Мандат више поделе брише

МОЖЕ ЛИ СЕ УЈЕДИНИТИ ШАРОЛИКА ОПОЗИЦИЈА

Упркос заједничкој жељи да свргну владајућу коалицију, опозиционари су свесни да би после избора тешко успели да саставе стабилну извршну власт

Већи део опозиције би се радо, без обзира на политичке и идеолошке разлике, међусобно ујединио, формирао власт и тако послао СНС у опозицију – само уколико би после могућих ванредних парламентарних избора имао 126 посланика у Скупштини Србије. Размимоилажења о актуелним политичким и државним питањима брзо би била стављена по страни, јер функције и моћ, коју власт нуди, много је јачи лепак од чврстог заступања политичких ставова.

Упркос томе што су жеље велике, а то је рушење власти владајуће коалиције, опозиционари су свесни да би после избора тешко успели да саставе стабилну извршну власт. У том случају би они који су за тзв. признање реалности и прихватање Косова за независну државу и они који би да економски развој баце под ноге, тврдећи да бране националне интересе, били принуђени на болне компромисе. Управо због тога, чини се да би неки у опозиционим редовима, ипак, били спремнији да направе споразум са СНС-ом. У сваком случају ниједна опозициона партија готово је извесно није спремна да се после таквих избора направи концентрациона влада која би организовала нове изборе. Зато се тај део опозиције нада да ће успети да убеди Александра Вучића да се, како наводе, врати на националну стазу, док други део очекује наставак европских интеграција.

После београдских избора, када се спекулисало да би све партије опозиције могле да имају више одборника него СНС и СПС састале су се и на речима изразиле спремност да направе власт. Када су пребројани гласови, утврђено је да владајућа коалиција има већину, па је овај могући сценарио пао у воду. Тему обједињавања опозиције, прошле недеље поново је покренуо политиколог Бобан Стојановић који је на свом твитер налогу написао: „Што се опозиције тиче, имам само по једно питање за сваку од страна, да ми отприлике све буде јасно. У хипотетичкој ситуацији да на неким наредним изборима опозиција (сви који нису власт тренутно) има већину. Да ли они из опозиције који подржавају француско-немачки споразум праве владу са остатком опозиције који су противници споразума или са Вучићем? Или пропуштају прилику и иде се опет на изборе.”

Питао је и „да ли опозиционари који су против споразума, у том случају праве владу са остатком опозиције која подржава споразум или одустају од владе са њима, пропушта се шанса и иде се на нове изборе? Или можда и они праве владу са Вучићем”. На питање шта он конкретно мисли да би урадила опозиција, Бобан Стојановић каже за „Политику” да се искрено нада би направила коалицију да смени власт и да има добар пример из Црне Горе.

„Имају добар пример из региона како би то требало да се уради, али мислим да је наша опозиција последњих годину дана ископала ровове између себе. Да већину тема експлоатишу између себе, а не у односу на власт не схватајући да се ниједан део опозиције неће питати ни о чему док не крену да сарађују. Не би ме изненадило уколико би неко, чак уколико би имао већину, одлучио да направи власт с СНС-ом. У овом тренутку су томе ближи они који подржавају европски предлог о КиМ, него они други, који су раније оптуживани да су Вучићева продужена рука”, каже Бобан Стојановић. Додаје да они морају да раде на томе да смањују политичке разлике између себе, јер је сулудо, уколико било који део опозиције мисли да би без остатка опозиције могао да смени власт.

Маркетиншки стручњак Небојша Крстић каже да је у последњих десетак година на опозиционој сцени дефинисан облик политичког фолклора или друштвене игре под називом „удруживање опозиције”. За наш лист каже да се с једне стране то дешава, јер се у редовима опозиционих странака, покрета и група грађана стално јављају нова лица, свежи аматери и дилетанти спремни да утабавају погрешне путеве својих неуспешних претходника. С друге стране, додаје, постоји и читав низ медија који себи стављају ореол „независности, а који упорно намећу тему удруживања чиме поспешују ово ритуално губљење времена које поједе пола сваке кампање”.

„Постизборно удруживање било је на тапету далеко мањи број пута, али само зато што изборни резултати нису остављали могућност за то. Сем код последњих београдских избора када је збрајањем гласова свих међусобно идејно супротстављених странака давало могућност стварања минималне већине. То ће се десити и следећи пут. Ако добијени гласови створе шансу за формирање већине, удружиће се и про НАТО-снаге и они који би да хапсе ’НАТО издајнике’. Сложиће се ’бранитељи косовског завета’ и они који желе да се Србија ’што пре ослободи косовског баласта’. Све ово је већ виђено после избора 2022. па није нереална спекулација очекивати репризу. Могућност поделе изборног плена јача је од ’патриотских завета’, ’уговора с народом’ и свих предизборних обећања која у себи, поред лепих жеља, садрже идеологију и хвалисање о доследности и непоколебљивости”, закључује Небојша Крстић.

Политички аналитичар Цвијетин Миливојевић каже да је принципијелно врло важно, да би се неки унутрашњи политички односи у Србији мењали, да власт направи корак. За „Политику” каже да се локални избори нигде у Европи, али ни у окружењу не одржавају када и парламентарни, а код нас је то мантра у последњих неколико деценија. Додаје да рачунају, ако се одржавају истовремено парламентарни са локалним, да ће лакше добити те изборе.

„Већи део опозиције не тражи ванредне парламентарне изборе, а власт нема потребу да их организује, јер има стабилну већину. Ту видим једино Вучићево обећање Ђиласу да ће бити организовани ванредни београдски избори. Ранији парламентарни избори били би могући једино уколико би то значило одлагање примене европског споразума о КиМ, али их не очекујем до краја године. Када до њих дође, не постоји ни са једне стране довољан фронт у опозицији, с једне стране, оних који сматрају да је Вучић највеће зло, као што ни из угла власти не постоји довољно јак фронт који мисли да је цела опозиција зло. Ту се већ ствари преламају на питању свих питања, о евентуалном одрицању од Космета и евентуалном његовом уласку у УН. Ми ту имамо поделу, не на власт и опозицију, већ да ли је неко за ову или ону опцију. Чак и унутар најјаче партије у владајућој коалицији имате оних који мисле супротно оном што је став већине људи и који гласају за ту странку. Не постоји та врста равнања да ли је неко власт или опозиција”, каже Цвијетин Миливојевић.

Лидерске сујете су препрека за договор

Извршни директор Цесида Бојан Клачар каже да колико год да је реч о хипотетичком питању, преговори око те владе не би текли тако брзо као што се чини јер односи у опозицији нису на том нивоу да би се та сарадња лако остварила. За „Политику” каже да не би био сигуран да би опозиција пронашла договор за формирање владајуће већине имајући у виду структуру странака и односе између појединих лидера. То би могло да доведе до нових парламентарних избора.

  „Мислим да би тај процес ишао веома тешко и да би Србија ушла у неку врсту политичке кризе у том случају и да би се отворило пуно различитих преговарачких фронтова. Врло вероватно би се отворила могућност за неке различите коалиције или чак за некакву врсту препакивања народних посланика или излазака из посланичких клубова. Не бих гарантовао да би освајање више посланичких места за садашњу опозицију био сигнал да се она договори око парламентарне већине чак и у случају да можда има и више од два мандата од СНС-а и СПС-а”, каже Бојан Клачар.

Наводи два крупна разлога – то су пре свега међусобни односи и лидерске сујете. Подсећа на историју тих односа, као и да су неки људи били у истој партији и да је било озбиљних сукоба. „Ако говоримо о програмском и идеолошком смислу различитих политика, поједине партије из опозиције су ближе неким партијама из власти него из остатка опозиције. Управо због тога, та већина не би била извесна и вероватно би ушла у политичку кризу и правили би се другачији политички договори него што сада изгледа. Можда би се направила нека већина где би део опозиционих странака ушао у коалицију или подржао СНС и СПС, или би садашња владајућа коалиција подржала неку нову коалицију коју би чиниле неке партије из садашње опозиције”, наводи Бојан Клачар.

Народни покрет и политичке гатаре

Лидер СНС-а Александар Вучић најавио је за јун формирање народног покрета и како примећује Цвијетин Миливојевић да се од тада и у делу опозиције поједини политичари играју гатара. „Део националне опозиције сматра ако се Вучић врати на националну стазу да је боље са Вучићем него са оним другим делом опозиције који је за ЕУ по сваку цену. С друге стране и тај део опозиције сматра да ако је Вучић који мало иде ка ЕУ, а уз то се помало одриче КиМ је боље решење од другог дела опозиције”, наводи Миливојевић.

На питање како су то могли да се, бар начелно договоре, после београдских избора, Миливојевић каже да је то трајало док лидер највеће опозиционе Странке слободе и правде Драган Ђилас није отишао на разговоре у са председником СНС-а Александром Вучићем. „Касније се могло чути да је до тог разговора дошло јер се Ђилас плашио да ће онај други део тзв. патриотске опозиције претрчати код Вучића. Време је показало да је делимично био у праву јер је неколико одборника прешло на страну власти. Вероватно би се нешто слично догодило са проевропским партијама да је Вучић одлучио да безрезервно подржи планове из Брисела. И тада би одборници имали изговор да су то урадили, јер се СНС држи европске агенде”, каже Цвијетин Миливојевић. (www.politika.rs, лист Политика, Дејан Спаловић, 24.4.2023)