Пре три године праг је спуштен на три одсто, а све чешће, у политичким кулоарима, али и у неким партијама власти и опозиције, могу се чути захтеви да се врати на пет процената
Опозиционе партије, бар званично, немају ништа против да се
поново врати цензус од пет одсто. Већина лидера је уверена у своје политичке вештине
и да би њихове партије могле самостално да освоје минимум 150.000 гласова,
колико је најмање потребно да би се прескочио изборни праг, а сада је потребно
90.000 гласача. Неки од њих очекују да после нових избора буду друга политичка
снага у Скупштини Србије. Враћање цензуса засад није централно питање у српском
изборном систему, али ако би дошло до тога, на изборима бисмо сигурно имали
више коалиција или би дошло до укрупњавања политичких станака. Готово је
извесно да би неке партије које сада имају посланике после нових избора остале
испод цензуса.
Пре три године праг је спуштен на три одсто, а све чешће, у
политичким кулоарима, али и у неким партијама власти и опозиције, могу се чути
захтеви да се врати на пет процената.
Мотиви за ове наводе су различити, од тога да се неки надају
да ће поједине политичке партије остати изван републичког парламента, док други
наводе да је главни циљ укрупњавање политичке сцене.
Ипак, разлог за бригу имају странке које су специфичног профила, а које су на прошлогодишњим изборима једва
прешле, и то овај умањени цензус.
Последњи који је најавио да ће
поднети захтев да се изборни цензус врати на пет одсто је Драган Марковић
Палма, лидер Јединствене Србије, коалиционог партнера Социјалистичке партије
Србије.
„Они који су добили три одсто и они који су се удруживали, посвађали су се и пре него што су ушли у Скупштину Србије. Због њих
Србија касни са уласком у ЕУ, јер увек им нешто фали”, каже Марковић најављујући да би ову иницијативу могао ускоро да поднесе Скупштини Србије. Уколико власт одлучи да врати цензус, онда је логично да то уради најмање шест
месеци пре избора јер, ако би то урадили у времену после тога, могло би се протумачити и као врста притиска.
Миленко Јованов, шеф посланичког клуба СНС-а у Скупштини Србије,
каже да велики број грађана тражи повећање цензуса јер, како каже за „Политику”, бројне опозиционе странке сматрају недостојним да
седе у скупштини. Наводи да
је то последица чињенице да су видели њихов
насилнички карактер, али и што су се
уверили у потпуно одсуство сваке политике код њих. „Ипак, управо је цензус
од три одсто омогућио да грађани виде
о каквим се дилетантима ради. Да
су остали ван парламента, можда би
некоме и даље деловали озбиљно. Овако,
све се показало. И у претходном периоду ми из СНС-а смо били отворени за разговор и усвајали
смо све иоле смислене
предлоге који се односе на
изборе. Тако ће бити и убудуће и не видим
зашто се не би разговарало и о теми изборног прага”, наводи Миленко
Јованов.
Политички аналитичар Дејан Вук Станковић подржава идеју да се врати цензус и за „Политику”
каже да праг за појединачне
партије за улазак у Скупштину
Србије треба да износи пет
одсто, а за коалиције да буде седам или
осам процената. „Време је да дође до
рационализације бројева и
актера који учествују у
политичком животу и време је
да се коначно искристалишу политичке опције које су на сцени. Рецимо, на
десници имамо нарцисизам малих разлика. Ту се налази пет или шест политичких партија које имају мање-више исте поруке, а представљају се као
патриоте. Зашто бисмо имали
идентичне ставове код толико партија
када можемо да имамо једну велику
партију деснице? Исто важи и
за проевропски блок. Ту се налазе странке
које се разликују по томе ко им
је лидер, а политичке поруке су им исте”,
каже Дејан Вук Станковић.
И политички аналитичар Бранко Радун сматра да је потребно да
се врати цензус од пет одсто
за партије које самостално
иду на изборе, док би за
коалицију две партије увео цензус од
седам одсто, а три и више партија –
десет одсто.
„Уобичајено је да постоји цензус од пет одсто, а то што је смањен на три одсто пре три
године, изузетак је од
правила. Власт је из неког разлога хтела да неке мање опозиционе странке уђу у
парламент, али ипак, потребно
је да се уозбиљи политичка сцена. Није природно да на изборима учествује двадесетак изборних листа, а у рецимо
једној Аустрији могу да се
изброје на прсте две руке. Потребно
је повећати цензус да би се
стабилизовала политичка сцена”, каже
за наш лист Радун.
На питање да ли ће власт повећати изборни цензус, Радун
наводи да је то тешко
проценити да ли ће власт повећати
цензус, неки су за, неки свој негативни
одговор правдају чињеницом да ће скоро избори и да је то требало раније
уредити. То је враћање у
нормалу, као и природни цензус за
мањине, што је коректно и има своју
оправданост.
Дејан Вук Станковић наводи да с новим народним покретом који најављује СНС треба да буде једна другачија форма организовања
и да дође до неке фузије и спајања
већих партија. Ако је место у
парламенту теже достижно и ако је потребно
да се освоји више гласова, посланици
странака ће више ценити то
место у парламенту.
„Тежиће ка томе да имају што квалитетније заступнике и да
имају што чистији однос с народом. Овако када имамо цензус од три посто, велике шансе имају мале партије, које су махом, привремене у демократском поретку. Много више се воде својим краткорочним партијским интересима
него што мисле на демократије, грађане и државу. Када цензус буде био виши, теже ће се улазити
у парламент и самим тим ће то
место имати већу вредност
како за грађане, тако и за саме посланике”, каже Станковић.
Управо зато што је неизвесно да ли ће на новим изборима моћи да прескоче цензус, те мале
партије треба да иду у правцу
фузионисања и стварања што је могуће мање мањих актера који би имали што већу
политичку снагу. Да ли ће они
то да прихвате или неће,
друго је питање, али они сами знају
где их води политички бојкот или
тврдоглавост и авантуризам да изађу самостално на изборе. Чињеница је,
такође, да би евентуално враћање
цензуса на пет одсто највише погодовало највећим партијама, пре свега СНС-у као водећој
странци, али и другима. Због
подизања лествице за улазак у парламент у опасности би биле мање партије, а нарочито деснице које су на
последњим изборима биле око цензуса.
Оне као одговор најављују
уједињење, а лидер Двери Бошко
Обрадовић очекује да би коалиције четири десничарске партије могле да освоје чак 15 процената.
„Не давимо Београд”, а по новом Зелено-леви фронт на
последњим изборима је успео да прође смањени цензус и сада има посланике у републичком парламенту. Народни посланик Зелено-левог фронта Радомир
Лазовић за наш лист тврди да
уживају подршку „свакако
изнад оба ова цензуса”, али сматрају
да није добро да се правила мењају
од избора до избора. „За нас као
друштво било би боље да направимо измене које спречавају крађу избора, кораке
који воде слободи медија или
спречавању функционерске кампање”, каже Радомир Лазовић.
Политиколог Цвијетин
Миливојевић каже да претходно спуштање цензуса није била последица договора
власти и опозиције, него ствар процене власти да је потребно да се појави
више странака на изборима, а како каже за „Политику”, цензус од три
одсто је примамљив мамац. Наводи да је већина поверовала да ће проћи
три одсто, а од малих странака је прешла
само Шапићева странка. „Тврдим да је цензус од три
одсто неозбиљан, као што мислим и да је цензус од пет
одсто неозбиљан ако се гледа и на коалиције, двочлане или трочлане и странке
које излазе саме на изборе. Треба увести степенасти цензус, да
рецимо три одсто важи за странке које излазе
саме на изборе, двочлане – четири одсто, трочлане – пет одсто, а вишечлане
седам одсто. Искуство нам говори да на леђима једне велике странке
обично паразитира шест-седам партија, разноразних удружења, слободномислећих
појединаца”, каже Миливојевић.
Сматра да још није
извесно да ће се власт одлучити да промени цензус и
да ће тактизирати и уколико поново буде било најаве
бојкота, онда очекује да ће остати цензус од три одсто,
и то за све, без обзира на то да ли излазе самостално или у
коалицији.
„Не видим
разлога да ће ускоро доћи до избора и има времена да се та
одлука промени. Ова идеја није мрска ни делу опозиције
јер није фер према грађанима да нека странка која је статистичка
грешка и која не може сама да пређе ни 0,1 одсто има чак и
посланички клуб. Таквих странака има не само на страни опозиције већ и
позиције. Рецимо, на листи СНС-а се ’шлепа’ десетак
странака и када уђу у парламент, сви се представљају као председници некаквих
странака за које нико никада није чуо нити су те партије
икада самостално излазиле на изборе. Они ни у сновима
не би прешли цензус”, истиче Миливојевић.
Миливојевић: Већински
систем је праведнији
Цвијетин Миливојевић
сматра да је уместо чистог пропорционалног, где је цела Србија једна изборна
јединица, праведнији већински систем.
Подсећа да се тако
гласало на првим парламентарним изборима, а да је после тога опозиција тражила
да се уведе пропорционални систем, што опозицији није донео победу те 1992. године.
„Мислим да је већински изборни систем много праведнији, јер уколико неко не
освоји у првом кругу више од 50 одсто
гласова, иде се у други изборни круг и постоји
могућност да се формира коалиција која ће подржати
једног или другог кандидата. Тај изборни систем је
праведнији јер странка нема ексклузивно право да делегира некога
да буде или не буде посланик зависно од тога да ли је близак
врху те политичке странке”, оцењује Миливојевић.
Наводи да би
вероватно прелазак на већински систем био прерадикалан и
за почетак би био прихватљивији комбиновани пропорционални систем
који сада постоји у Босни и Херцеговини. Део посланика се бира на основу
броја гласова који они на својој посланичкој листи добију – гласач гласа
за изборну листу, али и за неког посланика на тој изборној
листи. Па ви можете да будете 250. на тој листи, али ако добијете
највише гласова, сигурно ћете бити посланик, без
обзира на то да ли вас је ваша странка потценила и ставила негде другде”,
закључује Цвијетин Миливојевић. („Политика“, Дејан
Спаловић, 20.3.2023)
Нема коментара:
Постави коментар