Kapitalizovanje teorija zavere i terciranje Vučiću: Čemu služe izjave Nestorovića o masovnim ubistvima

"Stvarno je izraz besa i revolta ljudi, mislim, možda čak i većine ljudi na ono šta se događalo, što je opet jako mirisalo na neke službe raznorazne. Mislim, dva masakra u dva dana i sve ostalo što se tu događalo. To je u stvari još jedan pokušaj destabilizacije, tako da je taj pokušaj propao“. Mada je novopečeni narodni poslanik i lider stranke Mi – Glas iz naroda dr Branimir Nestorović, koji je i autor ovih redova izrečenih na nacionalnoj frekvenciji, dok ih je izgovarao nekoliko puta ponovio reč "mislim" utisak je da tu zapravo i nije bilo mnogo dedukcije. Onoga čega je, izgleda, bilo ujedno je i aktivnost u kojoj se Nestorović nabolje snalazi - širenje teorija zavere, bez zadrške i bez ikakve posledice.

Nije mu ni prvi put da se poigrava, nekada sa zdravljem građana, nekada sa širenjem panike, ali ovoga puta je ukus utoliko gorči jer se poigrao sa nezapamćenim tragedijama koje su do temelja potresle srpsko društvo. I još gore, sa bolom porodica žrtava dva nezamaćena masovna ubistva.

Ali, ovaj put specifično je i to što se njegove najnovije izjave, a pre svega one uperene protiv opozicije, praktično kao puzle uklapaju u narativ kojim se režim Aleksandra Vučića služi u trenutku kada je Srbija suočena sa otvorenim opomenama Evropske unije i Rezolucijom Evropskog parlamenta koja zahteva ispitivanje sumnji u izbornu krađu.

Perfidne poruke i kapitalizovanje teorija zavere

Univerzitetski profesor u penziji, dečji pulmolog, alergolog, a odskoro i dodatak beslovesnoj političkoj sceni Srbije Branimir Nestorović ove reči izgovorio je tek nekoliko dana nakon što je na konstitutivnoj sednici Narodne skupštine 6. februara verifikovao svoj poslanički mandat. Time je praktično uspeo politički da kapitalizuje svoj dugo građeni i nimalo nesporan medijski nastup.

Malo ko zaboravlja da je Nestorović pažnju šire javnosti skrenuo kao član Kriznog štaba tokom pandemije, kada je u osvit masovnog razboljevanja o korona-virusu, koji je odneo na hiljade života u Srbiji, govorio kao o „najsmešnijem u istoriji“ koji „postoji samo na Fejsbuku“. I to je samo bio uvod u njegove opasne i perfide priče o povezanosti plavih i zelenih očiju i Marsa, o Teslinoj brzoj pošti kroz vreme i prostor, srpskom Majdanu, i konačno o uticaju "službi" na Srbiju. I ne, nije ga to koštalo. Naprotiv! Uloga kolovođe ovakvog načina razmišljanja u Srbiji, dovela da je direktno u insitucije sistema.

Možda je i ublažavanje reći da opasnost slanja ovakvih političkih poruka nije mala. Dok u Srbiji zdravstvena situacija ponovo postaje alarmantna, zbog širenja velikog kašlja i morbila, Nestorović i ekipa su upravo oni od kojih se može očekivati da reletivizuju ili ponude neko banalnije objašnjenje za sve ove kompleksne fenomene. A šta je to nego parfida zloupotreba zarad lične koristi.

Dejan Bursać, naučni saradnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju kaže za NIN da Nestorović ima neki određeni stil kada priča u javnosti, ali upozorava da je razlika između njegovog izlaganja u javnosti kao analitičara i sada ogromna. Njegova reč je dobila na težini od nekoliko stotina hiljada ljudi, ističe Bursać i dodaje i da za ove prostore nije preterano čudno da ovakva politička figura nađe neku svoju publiku.

"On priča neke priče, nekome su one zanimljive, drugima šokantne, neproverene naravno u dosta slučajeva. Ali imaju neko plodno tle velikom broju birača koji je generalno nepoverljiv prema institucijama, političkim elitima, naučnim elitama i tako dalje. Generalno svemu. To nije ništa neobično za društvo poput našeg. Kroz šta smo sve prošli u prethodnih 30 godina, normalno je da postoji neki procenat građana koji ne veruje više ni u kakvu ni državnu ni međunarodnu instituciju", kaže Bursać.

I politički analitičar Cvijetin Milivojević za NIN navodi da je svaka izgovorena reč u etru svakako opasna, ali i podaseća da postoje javne ličnosti koje su izgovarale opasne stvari, a da su sada u državnom vrhu, "i nikom-ništa".

"Nikom ništa", a Nestoroviću mandati u republičkom i gradskom parlamentu. Kapitalizovanje teorija zavere svakako nije nepoznato ni van granica Srbije. Bursać, međutim, smatra da broj teoretičara zavere kod nas ipak nije alarmantan i da su one tu zbog naše medijske kulture, koja juri za senzacionalizmima.

"Ja nisam siguran da mi imamo drastično veći broj u odnosu na ostale zemlje i društva. Samo je pitanje da li kod nas više ulazi u neki medijski mejnstrim, zbog medijske kulture kod nas koja je kakva jeste, često u potrazi za nekim senzacionalizmima. To što Nestorović priča veliko je pitanje da li on priča zato što stvarno veruje u to, jel to neka anegdota ili je pak to neka politička strategija", kaže Bursać.

Terciranje Vučiću

A ta strategija sada najviše lici na terciranje vlasti i Aleksandru Vučiću. O tome možda najbolje svedoči trenutak koji je Nestorović odobrao da još jednom napadne opoziciju za proteste koji su eskalirali zbog sumnji u izbornu krađu, koje su našle svoj put do Rezolucije EP. U Rezoluciji od Srbije evropski poslanici traže međunarodnu istragu koja bi trebalo da ispita sumnjive okolnosti decembarskih izbora, pre svega u Beogradu, uz pretnju suspendovanjem evropskih fondova koje Srbija koristi.

Govoriti da je deo opozicije "ukrao proteste protiv nasilja", a demonstracije nazivati "bednim" sa "dve-tri hiljade ljudi" savršeno se uklapa u Vučićeve poruke o "sramoti opozicije" i izdajnicima ili, kako je to sam sročio: "Rezolucije dođu i prođu, ali će sramota njihova biti večna jer se to ne radi protiv svoje zemlje".

"Svidelo mi se što policija ih nije razjurila. Da su ih razjurili, bilo bi policijska brutalnost, a ovako se pokazalo da ih u stvari nema mnogo i da je to smešno. To je jedna strašna manipulacija bila i ja mislim lično da je njihova snaga mala. Mi treba sad da se konsolidujemo svi u odbrani", rekao je izdađu ostalog Nestorović, konstatujući da su predstavnici opozicije, razočarani zbog izbornog neuspeha, odlučili da naprave haos, nakon čega je usledila rezolucija Evropskog parlamenta.

"Smisao te rezolucije je isključivo da pokaže da smo mi nacija gde se izbori kradu... Ja stvarno mislim da ne sme da se dozvoli međunarodna istraga. Ako drugi na tvojoj teritoriji radi istragu, ti nisi suverena država", tercirao je Nestorović.

Paradoks je, međutim, u tome što je Nestorović glasove na izborma, ipak, osvojio apelujući na glasače koji su  generalno opozicionog stava prema vlastima, a takva mu je bila i predizborna kampanja.

"Činjenica je da su oni kritikovali vlast, doduše sa neke nacionalne distance. To je na neki način njih relaksiralo od napada vlasti na sve stranke desnice tokom izborne kampanje. Njih su poštedeli, tako da dobar deo građana koji nije hteo da glasa za Vučića ili Dačića, a ceni nacionalne vrednosti, odlučivao se za stranku Mi Glas iz naroda. Ja za razliku od nekih drugih analitičara tvrdim da su to apsolutno sve opozicioni glasovi. Da li su glasači pogrešili, time što su svoj glas dali Nestoroviću, a ne nekoj drugoj opozicionoj listi, to ne znam. To je njihova stvar. Oni nisu glasali da Nestorović uđe u koaliciju sa Dačićem i Vučićem", kaže Milivojević za NIN.

Slučaj Nestorovića teži da još jednom potvrdi ono što i nije nepoznato - glasači i ljudi za koje glasaju ne moraju se uvek poklapati. Bursać navodi i da je pitanje u kom nivou Nestorović ima saradnju sa SNS-om.

"Pitanje je da li on svesno ulazi u taj narativ ili je već ušao toliko duboko da sada nema nazad", rekao je Bursać za NIN. (ww.nin.co.rs, portal, Filip Đorđević, 14.2.2024)