Политичка судбина једног народа не може да буде унутрашње питање другог народа и његове државе.
Ово
је, посредна, готово акламативна, порука испитаника из истраживања „Одбројавање
– ставови српске заједнице о текућим питањима“ које је „Хумани центар
Митровица“ реализовао током фебруара, марта и априла 2023. године.
Иначе,
реченицу с почетка, изговорио је – наравно, алудирајући на позицију свога
народа, почетком деведесетих година прошлог века - (албански косовски) академик Газменд Зајми, а
као лајт-мотив своје политичке (тада не и насилне) борбе често су је цитирали некадашњи
лидери косовских Албанаца Фехми Агани и Ибрахим Ругова.
. . .
Главни
циљ овог истраживања била је анализа постојећих прилика и низа догађаја који су
се десили у врло кратком периоду (од средине 2021), а чија је последица била и
јесте изазивање велике узнемирености и осећаја несигурности код припадника
српске заједнице (нарочито оне на северу Косова). Анализирани су и ставови испитаника
о тим збивањима, односно како грађани српске националности виде и доживљавају
те догађаје који директно утичу на начин и квалитет њиховог живота.
Реч
је о анкетном теренском истраживању лицем у лице, уз учешће 175 испитаника који
живе северно од реке Ибар и 125 који живе јужно од Ибра. Такође, рађено је и
истраживање три фокус групе (једна група испитаника који живе северно, једна
јужно и једна мешовита, са учесницима с обе стране Ибра), са укупно 20
учесника, као и неколико дубинских интервјуа са саговорницима који учествују у
друштвено-политичком животу српске заједнице на КиМ.
Што
се тиче старосне доби, међу испитаницима је било 18 одсто оних између 18 и 29
година живота (доб најподложнија напуштању Косова); у старосној доби од 30 до
65 година (то су они који би требало да буду „мотор“ друштва, али и они
показују велику склоност склањању на мирнија места) је било 63 одсто
анкетираних; а у популацији грађана старих више од 65 година (они најређе
одлазе за КиМ, а најредовнији су на изборима) било је 19 одсто испитаника.
Тематски
је истраживање сагледало три аспекта процеса.
Први
део истраживања се бави догађајима који се тичу српске заједнице на КиМ. Фокус
овог дела истраживања је било откривање извора узнемирености и несигурности и
прилика за сагледавање целокупне слике безбедносног окружења српске заједнице
на КиМ.
Други
аспект истраживања је анализирао преовлађујуће праксе у реаговању политичких
представника српске заједнице ка одговор на догађаје, односно врсте донесених
одлука поводом тих догађаја.
Трећи
део анализира динамику односа грађана према догађајима без обзира да ли су
политички представници у том тренутку постојали или не.
На
питање „Како бисте дефинисали свој и положај своје заједнице у контексту
безбедности?“, свега један (1!) одсто је одговорило да се осећа потпуно
безбедним, 32 одсто се осећа тек „донекле безбедним“, а чак 67 одсто Срба са
КиМ – небезбедним!
Да
је решење у вези са применом решења за саобраћајне таблице добро, сматра само два
(2) одсто анкетираних; док сви остали или „не разумеју и не подржавају“ то
тешење или се (чак 51 одсто грађана) „осећају превареним“?!
На
питање „Како гледате на изградњу база специјалних јединица на северу Косова?“,
тек два (2) одсто испитаника одговара да су то „регуларне активности“; 26 одсто
то види као „демонстрацију моћи и доминацију кроз кршење процедуре
експропријације“; њих 34 одсто види базе као „поруку српској заједници“, док 36
процената анкетираних базе осећа као „безбедносну претњу српској заједници“.
Да
је прихватање француско-немачког предлога „добар правац“ којим треба да се иде,
позитивно одговара само један (1!) одсто испитаника; као „добру иницијативу
коју треба дорадити“, то види седам одсто анкетираних; да је то „празан папир
који нема будућност“ одговара 24 одсто испитаних; као „апсолутну претњу
опстанку српске заједнице на Косову“ овај папир разуме 31 одсто, док га као
„акт издаје“ види 35 одсто испитаника.
Да
ће имплементација француско-немачког плана
„довести до позитивног решења за будућност српске заједнице“ на Косову, такође
верује само један (1) одсто анкетираних; да ће то „поправити ситуацију на
терену“ верује четири одсто; 15 одсто сматра да ће имплементација „довести до
негативног решења по будућност српске заједнице“; 21 одсто мисли да ће се
„ситуација на терену погоршати“; 24 одсто испитаника сматра да ће
имплементација тог плана „довести до дефинитивног раскида веза са Републиком
Србијом“, а њих 32 одсто да ће то „омасовити одлазак Срба са Косова“.
Да
преговоре између Београда и Приштине треба да води и да заступа српску страну у
њима један човек, и то председник Републике Србије, сматра пет одсто
испитаника; четири одсто мисли да треба да их води Влада Србије (без учесника
који живе на Косову); 10 одсто сматра да их треба да води трећа страна у смислу
заступника; док 79 одсто испитаника мисли да те преговоре треба да воде
„најспособнији, уз учешће Срба који живе на Косову“ (чест предлог одговора и:
„Влада Србије, уз учешће Срба који живе на Косову“).
Да
представници српске заједнице на Косову раде „добар посао у интересу своје
заједнице“ верује само пет одсто анкетираних; 25 одсто сматра да „спроводе
политику која није у интересу српске заједнице“; 30 одсто испитаника сматра да
раде искључиво „у свом интересу и не доприносе побољшању положаја српске
заједнице“, док 36 одсто сматра да „немају довољно капацитета за послове којима
се баве“ (чест предложен одговор испитаника: „раде како морају“).
На
питање „Како се позиционирате према изборима за четири општине расписаним за
април?“, пет одсто испитаника је – дакле, непосредно уочи тих избора – одговорило
да су „избори демократска тековина и на њих треба да се изађе“; 19 одсто је
сматрало да треба да се изађе јер је „било какав систем бољи од непостојања
система“; 28 одсто је сматрало да не постоје услови за било какав политички
плурализам у српској заједници; док је највише испитаних, 43 одсто, сматрало да
не постоје услови за излазак на изборе, првенствено зато што захтеви који су
били разлог за иступање из институција, нису испуњени.
На
питање „Да ли се осећате слободно да јавно изнесете своје мишљење?“, чак 79
одсто анкетираних је рекло – „не“!
На
питање „Који су најчешћи страхови који вас спречавају да јавно иступите?“, од
79 одсто оних који се не осећају слободно да јавно изнесу своје мишљење, осам
одсто испитаника није дало никакав одговор; њих девет одсто страхује да ће бити
физички малтретирано; 17 одсто се плаши да ће бити осуђени од средине; 34 одсто
страхује од губитка посла и угрожавања егзистенције своје породице; док њих 24
одсто стрепи од осталих видова злостављања.
. . .
Као
млад новинар, извештач, пратио сам протесте Албанаца на Косову, поткрај пролећа
1990. године. Био сам у сали Скупштине САП Косова, у Приштини, када је из, тада
још једностраначке, Скупштине Србије стигао указ о распуштању покрајинског
парламента. Тога дана урадио сам и интервју са Кристом Гегајем, јединим
Албанцем који је дошао на то последње заседање Скупштине Косова („Борба“,
6.7.1990, „Делегат сам свих који живе на Косову“).
На
питање зашто остали делегати, његови сународници који су, три дана раније,
донели „уставну декларацију“ о проглашењу Косова „републиком“, нису дошли на
седницу Скупштине, Гегај је одговорио:
„То
је ствар сваког од њих. Свако зна зашто
није дошао и многи ће, кад дође време, рећи зашто и уз чију помоћ нису дошли на
седницу... Уосталом, чули сте, прича се свашта. Људи нису од челика и многи су
принуђени да раде то што раде. Ја сам дошао јер сам делегат кога су, као и све
делегате, бирали припадници свих народа и народности на Косову. Дакле, делегат
сам свих који су дали глас за мене, а не само делегат Албанаца. И као такав сам
овде.“
Он
је тада још био оптимиста и надао се бољим временима:
„Свима
на Косову мора бити јасно да је последњим акцијама на Косову угрожен
територијални интегритет Југославије и Србије. Тако нешто није могуће.
Једноставно, игноришући све остале који живе на овим просторима. Косово није
ничија прћија. Сви који у њему живе имају право на њега. Уверен сам, без обзира
на све опасности које вребају, да ће мере које се предузимају имати делотворно
дејство и да ће врло брзо показати да нису уперене против Албанаца, већ против
оних који заговарају сепаратизам.“
(На
жалост, пре неколико година, на порталу Удружења новинара Србије, прочитао сам
да је Крист Гегај који је, од 1997, био уредник у програму РТВ Приштина на
албанском језику, септембра 1999. године, тј. три месеца по доласку
међународних снага на КиМ, као „албански издајник“, убијен у Истоку.)
Иначе,
тзв. Декларацијом о независности, од 2. јула 1990, односно Качаничком резолуцијом
и тзв. Уставом Републике Косово, од 7. септембра 1990. за које су гласали
(албански) делегати сва три већа (распуштене) Скупштине Социјалистичке аутономне
покрајине Косово – проглашена је „Република Косово“, односно сувереност и
државотворност Косова, али - унутар Југославије.
Као
полазиште за преговоре у вези са свим тим захтевима, албанска политичка елита
тражила је повратак на уставну позицију Косова (унутар Србије и СФРЈ) из 1989.
године.
Касније
су ови захтеви и формално еволуирали у правцу потпуне независности, али је
средином деведесетих, док је рат у Хрватској и БиХ још трајао, део албанске
елите на Косову, сматрао да би Косово у Србији (и СРЈ) требало да, у смислу
суверености, добије најмање онолико колико „државотворности“ добију Срби у БиХ
и Хрватској.
Радећи,
од краја 1994. до пролећа 1996, са колегом Бахри Цанијем, књигу интервјуа са
водећим албанским и српским политичким и јавним личностима оног доба, упознао
сам већину најважнијих албанских јавних личности и интелектуалаца тог доба и био
искрено фасциниран количином њиховог апсолутног сагласја када је албански
национални интерес на Косову у питању.
А
међу нашим саговорницима били су, са албанске стране, поред осталих, и: Адем
Демаћи, Фехми Агани, Махмут Бакали, Азем Власи, Бајрам Косуми, Марк Краснићи,
Ветон Сурои, Шкељзен Малићи, ХАкиф Бајрами, Љуљета Пуља – Бећири, Рифат Бљаку,
Ејуп Статовци, Јахја Лука, Миљаим Кадриу, па и тадашњи председник владајуће
Демократске партије Албаније Тритан Шеху...
На
наше антипод дилеме типа „Космет или Косова? Српски Јерусалим или албански
Пијемонт?“, упамтио сам одговор старог Титовог политичког вука Бакалија који
нам је, коментаришући могућност поделе Косова, у марту 1995, рекао да би
„подела Косова значила његову поделу између држава Србије и Албаније, јер се
Косово не може поделити између Србије и Косова“.
.
. .
Шта
нам поручују резултати истраживања „Хуманог центра Митровица“? Укратко: Припадници
српске заједнице на КиМ имају егзистенцијални страх, бојазан не само за
опстанак него и за своје и животе својих породица; нису оптимистични у погледу
решавања њихових горућих проблема нити имају превише наде када је у питању
будућност саме српске заједнице на Косову.
Пред
српском заједницом на КиМ, али и целом Србијом, је данас „немачко-француски“, а
помало и „амерички“, а сада већ и „(све)европски“ предлог за нормализацију
односа Београда и Приштине који је, наводно, са све планом његове
имплементације, додуше усмено, прихватио и главни преговарач у име Београда.
Има
ли решења које неће бити потпуно понижење за српску заједницу која се, силом,
из конститутивног народа, на делу територије Србије, покушава превести на ниво
националне мањине?
Ја
сам, ипак, мало већи оптимиста од наших преговарача који, стиче се утисак,
исувише мраче и неке „инпуте“ за дијалог хоће да представе неповољнијима него
што објективно јесу?
Примера
ради, у Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација, из 2010. године, коју
је, иза леђа Русији и Кини, наша бивша власт „прогурала“ као некакав заједнички
документ Србије и ЕУ, нигде не пише да је ЕУ од УН-а добила некакав мандат да
арбитрира, а некмоли намеће решења Београду и Приштини, већ ту дословце пише
да: „Генерална скупштина УН
поздравља спремност ЕУ да олакша дијалог између страна.“
Више
него јасно је да, ако већ ЕУ као посредник 13 година не успева да „олакша“ пут
ка договору, онда иста та ЕУ мора да врати посреднички мандат ономе ко јој му
га је „позајмио“, а то су УН.
То
никако не значи да Србија треба да се, једноставно, повуче из дијалога под окриљем
УН – тај колосек разговора треба да настави, ако треба, и до и бесмисла, јер
док год се преговара – каже једна дипломатска изрека – „оружје ћути“. Али, исто
тако, званични Београд не сме да се фаталистички, судбински веже само за ову и
баш за ову платформу дијалога у којој ЕУ „посредници“, све време, отворено навијају
за једну страну.
Следеће,
независно од новог колосека дијалога на који се Београд пребацио (договори о
тзв. немачко-француском или, тачније, америчком плану), а да претходно Приштина
није испунила своју једину озбиљну обавезу из Бриселског дијалога – формирање
Заједнице српских општина.
Ново
питање је како се и зашто САД појављују као некакав „натпосредник“ у дијалогу и
са чијим мандатом? Београд има маневарски простор да, ако је већ пристао на то,
затражи да се као други посредник укључи бар још једна стална чланица СБ, а то
и не мора да буде Русија него, рецимо, Кина. Или, зашто то не би била
најмногољуднија земља света, Индија? Или најмногољуднија муслиманска држава на
земаљској кугли, Индонезија? Или трећа по снази држава Европске уније, Шпанија?
Или...? Дакле, зашто не нека од земаља која не признаје самопроглашену
независност Косова?
И
шта спречава Приштину и Београд да разговарају на више колосека и под посредовањем
различитих посредника? Па, где буде више успеха и резултата... Зашто будући
статус Косова одређују искључиво државе које су Косово већ признале као независну
државу, пошто су му претходно дипломатским, али и оружаним путем, и подариле ту
државност? И зашто, на пример, европски посредници нису били господа Лајчак и
Борељ док су били министри иностраних послова Шпаније и Словачке, земаља које
не признају Косово, већ сада када наступају као намештеници бирократије ЕУ?
. . .
Друго,
дефиниција дијалога подразумева некакав компромис као решење. Иначе, ако се
једној страни нешто намеће, онда се то не зове дијалогом. Да ли компромис
између става официјелне Приштине да је Република Косово независна држава и
става Београда (и слова Устава Србије) да је Косово и Метохија покрајина са
широком аутономијом у оквиру Србије, може да буде некаква „ЗСО“ за (пазите
сад) српску националну мањину на Косову
у оквиру независне Републике Косово!?
Компромис
мора да буде на трагу - не обавезно и по садржају и тексту - Дејтонског
споразума из 1995. године којим су, после много крвавијег рата него што је био
на КиМ, све три стране учеснице у том рату (три конститутивна народа) у БиХ,
понешто изгубиле, а понешто и добиле, постале и помало победници, а помало и
поражени.
Извлачење
искусног дипломате Кристофера Хила из пензије и његово намештење за америчког
амбасадора у Београду, с обзиром да је био део тима Ричарда Холбрука чије је
дело тај споразум из Дејтона – у први мах је заличило на намеру САД да коначно
понуде поштен компромис Београду и Приштини. Уместо тога, сада се као мантра,
не само из официјелне Приштине, него и из Стејт департмента, поручује како
„неће бити нове Републике Српске на Косову“.
Треће,
и у овом тренутку најактуелније: Независно
о томе да ли је реч о некаквој политичкој или дипломатској „куповини времена“,
сада је најважнији консензус свих политичких снага у Србији да никаквих даљих
разговора, а поготово на немачко-француској платформи неће бити док се,
коначно, више од деценије од потписивања Првог бриселског споразума, коначно не
формира Заједница српских општина и то
онаква каква је предложена у Принципима.
Шта
је добро у Принципима (ако би остали онако како их је Управљачки тим предложио)
о успостављању ЗСО? Најпре, ЗСО има право на сопствени буџет, као и право на поседовање
властите имовине, али и (иако то експлицитно нигде не пише) право на
територију. То би држави Србији дало више могућности да не само подстакне
развој српских средина на КиМ, него и да врло конкретним средствима и мерама
фактички заустави одлазак, поготово младих, са КиМ.
Као
илустрацију за то наводим неке од акција које у централној Србији, већ
реализује Министарство за бригу о селу. Најважнија је, свакако, државни откуп
празних сеоских кућа, окућница и имања и њихова бесплатна додела младим
паровима који намеравају да живе на селу. Следећа је оснивање нових и државна
буџетска подршка већ постојећим, првенствено пољопривредним, али и занатским и
другим задругама, пројекат који би на КиМ могао, уз помоћ Националног тима за
спас села Србије, да укључи и манастирске задруге. Такође, ту је и набавка и
стављање у промет минибусева за бесплатан превоз сеоског становништва до
општинских и других седишта локалне управе итд.
Наравно,
услов за то је да се у садашњем и сваком будућем дијалогу о Косову, питање заштите
имовине, питање својине (приватне, државне, бивше друштвене, некада
конфисковане, силом одузете и национализоване...) наметне као српски ултиматум за
сваки даљи разговор.
А
немачко-француски план је, у ствари, скоро од слова до слова, потписани план о
уређењу односа између две (наглашавам, две немачке!) државе, из 1972, у којима
је, у обе, с обе стране Берлинског зида, живео само један једини народ и
акламативно сањао о поновном уједињењу што је и дочекао 1990. године. И, истог
тренутка, гле парадокса, та је уједињена Немачка постала најагресивнији фактор
и потпомагач разједињења, свих тада постојећих сложених, грађанских држава,
попут Совјетског Савеза, Чехословачке и Југославије. Чак дотле да је била и
остала један од најгласнијих заговорника кршења званичног ЕУ критеријума, „Бадинтеровог
кроја“, по коме се, унутрашњим линијама републичких граница, СФРЈ има поделити
на шест (6!) нових држава. У коме никаквог „К“ од Косова као некакве седме
државе није било!
Томе
плану, његовим намерама и могућим последицама евентуалног прихватања, противи
се најмање четири петине грађана Србије, тако да ту српска заједница на КиМ,
може да буде мирна. Иако никада нити једном политичару не смете до краја
веровати, овај пут је толики отпор овој накани „колективног запада“ да било која
власт у Србији која би то прихватила не би преживела следеће изборе.
Уосталом,
пошто ће се и глобални сукоб, украјинско-руски рат, односно прокси рат између
НАТО-а и Русије, решити на линији Вашингтон – Москва, Србија нема разлога да
жури са прихватањем било каквог решења у вези с Косовом, а које нема озбиљне
елементе компромиса. Јер, чак је и „статус кво“ (пример Кипра који је одавно
члан ЕУ, више је него ефектан!) бољи од прихватања неког силом наметнутог
решења.
А
дотле? Срби нешто о политици, осим тога да „политичка судбина једног народа не
може да буде унутрашње питање другог народа и његове државе“, још понешто могу
да науче (и примене) из искуства својих комшија Албанаца, деведесетих година
20. века. Како се, на пример, бојкотује формална држава, а на истој територији организују
паралелна држава (паралелни живот и паралелни друштвени и правни систем) на
истој територији. (изговорено и неизговорено на презентацији истраживања
ставова српске заједнице на КиМ, Северна Митровица; 9.5.2023, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Нема коментара:
Постави коментар