Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде
Пише: Цвијетин Миливојевић
Зашто
је, прошле недеље, противно вољи Нишлија, за новог нишког градоначелника,
наводном вољом самопроглашених напредних Срба и лажних Руса, ипак изабран неки
човек Павловић, а не др Милић који је, 2. јуна, био апсолутно први избор
становника Ниша?
Како
се могло догодити да, у два наврата, за градоначелника престонице бива
постављен Доктор Шапић, човек који се хвали како од своје 17. године није ушао
у градски превоз, иако он, кад би се стварно питало чланство садашње његове
странке, сигурно не би био њихов избор, већ би то, пре њега, били и Весић и
многи други?
Само
једанпут у новијој политичкој историји рехабилитованог српског вишестраначја
(пре тога, и у време моностраначја од 1945 – 1990), и то 2004, градоначелници и
председници општина бирани су – на непосредним изборима.
Тада
и никада пре и никада више после тога, јер су тако, готово акламативно, свако
из својих разлога, „били у могућности“ и ондашња власт и ондашња опозиција.
Иначе,
према члану 59, тада примењиваног Закона о локалним изборима из 2002. године,
за председника општине изабран је кандидат који је добио већину гласова бирача
који су гласали, а ако ни један кандидат у првом кругу гласања не би добио
већину гласова оних који су гласали, у другом кругу учествовала су два
кандидата који су имали највећи број гласова. У другом кругу изабран би био
кандидат који је добио највећи број гласова.
Легенда
вели да је на тим изборима у Београду, у првом кругу избора за градоначелника
Београда, 19. септембра 2004, излазност била 34,69 одсто (укупно изашло 493.985
грађана), а у другом, 3. октобра 2004, 32,35 одсто (460.674).... да је, у првом
кругу, кандидат ДС Ненад Богдановић освојио 165.565 (33,04 одсто), а
противкандидат му Александар Вучић из СРС 145.959 (29,13) гласова, а да је, две
недеље касније, у другом кругу, Богдановић освојио 234.513 (50,19), наспрам
Вучићевих 226.162 (48,40 одсто) гласова.
Пракса
каже – стицајем околности, моја агенција је тада радила локалну кампању „Шабац
– наша кућа / Договор кућу гради“ за потребе кандидата ДС-а за градоначелника
Шапца Милоша Милошевића – да, када се бира непосредно, на локалу побеђују људи
са именом и презименом, угледни у своме граду, чиста образа, они који смеју
комшије да погледају у очи, који су с обе ноге на земљи... Милошевић је тада,
на тим директним изборима, иако политички анонимус и у оквиру своје странке,
победио чак и славног рукометаша Милета Исаковића!
. . .
Минуле
октроисане локалне изборе у половини Србије обележио је крах штрајкбрехерске
опозиције и успон изборних листи група и удружења грађана, а појавили су се и
неки нови локални активисти, међу њима и потенцијални локални политички лидери.
Протести
против литијума у тридесетак градова Србији показали су исто. Тамо су се као
вође из потаје наметнули неки људи које је нужда („бушотина“ испред кућних
врата, на прагу њихове штале или усред најплодније оранице) натерала на улицу;
тек понеки „организовани“ еко-активиста, а традиционалних политичара скоро да и
нема.
Аргумент
више у прилог тези да на локалу људи желе да гласају за живог човека, свог
комшију или некога кога препознају по ономе што је добро учинио за ту локалну
заједницу, а не за фоторобот локалног политичког каријеристе кога им нуди
партијска централа из Београда.
Јер,
правило је до сада било да, тек пошто се избори окончају, нека централна
отаџбинска управа или централни комитет, уместо грађана конкретне комуне, узима
себи за право да она, “у име грађана“, одлучи ко ће бити председник општине или
градоначелник неког града.
Писао
сам и пред последње, као и све оне раније, локалне изборе – да су на њима
морале да доминирају искључиво локалне теме, да се наметне прича о неопходности
дебеоградизације (ништа лично Београду!) Србије, али и, подразумевам, деновосадизације Војводине. Предлагао да се
пројекти ЕКСПО-а, кад је он већ проглашен за „јавни интерес свих грађана
Србије“ и пошто смо се за то већ задужили 18 милијарди евра, поразместе,
прерасподеле по целој Србији – највише на југ, у и око Ниша. Тиме би на добитку
био и сам Београд. Шта ће му национални фудбалски стадион, поред два „жива“,
али празна, са којима се сродила цела навијачка Србија: уложите у Маракану и
Стадион ЈНА, направите од њих, не један, него два национална, а онај први, за
играње фудбалске репрезентације, лоцирајте у Нишу, јер тамо су аутопутеви,
железничке комуникације, тамо је једини српски међународни аеродром (Сурчин је,
у наредне три деценије, француски), а отуда се људи исељавају, цео југ и исток
Србије је пуста земља, и то више није само демографски, него и економски и
социјални, али и безбедносни проблем.
. . .
Овде
се, у периоду од 1990. до 2000, а онда поново од мајских парламентарних и
локалних избора 2008. и тако до данас, локални третирају као рефлексија и
прирепак председничких и парламентарних избора, при чему се индоктринира клима
која подразумева да се о истом трошку, једним ударцем убију две муве, односно
да се уподобе и хармонизују резултати избора на свим нивоима власти. Реч је о
апсолутном обесмишљавању суштине локалних избора. Бирачи се намерно збуњују и
слуђују тако да не могу да разлуче аутохтоне животне проблеме и перспективе
своје локалне заједнице, од великих заг(л)ушујућих, бучних националних,
државних и тзв. стратешких тема. Такође се инсистира на томе да бирачи морају
да, по хоризонтали и вертикали, гласају за исто(г), за једног лидера и једну
странку и да је сваки други приступ „субверзиван“ и непријатељски.
Актуелни
Закон о локалној самоуправи (последње измене 2021) каже да се локална
самоуправа остварује се у општини, граду и граду Београду.
Општина
је основна територијална јединица у којој се остварује локална самоуправа, која
је способна да преко својих органа самостално врши сва права и дужности из
своје надлежности и која има најмање 10.000 становника. Изузетно, када постоје
посебни економски, географски или историјски разлози, може се основати нова
општина која има мање од 10.000 становника.
Град
је јединица локалне самоуправе која представља економски, административни,
географски и културни центар ширег подручја и има више од 100.000 становника.
Међутим, и овде изузетно, када постоје посебни економски, географски или
историјски разлози, може се утврдити да је град и територијална јединица која
има мање од 100.000 становника.
Време
је да се што пре крене у формирање много више општина у Србији, да локална
управа коначно баш „сиђе у народ“. Хрватска и Словенија које, иако су, по броју
становника и теориторији, мање од Србије, имају по неколико стотина општина. У
локалним самоуправама које имају статус града, осим градских општина, вреди
поразмислити (док се закон не промени), и о формирању општина у великим сеоским
гравитациионим центрима, већим селима која су, до средине шездестих, и имала
статус општина – сад их, у прелазном периоду, по актуелном законском решењу,
можемо третирати као неке „сеоске општине“ које би се званично сводиле на
ингеренције садашњих „градских општина“.
Чланом
25 овог закона предвиђена је могућност оснивања нових градских општина на
територији градова. Ово је, већ неколико деценија, пред сваке локалне изборе,
дежурна тема у Београду. Вечити кандидати за добијање статуса градске општине
су „Дунавски венац“ (200 хиљада становника леве обале Дунава), „Авалски венац“,
Батајница, Железник и Сремчица итд. и сваки одговоран кандидат на непосредним
изборима за градоначелника би озбиљно залегао иза ових захтева грађана тих
делова Београда.
Подсећам
на још неколико одредаба Закона о локалним изборима који је последње измене
претрпео уочи недавно одржаних локалних избора. Мора се инсистирати на апсолутној примени
члана 3 који је био „тачка раздора“ (и) у опозицији и пред ове изборе, а који
недвосмислено прописује да „право да бира и буде биран за одборника има
пунолетни грађанин Србије који има пребивалиште на територији јединице локалне
самоуправе у којој остварује изборно право“.
Локалне
изборе расписује председник Народне скупштине, али су, почев од 2012. године,
сви председници парламента кршили своју уставну и законску обавезу да распишу
локалне изборе на целој, „недељивој“ територији Републике Србије која укључује
и КиМ (па, макар и само оних 10 општина са српском већином које би, према Првом
бриселском споразуму, требало да чине ЗСО), што значи да су приоритет давали
„Бриселском споразуму“ у односу на Устав Србије, иако је сам Уставни суд,
одбијајући да се изјасни о иницијативи за оцену уставности тог споразума, утврдио
да то није никакав међународни уговор већ обичан – политички акт!
Изборну
листу, према члану 37, може поднети политичка странка уписана у Регистар
политичких странака, коалиција политичких странака и група грађана.
Симптоматично је и то да бирачи који образују групу грађана ради подношења
изборне листе за учешће на локалним изборима не морају имати пребивалиште на
територији јединице локалне самоуправе у којој се спроводе избори?! Исто важи и
за носиоца изборне листе који, шта више, може, али и не мора истовремено бити и
кандидат за одборника на тој изборној листи. Овај члан као да је писан за
аутократске државне функционере који својим именом и презименом наткриљују чак
и локалне изборе, што је још један вид обесмишљавања и омаловажавања локалне
самоуправе. Зашто је ово дозвољено? Да би неко ко никакве везе нема са дотичном
локалном самоуправом, преварио грађане, стварајући илузију код њих да, у ствари
гласају за тог носиоца, а не за стварног кандидата за градоначелника или
конкретне кандидате за одборнике.
. . .
Интерес
сваког грађанина и бирача на локалним изборима је да он заиста може да
најдиректније одлучује који човек ће да води његов град или општину, а не да
градоначелник или председник општине буде продужена рука централе његове
странке.
Да
је тако нешто могуће, показују и примери из окружења, попут праксе у Босни и
Херцеговини, чији је изборни систем који су наметнули странци једна врста
компромиса између највиших демократских вредности и прагматичних изборних
начела.
Изборни
закон БиХ утврђује принципе који важе за изборе на свим нивоима власти у БиХ
Херцеговини и врло је изричит по питању бирачког права: „Држављанин БиХ који
поседује двојно држављанство има право гласати само ако је БиХ држава његовог
пребивалишта.“
У
два највећа града у Републици Српској, у Бањалуци и Бијељини, баш у мандату
који траје последње четири године (локални избори су тамо почетком следећег
октобра), имамо примере кохабитације где градоначелници долазе из странака које
су опозиционе на ентитетском и на нивоу БиХ, док већину у скупштинама та два
града чине одборници који долазе из партија које чине власт на нивоу Српске и
БиХ.
Наравно
да постоји опструкција од стране ентитетских власти, али оба градоначелника су,
с обзиром на опсег својих законских овлашћења, изгурала цели мандат, па је у
Бијељини чак пропао и референдум о
опозиву градоначелника који је покренула скупштинска већина.
Закон
о локалној самоуправи Републике Српске прописује да градоначелника, односно
начелника општине „бирају грађани на општим непосредним изборима за период од
четири године“. Он је носилац извршне власти, извршни орган општине (града)
који заступа и представља град / општину и руководи градском / општинском
управом.
С
обзиром на ту снагу легитимитета некога ко је изабран на непосредним изборима,
на своје име и презиме, градоначелник, односно начелник општине има најшира
овлашћења, па он утврђује структуру и унутрашњу организацију градске, односно
општинске управе у законом утврђеним општим границама. Он предлаже статут и
друга општа акта скупштини, израђује и подноси скупштини на усвајање нацрт и
предлог буџета, финансијски извештај, економски и развојни план, инвестициони
програм, просторни и урбанистички план и остале планске и регулаторне документе
који се односе на коришћење и управљање земљиштем, укључујући и коришћење
јавног земљишта; спроводи локалну политику у складу са одлукама скупштине,
извршава локални буџет и обезбеђује примјену одлука и других аката скупштине;
доноси одлуку о оснивању градске управе; закључује уговоре у име јединице
локалне самоуправе, у складу са актима скупштине; одлучује о сукобу надлежности
између градске управе и организација које врше послове од интереса за јединицу
локалне самоуправе...
Међусобни
односи скупштине (чак и ако скупштинску већину чине представници политичке
опције различите од градоначелникове) и градоначелника, односно начелника
општине заснивају се – према овом закону - на принципима међусобног уважавања и
сарадње, уз појединачну одговорност за остваривање властитих надлежности и
заједничку одговорност за функционисање јединице локалне самоуправе.
Градоначелник
је дужан да редовно информише скупштину о остваривању политике јединице локалне
самоуправе, да одговара на одборничка питања и иницијативе, док је скупштина дужна
да размотри предлоге аката, извештаја и информација које поднесе градоначелник.
. . .
За
ове 34 године политичког плурализма имали смо три модела изборног система за
избор одборника у скупштинама општина и градова: двокружни већински (прва
деценија вишестранчја, локални избори 1992. и 1996)), систем релативне већине
(избори 2000: мандат иде ономе кандидату који у једином кругу освоји највише
гласова) и пропорционални систем са једном изборном јединицом.
Када
је, 2002, промењен систем локалне самоуправе, напуштен је и већински изборни
модел на локалним изборима и уведен пропорционални, са општином или градом као
једном изборном јединицом, затвореном блокираном листом и изборним цензусом од
три одсто.
Пресликавањем
изборног система за избор народних посланика устаљена је и пракса да партије и
коалиције додељују мандате у оквиру добијеног броја одборничких места не по
редоследу на листи него слободном вољом страначких руководстава, чиме је
повређено „свето начело“ демократских избора – непосредност.
Тада
је први (нажалост, и једини) пут уведено непосредно бирање председника општина
и градоначелника по већинском систему, док су избори за одборнике и председнике
јединица локалне самоуправе први пут регулисани посебним изборним законом. Али,
ова изборна правила важила су само на изборима 2004. године.
Устав
Србије из 2006. године је предвидео могућност да „посланик, у складу са
законом, може ставити на располагање свој мандат странци са чије листе је
изабран”, а онда је Закон о локалним изборима то применио и на кандидате за
одборнике, чиме се фактички озаконила пракса тзв. „бланко оставки”.
Интервенисао је Уставни суд који је одредбе о праву странака да мимо редоследа
на изборној листи додељују мандате и од кандидата узимају „ковертиране оставке“
прогласио неуставним. Тиме је направљен додатни „каламбур“, па су посланици,
али и одборници у локалним скупштинама, а не њихове изборне листе, постајали
„власници мандата“, иако је јасно да су бирани, по пропорционалном систему и на
партијским листама, а не на своје име и властити углед. Тако је отворена
„сезона трговине мандатима“ и директно прекрајање изборне воље грађана.
Одустајање
од непосредног избора градоначелника и председника општина (то се десило
изменама закона из 2007) правдало се тада тиме да могућа различита страначка
опредељеност градоначелника и одборничке већине доводи до „проблема у
функционисању локалне самоуправе“, до честих покретања поступака за опозив,
опструкција и блокада у раду органа самоуправе. Тада је поново и цензус на
локалним изборима, са три, повећан на пет одсто.
Овде
је, нарочито од 2012, завладао тренд „национализације“ локалних избора и
њиховог наткриљавања неким „великим политичким изборима“ и лажним носиоцима
листа који нити су кандидати нити живе у локалним срединама, где грађани,
наводно, „гласају за њих“ и „дају подршку њиховој политици“.
Интерес
грађана је управо супротан: Локални избори требало би да буду аутономан
политички и изборни процес, чак и временски раздвојен, неподударан са термином
тзв. великих политичких избора, да би се бирачи усредсредили на конкретне
проблеме конкретне локалне заједнице (инфраструктура, животна средина,
здравство, брига о деци, старима и другим рањивим категоријама итд). Локални
избори би морали да буду изразито персонализовани, да би грађани бирали
кандидате на основу њихових локалних политика и конкретних програма, а не да
буду високополитизовани што је у искључивом интересу политичких партија.
У
том смислу је и залагање за директан избор градоначелника и председника
општина, јер то на боље мења суштину и карактер локалне самоуправе, пошто, на
непосредним изборима изабрани, градоначелник постаје кредибилан орган са
властитим изборним легитимитетом. Он је, у том случају, првенствено одговоран
грађанима локалне заједнице, па тек онда изборној листи или партији која је
подржала његову кандидатуру. (www.pravda.rs,
извор: Правда, 22.8.2024)
Нема коментара:
Постави коментар