ“, а кад их подсетите да је немогуће да би ЕУ постигла договор о евентуалним санкцијама Србији када пет земаља чланица ни данас не признаје Косово, онда вас враћају на то да нашег привредног „чуда“ не би било да нисмо потписали то што смо потписали... Испада да смо ми Косово, свесно и намерно, трампили за – голуба на грани.

Кад им затреба да се заклоне иза сопствене немоћи и кукавичлука, онда потегну ону поштапалицу типа „Србија (ко је Србија: Врховник, Врховникова Тајница, Врх Врхова или суверени грађани Србије?)поштује своје међународно преузете обавезе“.

Када питате зашто, ако већ друга уговорна страна (Приштина), 10 и по година касни за реализацијом своје обавезе о формирању ЗСО, Србија не поступи у складу са Бечком конвенцијом о међународним споразумима и, по правилу реципроцитета, привремено иступи из тог споразума или суспендује примену својих обавеза – одговарају: То би значило рат, ви бисте да ратујете?!

Када их упитате зашто, ако се већ сви слажемо да се ЕУ не понаша као непристрасни арбитар или фасилитатор бриселског дијалога, већ као ментор и заступник албанске стране у преговорима, према Резолуцији 1244, не захтевамо повратак изворног мандата за дијалог у Савет безбедности УН – одговарају вам да то није могуће јер је ЕУ већ добила тај мандат. Да, тачно је да је СБ УН, према оној резолуцији коју су, 2010, Русима и Кинезима иза леђа, предложили Тадић и Јеремић, позајмио мандат Европској унији, али само да „олакша дијалог“ (завршен цитат), а она га није олакшала, већ је противправно почела да арбитрира између Београда и Приштине. Други аргумент нашег Врха је да би отказивање „посредничког“ мандата ЕУ, значило „заустављање нашег европског пута“.

.   .   .

Недавно је Борисов такорећи Петар Петковић, Борко са Звездицом (2011. испреговарао у Бриселу фусноту у имену Косова), оптужио Врховникову Тајницу да, на састанцима са западним делом дипломатског кора, говори да су они који протестују против експлоатације литијума у Србији руски плаћеници, да их плаћа ФСБ и да су то све руске тајне службе организовале.

Иако би се, по шатл дипломатији (Владивосток – Казањ – Москва – Санкт Петербург) допредседника Владе задуженог за јавне и нејавне релације са Русијом, насупрот Спикеркиној тврдњи, дало закључити управо супротно: да баш Москва стоји на бранику одбране наше Стабилократије од покушаја извођења „обојене револуције“ у Србији! Извођачи су, према овој верзији, погађате, са Запада! Онај руски опозиционар Андреј Пивоваров који је ухапшен након прислушкивања у Београду, а почетком августа, ослобођен у великој размени заробљеника између Запада и Русије, тврди да је чак формирана и некаква руско-српска радна група против „обојених револуција“.

Велепосланик Кристофер Хил изјавио је да у протестима против литијума види и „борбу против српског пута ка Западу“, пошто, међу онима који се на улицама боре против експлоатације литијума, има много оних који подржавају Русију, иако он лично и даље верује „да Србија може да крене правим путем“. Али, остаје питање шта амерички амбасадор, а наш колонијални супервизор, екселенција Хил, подразумева под „Србијом на Западу“: Србију која се одриче саме себе (КиМ-а), свог народа у БиХ (Републике Српске), своје традиције и историје, а која се беспоговорно даје... да копа литијум, у тренутку кад то нико на западу не чини?

Тајница, наравно, није одговорила на ово питање, као што одбија и да одговори грађанима и јавности да ли је, у својству премијерке, повукла писмо западним „партнерима“ о „црвеним линијама“ Србије за Косово и резервама према неким одредбама Охридског споразума, и да, од тог тренутка, никаквих „црвених линија“, више нема.

Одговор нема ни пословично необавештени Врховник који тврди да не зна о ком писму је тачно реч, али зна да је „Србија опредељена за тај споразум“, те да је он, наводно, од првог дана јавно говорио да је пријем тзв. Косова у УН и њене агенције био и остао неприхватљив. Међутим, нагласио је и да су речи председника Републике обавезујуће и једнако важне као и писани документ.

Што је, наравно, неистина, јер чак да је и имао пуномоћје Владе Србије да преговара о Шолц-Макроновом и Охридском споразуму – пошто Влада, а не председник Републике, према Уставу Србије, води унутрашњу и спољну политику – он засигурно није имао мандат ни да преговара, а камоли договара, па макар и усмено прихвата, споразуме у којима се доводи у питање територијални интегритет Републике Србије. (www.pravda.rs, извор: Правда, 19.9.2024)

BEZ PARDONA | Cvijetin Milivojević: Nisu Albanci okupatori Kosova, već Amerikanci i NATO!

Politikolog Cvijetin Milivojević gost je emisije „Bez pardona“ koju započinje razgovorom o skorašnjim nastupima u medijima, ali i zabranama da gostuje u pojedinim medijima, o stanju u medijama i njihovoj podeli. Milivojević govori i o obaveznom služenju vojnog roka, o tome da li je 75 dana obuke malo i zašto baš sad vojska. On govori i o litijumu, podršci od strane Nikole Jovanovića i drugim aktuelnim temama. (www.ktv.rs, KTV Zrenjanin, Bez Cenzure – zvanični kanal, voditelj Danilo Vidaković, 18. 9. 2024) 

https://www.youtube.com/watch?v=6l0UezSZj34

Šta je politička poruka vraćanja obaveznog služenja vojske?

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je 14. septembra da je, kao vrhovni komandant i predsednik Republike, potpisao saglasnost za ponovno uvođenje redovnog vojnog roka u trajanju od 75 dana. Ova odluka mogla bi se posmatrati kao moćno propagandno sredstvo za slanje političkih poruka, kako građanima Srbije, tako i širem regionu.

Međutim, prema mišljenju naših sagovornika, ova inicijativa više je usmerena ka prikrivanju političkih i diplomatskih neuspeha vlasti.

Odluka o vraćanju obaveznog vojnog roka često se koristi kao alat za jačanje političke moći i uticaja vladajuće stranke ili lidera. U aktuelnom političkom kontekstu, ona se može shvatiti kao pokušaj da se pažnja javnosti skrene s gorućih pitanja, poput situacije na Kosovu.

Fokusiranjem na „nacionalni interes“ i bezbednost, vlasti potencijalno marginalizuju ključne probleme.

Ovaj potez bi, takođe, mogao biti shvaćen kao populistički gest namenjen povećanju rejtinga vladajuće partije.

Isticanje patriotskih vrednosti i pozivanje na „nacionalno jedinstvo“ može služiti za prikupljanje podrške, bez stvarne namere da se poboljša bezbednost države.

Naši sagovornici saglasni su da je ovo pokušaj vlasti da ponovnim uvđenjem vojne obaveze prikriju neuspehe srpske diplomatije u svetlu skorašnjih dešavanja na Kosovu.

Anđelković: Lažni patriotizam

Dragomir Anđelković, politički analitičar, smatra da je uvođenje vojnog roka deo “Vučićeve lažne patriotske propagande”.

– Kosovsku veleizdaju koju je počinio, Vučić prikriva pričama o tome kako mudro priprema Srbiju za buduću borbu za zaštitu nacionalnih interesa, koji su sada navodno ugroženi – naglašava Anđelković.

On dodaje da Srbi, po tradiciji, vole vojsku, pa se teme poput nabavke oružja i uvođenja vojnog roka koriste za manipulaciju javnim mnjenjem. Ističe i da će vlast obavezni vojni rok iskoristiti kao alat za pritisak na političke protivnike.

– Roditelji čija će deca biti regrutovana, ili oni koji su deo rezervnog sastava, biće izloženi strahu i pritiscima.

Autoritarni režim je spreman na ucenjivanje i zastrašivanje, te je ovakva odluka veoma opasna – zaključuje Anđelković.

Milivojević: I u Evropi se služi vojska

Cvijetin Milivojević, politikolog, ukazuje da mnoge evropske zemlje, članice i nečlanice NATO-a, imaju obavezan vojni rok. On odbacuje interpretacije koje najavu uvođenja vojnog roka tumače kao znak pretnje bilo kojoj od zemalja regiona.

– U regionu nema zemlje sa kojom bi Srbija mogla da ratuje. Samo Bosna i Hercegovina nije članica NATO-a – ocenjuje Milivojević.

Prema njegovim rečima, Srbija se ovim potezom svrstava među “normalne” zemlje, dodajući da obaveza služenja vojnog roka postoji i u državama koje nisu članice vojnih saveza, poput Švajcarske i Austrije.

Milivojević dodaje da se ova odluka može posmatrati kao „pumpanje nacionalnih mišića“, posebno u svetlu političke krize koju vlast ima sa svojim biračima zbog Kosova i Rio Tinta.

– Vlast uvek pokreće ovakve teme kada joj rejting pada – naglašava on.

Milivojević dalje komentariše da se retorika vraćanja tradiciji i veličanja vojske oslanja na istorijske narative, te da trenutak uvođenja ovakve odluke nije slučajan.

Smatra da vlast time pokušava da zamagli neuspehe u spoljnoj politici i neuspehe srpske diplomatije. Ističe da u proteklome periodu svedočimo sprovođenju odrednica Ohridskog sporazuma, o kojem se narodu od janura 2023. godine predočava da „ništa nije potpisano“, te da ništa još ne može biti ni sprovedeno.

Cvijetin Milivojević podvlači da se, kada je u pitanju uvođenje obaveznog vojnog roka, radi o instituciji koja uživa veliko poštovanje građana, te da nije iznenađujuće što vlast povremeno obećava ponovno uvođenje vojnog roka radi pridobijanja simpatija. Takođe, dovodi u pitanje da li 75 dana predstavlja dovoljno vremena za kvalitetnu obuku.

– Dobro je što ljudi koji izađu iz vojske uglavnom žele da nikad više ne vide oružje – zaključuje Milivojević.

Ova odluka, iako formalno opravdana, ostavlja prostor za spekulacije o njenoj pravoj svrsi i motivima vlasti.

Podsećamo, premijer Vlade Srbije Miloš Vučević, izjavio je 14. septembra da će obavezno služenje vojnog roka, u trajanju od 75 dana, biti implementirano sredinom sledeće godine. Vučević je najavio da očekuje da Vlada do kraja naredne nedelje usvoji predlog izmena zakona kojim se ukida suspenzija obaveznog vojnog roka. (www.danas.rs, Danas, Lena Stevanović, 18.9.2024)

Tito, Draža i Šapić: Dimna zavesa za prikrivanje problema u Beogradu

Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić došao je na ideju da iz prestonice Srbije iseli zemne ostatke nekadašnjeg maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita iz Kuće cveća, da Muzej Jugoslavije pretvori u "muzej Srbije", te da podigne spomenik komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini, generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću i ukloni spomenike četiri narodna heroja sa Kalemegdana.

Šapićevoj ponovljenoj ideji o proterivanju Tita, "osveženoj" idejom za podizanje spomenika Draži i uklanjanje spomenika Moši Pijadi, Ivi Loli Ribaru, Ivanu Milutinoviću i Đuri Đakoviću, žustro su se usprotivili njegovi koalicioni partneri, prvenstveno iz SPS i SDPS.

Koalicioni partneri protiv ideje

Tako je Ivica Dačić, lider SPS, partije koja pretenduje da baštini nasleđe Komunističke partije Jugoslavije, na čijem je čelu Tito bio pre, tokom i posle Drugog svetskog rata i predvodio partizansku gerilu koju je organizovala ta partija, rekao je da članovi te stranke sigurno neće podržati Šapićev predlog da grob Josipa Broza Tita bude premešten iz Kuće cveća. Dačić je tim povodom izjavio da "istorija ne može da se izbriše". I potpredsednik SPS Aleksandar Antić rekao je kako je protiv Šapićevog predloga.

"Stavovi i obraćenje gradonačelnika koje tangira naše istorijsko nasleđe i odnos prema bliskoj prošlosti nije platforma sa kojom su SNS i SPS zajedno izašle na izbore", kazao je Antić na sednici Skupštine grada Beograda, gde je odbornik.

Šapićevu ideju komentarisao je i Predrag Marković, istoričar i potpredsednik SPS, rekavši da su socijalisti protiv nje i da "od te Šapićeve ideje neće biti ništa". Marković je rekao i da želi da "obavesti doktora Šapića da, ukoliko ne zna, postoji drugi muzej srpske istorije, a da je Muzej Jugoslavije najposećenija muzejska ustanova u regionu“ i da "ni nacisti nisu dirali dva jevrejska groblja u Beogradu".

Protivljenje je iskazao i Toma Fila, kandidat SPS na nedavnim izborima za gradonačelnika Beograda i odbornik u Skupštini grada. SDPS Rasima Ljajića, koja je takođe koalicioni partner SNS na svim nivoima, takođe je saopštila da neće podržati inicijativu o podizanju spomenika Draži Mihajloviću, kao ni "slične inicijative koje imaju za cilj prekrajanje istorije zemlje".

"Kao prvo, protiv smo revizije prošlosti, jer kao stranka leve orijentacije baštinimo antifašističku tradiciju i doprinos koji smo kao zemlja dali u pobedi tokom Drugog svetskog rata. Ovakvim inicijativama mi kao da sami prelazimo iz pobedničkog u gubitnički tabor", navodi se u saopštenju SDP-a.

Iz te partije najavljeno je i da će njen predsednik Rasim Ljajić o ovim pitanjima "razgovarati sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i predsednikom SNS-a Milošem Vučevićem".

"Demagoški potezi"

Šapić je rekao da je izmeštanje grobnice Josipa Broza "izuzetno važna stvar za srpski narod i budućnost zemlje", međutim, kako za NIN kaže politički analitičar Cvijetin Milivojević, radi se o "demagoškim potezima" koji služe da se njima javnost bavi umesto pravim problemima.

"Neko ga je očigledno savetovao da je najbolji način da se izvuče iz problema tako da smisli nešto što nema nikakve veze sa životom građana", kaže on, dodajući da je to još jedan primer kako "živimo u jednom političkom vremenu u kome selo gori, a baba se češlja".

Milivojević to ilustruje činjenicom da se politički bavimo ovakvim idejama poput Šapićeve, u trenutku kada postoji politički spor oko pitanja iskopavanja litijuma na do sada tehnološki neispitan način ili Kosova, na kom su stvari "izmakle kontroli". Milivojević posebno podvlači da je Šapićeva priča o Titu i Draži potpuno "irelevantna u ovom trenutku".

"Ona je uvek zanimljiva, ali irelevantna u trenutku kada imate faktički svaki dan ili svake nedelje saobraćajke u kojima učestuju vozila gradskog prevoza ili požare na vozilima gradskog prevoza. Da ne govorim nekim drugim stvarima, da se ulice koje su za papren novac rekonstruisane pre nekoliko godina prekopavaju, valjda jer asociraju na prethodnu gradsku vlast, Gorana Vesića i Zorana Radojičića, pa verovato gradskim vlastima ne odgovara kaldrma, ili njen izgled... Kad imate situaciju u kojoj je Beograd u debelom minusu, zatim rebalans budžeta kome postoji otpor u delu gradskog rukovodstva i partije na vlasti, prema toj vrsti trošenja novca... A gradonačelnik se dosetio, ili ga je neko od njegovih spin doktora posavetovao da preusmeri pažnju u smislu da kada imate problem u kući, vi kažete, eno, kod komšije se svađaju", kaže on.

Milivojević kaže da imamo zakon kojim su izjednačena dva antifašistička pokreta, partizanski i četnički, odnosno Jugoslovenska vojska u otadžbini.

"Time treba da se hvalimo, a da ne stidimo toga", kaže Milivojević.

On podseća i da je Kuća cveća, u kojoj počiva Tito, jedan od turističkih brendova Beograda.

"Turisti koji dolaze iz zemalja bivše Jugoslavije, iz okruženja, iz Afrike, je obilaze. Zašto bismo onda tako nešto proterivali? Zato što je nekome kapric da se u poznim srednjim godinama setio da izigrava velikog Srbina? To je jedna besmislena stvar, ne znam ko ga je to savetovao, pretpostavljam da nije premijer Miloš Vučević koji takođe ima simpatije prema ravnogorskom pokretu, a nema ih prema komunistima i Titu", kaže Milivojević i dodaje da je, na kraju krajeva, i Tito deo srpske istorije.

Istorijom bi trebalo da se bave istoričari, a ne političari

A istorijom bi trebalo da se bave istoričari, a ne političari, posebno istorijskim događajima i okolnostima koji su veoma osetljivi, poput Drugog svetskog rata u bivšoj Jugoslaviji, budući da na oba pokreta, koja su zakonom izjednačena kao oslobodilačka, postoje ozbiljne istorijske zamerke. Na ravnogorski zbog uloge u samom ratu i kolaboracije sa okupatorima, a na partizanski zbog onoga što se događalo neposredno posle rata. Međutim, dok se ceo svet diči svojim antifašizmom, Šapićeva demagoška "borba protiv komunizma" (koji je, uzgred, kao važan činilac nestao sa svetske scene pre više od tri decenije) bi da ga poništi u zemlji koja je zbog borbe protiv nacističkog i fašističkog zla podnela ogromne žrtve.

 

I neki od istoričara reagovali su na Šapićev "istorijski" nastup. Tako je istoričar Milan Radanović, koji se, između ostalog, bavi i izučavanjem istorijskog revizionizma i kolaboracijom u Drugom svetskom ratu, prokomentarisao je Šapićev predlog rečima kako pretpostavlja da će na spomeniku Mihailoviću biti ispisane njegove reči iz naređenja o "čišćenju" partizanskih jataka i simpatizera, posle čega je usledio talas zločina u Šumadiji. Radanović je na svom nalogu na Iksu podelio i citat iz Mihailovićeve naredbe iz novembra 1943. u knjizi depeša Jugoslovenske vojske u otadžbini, u kojoj se, između ostalog, navodi:

"Produžite rad na definitivnom čišćenju komunista. Oni ne smeju postojati u Srbiji. Krajnje je vreme da sa tim gadovima raščistimo. Uništavajte sve njihove simpatizere i jatake bez milosti. Kad ne budu imali simpatizere, neće moći ni da postoje".

Radanović navodi i kako je bilo "bezbroj primera saradnje pokreta predvođenog Dražom Mihailovićem sa nacistima i fašistima, a istom tom Mihailoviću Šapić bi da podiže spomenik", dodajući da naredba koju je citirao, kao i zločini koji su usledili, "dešavaju se u vreme kada traje pisani sporazum o saradnji između JVuO i Vermahta u Srbiji (od novembra '43. do februara '44)".

Istoričar Predrag Marković kaže za NIN da "živ nije šta će biti sa turbetom turskog paše na Kalemegdanu".

"Kako je počeo, Šapić će iskopati sve istorijske ličnosti koje ne voli. Spomenik bilo kome na Terazijama je stvar za najdublje razmišljanje. Spomenik je kao ukras ili ožiljak na gradskom tkivu. Da li je čovek koji je izgubio sve bitke prava ličnost da zauzme najcentralniji gradski prostor", kaže Marković.

Stojanović: Šapićevi predlozi "samo finalna faza" nečega što je veoma davno počelo

Sa druge strane, istoričarka Dubravka Stojanović ocenila je da je "na neki način licemerno" čuđenje povodom Šapićeve inicijative, jer su ti Šapićevi predlozi "samo finalna faza" nečega što je veoma davno počelo" odnosom predsednika Srbije i Jugoslavije 1990-ih Slobodane Miloševića prema Titu i Jugoslaviji".

Ona je rekla i da je revizionistički talas u punoj meri zaživeo posle smene Miloševića, 2000. godine, kada su, kako je ukazala, demokratske vlasti želele da "pobede pobednike Drugog svetskog rata i na terenu sećanja".

"Vrlo brzo posle preuzimanja vlasti, promenjena su imena 900 ulica u Beogradu, spomenici su ostavljeni da propadaju, ...oslobođenje Beograda (u Drugom svetskom ratu) nazivano je okupacijom", kazala je Stojanović.

Rekla je da su istoričari bunili i protiv zakona o izjednačavanju četnika i partizana, protiv sudskih odluka koje su rehabilitovale četnike i protiv udžbenika u kojima se zamenjuju istorijska mesta dva pokreta. Stojanović kaže kako se radi o "procesu dužem od 25 godina".

"Stalno smo (istoričari) na ovo upozoravali, ali društvo nije reagovalo. E, sada da li društvo nije reagovalo jer nije zainteresovano, ili možda nije reagovalo jer se zapravo podržava ta interpretacija istorije i misli da je bilo bolje podržavati četnike, sarađivati s okupatorom, etnički 'čistiti' druge narode - to ostaje da se pita društvo u Srbiji.., ali ovo (sada sa Šapićem) je samo kruna nečega u čemu su učestvovale sve vlasti", kazala je Stojanović.

Šapićeva šešeljevska iskliznuća

Nije ovo Šapićevo "šešeljevsko" (istina, gradonačelnik nije pominjao glogov kolac za Tita, poput predsednika SRS svojevremeno) iskakanje iz zvanično proklamovane politike vladajuće koalicije jedino. Imao je on i druga iskliznuća udesno, poput uvredljivih nastupa prema LGBT osobama, izjavama da je Beogradu potrebna "srpska vlast, srpski gradonačelnik", druženja sa osuđenim ratnim zločincima ili odbrani murala sa likom generala optuženog za ratne zločine, napada na festival "Mirdita", "odbranom Kosova" tako što će pobediti na beogradskim lokalnim izborima...

Međutim, za Milivojevića, Šapićev nacionalizam je takođe demagogija, što objašnjava činjenicom da gradonačelnik Beograda, na primer, nije na isti način istupio kada je predsednik Srbije izašao sa nedavnim planom za Kosovo. Milivojević kaže da, ako Šapić smatra da je "veliki Srbin", zašto se onda nije usprotivio ideji vlasti o povratku na situaciju od pre dve godine u dijalogu Beograda i Prištine i zašto Šapić nije, na primer, tražio povratak na stanje pre Briselskog sporazuma i situaciju pre nego što je "naprednjačka vlast izručila elemente identiteta Srbije na Kosovu", kao što su "lične karte, saobraćajne i vozačke dozvole dinar..."

Tako Šapić izgleda kao nacionalista, koji se uključuje na dugme samo kada je to potrebno. Milivojević to objašnjava činjenicom da Šapićeva budućnost na vlasti zavisi od njegove stranke SNS. Prema Milivojevićevim rečima, na njegov status ne može uticati čak ni sukob sa SPS i SDPS po pitanju spomenika Draži Mihailoviću i Kuće cveća.

"Ako uspe da omekša i savlada otpor koji ima u sopstvenoj stranci, u SNS, on će ostati gradonačelnik. Ako to ne uspe, biće smenjen. A ostali koalicioni partneri će prosto morati da dignu ruku bilo za, bilo protiv, kako im kaže SNS. To zavisi jedino isključivo od čoveka koji nije predsednik Srpske napredne stranke, a zove se Aleksandar Vučić", kaže Milivojević. (www.nin.co.rs, Nedeljko Čolić, 17.9.2024)

"Rekao sam sinu, spremi se za šišanje i vojsku": Sednica o vojnom roku održaće se ove nedelje

Blic TV, emisija: Jutro na BLIC

Termin emitovanja: Radnim danima, 07:00

Voditelji: Maja Nikolić i Danilo Mašojević

Tema: Vraćanje obaveznog vojnog roka

Gosti: Nebojša Krstić, marketinški stručnjak i Cvijetin Milivojević, politikolog (www.blic.rs, Blic TV, 17.9.2024)

https://www.youtube.com/watch?v=rqKYunZdiCQ&pp=ygU4YmxpYyBqdXRybyBjdmlqZXRpbiBtaWxpdm9qZXZpYyBuZWJvanNhIGtyc3RpYyAxNy45LjIwMjQ%3D

GOVORITE NEISTINE Krstić i Milivojević se žestoko sukobili u studiju: Ko je pozvao Srbe da izađu iz institucija na KiM

U Briselu će danas biti održan novi sastanak u okviru dijaloga Beograda i Prištine na nivou glavnih pregovarača, na kojem će se, kako je rekao portparol Evropske komisije Peter Stano, razgovarati o putu ka napretku u primeni Ohridskog sporazuma i drugim pitanjima koja utiču na normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine.Ovo su neke od tema za naše goste politikologa Cvijetina Milivojevića i marketinškog stručnjaka Nebojšu Krstića.

Gostima "Jutra na Blic" najzanimljivija aktuelnost je povratak vojnog roka u Srbiju.

- Godinu dana jeste gubljenje vremena, ali neka vrsta obuke je svakako korisna - kaže Krstić i ističe će dečaci imati mnogo koristi od vojske.

- Tada sam bio u situaciji da sve od mene zavisi. Tvoje lične sposobnosti te odvedu u neki segment tamo. Veštine koje imate cene se u vojsci i na kraju krajeva, za slučaj neke elementarne nesreće moći će da se aktiviraju - kaže Krstić.

Cvijetin Milivojević kaže da deli entuzijazam Nebojše Krstića kada je povratak vojske u pitanju.

Kada je u pitanju korišćenje mobilnog telefona u vojsci, gosti "Jutra na Blic" ističu da je sasvim okej da ne koriste telefone dok obavljaju vojne zadatke.

- To je omogućavanje deci da se bave fizičkom aktivnošću - kaže Kristić.

Nebojša Krstić postavio je pitanje izuzeća i prigovora savesti kada je u pitanju služenja vojnog roka, kao i pitanje LGBT populacije u kontekstu vojske.

- U moje vreme LGBT populacija nije išla u vojsku. Imali su pravo izuzeća, tako da se sada postavlja pitanje i da li će oni ići. I žene su bile u vojsci kod nas. Imale su bolje uslove, vojska se brinula da im bude bolje - kaže Krstić.

Diskusija o legalnosti vojske Kosova i Briselskog sporazuma

Nedavne informacije o otvaranju vojne baze na svega 15 kilometara od administrativne linije sa Srbijom izazvale su snažne reakcije u javnosti. Mnogi se pitaju šta to znači za bezbednost i stabilnost ovog područja, a među njima je i dugogodišnji analitičar koji se osvrnuo na izjave predsednika Aleksandra Vučića.

Analitičari ističu da je sada očekivanje da se predsednik Vučić aktivira oko poziva garancija predstavnika NATO-a na odgovornost.

Žustra diskusija između Krstića i Milivojevića nastala je oko izlaska Srba iz institucija na KiM.

- Ja bih hteo da čujem na vreme od pre Briselskog sporazuma, od pre aprila prošle godine. Mi tražimo vraćanje na vreme od decembra prethodne godine - započeo je Krstić, a Milivojević se ubacio:

- Dakle, mi tražimo da se vrati srpska policija, srpski policajci da obuku kosovske uniforme.Pa imali smo tamo, ko ih je pozvao da izađu? Ko ih je pozvao da izađu? - kaže Milivojević.

- Ko ih je pozvao? Ne znam, Srpska lista! Nije tačno. Oni su spontano izašli - kaže Krstić.

- A čija odluka - insistirao je Milivojević na pitanju! (www.blic.rs, Blic TV, Sofija Vulićević, 17.9.2024)

Milivojević: Kada jedna strana ne ispunjava obaveze, rešenje je reciprocitet

Iz krize u krizu: Srbija donela mere protiv represije na KiM - može li se njima zaustaviti "začarani krug"

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić predstavio je u petak zahteve i poteze Srbije u vezi sa situacijom na Kosovu i Metohiji. Sve to podeljeno je u pet oblasti, a on je istakao da će u tom cilju biti pokrenuta globalna diplomatska kampanja i da će do kraja novembra razgovarati sa 60 svetskih lidera.

Povod za ovo bio je upad kosovske policije, 30. avgusta, u zgrade privremenih organa u Leposaviću, Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu i Zubinom Potoku. Već 18 dana kosovska policija blokira zgrade srpskih institucija na severu KiM, a više stotina zaposlenih i dalje ne može na svoja radna mesta.

Nova runda dijaloga Beograda i Prištine najavljena je za utorak i to na nivou glavnih pregovarača Petra Petkovića i Besnika Bisljimija. Prema informacijama Tanjuga, jedna od tema koju je Beograd predložio da se nađe na dnevnom redu je i pitanje mosta na Ibru, kao i formiranje Zajednice srpskih opština.

O kakvim merama je reč?

Vučić je predstavljajući mere rekao da je prvi zahtev povratak na "Status Quo Ante" uklanjanjem ključnih posledica jednostranih i nekoordinisanih akcija režima Aljbina Kurtija, što predstavlja nužnu pretpostavku za smisleni napredak u procesu dijaloga.

Kako kaže, u tom cilju biće pokrenuta globalna diplomatska kampanja u kojoj će biti preneto očekivanje da se u najkraćem periodu ispuni sedam nužnih pretpostavki za napredak Dijaloga koje uključuju:

1. Raspisivanje i održavanje slobodnih i demokratskih lokalnih izbora na Severu Kosova i Metohije, uz učešće Misije OEBS i kontrolu EU;

2. Primenu člana 9 Prvog Briselskog sporazuma kroz kolektivni povratak Srba u Regionalni direktorat KP Sever;

3. Povratak srpskih sudija i tužilaca na pravosudne funkcije;

4. Povlačenje specijalnih snaga tzv. kosovske policije iz nelegalno sagrađenih baza i kontrolnih punktova na severu Kosova i Metohije, kao i njihovo povlačenje iz svih institucija, koje su od 1999. godine do nelegalnog zatvaranja 2024. godine pružale vitalne javne i administrativne usluge građanima;

5. Hitno, neodložno i konačno formiranje Zajednice srpskih opština, bez daljih političkih smicalica i igara. Ovo konkretno znači usvajanje konačnog Nacrta statuta ZSO na način predviđen Poslovnikom o radu Upravljačkog tima, od stane demokratski izabranih predstavnika srpske zajednice na Severu Kosova i Metohije;

6. Neodložna primena garancija Evropske unije i SAD od 28. decembra 2022. godine i momentalno oslobađanje svih političkih zatvorenika koi su uhapšeni od tzv. kosovske policije zbog svog demokratskog, građanskog ili političkog aktivizma - a posebno onih koji su uhapšeni zbog učešća na mirnim protestima/barikadama;

7. Neodložno omogućavanje nesmetanog platnog prometa i poštanskih usluga.

Ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić izjavio je da mere koje je predložio predsednik Srbije Aleksandar Vučić nisu pretnja bilo kome već, kako je naveo, pojas za spasavanje ljudima čija su prava zgažena od strane režima Aljbina Kurtija.

"Mere koje je nedavno izložio predsednik Vučić imaju za cilj zaštitu legitimnih prava i interesa Srba koji žive na Kosovu i Metohiji, čija prava i dalje bivaju ugrožena upravo od Kurtija i njegovih sledbenika. Jedinu pretnju za bezbednost, imovinu i budućnost svih građana Kosova i Metohije predstavljaju Kurti i njegov režim", istakao je Đurić.

Govoreći o tome kakve su reakcije Srba i šta se očekuje od plana, Ivan Nikolić iz Komunikacije za razvoj društva, rekao je za jutarnji program Euronews Srbija da nije jednostavno odgovoriti na to pitanje i da su reakcije pomešane. Dodao je i da se treba maksimalno fokusirati na tehničke stvari.

"Pominjanje dostave građevinskog materijala ili tako nešto, sve to recimo zvuči vrlo lepo, ali na kraju dana, znate sami da recimo srpski zvaničnici imaju problema da dođu u posetu Kosovu, a ne da se neke ozbiljnije fizičke i tehničke stvari reše", rekao je on.

Kako dodaje, što se sutrašnjeg nastavka dijaloga tiče, ne misli da će se desiti veliki pomak.

"Mislim da je, nažalost, ali naglašavam nažalost, jedina nada srpske politike ta neka komunikacija sa međunarodnom zajednicom. A moram stvarno da iskoristim priliku da kažem da je međunarodna zajednica u proteklih godinu-dve, kako je cela ova kriza trajala, bila potpuno marginalizovana i na neki način sa tim potpuno blagim komentarima i porukama i, pod znacima navoda osudama, se stavila na stranu Kosova ovako vrlo nedvosmisleno. Ponavljam, nažalost, mislim da je poboljšanje te komunikacije i možda neki malo ozbiljniji pritisak na kosovsku stranu jedino rešenje", rekao je on.

Nikolić inače radi u školi i navodi da obrazovni sistem i sistem zdravstvene zaštite, koji i dalje funkcionišu pod upravom Republike Srbije, stub opstanka i nešto što uspeva da zadrži ljude.

"Mislim da bilo kakva intervencija na tu stranu ili bilo kakvo ugrožavanje te nezavisnosti i autonomije može doneti posledice širokih razmera. Ljudi su ozbiljno uplašeni jer vide da ta Kurtijeva politika nije nimalo bezazlena, već da je on istrajan u tim nekim svojim namerama i da mu se bukvalno niko ne suprotstavlja. Jednostavno postoji jedan ogroman i ozbiljan strah i među zaposlenima i među roditeljima, generalno među svim stanovnicima jer je sve to nekako vezano", dodao je on.

Milivojević: Kada jedna strana ne ispunjava obaveze, rešenje je reciprocitet

Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže za Euronews Srbija da predsednik u planu nije ništa zaboravio, ipak, ističe da nije reč o merama, već o "apelima".

"Vi nešto nazivate merama vlade Republike Srbije, a u stvari to nisu nikakve mere, jer da biste vi proglasili nešto merama, potrebno je da vi imate kapacitet, suverenitet da te mere primenite. A vi tamo zapravo apelujete na neku nepoznatu adresu, pretpostavljam da je reč o jednom delu međunarodne zajednice i delimično na  Kurtija kao premijera kosovske vlade. Nisu to onda mere, to je skup apela", rekao je Milivojević.

Kako je dodao, kada jedna strana ne ispunjava svoj deo obaveza, rešenje je reciprocitet.

"Kada vi potpišete neki međunarodni sporazum, a druga strana odbije da izvrši svoj deo obaveza, a vi izvršite svoj deo obaveza, kao što je slučaj sa prvom briselskom sporazumu, da imate petnaestak tačaka, od toga je Srbija na neki način sve uradila. Albanska strana ima samo jednu tačku, a to je formiranje Zajednice srpskih opština. I ne ispunjava je. I šta je onda rešenje? Rešenje nije svakako pisanje molbi Kurtiju ili, ne znam, gospodinu Šolcu ili Borelju ili ne znam kome je to adresirano. Rešenje je ono što poznaje međunarodno pravo, to je reciprocitet. Dakle, vi izlazite privremeno iz sporazuma, dok druga strana ne ispuni ono što su njene obaveze", kaže Milivojević.

Govoreći o "vraćanju u pređašnje stanje" i "postignuto", Milivojević ističe "da nije jasno šta se pod tim misli", a ističe i da opozicija treba da traži sednicu o KiM.

Na pitanje ko daje podršku Aljbinu Kurtiju i ko "žmuri" na sve to što nije urađeno, Milivojević kaže da je adresa Brisel.

"Savet bezbednosti UN prema onoj rezoluciji koju su predložili Tadić i Jeremić, znači iz 2010. je pozajmio mandat Evropskoj uniji. Ne da donosi rešenja. Evropska unija ima obavezu da, citiram, olakša dijalog između Beograda i Prištine. Zatvoren citat. Dakle, Evropska unija nije olakšala dijalog. Evropska unija se ponaša kao arbitar koji nameće rešenja šta je logičan korak da Republika Srbija zahteva da se originalni mandat za posredovanje u dijalogu Beograda i Prištine vrati u Savet bezbednosti. Ali naša vlast nema hrabrosti da se suprotstavi. Zašto? Kažu zbog evrointegracija. Pa ja mislim da upravo prilog tome jeste da u delu Evropske unije, makar onima koji ne priznaju Kosovo, ili delu onih koji se kolebaju, tražimo podršku da vidimo šta su to evropske vrednosti. Evropska osnovna vrednost je poštovanje ljudskih i građanskih prava svakog građanina u bilo kojoj zemlji. A drugo, poštovanje teritorijalne integriteta i suvereniteta", zaključio je Milivojević. (www.euronews.rs, TV Euronews Srbija, emisija “Euronews jutro”, voditeljka Marija Sehić, 16.9.2024)

https://www.euronews.rs/srbija/politika/137427/iz-krize-u-krizu-srbija-donela-mere-protiv-represije-na-kim-moze-li-se-njima-zaustaviti-zacarani-krug/vest

Од Кулина-бана до српског јавног „Црвен бана“

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

У текстовима „Азбучник српске јавне погрде“ (3.2.2024), па „Српски политички 'Црвен бан'“ (9.5.2024) начео сам тему својеврсне парапсихополитикопатологије наше политичке и целокупне јавне сцене, надметања  у грђењу неистомишљеника, утакмице у међусобној јавној порузи, турнира без правде и правила, у коме су се потпуно избрисале „црвене линије“ између увреда и улизиштва, обзира и пристојности.

Хана Арент је приметила да су истина и лаж у политици релативни, а дефинитивну граничну црту између њих, по правилу, повлачи онај који их дефинише из позиције веће моћи или историјског победника.

Јесте, додуше, др Јозеф Гебелс , у говору на „Партијском конгресу оданости“, 1934. године, наложио својим страначким колегама: „Морамо говорити језиком који народ разуме. Ко хоће да говори народу, мора, како Мартин Лутер каже, да слуша како народ говори.“

Али, тај нарочит народни језик и  „особите пјесме и поскочице“ што их је у свој „Црвен бан“ скупио Вук Стефановић Караџић, у односу на оно што сам прикупио само у периоду од 2012. наовамо, делују тако  невино и наивно.

Следи допуњени и проширени азбучник српске политичке погрде:

Аветиња. Аганлија. Агресор. Аждаја. Акреп. Алавац. Аламуња. Алапача. Амеба. Антисрбин. Антихрист. Апаратчик. Аутошовиниста.

Бабасера. Бабун. Бабускара. Багра. Баздиговно. Баксуз. Балавурдија. Балван. Балега. Балија. Балоња. Балван. Баљезгаш. Баксуз. Бамбус. Банда. Бандит. Бараба. Батлер. Башибозук. Безвредник. Безмуд. Безмозговић. Безубник. Безумник. Беда. Бедевија. Бедник. Белегија. Богохулник. Брабоњак. Безвезњак. Безобразник. Безочник. Бескичмењак. Бескућник. Беспризорник. Бесрамник. Бестидник. Бештија. Биво. Бизгов. Бизон. Билмез. Битанга. Бичуља. Блам. Блато. Блебетало. Блејач(ица). Блентов. Бљузгов. Богаљ. Богохулник. Болесник. Болештина. Болид. Бољшевик. Боранија. Бот. Ботина. Брабоњак. Брав. Бравац. Братија. Брлог. Брука. Бубашваба. Бубарус. Бува. Будала. Будалетина. Буђави. Буздован. Бузга. Бузунџија. Букач. Буква. Булазник. Булумента. Буљаш. Бумбар. Бунга-мајстор. Бурло. Буша.

Вабилица. Вазал. Варалица. Варварин. Ваћарош. Вашка. Велеиздајник. Вепар. Ветропир. Вехабија. Вештица. Во. Воајер. Волина. Воњ. Вртигуз. Вукодлак. Вуцибатина.

Габор. Гад. Гадура. Гамад. Гангстер. Гаргамел. Гаулајтер. Геак. Геда. Гелиптер. Гениталија. Геноцидаш. Гиздавац. Гицоје. Главоња. Глиб. Глиста. Глупак. Глупандер. Глуперда. Глупсон. Гмаз. Гмизавац. Гној. Гном. Гнус. Гњида. Говедар. Говедо. Говнар. Говно. Говнојед. Гологузан. Готован. Грамзивац. Гремлин. Грешник. Грозомор. Грубијан. Губавац. Гуза медуза. Гузоња. Гуја. Гуланфер. Гуска.

Давеж. Дангуба. Дахија. Дволичњак. Дворска луда. Двоцевка. Дебелогузан. Дебелокожац.  Дебил. Дебилчина. Дегенерик.  Дежмек. Дезертер. Делинквент. Демагог. Дериште. Деспот. Дивљак. Дијабола. Дилајла. Дилетант. Дно. Дно дна. Дно каце. Доводач. Додвораш. Дођош. Драмосер. Дрвосеча. Дрекавац. Дрзник. Дрипац. Дрипчина. Дркаџија. Дроља. Дронфуља. Дртина. Друкара. Дудлач. Дудук. Дунстер. Дупелизац. Дупеувлакач. Душманин.

Ђаво. Ђилкан. Ђикан. Ђон. Ђон-образ. Ђубре. Ђубретар. Ђубриште. Ђувегија.

Егзибициониста. Егоманијак. Едип. Еутописта.

Жбир. Жвалоња. Жваљо. Жгадија. Жена нежена. Живина. Животиња. Жицарош.

Зависник. Загађивач. Загонџија. Закрпа. Замлата. Заморче. Западаш. Застиђе. Звекан. Звер. Зврндов. Згубидан. Зевзек. Зентара. Зла маћеха. Злица. Зло. Злобник. Злослутник. Злосмрд. Злотвор. Злочинац. Злоћа. Зумбул.

Идиот. Извитопер. Издајник. Излапетис. Измет. Измећара. Изрод. Имбецил. Индијанац. Интерешчија. Испичутура. Испраномозгаш. Испрдак. Истребљивач.

Јадник. Јадничак. Јадо. Јазбина. Јајара. Јалијаш. Јаловица. Јањичар. Јебиветар. Јебигуз. Јуда.

Кабадахија. Кавгаџија. Калауз. Калаштура. Камарила. Камелеон. Канализација. Канцер. Капитулант. Караконџула. Каракушљивац. Касапин. Катил. Каубој. Квазимодо. Квареж. Квочка. Квислинг. Кењац. Кепец. Кер. Керина. Керуша. Кетман. Кикирез. Килавац. Клемпо. Клен. Клепетуша. Клептоман. Климоглавац. Кловн. Клошар. Кљусе. Кметска свест. Козојеб. Кокошар. Кокуз. Колера. Кољач. Комплексаш. Комуноусташа. Комуњара. Конкубина. Консиљере. Коњ. Коњокрадица. Коњушар. Копиле. Копитар. Копрцант. Корисни идиот. Коров. Кофераш. Кочничар. Кочопер. Кочопиздо. Кочопрнџа. Кравар. Кравоубица. Крвник. Крволок. Крдо. Крембил. Кретен. Кретенчина. Кривоклетник. Кркан. Крља. Крмак. Крмача. Крме. Крмељуша. Кромањонац. Крпа. Крпељ. Кртог. Ксенофоб. Куга. Кукавица. Кукичар. Кукољ. Кулов. Куплермајстор. Курајбер. Курва. Курвин син. Курсаџија. Курта. Куртон. Курцоглави.

Лажњак. Лажов. Лајавац. Лајави крелац. Лакрдијаш. Лакташ. Ландара. Лапрдало. Ларва. Леват. Лезбејара. Лелемуд. Лешинар. Лизаљка. Лизогуз. Лизомуд. Лицемер. Лишај. Лојави. Лопата. Лопина. Лопов. Лоповчина. Лопужа. Лопурда. Лубеничар. Лудаја. Лудак. Лузер. Лупеж. Лупетало. Луфтигуз. Луципрда.

Љаксе. Љига. Љигавац. Љуштура.

Магарац. Мазга. Мајмун. Макро. Малоумник. Малтезер. Маљ. Мамлаз. Мандов. Мандрил. Манипулатор. Марва. Маторгузан. Мафијаш. Махалуша. Махнит. Међед. Ментолчина. Метиљавко. Метузалем. Мистер Пропер. Миш. Млатикур. Млатимудивоје. Млитавко. Мозгоклонуће. Монголоид. Монструм. Монтенегрин.  Монтеусташа. Морж. Морон. Моша. Мравојед. Мрзитељ. Мрсимуд. Мртводушац. Мрцина. Муволовац. Мудо. Мукица. Мулац. Муљ. Муљатор. Мурта. Мутавац. Мутант. Мутивода. Мутикаша. Мућак. Муфљуз.

Надрнданац. Надувача. Надувенко. Најамник. Наказа. Накарада. Накот. Накрадњак. Накупац. Намазанац. Намћор. Нарикача. Наркић. Наркос. Насилник. Нацош. Наџак. Наџак баба. Неандерталац. Неваљалац. Неиздрж. Неотесанац. Непоменик. Непомјаник. Непоштењак. Нерадник. Нераст. Несвет. Несит. Несој. Несрећник. Нечасник. Нечовек. Никоговић. Нилски коњ. Нитков. Ништавило. Ништак. Ништарија. Нула.

Њиштало. Њоњо.  Њушка.

Обад. Обмањивач. Ован. Одвратник. Одљуд. Одрон. Олош. Окот. Олупина. Онан. Опајдара. Отпад. Отров. Оцеубица.

Павијан. Паж. Пајсер. Пакосник. Паламуд. Паликућа. Паметњаковић. Пампур. Пандрц. Панегиричар. Пантелија. Пањ. Папак. Папкар. Папучар. Паразит. Параноик. Парлог. Пармак. Патолошка лажовчина. Патуљак. Паћеник. Пацер. Пацијент. Пацов. Пацовчић лажљиви. Пацовчина. Педер.Педофил поремећени. Перфидник. Петоколонаш. Пизда. Пијавица. Пијандура. Пијун. Пилићар. Пиљарица. Пинкуша. Пинокио. Пипак. Пират. Пицко. Пичкица. Пишоје. Плачипичка. Плаћеник. Пљувачка. Поган. Поганчина. Поданик. Подвалаџија. Подводач. Подгузна мува. Подгузник. Подлац. Подмуклица. Подрепаш. Покварењак. Покондирена тиква. Положара. Полтрон. Полусвет. Помија. Посрбица. Потрчко. Потурица. Празилук. Празноглавац. Пракљача. Прангија. Прасац. Прдоња. Преварант. Превртљивац. Преклапача. Прекодроњац. Препредењак. Претворник. Привезак. Прилуда. Примерак. Примитивац. Притворица. Пробисвет. Проклетник. Пролив. Пропалица. Простак. Протува. Псето. Психијатрија. Психо. Психопата. Простачина. Протува. Пувањак. Пуноглавац. Пустахија.

Равноземљаш. Радодајка. Расиста. Распалост. Распандркача. Распикућа. Разбојник. Развратник. Разметљивац. Рђа. Ректум-ефендија. Репоња. Ретард. Роб. Роспија. Рсуз. Ругло. Рукоба.

Садиста. Самодржац. Самомрзац. Сапуњара. Сатаниста. Сателит. Сатрап. Свашточина. Светина. Свиња. Свињоглави. Сеиз. Секта. Сељачина. Сељобер. Семе зла. Семенкар. Сендвичар. Сератор. Серендаћ. Сероња. Сецикеса. Силеџија. Синекурац. Сиса. Сисица. Скичало. Скоројевић. Скот. Скотина. Скутоноша. Слепац. Слепчуга. Слина. Слуз. Смарач. Сметало. Смећар. Смеће. Смрад. Смрдибуба. Смрдљивац. Смрдуша. Смутљивац. Снајпер-новинар. Сноб. Сом. Сотона. Социопата. Сплачина. Сплеткарош. Сподоба. Спонзораш. Спонзоруша. Спрдало. Спрдачина. Србомрзац. Стадо. Станокрадица. Стодлака. Стока. Стока безрепа. Стрвина. Стрмопизд. Стрнџов. Султан. Сунђер Бог на стероидима.

Талибан. Талог. Тапшач. Таригуз. Тастер. Твор. Теле. Телетабис. Тетреб. Тикван. Тиранин. Тобџија. Топузина. Трабуњаш. Трбухозборац. Тресомуд. Тровач. Тројанац. Трол. Тртомуд. Трулеж. Трупац. Тукац. Тулипан. Туљан. Тупан. Тупавко. Тупаџија. Туроператер. Тутомудо. Тутук. Тутумрак.

Ћорак. Ћумез. Ћурка. Ћусло. Ћутук.

Убица. Ублехаш. Увлакач. Угађач. Угурсуз. Удбаш. Удворица. Улагивач. Улизица. Уличар. Укопник. Умоболник. Ускакуша. Успаљеница. Усранко. Усташа. Утвара. Ухлеб. Ухоклепац. Учеп. Уш. Ушљо. Уштва.

Фалсификатор. Фантом. Фашиста. Фашистоид. Ф-дијагноза. Фекалија. Фићфирић. Фолирант. Фосна. Фрајер. Фукара. Фукса. Фуњара. Фурунџија.

Хајван. Хвалисавац. Хејтер. Хемороид. Хибрид. Хијена. Хиња. Хипокрит. Хистерик. Хитлерјугенд. Хоботница. Хорда. Хохштаплер. Храбриша. Хулиган. Хуља. Хушкач.

Цепаница. Циганија. Циганштура. Циркузант. Цокула. Црв. Црвоточина. Цркотина. Црни гавран. Црногорчина. Црнокошуљаш.

Чабар. Чалабрца. Чанколизац. Чврсторукаш. Чемер. Чепуља. Четник(уша). Чмар. Чмараш. Чмар-ефендија.Чобан(ин). Чопор.

Џабалебарош. Џепарош. Џибер. Џукац. Џукела. Џулов.

Шабан. Шалабајзер. Шаман. Шанер. Шарлатан. Шарпланинац. Шахт. Шверцер. Шејтан. Шепртља. Шибицар. Шизоје. Шизофреник. Шиљокуран. Шипац. Шићарџија. Шишмиш. Шкарт. Шлихтара. Шљам. Шљампрда. Шмитаљ. Шовиниста. Шоња. Шпијун. Шпицлов. Штајга. Штакор. Штангла. Штекара. Штеточина. Шугавац. Шумњак. Шунто. Шупак. Шупчић. Шуша. Шушумига.

Наставиће се... (Извор: Правда, www.pravda.rs, 12.9.2024)