Неуспела иницијатива за смену градоначелника Београда Александра Шапића
Ако чак ни иницијатори смене упадљиво нервозног градоначелника нису подизали очекивања и говорили о почетку пада Вучићевог режима, зашто је цела прича покренута? И шта накнадна памет каже о исплативости уласка СПАС-а у СНС и за напредњаке и за самог Шапића
Лако би се могло испоставити да је седница Скупштине Београда на којој се, у уторак 28. новембра поподне, расправљало о смени градоначелника Београда, била најмање битна у причи о политичкој судбини Александра Шапића, али и шансама опозиције да координисаним замахом из престонице, с ногу обори власт Александра Вучића.
Упркос Шапићевој очигледној нервози, наиме, упадљиво је било да је у данима пре седнице градског парламента изостало све оно што би могло ићи у прилог добро познате теорије о почетку пада напредњачке власти, захваљујући измицању њене финансијски, институционално, пропагандно и на бројне друге начине најјаче полуге. Није било никакве атмосфере неизвесности, пумпања наде с једне и терања страха с друге стране; изостала су нагађања и спиновања, па чак и потпуно неутрални наслови који најављују важан догађај.
Нису, притом, само светско првенство у фудбалу, заоштрена ситуација око Косова и појачани, готово претећи захтеви за увођење санкција Русији, у дубоки други план потиснули београдску тему: чак ни сами подносиоци захтева за смену градоначелника (Уједињени, Демократска странка, Морамо -Заједно и Народна странка) нису се истицали у обећавању успеха иницијативе, покренуте након што је БИРН објавио информацију о нелегалном озакоњењу Шапићевог грађевинског подухвата на Бежанијској коси. Опозициони представници говорили су, углавном, само о прилици да се пред грађане изнесу замерке на рачун рада градоначелника и укрсте аргументи са одборницима власти, те о шанси да се разговара о горућим питањима за функционисање Београда, о којима градоначелник често има доста тврде ставове („не оптерећујем се судбином Старог моста који ће бити уклоњен, више ме занима нови мост“).
Чак је и Драган Ђилас, чија је ССП прва реаговала на наводе о незаконитостима везаним за надоградњу куће актуелног градоначелника, у прошлонедељној „размени ватре“ пропустио да Шапићу каже било шта у смислу „ионако си бивши“. Напротив, градоначелник из периода 2008-2013. је свом тадашњем помоћнику, због чијег избора се ових дана извинио Београђанима, бацио рукавицу на начин који имплицира да ће он (Шапић) бар још неко време бити у прилици да руководи главним градом: „Када господин Шапић буде урадио бар десет посто онога што смо тада (у време власти ДС у Београду, прим. нов.) урадили, може да ми се јави да разговарамо. И то на пристојан начин, а не кроз вређање и лажи“, рекао је Ђилас поводом подужег Шапићевог низа тешких оптужби којим је одговорио на поменуто извињење јавности.
И нису то биле једине јавно лансиране варнице - на претходној седници Скупштине Београда, Шапић је тврдио да Ђилас прича по граду да се са Вучићем договорио да буде нови градоначелник, али и да њему (Шапићу) Вучић није тако рекао.
Цела прича и јесте почела договором – оним који су Ђилас и Вучић постигли још 11. априла, осам дана након београдских избора на којима су странке опозиције добиле чак 70.000 гласова више од странака власти. Шапићу је након тог састанка послата порука о орочености, коју, изгледа, није одмах озбиљно схватио, па му је накнадно суочавање са непријатним елементима реалности, подстакнуто, између осталог, успоном отвореног непријатеља Горана Весића на министарску позицију, али и низом активности градског одбора СНС у којима је игнорисан, изазвало онолику нервозу, манифестовану у већини скоријих јавних наступа.
Након састанка који је представљао почетак драстичне промене односа провладиних медија према дотадашњем главном „државном непријатељу“, редовно оптуживаном да је грађане опљачкао за 619 милиона евра и Ђилас и Вучић су нас обавестили да ће на пролеће бити одржани превремени београдски избори. Цвијетин Миливојевић, директор агенције Прагма, каже, чак, да је, према његовим изворима, Вучић био спреман да нове изборе закаже за 17. децембар, али да то Ђиласу није одговарало, па се тако дошло до Вучићеве неодређене тврдње да „ако опозиција буде тражила, добиће изборе“.
Чему, онда, покретање иницијативе за смену градоначелника, која би могла изгледати као пут ка новим изборима? Миливојевић мисли да је реч о „држању теме“ у јавности, док се чека окидач који може да диже јавно мњење, као што је, рецимо, рушење Старог савског моста без претходне изградње новог. И још – иницијатива је, према његовом мишљењу, потребна ССП-у „да умири савест и бираче“.
Политиколог Бобан Стојановић, међутим, види више проблема које би покретање иницијативе могло донети опозицији, што би, можда, могао бити разлог одсуства било какве кампање уочи седнице одржане у уторак. Према његовим речима, осим показивања да Шапић има подршку, без обзира на то на који је начин она манифестована, покретање приче о смени градоначелника показало је да не постоји јединство опозиције, јер нису сви учествовали у подношењу иницијативе. Додатно, иницирањем расправе која би могла бити неуспешна, додатно се демотивишу они бирачи који прате политику у Београду, каже Стојановић.
Саговорници НИН-а, уосталом, различито тумаче и чињеницу захваљујући којој је Шапић устоличен - да опозиција није успела да, после априлских избора, поменуту предност од 70.000 гласова искористи за преузимање власти у Београду. А то и те како има везе са њеним актуелним понашањем и прогнозом будућих потеза.
Миливојевић као главни проблем види састанак Ђиласа и Вучића у моменту када је, на 90 одсто пребројаних гласова, резултат био 55:55 мандата – тај сусрет је, каже, значио одустајање од победе, а цела прича о неспремности деснице на договор о формирању „ненапредњачке власти“, изгубила је на уверљивости након гласања, на коме се видело да Шапић није добио десет, него само један глас са дотичне, десне стране спектра. Према Стојановићу, показало се да су „изборни систем и лоша опозициона стратегија кандидовања дали СНС-у и СПС-у већину, а не грађани на изборима“. Оба тумачења, ипак, указују на исти проблем – разочараност опозиционих бирача, које неће бити лако поново анимирати за учешће у борби за промену власти.
А шта се, уз накнадну памет, може рећи о успешности стратегије напредњака и самог Шапића? Шта су они добили тиме што се СПАС утопио у СНС?
Стојановић мисли да је то био обострано користан потез. „СНС је усисавањем Шапића и СПАС-а освојио власт у Београду, што би вероватно било немогуће да се то није десило. Шапић би, потенцијално, могао да прави коалицију и са опозицијом и сама та чињеница би била велики пораз за СНС. Иако није превео све своје бивше бираче, Шапић је омогућио СНС-у да лако формира градску власт, а он сам је, с друге стране, постао градоначелник. Мислим да је то био његов главни циљ, тако да је и он остварио корист. Дугорочно гледано, исправност потеза ће зависити од односа унутар СНС-а, односа са Вучићем и онога што Шапић уради у Београду. Доза аутономности коју је показао у односу на СНС може да буде предност, али може да буде и велико ограничење“, каже Стојановић.
И Миливојевић се слаже да је Шапић за себе направио добар потез, јер је стигао до позиције градоначелника. „Нисам сигуран да би нешто постигао самостално на изборима, био би ближи резултату Мише Вацића него странкама које су прешле цензус“, каже. Али, није уверен да су напредњаци баш одушевљени исходом: „Да би могао да добије Шапићевих пет посто гласова, који су, притом, нестали на априлским изборима, Вучић се залетео, обећавши му да ће бити градоначелник. После му је било тешко да ретерира, па му је добро дошао Ђиласов захтев“, каже Миливојевић. Шапић је, према његовој процени, рањив са свих страна и лако може да се извуче нешто кад се процени да је тренутак да се иде на изборе.
Какве год одлуке да буду, Шапић је већ оставио траг: по граду су постављени знаци опасности за кретање у случају јаких киша, што вероватно спада у најкреативније начине скретања пажње са суштине проблема. Показао је и да може да се понаша исто као и остали напредњачки кадар (свађа с новинарима, однос према опозицији), али и да измучене грађане позитивно изненади (радови у Булевару деспота Стефана завршени за краће време него што је најављено). (НИН, 1.12.2022, www.nin.co.rs, Вера Дидановић)
Ако чак ни иницијатори смене упадљиво нервозног градоначелника нису подизали очекивања и говорили о почетку пада Вучићевог режима, зашто је цела прича покренута? И шта накнадна памет каже о исплативости уласка СПАС-а у СНС и за напредњаке и за самог Шапића
Лако би се могло испоставити да је седница Скупштине Београда на којој се, у уторак 28. новембра поподне, расправљало о смени градоначелника Београда, била најмање битна у причи о политичкој судбини Александра Шапића, али и шансама опозиције да координисаним замахом из престонице, с ногу обори власт Александра Вучића.
Упркос Шапићевој очигледној нервози, наиме, упадљиво је било да је у данима пре седнице градског парламента изостало све оно што би могло ићи у прилог добро познате теорије о почетку пада напредњачке власти, захваљујући измицању њене финансијски, институционално, пропагандно и на бројне друге начине најјаче полуге. Није било никакве атмосфере неизвесности, пумпања наде с једне и терања страха с друге стране; изостала су нагађања и спиновања, па чак и потпуно неутрални наслови који најављују важан догађај.
Нису, притом, само светско првенство у фудбалу, заоштрена ситуација око Косова и појачани, готово претећи захтеви за увођење санкција Русији, у дубоки други план потиснули београдску тему: чак ни сами подносиоци захтева за смену градоначелника (Уједињени, Демократска странка, Морамо -Заједно и Народна странка) нису се истицали у обећавању успеха иницијативе, покренуте након што је БИРН објавио информацију о нелегалном озакоњењу Шапићевог грађевинског подухвата на Бежанијској коси. Опозициони представници говорили су, углавном, само о прилици да се пред грађане изнесу замерке на рачун рада градоначелника и укрсте аргументи са одборницима власти, те о шанси да се разговара о горућим питањима за функционисање Београда, о којима градоначелник често има доста тврде ставове („не оптерећујем се судбином Старог моста који ће бити уклоњен, више ме занима нови мост“).
Чак је и Драган Ђилас, чија је ССП прва реаговала на наводе о незаконитостима везаним за надоградњу куће актуелног градоначелника, у прошлонедељној „размени ватре“ пропустио да Шапићу каже било шта у смислу „ионако си бивши“. Напротив, градоначелник из периода 2008-2013. је свом тадашњем помоћнику, због чијег избора се ових дана извинио Београђанима, бацио рукавицу на начин који имплицира да ће он (Шапић) бар још неко време бити у прилици да руководи главним градом: „Када господин Шапић буде урадио бар десет посто онога што смо тада (у време власти ДС у Београду, прим. нов.) урадили, може да ми се јави да разговарамо. И то на пристојан начин, а не кроз вређање и лажи“, рекао је Ђилас поводом подужег Шапићевог низа тешких оптужби којим је одговорио на поменуто извињење јавности.
И нису то биле једине јавно лансиране варнице - на претходној седници Скупштине Београда, Шапић је тврдио да Ђилас прича по граду да се са Вучићем договорио да буде нови градоначелник, али и да њему (Шапићу) Вучић није тако рекао.
Цела прича и јесте почела договором – оним који су Ђилас и Вучић постигли још 11. априла, осам дана након београдских избора на којима су странке опозиције добиле чак 70.000 гласова више од странака власти. Шапићу је након тог састанка послата порука о орочености, коју, изгледа, није одмах озбиљно схватио, па му је накнадно суочавање са непријатним елементима реалности, подстакнуто, између осталог, успоном отвореног непријатеља Горана Весића на министарску позицију, али и низом активности градског одбора СНС у којима је игнорисан, изазвало онолику нервозу, манифестовану у већини скоријих јавних наступа.
Након састанка који је представљао почетак драстичне промене односа провладиних медија према дотадашњем главном „државном непријатељу“, редовно оптуживаном да је грађане опљачкао за 619 милиона евра и Ђилас и Вучић су нас обавестили да ће на пролеће бити одржани превремени београдски избори. Цвијетин Миливојевић, директор агенције Прагма, каже, чак, да је, према његовим изворима, Вучић био спреман да нове изборе закаже за 17. децембар, али да то Ђиласу није одговарало, па се тако дошло до Вучићеве неодређене тврдње да „ако опозиција буде тражила, добиће изборе“.
Чему, онда, покретање иницијативе за смену градоначелника, која би могла изгледати као пут ка новим изборима? Миливојевић мисли да је реч о „држању теме“ у јавности, док се чека окидач који може да диже јавно мњење, као што је, рецимо, рушење Старог савског моста без претходне изградње новог. И још – иницијатива је, према његовом мишљењу, потребна ССП-у „да умири савест и бираче“.
Политиколог Бобан Стојановић, међутим, види више проблема које би покретање иницијативе могло донети опозицији, што би, можда, могао бити разлог одсуства било какве кампање уочи седнице одржане у уторак. Према његовим речима, осим показивања да Шапић има подршку, без обзира на то на који је начин она манифестована, покретање приче о смени градоначелника показало је да не постоји јединство опозиције, јер нису сви учествовали у подношењу иницијативе. Додатно, иницирањем расправе која би могла бити неуспешна, додатно се демотивишу они бирачи који прате политику у Београду, каже Стојановић.
Саговорници НИН-а, уосталом, различито тумаче и чињеницу захваљујући којој је Шапић устоличен - да опозиција није успела да, после априлских избора, поменуту предност од 70.000 гласова искористи за преузимање власти у Београду. А то и те како има везе са њеним актуелним понашањем и прогнозом будућих потеза.
Миливојевић као главни проблем види састанак Ђиласа и Вучића у моменту када је, на 90 одсто пребројаних гласова, резултат био 55:55 мандата – тај сусрет је, каже, значио одустајање од победе, а цела прича о неспремности деснице на договор о формирању „ненапредњачке власти“, изгубила је на уверљивости након гласања, на коме се видело да Шапић није добио десет, него само један глас са дотичне, десне стране спектра. Према Стојановићу, показало се да су „изборни систем и лоша опозициона стратегија кандидовања дали СНС-у и СПС-у већину, а не грађани на изборима“. Оба тумачења, ипак, указују на исти проблем – разочараност опозиционих бирача, које неће бити лако поново анимирати за учешће у борби за промену власти.
А шта се, уз накнадну памет, може рећи о успешности стратегије напредњака и самог Шапића? Шта су они добили тиме што се СПАС утопио у СНС?
Стојановић мисли да је то био обострано користан потез. „СНС је усисавањем Шапића и СПАС-а освојио власт у Београду, што би вероватно било немогуће да се то није десило. Шапић би, потенцијално, могао да прави коалицију и са опозицијом и сама та чињеница би била велики пораз за СНС. Иако није превео све своје бивше бираче, Шапић је омогућио СНС-у да лако формира градску власт, а он сам је, с друге стране, постао градоначелник. Мислим да је то био његов главни циљ, тако да је и он остварио корист. Дугорочно гледано, исправност потеза ће зависити од односа унутар СНС-а, односа са Вучићем и онога што Шапић уради у Београду. Доза аутономности коју је показао у односу на СНС може да буде предност, али може да буде и велико ограничење“, каже Стојановић.
И Миливојевић се слаже да је Шапић за себе направио добар потез, јер је стигао до позиције градоначелника. „Нисам сигуран да би нешто постигао самостално на изборима, био би ближи резултату Мише Вацића него странкама које су прешле цензус“, каже. Али, није уверен да су напредњаци баш одушевљени исходом: „Да би могао да добије Шапићевих пет посто гласова, који су, притом, нестали на априлским изборима, Вучић се залетео, обећавши му да ће бити градоначелник. После му је било тешко да ретерира, па му је добро дошао Ђиласов захтев“, каже Миливојевић. Шапић је, према његовој процени, рањив са свих страна и лако може да се извуче нешто кад се процени да је тренутак да се иде на изборе.
Какве год одлуке да буду, Шапић је већ оставио траг: по граду су постављени знаци опасности за кретање у случају јаких киша, што вероватно спада у најкреативније начине скретања пажње са суштине проблема. Показао је и да може да се понаша исто као и остали напредњачки кадар (свађа с новинарима, однос према опозицији), али и да измучене грађане позитивно изненади (радови у Булевару деспота Стефана завршени за краће време него што је најављено). (НИН, 1.12.2022, www.nin.co.rs, Вера Дидановић)
Нема коментара:
Постави коментар