Закорачили
смо у седму календарску зиму откако самозвани Врховник, у међувремену, други
пут узастопно, легално и легитимно, изабран за председника Републике Србије, делује
противно члану 115 Устава државе на чијем је челу, а који прописује да „председник
Републике не може да обавља другу јавну функцију или професионалну делатност“.
У сутон прошле године (30.12.2022), ничим (или, можда, нечим: мојим подсећањем на његов мали јубилеј, 20. обећање да ће се повући са места партијског шефа напредњака?) изазван, постао сам „прва тема“ Првог Човека Србије, у „Првој теми“ на „Првој ТВ“.
Разговор, од 0:30:10, изнебуха (пре него што ћу, негде од 0:47:30 бити, Боже му опрости, назван и „НАТО потрчком“, али то није тема овог текста), почиње да тече овако...
Водитељка: „Да ли се Ви позивате на Устав Србије када говорите да је Косово за Вас неза... део Србије?“
Легални и легитимни председник Републике Србије и противуставни председник СНС: „Наравно да се позивам на Устав Србије.“
Водитељка: „Зашто Вас ово питам? Цвијетин Миливојевић је човек који Вас упорно подсећа да сте рекли да ћете, до краја ове године, отићи са места председника СНС, каже да кршите члан 115 Устава Србије који каже овако: „Председник Републике не може обављати другу јавну функцију нити професионалну делатност“. Он каже да се због тога што кршите овај члан Устава не позивате на Устав Србије када говорите о Косову и Метохији.“
Легални и легитимни, тј. противуставни: „Бити председник политичке... Позивам се на Устав Србије, јер бити председник политичке странке не значи обављање јавне функције. Али, Цвијетин Миливојевић није некакав правник или баш није ни правник уопште.“
Водитељка: „То је нешто што се, чини се, различито тумачи.“
Легални и легитимни, тј. противуставни: „Не тумачи се различито. Али, није ни то важно. Да обрадујем Цвијетина Миливојевића, пошто видим да од свих питања није важно Косово, није важна наша економија, није важно то што ће минималац да буде 14 одсто увећан од сутра-прекосутра, није важно што ће пензионери да добију додатних преко 12 одсто увећања пензије, није важно то што иде у јавном сектору додатних преко 12,5 одсто, што ће наши војници, јунаци да имају преко 25 одсто веће плате...“
Водитељка: „Како мислите да није важно?“
Легални и легитимни, тј. противуставни: „Само ме саслушајте, реченицу... Није важно. Важно је хоћу ли ја бити председник СНС-а јер они, политички аналитичари и политичари, не знају шта би са собом уколико бих ја остао председник СНС, јер знају да још 100 година не могу да победе. Као што сам већ и рекао. Дакле, не морају да брину. Ја због целокупне ситуације нисам, нисмо заказали скупштину сада, али смо кренули у изборни процес унутар СНС-а, већ је изабрано 15 општинских одбора у Београду, не знам колико по Србији, од 17, итд. Када се тај процес заврши, идемо на Скупштину и ја нећу бити председник СНС-а. Али, то њима, најгорима у Србији, неће помоћи да победе. Али вам то говори чиме се они баве. Знате, кад не знате шта ћете више са собом, кад не знате како да победите... народ види ко се бори, не можете народ да слажете, народ види и емоцију, народ види и борбу, народ види ко колико ради, народ види резултате. Па, ви причате о Београду на води, па ви знате да је у Београду на води било пре неки дан 120.000 људи само у „Галерији“, у „Зимској бајци“ 500.000 људи.“
Уз ризик да ми Врховник још једном замери зато што нисам правник, већ само политиколог – комуниколог, позивам све вас који препознајете свих 30 слова српске азбуке, да заједно прочитамо шта о „јавној функцији“ пише у српском законодавству.
Закон о спречавању корупције, у члану 2, дефинише да је јавна функција – „функција коју врши јавни функционер“. А „јавни функционер је свако изабрано, постављено или именовано лице у органу јавне власти, осим лица која су представници приватног капитала у органу управљања привредног друштва које је орган јавне власти“.
„Орган јавне власти“ је, пак, „орган Републике Србије, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе и градске општине, установа, предузеће или друго правно лице чији је оснивач или члан Републике Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе или градска општина“.
Дакле, неспорно је да председник Републике – с тим се слагао и сам Врховник који је чак 20 пута јавно орочавао своје повлачење са друге своје функције, места шефа СНС - обавља јавну функцију председника Републике.
Или се, бар, тако чинило све до 2021. године, када је, наоко, ничим изазван, садашњи министар за јавну управу и локалну самоуправу, ономад шеф посланичке групе СНС у Скупштини Србије, Александар Мартиновић, предложио „аутентично тумачење члана 2, став 1 тачке 3 Закона о спречавању корупције“ који је, без образложења и ефеката који се тиме желе постићи, без расправе (!), усвојен у Одбору за уставна питања и законодавство, те, као „оправдан“, достављен, у том моменту, једностраначком парламенту на усвајање.
Чак и нама, правним лаицима, две су ствари биле јасне након усвајања овог „аутентичног тумачења“. Прво, очигледно се хтела избећи јавна бламажа евентуалним изменама, још фришког, закона. И друго, оваквим „тумачењем“ умногоме се сузио круг лица (односно организација које представљају) која су се, убудуће (и ретроактивно) могла сматрати „јавним функционерима“. Сума сумарум: Др Мартиновић је појаснио да се појам „јавни функционер“ односи и примењује (само) „на лица која су непосредно бирана од стране грађана и лица која бира, именује или поставља Народна скупштина, Влада, скупштина АП, Влада АП и органа јединице локалне самоуправе“.
Ко уме да чита између редова, јасно му је да је др Мартиновић поручио да ништа од тога побројанога нису политичка странка и њен шеф, те да би Врховник и надаље требало да остане и председник СНС.
Идемо даље: Да ли је, ипак, врховно командовање / председниковање / директоровање Српском напредном странком у којој је, према официјелним подацима, учлањено више од 11 одсто грађана Србије (750.000) – јавна функција?
Одговарајући, пре четири и по месеца, на питање Радија Слободна Европа „да ли је Уставом Србије прописано да председник Републике може истовремено да буде и председник политичке партије“, Уставни суд Србије је одговорио да он „не одлучује о поднесцима којима се траже правни савети и мишљења“, а то зато да „иступима у јавности не би прејудицирао исход евентуалног поступка који би могао да буде предмет одлучивања пред Уставним судом“.
Нехотично или не, тек УСС је, у овом одговору, дао и идеју онима који су уверени да председник Републике, већ седму годину, крши Устав земље на чијем је челу: „Сагласно Уставу, УСС одлучује о повреди Устава од стране председника Републике у поступку који покреће Народна скупштина на предлог једне трећине укупног броја народних посланика.“
Но, вратимо се Закону о спречавању корупције који, у члану 2, означава и „политички субјект (у нашем случају, то је СНС) у смислу закона који уређује финансирање политичких активности“.
А када се, тим трагом, уђе у текст Закона о финансирању политичких активности, већ у члану 3, став 1, пише да се „политички субјекти финансирају из јавних и приватних извора“.
Задржимо се на „јавним изворима“ (странка као организација која се финансира из јавних извора / јавна функција / јавни функционер) финансирања политичких активности. „Јавне изворе“ чине „новчана средства и услуге и добра које дају Републике Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, њихови органи, као и организације чији су они оснивачи“.
Чланом 5 се набрајају „новчана средства из јавних извора“ која добијају политичке организације (међу њима и Врховников СНС), а то су „средства из буџета Републике, буџета аутономне покрајине и буџета јединице локалне самоуправе, намењена за финансирање политичких активности“.
Чланом 20 се посебно прецизира да се, у години у којој се одржавају избори, „обезбеђују средства из јавних извора за покриће трошкова изборне кампање, у износу од 0,07 одсто пореских прихода буџета Републике, покрајине, односно јединица локалних самоуправа“.
Примера ради, на претходним, априлским, изборима, странке којима су потврђене изборне листе могле су за трошкове изборне кампање да потроше укупно 922,5 милиона динара. Тако је СНС чији је председник човек који, као правник, тврди да његова партијска функција није јавна функција – на основу коначног финансијског извештаја те странке у коме се тврди да је „највећим делом кампања финансирана новцем из јавних извора“ – из државног буџета, из џепа свих грађана Србије, добила 2.508.729 евра, јавних средстава.
На изборима за председника Републике Србије, 2017, председнику СНС је, као победнику избора у првом кругу, припало око 2,8 милиона евра, а на прошлим изборима, у априлу 2022, пројекција је била да ће предлагач (листа „АВ – заједно можемо све“) победника у првом кругу председничких избора добити више од четири и по милиона евра народних, „јавних“ пара.
А колико парламентарне странке добијају јавног новца, новца свих грађана, за своје „текуће пословање? На основу успеха на последњим изборима - „Александар Вучић – заједно можемо све” је освојила око 44 одсто гласова (и 120 мандата) – Врховникова листа ће, на конто тога, све до неких наредних избора, месечно инкасирати 50.318.513 динара из државне касе („Политика“, 8.7.2022).
Вратимо се, за крај, поново Закону о спречавању корупције, одељак који дефинише сукоб интереса.
Члан 41 је кристално јасно дефинисао да је „сукоб интереса ситуација у којој функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на његово обављање јавне функије“. Уз додатно разјашњење за оне који би, попут нашег Врховника, одредбе Закона о спречавању корупције да читају не као „слово“, него попут тзв. високих представника у БиХ, као „дух“ закона: „Приватни интерес је било каква корист или погодност за јавног функционера или повезано лице“.
А шта ћемо са сукобом интереса и чланом 50, рецимо, који, додуше, допушта јавном функционеру да може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у његовим активностима, али само – „ако то не угрожава вршење јавне функције и ако то није законом забрањено“!?
Или са ставом 2 истог члана који каже да „јавни функционер не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката“, посебно не сме да „користи јавне ресурсе у сврху јавног представљања учесника у изборима и њихових изборних програма, позивања бирача да за њих гласају на изборима“, итд. итд?
Или, шта онда са ставом 4 који забрањује јавном функционеру да „користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичких странака“... из чега су, и то је симптоматично, овим законом изузети народни посланици и одборници, али не и председник Републике!?
На другој страни, изгледа парадоксално, члан 49 забрањује да јавни функционер буде члан органа удружења или његов заступник, „ако између јавне функције и чланства у органу удружења постоји однос зависности који угрожава или би могао да угрози његову непристрасност“? Па, шта је онда политичка странка, риба или девојка, јер овако испада да је обично удружење грађана за заштиту жаба крастача у бари Рева важније од политичке странке (која није удружење грађана), макар она имала и 750.000 чланова?!
И, коначно – питање за милион долара: како то нека организација није јавна, већ „приватна“ или „удружење грађана“ (а њен председник није јавни функционер, већ приватно лице), ако се доминантно финансира из јавних средстава и користи јавне ресурсе? (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 3.1.2023)
У сутон прошле године (30.12.2022), ничим (или, можда, нечим: мојим подсећањем на његов мали јубилеј, 20. обећање да ће се повући са места партијског шефа напредњака?) изазван, постао сам „прва тема“ Првог Човека Србије, у „Првој теми“ на „Првој ТВ“.
Разговор, од 0:30:10, изнебуха (пре него што ћу, негде од 0:47:30 бити, Боже му опрости, назван и „НАТО потрчком“, али то није тема овог текста), почиње да тече овако...
Водитељка: „Да ли се Ви позивате на Устав Србије када говорите да је Косово за Вас неза... део Србије?“
Легални и легитимни председник Републике Србије и противуставни председник СНС: „Наравно да се позивам на Устав Србије.“
Водитељка: „Зашто Вас ово питам? Цвијетин Миливојевић је човек који Вас упорно подсећа да сте рекли да ћете, до краја ове године, отићи са места председника СНС, каже да кршите члан 115 Устава Србије који каже овако: „Председник Републике не може обављати другу јавну функцију нити професионалну делатност“. Он каже да се због тога што кршите овај члан Устава не позивате на Устав Србије када говорите о Косову и Метохији.“
Легални и легитимни, тј. противуставни: „Бити председник политичке... Позивам се на Устав Србије, јер бити председник политичке странке не значи обављање јавне функције. Али, Цвијетин Миливојевић није некакав правник или баш није ни правник уопште.“
Водитељка: „То је нешто што се, чини се, различито тумачи.“
Легални и легитимни, тј. противуставни: „Не тумачи се различито. Али, није ни то важно. Да обрадујем Цвијетина Миливојевића, пошто видим да од свих питања није важно Косово, није важна наша економија, није важно то што ће минималац да буде 14 одсто увећан од сутра-прекосутра, није важно што ће пензионери да добију додатних преко 12 одсто увећања пензије, није важно то што иде у јавном сектору додатних преко 12,5 одсто, што ће наши војници, јунаци да имају преко 25 одсто веће плате...“
Водитељка: „Како мислите да није важно?“
Легални и легитимни, тј. противуставни: „Само ме саслушајте, реченицу... Није важно. Важно је хоћу ли ја бити председник СНС-а јер они, политички аналитичари и политичари, не знају шта би са собом уколико бих ја остао председник СНС, јер знају да још 100 година не могу да победе. Као што сам већ и рекао. Дакле, не морају да брину. Ја због целокупне ситуације нисам, нисмо заказали скупштину сада, али смо кренули у изборни процес унутар СНС-а, већ је изабрано 15 општинских одбора у Београду, не знам колико по Србији, од 17, итд. Када се тај процес заврши, идемо на Скупштину и ја нећу бити председник СНС-а. Али, то њима, најгорима у Србији, неће помоћи да победе. Али вам то говори чиме се они баве. Знате, кад не знате шта ћете више са собом, кад не знате како да победите... народ види ко се бори, не можете народ да слажете, народ види и емоцију, народ види и борбу, народ види ко колико ради, народ види резултате. Па, ви причате о Београду на води, па ви знате да је у Београду на води било пре неки дан 120.000 људи само у „Галерији“, у „Зимској бајци“ 500.000 људи.“
Уз ризик да ми Врховник још једном замери зато што нисам правник, већ само политиколог – комуниколог, позивам све вас који препознајете свих 30 слова српске азбуке, да заједно прочитамо шта о „јавној функцији“ пише у српском законодавству.
Закон о спречавању корупције, у члану 2, дефинише да је јавна функција – „функција коју врши јавни функционер“. А „јавни функционер је свако изабрано, постављено или именовано лице у органу јавне власти, осим лица која су представници приватног капитала у органу управљања привредног друштва које је орган јавне власти“.
„Орган јавне власти“ је, пак, „орган Републике Србије, аутономне покрајине, јединице локалне самоуправе и градске општине, установа, предузеће или друго правно лице чији је оснивач или члан Републике Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе или градска општина“.
Дакле, неспорно је да председник Републике – с тим се слагао и сам Врховник који је чак 20 пута јавно орочавао своје повлачење са друге своје функције, места шефа СНС - обавља јавну функцију председника Републике.
Или се, бар, тако чинило све до 2021. године, када је, наоко, ничим изазван, садашњи министар за јавну управу и локалну самоуправу, ономад шеф посланичке групе СНС у Скупштини Србије, Александар Мартиновић, предложио „аутентично тумачење члана 2, став 1 тачке 3 Закона о спречавању корупције“ који је, без образложења и ефеката који се тиме желе постићи, без расправе (!), усвојен у Одбору за уставна питања и законодавство, те, као „оправдан“, достављен, у том моменту, једностраначком парламенту на усвајање.
Чак и нама, правним лаицима, две су ствари биле јасне након усвајања овог „аутентичног тумачења“. Прво, очигледно се хтела избећи јавна бламажа евентуалним изменама, још фришког, закона. И друго, оваквим „тумачењем“ умногоме се сузио круг лица (односно организација које представљају) која су се, убудуће (и ретроактивно) могла сматрати „јавним функционерима“. Сума сумарум: Др Мартиновић је појаснио да се појам „јавни функционер“ односи и примењује (само) „на лица која су непосредно бирана од стране грађана и лица која бира, именује или поставља Народна скупштина, Влада, скупштина АП, Влада АП и органа јединице локалне самоуправе“.
Ко уме да чита између редова, јасно му је да је др Мартиновић поручио да ништа од тога побројанога нису политичка странка и њен шеф, те да би Врховник и надаље требало да остане и председник СНС.
Идемо даље: Да ли је, ипак, врховно командовање / председниковање / директоровање Српском напредном странком у којој је, према официјелним подацима, учлањено више од 11 одсто грађана Србије (750.000) – јавна функција?
Одговарајући, пре четири и по месеца, на питање Радија Слободна Европа „да ли је Уставом Србије прописано да председник Републике може истовремено да буде и председник политичке партије“, Уставни суд Србије је одговорио да он „не одлучује о поднесцима којима се траже правни савети и мишљења“, а то зато да „иступима у јавности не би прејудицирао исход евентуалног поступка који би могао да буде предмет одлучивања пред Уставним судом“.
Нехотично или не, тек УСС је, у овом одговору, дао и идеју онима који су уверени да председник Републике, већ седму годину, крши Устав земље на чијем је челу: „Сагласно Уставу, УСС одлучује о повреди Устава од стране председника Републике у поступку који покреће Народна скупштина на предлог једне трећине укупног броја народних посланика.“
Но, вратимо се Закону о спречавању корупције који, у члану 2, означава и „политички субјект (у нашем случају, то је СНС) у смислу закона који уређује финансирање политичких активности“.
А када се, тим трагом, уђе у текст Закона о финансирању политичких активности, већ у члану 3, став 1, пише да се „политички субјекти финансирају из јавних и приватних извора“.
Задржимо се на „јавним изворима“ (странка као организација која се финансира из јавних извора / јавна функција / јавни функционер) финансирања политичких активности. „Јавне изворе“ чине „новчана средства и услуге и добра које дају Републике Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, њихови органи, као и организације чији су они оснивачи“.
Чланом 5 се набрајају „новчана средства из јавних извора“ која добијају политичке организације (међу њима и Врховников СНС), а то су „средства из буџета Републике, буџета аутономне покрајине и буџета јединице локалне самоуправе, намењена за финансирање политичких активности“.
Чланом 20 се посебно прецизира да се, у години у којој се одржавају избори, „обезбеђују средства из јавних извора за покриће трошкова изборне кампање, у износу од 0,07 одсто пореских прихода буџета Републике, покрајине, односно јединица локалних самоуправа“.
Примера ради, на претходним, априлским, изборима, странке којима су потврђене изборне листе могле су за трошкове изборне кампање да потроше укупно 922,5 милиона динара. Тако је СНС чији је председник човек који, као правник, тврди да његова партијска функција није јавна функција – на основу коначног финансијског извештаја те странке у коме се тврди да је „највећим делом кампања финансирана новцем из јавних извора“ – из државног буџета, из џепа свих грађана Србије, добила 2.508.729 евра, јавних средстава.
На изборима за председника Републике Србије, 2017, председнику СНС је, као победнику избора у првом кругу, припало око 2,8 милиона евра, а на прошлим изборима, у априлу 2022, пројекција је била да ће предлагач (листа „АВ – заједно можемо све“) победника у првом кругу председничких избора добити више од четири и по милиона евра народних, „јавних“ пара.
А колико парламентарне странке добијају јавног новца, новца свих грађана, за своје „текуће пословање? На основу успеха на последњим изборима - „Александар Вучић – заједно можемо све” је освојила око 44 одсто гласова (и 120 мандата) – Врховникова листа ће, на конто тога, све до неких наредних избора, месечно инкасирати 50.318.513 динара из државне касе („Политика“, 8.7.2022).
Вратимо се, за крај, поново Закону о спречавању корупције, одељак који дефинише сукоб интереса.
Члан 41 је кристално јасно дефинисао да је „сукоб интереса ситуација у којој функционер има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на његово обављање јавне функије“. Уз додатно разјашњење за оне који би, попут нашег Врховника, одредбе Закона о спречавању корупције да читају не као „слово“, него попут тзв. високих представника у БиХ, као „дух“ закона: „Приватни интерес је било каква корист или погодност за јавног функционера или повезано лице“.
А шта ћемо са сукобом интереса и чланом 50, рецимо, који, додуше, допушта јавном функционеру да може да врши функцију у политичкој странци, односно политичком субјекту и да учествује у његовим активностима, али само – „ако то не угрожава вршење јавне функције и ако то није законом забрањено“!?
Или са ставом 2 истог члана који каже да „јавни функционер не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката“, посебно не сме да „користи јавне ресурсе у сврху јавног представљања учесника у изборима и њихових изборних програма, позивања бирача да за њих гласају на изборима“, итд. итд?
Или, шта онда са ставом 4 који забрањује јавном функционеру да „користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичких странака“... из чега су, и то је симптоматично, овим законом изузети народни посланици и одборници, али не и председник Републике!?
На другој страни, изгледа парадоксално, члан 49 забрањује да јавни функционер буде члан органа удружења или његов заступник, „ако између јавне функције и чланства у органу удружења постоји однос зависности који угрожава или би могао да угрози његову непристрасност“? Па, шта је онда политичка странка, риба или девојка, јер овако испада да је обично удружење грађана за заштиту жаба крастача у бари Рева важније од политичке странке (која није удружење грађана), макар она имала и 750.000 чланова?!
И, коначно – питање за милион долара: како то нека организација није јавна, већ „приватна“ или „удружење грађана“ (а њен председник није јавни функционер, већ приватно лице), ако се доминантно финансира из јавних средстава и користи јавне ресурсе? (cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 3.1.2023)
Нема коментара:
Постави коментар