Сибирска зима кад се колена с брадом састављају

Да ли и, нетом ресетованом, Врховнику свесрпском и целе Србије без Косова*, прети судбина Милана Стојадиновића (МС) након избора, одржаних 11. децембра 1938, на којима је и он убедљиво победио, освојио 54,1 одсто гласова и 306 посланичких места у Скупштини Краљевине Југославије (наспрам 67 мандата „Блока народне слоге – др Влатко Мачек), али - није (п)остао власт, тј. премијер краљевске владе?
Исувише је подударности између кампање Стојадиновићеве Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ, Јереза) за парламентарне изборе 1938. и управо минуле кампање изборне листе „Александар Вучић – Заједно можемо све“, за председничке, парламентарне и београдске изборе.
Ударни Стојадиновићев слоган тада је био: „Дела говоре“ („Дела говоре више од речи“ или „Кад дела говоре, речи су сувишне“). Баш као и Врховников у првој фази ове кампање, пре него што му је руска инвазија на Украјину „наместила“ логично, победничко, домаћинско и заштитничко: „Мир. Стабилност. Вучић.“
Или, како се то др Стојадиновић хвалисао својим подвизима: „У једној ужасној катаклизми, када је вихор носио државе и мењао границе, ми смо успели да нашој земљи сачувамо мир, што значи успели смо да чувамо и сачувамо Југославију.“
На челу Јерезине Секције за унутрашњу политичку акцију и пропаганду налазио се, нико други до тадашњи министар Драгиша Цветковић, који ће након тих децембарских, последњих пре Другог светског рата, избора, одиграти улогу Брута.
Дакле, био је шеф исте оне „Секције“ која је претходно наложила да се на свим Стојадиновићевим скуповима морају истицати његови портрети, као и транспаренти са паролама попут : „Мир на границама”, „Добре финансије - добра политика”, „Подигао вредност динару”, „Он је за омладину”...
Јереза је у кампању кренула још у јулу уз слоган „Дела говоре”, пропагирајући привредно јачање државе, социјално и економско оснаживање земљорадника и обезбеђење њихових дугова и снажење грађанских политичких слобода. Једнако важни били су и Стојадиновићев општи програмски слоган „Један краљ, један народ, једна држава, благостање унутра, мир на границама“, те  партијски слоган Јерезе „ЈРЗ – ради народа, за народ и са народом!“
Из чега су проистицале поруке намењене конкретним циљним групама: „Други задуживао, он раздужио сељаке!“; „Ево шта је Милан Стојадиновић учинио за сељака“; „Ми не дамо да нам разделе Југославију“.
И, док су окупљене народне масе диљем земље еуфорично скандирале „живео“, „вођа, вођа“, а свему томе будно, из првих редова, терцовали униформно униформисани редари, шеф Јерезе је, водећи класичну функционерску кампању из позиције власти, шпартао уздуж и попреко Краљевином, од Скопља до Љубљане.
Овако је, на пример (Петровград – Зрењанин), МС палио ватру победе у Петровграду (Зрењанину): „1935. у јужном Банату, нисмо дали ни један једини мандат опозицији! Ја познајем вас као што ви познајете мене. Борба моја је само за победу. И зато, познајући вас, ја вам верујем да ћемо 11. децембра, имати пуну, највећу и најславнију победу коју до сада никада у Банату нисмо имали.“
На митингу у Неготину зборио је овако: „На привредном пољу, успели смо да смањимо порезе и смањимо сељаку дугове и да у исто време повећамо цене сељачким производима и да дамо добре жетве... то су огромни успеси, то су управо чуда у привредној политици наше земље... Али, створили смо и једно чудо невиђено и на политичком пољу: Рад моје владе и Јерезе успео је да помири и вашег земљака Петра Живковића и доктора Мачека у Загребу. Наш народ каже да када је зла, тешка зима, онда мачка и миш заједно спавају. Ја бих могао да закључим да и ова два господина предвиђају ове године једну врло злу и рђаву зиму за њих. Та зима биће тежа него она са врхова Старе планине, то ће бити за њих једна сибирска зима, када се колена састављају са брадом.... Данас имамо лепо време, то је најбољи доказ да је и сам Бог са нама, наша је победа!“
На народном збору у Бијељини, вођа Јерезе је поново митраљирао Мачека и његову удружену опозицију: “ И тако, браћо, за идуће изборе ви имате на једној страни нашу листу, са једним програмом и са народним првацима које годинама познајете, док се на другој страни налази једна мозаик листа састављена из разних група без заједничког програма која тачно не зна шта хоће, ни куда иде, али која, у сваком случају, представља једну опасност за будућност ове државе, јер све те групе желе да руше, а не да стварају. Та листа Мачекова већ због самог таквог састава унапред значи пропаст за све оне, који су на њојˮ.
Његови чауши и евет-ефендије су, током ове кампање, испредали бајке о свом вожду: „доласком владе МС наступило је у унутрашњој политици смиривање и стишавање“; „економска политика достигла је тај ниво који нашој земљи обезбеђује ужурбани и плански рад на модернизирању и усавршавању наше путне мреже: из милијардског зајма из 1935. године, ми смо успели да комплетирамо првих 1000 км савремених путева у нашој земљи, успели смо да 1000 насеља, села, варошица и вароши обезбедимо водом, да подигнемо безброј сталних мостова“; „на међународном плану,  МС прима и враћа посете државницима Европе“;  „крупне реформе у интересу нашега раднога света су изведене“, „МС је Југославију повео путем препорода ка бољој и сретнијој будућности!
Баш на ову изборну кампању најуспешнијег српског политичара између два светске рата (трипут министар финансија, попечитељ дипломатије и у два мандата председника владе!) први пут је пожелео да се угледа наш Врховник уочи претпоследњих београдских избора, 2018. године. Посебно га је, рече тада, фасцинирао плакат „на коме је Стојадиновић показао маказама како је смањио дуг сељацима“. Радило се, заправо, о једној од главних порука ЈРЗ са тих избора из 1938. године: "Не заборавите да је влада Милана Стојадиновића смањила сељачке дугове две милијарде 700 милиона динара".
Врховникова жеља – Божја заповест. И, као што је пре две године, наш Врховник име своје изборне листе позајмио од немачких националсоцијалиста са избора из марта 1936 (“Unseren Kindern - Die Zukunft durch AH”), а овопролећно име („АВ – Заједно можемо све“) са последњег слета поводом Дана младости – тако су, овај пут, његови пропагандни стратези, без пардона, плагирали пропагандну мустру и сашили Врховнику одело великог мештра који је старост доживео у Аргентини.
Још у понечему је Врховник ископирао МС. Композиција његових обраћања и говора на предизборним митинзима има исти Стојадиновићев шаблон: нападна подсећања на оно добро што је урађено, упадљиво „прескакање“ неиспуњених и кандидовање нових обећања; дисквалификација политичких противника; компарације типа онога „како пре рата није било ништа, а онда су дошли Немци и отели нам све“, односно прича о немерљивом расту и експлозивном развоју у односу на време пре његове власти; самохвалисање себе и сопствене власти; улагивање месту или региону у коме говори; жалопојке о притисцима на њега, а он „стамен кано клисурина“...
Пре тачно осам година (било је то време када је наш Врховник тек постајао Канцеларем), у тексту „Старе снаге у новом паковању“, подсетио сам како се, пред те последње изборе у упокојеној Краљевини, у памфлету под насловом „Социјална сарадња, а не класна борба“, Јереза хвалила трогодишњим резултатима економске и социјалне политике краљевске владе, тако што је тврдила да, пре Стојадиновића, „у нас није прописана ни једна значајнија законска мера за унапређење привредног, социјалног и здравственог положаја радника“!?
Први носилац оног слогана „За нашу децу“, немачки канцелар Хитлер је, 22.4.1939, устврдио: „Вероватно нико и никада неће уживати толико поверење немачког народа као ја. У будућности вероватно неће постојати човек који ће имати толико ауторитета као ја!“
Требало је да прохује чак 83 априла, да би неко могао нешто слично да изјави: „Поносан сам на чињеницу што сам успео да урадим оно што нико није у Србији. Једини сам који је два пута победио у првом кругу. После Николе Пашића, најдуже сам у Србији био на власти!“
Стојадиновићева пропаганда градила је о њему слику као добродошлом и радо виђеном госту на свим меридијанима, као пријатељу свих великих играча тога доба: „настојао је да сачува земљу споразумом о пријатељству са Француском и пактом о ненападању са Италијом“; „имао је партнерске односе са Немачком која је била највећи трговински партнер Југославије“...
Био је Герингов, али и интимус Дучеовог зета и министра дипломатије грофа Ћана (овај је Јерезу хвалио као „праву копију италијанске фашистичке партије“!), дакле, и немачки и италијански „човек“.
Овај популиста трудио се да, за сваки случај, модернизује и војску, непрестано понављајући: “У случају рата, ми морамо тежити неутралности до последњег часа, али морамо бити јаки и на никог се не смемо ослонити.”
Током те кампање у предвечерје Другог светског рата, иако му је Мачек био главни опозициони такмац, Стојадиновић му је, на неки начин, омогућио несметану кампању, па и акцију, у „западним југословенским земљама“, верујући да ће тако доћи до двопартизма у коме ће, као озбиљни лидери, опстати само њих двојица. (Ко је овде поменуо нечије оводање „први пут с Врховником на повечерје“ у Новом двору?)
Неколико дана уочи оних октроисаних избора 21. јуна 2020. године, у тексту "Сељачке маказе др Милана Стојадиновића у напредним рукама“, јавило ми се да би Врховников победнички говор 21. липња, око 21 сат, могао и овако да звучи:
 „Нисмо имали мало непријатеља!...Познате су и њихове пароле, као и њихов начин агитације. Три и по године они су рили и роварили, па се нису зауставили ни стукнули ни за време избора пред карактером оруђа. Није се, дакле, бирало средство, није се пазило на морал. Превртало се и по костима мртвих... Дајући нам за право, народ нас је, у ствари, осоколио да наставимо своје дело. Он нам је дао легитимацију и пуномоћје да довршимо оно што смо започели, водећи увек рачуна о трајним и врховним интересима земље и народа. Потребно је зато да се зна да ми никоме не допуштамо ни да тврди да може бити већи пријатељ народа од нас... Победила је политика нашег Вође, а не "политика" оних који су се коалирали да би на изборима рушили ту политику! У ствари, победила је народна свест, победио је здрав разум једног народа који стварно и јасно види положај своје земље и који зна и уме правилно да одлучи коме треба оставити вођство у народним пословима, а коме се оно мора да оспори!...“
Реч је, заправо, о уводнику дневног листа "Самоуправа", главног партијског гласила ЈРЗ, од 12.12.1938, дан после убедљивог тријумфа тадашњег премијера др Стојадиновића и његове странке на изборима за парламент Краљевине Југославије. Мада је, без проблема, овако је могао гласи и овоизборни Врховников говор, од 3. травња увече.
А онда, после велике, али, испоставиће се, Пирове победе, 5. фебруара 1939, формирана је нова краљевска влада. Премијер је постао - Драгиша Цветковић. И, другу, последњу владу у покојној Краљевини, која је потрајала од 26. августа 1939. до војног пуча, 27. марта 1941. године, саставио је исти човек, а била је познатија као влада Цветковић - Мачек или „влада народног споразума“.
Према томе, упркос тријумфу на последњим изборима у Краљевини Југославији - др Стојадиновић је изгубио власт! Формални „кривац“ био је кнез Павле, неки кажу да је то учинио превентивно, из бојазни да не доживи судбину нејаког италијанског краља у сенци Мусолинија, други тврде да је то учинио због Стојадиновићевих финансијских проневера, трећи, да су се уплели и Британци, али и Немци, и Италијани. Јер је, наводно, МС дубоко ушао у „пројекат разграничења“ са грофом Ћаном, што би значило да Италија, помогне проглашење "Велике Србије", а да Србија, заузврат, напусти западне (хрватске) крајеве Краљевине .
Зато је кнез намесник, по диктату Британаца, мандат за формирање нове владе поверио једном од дотадашњих Стојадиновићевих скутоноша, Цветковићу, са задатком да "реши хрватско питање"! А овај га је "оправио" тако што је са Мачеком потписао споразум о формирању, скоро па независне, Бановине (Велике) Хрватске, из које ће се, годину и по доцније, породити "Независна Држава Хрватска". (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)