„Šta ako selektor Pešić uopšte i ne računa na Jokića?“: Kako tumačiti Vučićevu javnu molbu asu Denvera da igra u Parizu?

Od juče Srbiju je zahvatilo i drugo olimpijsko iščekivanje s neizvesnim ishodom.

Novak Đoković, kome sledi oporavak od napuknuća u kolenu, vodiće trku s vremenom za svoj vrhunski cilj ove godine, a to je da se, opet na Rolan Garosu, upusti u još jednu borbu za jedini trofej koji mu nedostaje u istorijskoj teniskoj riznici – olimpijsko zlato.

Drugo pitanje lebdi nad sportskom javnošću od Svetskog košarkaškog prvenstva prošle godine, na kojem se Srbija i bez svoje najveće zvezde popela na podijum sa srebrnom medaljom, obezbeđujući i kartu za Letnje igre u Parizu.

Hoće li se NBA star najviše klase Nikola Jokić vratiti u reprezentaciju prvi put posle Evropskog prvenstva 2022. dira u sportski nerv i Aleksandra Vučića.

Posle slavodobitne tirade o trijumfu svog imena na minulim lokalnim izborima i o postignutim i planiranim ekonomskim dostignućima za opštenarodnu korist predsednik je ugrabio priliku da u Dnevniku 2 Javnog servisa, centralnoj informativnoj emisiji srpskih televizija, posegne za snagom vlastitog autoriteta.

Kao jedan od nas, sa mandatom svih nas, uputio je javnu molbu jednom od najboljih košarkaša današnjice da se stavi na raspolaganje olimpijskom državnom timu.

Dok je reč osvedočenog poklonika i poznavaoca sporta na čelu države krenula na prekookeansko putovanje da dopre do Denvera, s krajnjom nadom da će njena moć presudno uticati da se Jokićevo kolebannje svrši na nacionalno oduševljenje, Francuska beleži da Makron nije uspeo.

Njen najbolji fudbaler Kilijan Mbape, koji upravo svlači dres Pari Sen Žermena da bi stavio na sebe obeležja madridskog Reala, najvećeg kluba na svetu, povratnika na evropski tron, neće doći pod trobojku u timu olimpijskog selektora Tjerija Anrija, proslavljenog golgetera „galskih petlova“.

Da li je, paralelno s Makronovim primerom, primereno da se glava države zauzima za najviša nacionalna sportska stremljenja ili je Jokić kao mašnica na Vučićevu medijski upakovanu keč-ol strategiju koja zahvata sve što može između Luja Vitona i parizera?

„Moramo da krenemo od činjenice da je atmosfera u našem sportu duboko politizovana pod rukom jednog čoveka. Za to ima mnogobrojnih primera. Glavni čovek našeg najtrofejnijeg fudbalskog kluba, recimo, ističe da je vojnik koga je tu postavio predsednik države verujući da on ima najbolje kvalitete da vrati klub na staze stare slave. Zato u svojoj kancelariji i drži sliku predsednika na zidu i poručuje: komandante, zapovedaj. U drugom klubu predsednik u ostavci ne sme da sazove klupsku skupštinu jer je procenjeno da je najbolje da on ne mrda odatle, ali zato taj ima obavezu da saopštava da Partizan ne bi igrao u Evropi da nije bilo svesrdne finansijske pomoći predsednika oko izmirenja obaveze za licencu UEFA“, predočava politikolog Cvijetin Milivojević.

Što se tiče Vučićeve molbe Jokiću Milivojević smatra da predsednik poželjnim rečima unifikuje sve košarkaške navijače na čelu sa sobom.

„Ako je Jokić dao podršku Vučiću za neke ranije izbore, onda Vučić ima pravo da i po toj partijskoj liniji od njega traži da igra. Jokićev povratak u reprezentaciju je svakako koristan za najveće sportsko takmičenje. Zato Vučić vešto i koristi Dnevnik RTS da s tim u vezi sebe stavi u glavni plan jer je sasvim logično da će takve njegove reči da poberu simpatije kod svih koji košarkašima žele uspeh na Olimpijskim igrama“.

Milivojević, međutim, ima i protivpitanje.

„Šta, međutim, ako selektor Pešić uopšte i ne računa na Jokića. Da li mu se tako s najvišeg mesta sugeriše koga obavezno treba da zove?“.

Novinar Nenad Kulačin, kolumnista Danasa, nema dilemu šta se valja iza brda.

„Zar iko misli da će naš kralj iluzije i opsenarstva da izjavi tako nešto na Javnom servisu a da nema najpoverljivije informacije da će Jokić sigurno da igra. Zamislimo, da je drugačije, da Jokić kaže: Ne mogu, šefe, idem da slušam Cecu i da timarim konje. Kako bi se tad predsednik osećao? Vučić se za Jokića hvata baš u ovom trenutku jer mu je to jedan od načina da se postizborna kriza u Nišu stavi potpuno u drugi plan. Od kada je Jokić dao svoj potpis za političku podršku Vučiću i nije se odazvao za Svetsko prvenstvo prošle godine, izgubio je košarkaški kredibilitet kakav i dalje odlikuje Luku Dončića i Bogdana Bogdanovića. On je klasičan predstavnik naprednjačkog patriotizma, koji srbuje u SAD, a kad treba da pomogne državnom timu onako kako najbolje ume, onda su mu preči Ceca i konji. Ali, što neko reče na društvenim mrežama, možda i uvaži predsednikovu molbu zbog svoje slabosti na konje“.

Živa Vekecki, još jedan kolumnista Danasa, takođe nazire da je u temelju Vučićeve molbe zo da je stvar oko Jokićevog učešća rešena.

„Ničije nije, pa ni Vučićevo i Makronovo, da se s jednog tako visokog mesta u državi bave pitanjima koja nisu od suštinskog državnog značaja. Moguće je da predsednik države zna koja je Jokićeva odluka. Međutim, pitanje dolaska u reprezentaciju jednog od najboljih košarkaša sveta je dobilo neprikladne razmere, Košarka je timski sport i za naš učinak na Olimpijskim igrama nije presudno da li će Jokić igrati ili ne nego kakvu ćemo timsku igru da stvorimo. A njega bih sasvim razumeo i da se posle tolikih napora u još jednoj NBA sezoni ponovo odluči da mu važniji budu odmor i porodica“. (www.danas.rs, Danas, G.A, 6.6.2024)