Србија 2022:
између „анексионе кризе“, 1908. и Дејтонског споразума, 1995.
И Пашић је, с почетка прошлог века, био између чекића и наковња, имао Косово над главом и у срцу, али и „своје Србе“ у Босни и Херцеговини, „незапамћене“ спољнополитичке притиске с истока и са запада, и велику, и још по српским леђима, „анексиону кризу“.
Па, да видимо како је то он, за разлику од овога који га је (и њега, и Карађорђа, и Милоша, и све оне потоње до 2012), „историјски надгорњао“, то решавао.
После аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине, 7. октобра 1908, министар спољних послова „Ка унд Ка монархије“ Ернтал је, у писму немачком канцелару кнезу Билову, објаснио да окупација, а затим и анексија БиХ „значе уништење сваког сна о великосрпској држави између Дунава, Саве и Адрије“. Речени Ернтал је, истовремено, вршио притисак на свог руског колегу Извољског да овај промптно „притисне“ Београд да српска влада извршену анексију БиХ призна као „готову чињеницу“, што неодољиво подсећа на реченицу из најновијег немачко-француског „нонпејпера“, у коме се од данашње Србије захтева да, апропо Косова, „призна реалност, а не независност“. А који је данашњи Врховник српски само летимично погледао и храбро одбио да узме у своје руке...
Основни Пашићев став, пак, те 1908, био је: Србија је дужна, позивајући се на начело (самоопредељења) народности, да захтева аутономију за БиХ, а ако се она не може добити, да онда питање анексије мора остати отворено. Дакле, „статус кво“. Казимировић у своме делу „Никола Пашић и његово доба“, чак, тврди да Баја „није хтео ни да чује за то да Србија прихвати анексију за неке компензације, као накнаду“, за шта се залагао министар дипломатије Милован Миловановић, јер је то сматрао као „напуштање терена морала и правде“.
Било како било, у тадашњој српској политичкој елити, расправљало се о томе да ли је министар Миловановић омануо у поставци преговарачке платформе, тиме што је, уместо да пође од максимума, кренуо од минимума, за разлику од Пашића који је сматрао да би „компензација“ (за евентуално признавање анексије БиХ), ако би уопште и долазила у обзир, могла бити узета у разматрање само онда кад сва друга средства оману. С тим да ни тада, таква иницијатива не би смела потећи од Србије, већ од других, „да се не би компромитовала ослободилачка улога Србије“.
„Анексиона криза“, ако бисмо је компарирали са данашњим положајем Србије, добар је наук из још једног разлога. Она је пример праве државничке, државне и националне одговорности ондашњих српских политичара и власти и опозиције – како у кризним временима по државу и народ, када, као у оној пословици, кад је „цича зима“, чак и миш и мачка треба да спавају заједно, треба да се понашају одговорни народни трибуни.
Одмах по проглашењу анексије, Пашић је, са принцем Ђорђем, тада престолонаследником, преко Беча, кренуо за Петроград, где је остао месец и по дана, јер је проценио да, упркос томе што он није био у најбољим односима са руским министром спољних послова, само Русија може да помогне Србима после проглашења анексије БиХ.
Био је то почетак широке акције да се цела Европа „заинтересује за босанско питање“. Министар Миловановић је кренуо на турнеју по Западној Европи, Стојан Новaковић се запутио у Цариград; општенародној државној кампањи придружили су се и бројни угледни јавни делатници, независно од партијске припадности. Велики противник радикала, али и Пашића лично, Светомир Николајевић имао је, као истакнути масон, задатак да заинтересује слободне зидаре Европе за цело питање. У Берлин је послат професор Београдског универзитета Божа Марковић, у Париз Јован Цвијић, а перјаница династије Обреновића др Владан Ђорђевић у Немачку..
Најновија ововремена „анексиона криза“, за Србију је почела, изгледа парадоксално, управо оног тренутка, када је Врховник српски, први пут јавно, тек у десетој години своје владавине, смогао куражи да, под сводовима седишта Уједињених нација, каже оно што је морао да учини пре него је, у априлу 2013, скупа са Дачићем, сапотписао Бриселски споразум компатибилан са косовским, а у дубокој супротности са Уставом Републике Србије!
А рекао је да није први пут од Другог светског рата, у Украјини, агресијом нарушен територијални интегритет једне земље, већ је то било 1999, када је НАТО напао једну суверену земљу и то без одлуке Савета безбедности УН.
И питао - у чему је разлика између суверенитета и територијалног интегритета Украјине и Србије, па је у нашем случају он грубо нарушен, а чему су многе западне земље дале међународно признање и легитимитет?
Уместо да је тако, све претходне године, уистину, и говорио, делао и владао, Врховник је узурпирао све неприпадајуће му прерогативе власти, поништио институције, правио фикусе од људи који су формално обнашали најважније државне функције. Играо се генија, улагао, по правилу на поражене, америчке председничке кандидате („Зато што сам паметан!“), а једноме (Трампу), чак, са хоклице, ничим изазван, уручио и предизборни поклон у виду бесмисленог антисрпског „Вашингтонског споразума“. Горан В. Ђорђевић и Исак Давидов, у књизи „Споразум из Вашингтона и правни поредак“, тврде да је овим једностраним актом Србија, у домену међународних односа, прихватила „препознавање“ или „признавање“ посебног статуса једног ентитета (Косово), препуштајући му контролу над одређеном територијом, и то не само у војном, већ и у цивилном смислу (кроз признање постојања цивилних органа власти), а особито у виду прихватања капацитета деловања у међународним односима!
И док штампани и електронски вучићоиди, хорски ускликују „Пакао у најави! Највећи притисци на Србију од бомбардовања 1999!“, Врховник и даље не може да побегне од странчарења и политичарења. Како се приближава новембар, за који је, по јубиларни 20. пут, најавио повлачење са противуставног места шефа Српске напредне странке, тако се наш председник Републике аутоматски бацио на оснивање нечега што би могло да личи на покрет, странку, фронт, платформу и томе слично, а било би искључиво – у функцији априори подршке њему лично и „његовој политици“, ма шта она значила. Пошто ће, пре тога, опет он да одлучи коме је „Србија изнад свега“, ко је то достојан пристојне Србије, а ко није; ко, дакле, може, а ко не може у „Српски блок“ који ће покушати да буде оно што није успело СНС-у: не пола риба, пола девојка, већ, изистинска, српска сирена!
На другој страни, Врховник не може да опрости Додику што се, ево већ други пут од пролећа, видео са Путином; па, што му је, на пропутовању кроз БиХ, на хацијенду код Лакташа, свратио хрватски председник Милановић који се „гади убијене српске деце“; па не може да заборави Додику и патријарху Порфирију, заједно, што су му „забили нож у леђа“ одласком на комеморацију у Јасеновац, а њему Хрватска није дозволила...
Онда то, беспотребно трошење енергије, на „хендловање“ тензиометром. Прво, најава да ће се Врховник, „у наредна 72 сата обратити нацији и саопштити најважније одлуке које ће битно одредити нашу државну политику, како и којим путем да Србија крене даље“. Но, чекај, чекај! Каква сад одлука „којим путем ће Србија да крене даље“. Откуд протоколарном председнику Републике, са само осам церемонијалних надлежности, право да он сам одлучује о тако важним питањима!? Где је Уставни суд, где је Влада, зашто ћути Народна скупштина, је ли опозицији маца одгризла језик!?
Па, онда, „да се Власи не досете“, Врховникова (техничка) Тајница усред „експлозије невиђених притисака на председника“, изнађе времена да истрачари министре које је, ваљда, сама изабрала! Који, ето – тврди она - због притисака које трпи Србија, „желе да држава промени своју политику како би притисци нестали, а да председник жели да водимо самосталну спољну политику колико год то тешко било“.
И, када би политички незаинтересован грађанин очекивао да ће премијерка, због „подривања државне политике“ (издаје?), те министре избацити ногом у задњицу из здања у Немањиној, одједанпут ето министра спољног који, помирљиво, за две октаве тише, и са десним мигом ка западу, објашњава како „Србија не може да прихвати резултате референдума у украјинским регионима, због наше принципијелне посвећености принципима и правилима међународног јавног права“. Пошто је претходно намигнуо истоку, јавно потписујући, неки безначајни документ са Лавровим, у инат западу, усред Њујорка...
За то време, рецимо, Амбасада Украјине, без пардона, уз прећутну подршку овдашњих „надлежних органа“, по Србији денунцира и јавно проскрибује српске политичаре и јавне личности који имају разумевања за референдум у четири области на југоистоку Украјине о присаједињу Русији.
Амерички амбасадор, још један наш драги дипломатски гост који, на дневном нивоу, крши обичаје дипломатског понашања, поручује нашем Врховнику, оном истом који за себе тврди да „може да га зове и сам Бајден или Путин, али на њега не могу да утичу“ - да „у овом тренутку не треба ништа да потписује са Русијом која је брутално напала свог суседа“.
Еди Рама, сувладар „Отвореног Балкана“, у истом дану, у истом Њујорку, у коме га наш Врховник хвали као великог пријатеља, каже да Србија треба да се извини и призна независност и подржи пријем Косова у УН!
И, на све то, из српског Министарства дипломатије, не само да нема демарша него – ни мукајета.
Да се, на крају, вратимо на ону српску дипломатску акцију, након„анексионе кризе“ 1908.
Руски цар Николај Други је Пашићу изразио велике симпатије за Србију, али и рекао да без рата не може бити спречена анексија БиХ, али да се у том тренутку Русија налазила у току великог наоружавања, па није могла ратовати. Међутим, обећао је и да Русија неће признати анексију, а да ће „Аустрија то платити другом приликом“.
То је Пашићу било довољно да у Београд телеграфише отприлике следеће: мирно држање, споразум с Турском, спровођење војних припрема и – чекање! У ствари, његов оптимални циљ је и био оно што је добио као одговор од руског цара: да Русија не призна анексију и да се анексија не прихвати у Европи као дефинитивно решење, већ да остане отворена као спорно питање.
А има ли реалистичног пута ка неком компромису у вези са Косовом данас?
Решење за Косово и Метохију на бази поштеног компромиса свакако да би могло да се нађе, ако за то постоји воља, пре свега, оних који су, агресијом на Србију, ту квазидржавну творевину и формирали. Тим пре што би било које радно решење које би се евентуално породило из бриселског процеса, морало да дође натраг, у Савет безбедности који, на основу Резолуције 1244, има изворни мандат за одлучивање о коначног статусу. А кад постоји добра воља, онда се без проблема нађе до договора који „ради“, као што је, на пример Дејтонски споразум за БиХ, чије су архитекте, и то вреди подсетити, амерички дипломатски „булдожери“, на челу са покојним Холбруком, а међу њима је био и садашњи амбасадор у Београду Хил.
Подсећања ради, почетни предратни захтев Срба био је останак целе БиХ у федералној Југославији макар са Србијом, Македонијом и Црном Гором. Муслимани, у рату преименовани у Бошњаке, пледирали су, с обзиром на своју бројност, за тзв. независну грађанску БиХ, без конститутивности народа, јер су тиме обезбеђивали националну хегемонију какву су Срби имали у СФРЈ; а Хрвати из БиХ су желели да, најпре, БиХ одвоје од Србије, а потом, територије на којима су они чинили већину, припоје независној Хрватској.
Дејтонским мировним пројектом сви су постали помало победници и сви помало поражени: Срби су добили „државу у држави“, свој ентитет на 49 одсто територије БиХ; Бошњаци привид целовите грађанске државе; а Хрвати пола ентитета Федерације БиХ. Али, паралелно, све три стране су добиле и оно што нису хтели: Бошњаци нежељену Републику Српску и хрватске парадржавне кантоне у свом ентитету; Срби над Српском имају „наддржаву“ БиХ; а Хрвати нису суверени ни на целој територији свог ентитета који деле са Бошњацима...
Али, данас, 27 година после Дејтона, у БиХ не само да постоји апсолутна слобода кретања, него тамо, упркос троипогодишњем, много крвавијем рату него на Косову, скоро да није забележен нити један озбиљан међунационални инцидент!
„Уставописцима“ из америчке војне базе Рајт – Петерсон, мора се скинути капа за тај Анекс 4 Дејтонског споразума који је, у ствари, Устав БиХ. Већ у преамбули Устава је дефинисано да су „Бошњаци, Хрвати и Срби конститутивни народи“, да се „БиХ састоји од два ентитета: Федерације БиХ и Републике Српске“. Такође, „постоји држављанство БиХ и држављанство сваког ентитета“, ентитетима је допуштено да успостављају посебне паралелне односе са суседним државама, пре свега Србијом и Хрватском, обезбеђена је заштита виталног националног интереса сваког од три народа... Такође, Устав БиХ управо инсистира на ономе за шта званични Београд тврди да Запад не жели ни да стави у агенду бриселских разговора о Косову, а то је право на имовину!
Међутим, без Русије и Кине, које су се, до сада, принципијелно супротстављале међународном признању и потенцијалном пријему Косова у УН, шансе за, макар симболични останак КиМ, у Србији не постоје. Председник Републике је, на последњој седници Скупштине, уважио предлог опозиције да се Москви и Пекингу упути писмо са захтевом да спрече сваки покушај увођења Косова у УН. Добро обавештени извори тврде да голуб писмоноша још није полетео из голубарника на Андрићевом венцу. (НИН, www.nin.co.rs, Цвијетин Миливојевић, 29.9.2022)
И Пашић је, с почетка прошлог века, био између чекића и наковња, имао Косово над главом и у срцу, али и „своје Србе“ у Босни и Херцеговини, „незапамћене“ спољнополитичке притиске с истока и са запада, и велику, и још по српским леђима, „анексиону кризу“.
Па, да видимо како је то он, за разлику од овога који га је (и њега, и Карађорђа, и Милоша, и све оне потоње до 2012), „историјски надгорњао“, то решавао.
После аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине, 7. октобра 1908, министар спољних послова „Ка унд Ка монархије“ Ернтал је, у писму немачком канцелару кнезу Билову, објаснио да окупација, а затим и анексија БиХ „значе уништење сваког сна о великосрпској држави између Дунава, Саве и Адрије“. Речени Ернтал је, истовремено, вршио притисак на свог руског колегу Извољског да овај промптно „притисне“ Београд да српска влада извршену анексију БиХ призна као „готову чињеницу“, што неодољиво подсећа на реченицу из најновијег немачко-француског „нонпејпера“, у коме се од данашње Србије захтева да, апропо Косова, „призна реалност, а не независност“. А који је данашњи Врховник српски само летимично погледао и храбро одбио да узме у своје руке...
Основни Пашићев став, пак, те 1908, био је: Србија је дужна, позивајући се на начело (самоопредељења) народности, да захтева аутономију за БиХ, а ако се она не може добити, да онда питање анексије мора остати отворено. Дакле, „статус кво“. Казимировић у своме делу „Никола Пашић и његово доба“, чак, тврди да Баја „није хтео ни да чује за то да Србија прихвати анексију за неке компензације, као накнаду“, за шта се залагао министар дипломатије Милован Миловановић, јер је то сматрао као „напуштање терена морала и правде“.
Било како било, у тадашњој српској политичкој елити, расправљало се о томе да ли је министар Миловановић омануо у поставци преговарачке платформе, тиме што је, уместо да пође од максимума, кренуо од минимума, за разлику од Пашића који је сматрао да би „компензација“ (за евентуално признавање анексије БиХ), ако би уопште и долазила у обзир, могла бити узета у разматрање само онда кад сва друга средства оману. С тим да ни тада, таква иницијатива не би смела потећи од Србије, већ од других, „да се не би компромитовала ослободилачка улога Србије“.
„Анексиона криза“, ако бисмо је компарирали са данашњим положајем Србије, добар је наук из још једног разлога. Она је пример праве државничке, државне и националне одговорности ондашњих српских политичара и власти и опозиције – како у кризним временима по државу и народ, када, као у оној пословици, кад је „цича зима“, чак и миш и мачка треба да спавају заједно, треба да се понашају одговорни народни трибуни.
Одмах по проглашењу анексије, Пашић је, са принцем Ђорђем, тада престолонаследником, преко Беча, кренуо за Петроград, где је остао месец и по дана, јер је проценио да, упркос томе што он није био у најбољим односима са руским министром спољних послова, само Русија може да помогне Србима после проглашења анексије БиХ.
Био је то почетак широке акције да се цела Европа „заинтересује за босанско питање“. Министар Миловановић је кренуо на турнеју по Западној Европи, Стојан Новaковић се запутио у Цариград; општенародној државној кампањи придружили су се и бројни угледни јавни делатници, независно од партијске припадности. Велики противник радикала, али и Пашића лично, Светомир Николајевић имао је, као истакнути масон, задатак да заинтересује слободне зидаре Европе за цело питање. У Берлин је послат професор Београдског универзитета Божа Марковић, у Париз Јован Цвијић, а перјаница династије Обреновића др Владан Ђорђевић у Немачку..
Најновија ововремена „анексиона криза“, за Србију је почела, изгледа парадоксално, управо оног тренутка, када је Врховник српски, први пут јавно, тек у десетој години своје владавине, смогао куражи да, под сводовима седишта Уједињених нација, каже оно што је морао да учини пре него је, у априлу 2013, скупа са Дачићем, сапотписао Бриселски споразум компатибилан са косовским, а у дубокој супротности са Уставом Републике Србије!
А рекао је да није први пут од Другог светског рата, у Украјини, агресијом нарушен територијални интегритет једне земље, већ је то било 1999, када је НАТО напао једну суверену земљу и то без одлуке Савета безбедности УН.
И питао - у чему је разлика између суверенитета и територијалног интегритета Украјине и Србије, па је у нашем случају он грубо нарушен, а чему су многе западне земље дале међународно признање и легитимитет?
Уместо да је тако, све претходне године, уистину, и говорио, делао и владао, Врховник је узурпирао све неприпадајуће му прерогативе власти, поништио институције, правио фикусе од људи који су формално обнашали најважније државне функције. Играо се генија, улагао, по правилу на поражене, америчке председничке кандидате („Зато што сам паметан!“), а једноме (Трампу), чак, са хоклице, ничим изазван, уручио и предизборни поклон у виду бесмисленог антисрпског „Вашингтонског споразума“. Горан В. Ђорђевић и Исак Давидов, у књизи „Споразум из Вашингтона и правни поредак“, тврде да је овим једностраним актом Србија, у домену међународних односа, прихватила „препознавање“ или „признавање“ посебног статуса једног ентитета (Косово), препуштајући му контролу над одређеном територијом, и то не само у војном, већ и у цивилном смислу (кроз признање постојања цивилних органа власти), а особито у виду прихватања капацитета деловања у међународним односима!
И док штампани и електронски вучићоиди, хорски ускликују „Пакао у најави! Највећи притисци на Србију од бомбардовања 1999!“, Врховник и даље не може да побегне од странчарења и политичарења. Како се приближава новембар, за који је, по јубиларни 20. пут, најавио повлачење са противуставног места шефа Српске напредне странке, тако се наш председник Републике аутоматски бацио на оснивање нечега што би могло да личи на покрет, странку, фронт, платформу и томе слично, а било би искључиво – у функцији априори подршке њему лично и „његовој политици“, ма шта она значила. Пошто ће, пре тога, опет он да одлучи коме је „Србија изнад свега“, ко је то достојан пристојне Србије, а ко није; ко, дакле, може, а ко не може у „Српски блок“ који ће покушати да буде оно што није успело СНС-у: не пола риба, пола девојка, већ, изистинска, српска сирена!
На другој страни, Врховник не може да опрости Додику што се, ево већ други пут од пролећа, видео са Путином; па, што му је, на пропутовању кроз БиХ, на хацијенду код Лакташа, свратио хрватски председник Милановић који се „гади убијене српске деце“; па не може да заборави Додику и патријарху Порфирију, заједно, што су му „забили нож у леђа“ одласком на комеморацију у Јасеновац, а њему Хрватска није дозволила...
Онда то, беспотребно трошење енергије, на „хендловање“ тензиометром. Прво, најава да ће се Врховник, „у наредна 72 сата обратити нацији и саопштити најважније одлуке које ће битно одредити нашу државну политику, како и којим путем да Србија крене даље“. Но, чекај, чекај! Каква сад одлука „којим путем ће Србија да крене даље“. Откуд протоколарном председнику Републике, са само осам церемонијалних надлежности, право да он сам одлучује о тако важним питањима!? Где је Уставни суд, где је Влада, зашто ћути Народна скупштина, је ли опозицији маца одгризла језик!?
Па, онда, „да се Власи не досете“, Врховникова (техничка) Тајница усред „експлозије невиђених притисака на председника“, изнађе времена да истрачари министре које је, ваљда, сама изабрала! Који, ето – тврди она - због притисака које трпи Србија, „желе да држава промени своју политику како би притисци нестали, а да председник жели да водимо самосталну спољну политику колико год то тешко било“.
И, када би политички незаинтересован грађанин очекивао да ће премијерка, због „подривања државне политике“ (издаје?), те министре избацити ногом у задњицу из здања у Немањиној, одједанпут ето министра спољног који, помирљиво, за две октаве тише, и са десним мигом ка западу, објашњава како „Србија не може да прихвати резултате референдума у украјинским регионима, због наше принципијелне посвећености принципима и правилима међународног јавног права“. Пошто је претходно намигнуо истоку, јавно потписујући, неки безначајни документ са Лавровим, у инат западу, усред Њујорка...
За то време, рецимо, Амбасада Украјине, без пардона, уз прећутну подршку овдашњих „надлежних органа“, по Србији денунцира и јавно проскрибује српске политичаре и јавне личности који имају разумевања за референдум у четири области на југоистоку Украјине о присаједињу Русији.
Амерички амбасадор, још један наш драги дипломатски гост који, на дневном нивоу, крши обичаје дипломатског понашања, поручује нашем Врховнику, оном истом који за себе тврди да „може да га зове и сам Бајден или Путин, али на њега не могу да утичу“ - да „у овом тренутку не треба ништа да потписује са Русијом која је брутално напала свог суседа“.
Еди Рама, сувладар „Отвореног Балкана“, у истом дану, у истом Њујорку, у коме га наш Врховник хвали као великог пријатеља, каже да Србија треба да се извини и призна независност и подржи пријем Косова у УН!
И, на све то, из српског Министарства дипломатије, не само да нема демарша него – ни мукајета.
Да се, на крају, вратимо на ону српску дипломатску акцију, након„анексионе кризе“ 1908.
Руски цар Николај Други је Пашићу изразио велике симпатије за Србију, али и рекао да без рата не може бити спречена анексија БиХ, али да се у том тренутку Русија налазила у току великог наоружавања, па није могла ратовати. Међутим, обећао је и да Русија неће признати анексију, а да ће „Аустрија то платити другом приликом“.
То је Пашићу било довољно да у Београд телеграфише отприлике следеће: мирно држање, споразум с Турском, спровођење војних припрема и – чекање! У ствари, његов оптимални циљ је и био оно што је добио као одговор од руског цара: да Русија не призна анексију и да се анексија не прихвати у Европи као дефинитивно решење, већ да остане отворена као спорно питање.
А има ли реалистичног пута ка неком компромису у вези са Косовом данас?
Решење за Косово и Метохију на бази поштеног компромиса свакако да би могло да се нађе, ако за то постоји воља, пре свега, оних који су, агресијом на Србију, ту квазидржавну творевину и формирали. Тим пре што би било које радно решење које би се евентуално породило из бриселског процеса, морало да дође натраг, у Савет безбедности који, на основу Резолуције 1244, има изворни мандат за одлучивање о коначног статусу. А кад постоји добра воља, онда се без проблема нађе до договора који „ради“, као што је, на пример Дејтонски споразум за БиХ, чије су архитекте, и то вреди подсетити, амерички дипломатски „булдожери“, на челу са покојним Холбруком, а међу њима је био и садашњи амбасадор у Београду Хил.
Подсећања ради, почетни предратни захтев Срба био је останак целе БиХ у федералној Југославији макар са Србијом, Македонијом и Црном Гором. Муслимани, у рату преименовани у Бошњаке, пледирали су, с обзиром на своју бројност, за тзв. независну грађанску БиХ, без конститутивности народа, јер су тиме обезбеђивали националну хегемонију какву су Срби имали у СФРЈ; а Хрвати из БиХ су желели да, најпре, БиХ одвоје од Србије, а потом, територије на којима су они чинили већину, припоје независној Хрватској.
Дејтонским мировним пројектом сви су постали помало победници и сви помало поражени: Срби су добили „државу у држави“, свој ентитет на 49 одсто територије БиХ; Бошњаци привид целовите грађанске државе; а Хрвати пола ентитета Федерације БиХ. Али, паралелно, све три стране су добиле и оно што нису хтели: Бошњаци нежељену Републику Српску и хрватске парадржавне кантоне у свом ентитету; Срби над Српском имају „наддржаву“ БиХ; а Хрвати нису суверени ни на целој територији свог ентитета који деле са Бошњацима...
Али, данас, 27 година после Дејтона, у БиХ не само да постоји апсолутна слобода кретања, него тамо, упркос троипогодишњем, много крвавијем рату него на Косову, скоро да није забележен нити један озбиљан међунационални инцидент!
„Уставописцима“ из америчке војне базе Рајт – Петерсон, мора се скинути капа за тај Анекс 4 Дејтонског споразума који је, у ствари, Устав БиХ. Већ у преамбули Устава је дефинисано да су „Бошњаци, Хрвати и Срби конститутивни народи“, да се „БиХ састоји од два ентитета: Федерације БиХ и Републике Српске“. Такође, „постоји држављанство БиХ и држављанство сваког ентитета“, ентитетима је допуштено да успостављају посебне паралелне односе са суседним државама, пре свега Србијом и Хрватском, обезбеђена је заштита виталног националног интереса сваког од три народа... Такође, Устав БиХ управо инсистира на ономе за шта званични Београд тврди да Запад не жели ни да стави у агенду бриселских разговора о Косову, а то је право на имовину!
Међутим, без Русије и Кине, које су се, до сада, принципијелно супротстављале међународном признању и потенцијалном пријему Косова у УН, шансе за, макар симболични останак КиМ, у Србији не постоје. Председник Републике је, на последњој седници Скупштине, уважио предлог опозиције да се Москви и Пекингу упути писмо са захтевом да спрече сваки покушај увођења Косова у УН. Добро обавештени извори тврде да голуб писмоноша још није полетео из голубарника на Андрићевом венцу. (НИН, www.nin.co.rs, Цвијетин Миливојевић, 29.9.2022)
Нема коментара:
Постави коментар