Na otprilike pet meseci do redovnih predsedničkih izbora,
koji se očekuju prvoj polovini aprila, samo jedan stranački lider zvanično je
istakao kandidaturu, dok se za drugog može sa sigurnošću pretpostaviti da će to
da uradi u narednom periodu.
Prvi je Miloš Jovanović, predsednik Demokratske stranke Srbije, iza kojeg stoji i koalicija NADA.
Drugi je Aleksandar Vučić, aktuelni predsednik države, lider Srpske napredne stranke i gotovo unapred proglašeni pobednik predstojećih, još neraspisanih, izbora. Nema sumnje da će Vučić, zapravo, biti jedini koji će javno da sumnja u svoju pobedu. Baš kao što je to radio i u svim prethodnim kampanjama, bilo da je reč o parlamentarnim ili o predsedničkim izborima. Naravno, sve je to bilo više s ciljem motivisanja stranačkih kolega da se ne opuštaju, nego što se radilo o realnoj mogućnosti da Srpska napredna stranka ili Vučić ne osvoje najviše glasova.
Ako sa punim pravom, jer na to ukazuju sva dosadašnja istraživanja javnog mnjenja, pretpostavimo da će Vučić biti pobednik i narednih izbora, jedino pitanje je ko bi mogao da bude opozicioni protivkandidat koji bi uspeo makar da osujeti njegovu pobedu u prvom izbornom krugu. U datim okolnostima to bi, naime, mogao da bude najveći domet opozicije.
Dobar deo opozicionih stranaka, naravno, najpre treba jasno da odgovori na pitanje hoće li na izborima učestvovati. Potom treba da se usaglase o formi u kojoj će da nastupaju i u skladu sa time da li će imati jednog ili više kandidata.
Sve što se do sada može čuti o mogućim takmacima u trci za fotelju na Andrićevom vencu može da se tretira kao puštanje probnih balona, odnosno ispitivanje pulsa javnosti.
Podsetimo, pre nego što se u medijima počelo spekulisati o generalu Zdravku Ponošu, potpredsedniku Narodne stranke, kao mogućem kandidatu, u javnost su puštana i imena potpredsednice Stranke slobode i pravde Marinike Tepić, pa čak i profesora Aleksandra Kavčića, koji je postao poznat kao osoba koja preko svoje fondacije nudi besplatne udžbenike za osnovne škole.
Ko je, dakle, osoba koja bi Vučiću mogla da izađe na izbornu crtu uz realne šanse da ostvari relativno pristojan rezultat? Kako bi izgledao foto-robot mogućeg opozicionog kandidata? Da li je, kako se moglo čuti, vreme da Srbija dobije prvu ženu predsednika ili će to mesto ostati rezervisano za "jači pol“?
Najprostije rečeno, u postojećim okolnostima, protiv Aleksandra Vučića najbolje šanse imao bi neko ko bi najviše ličio na samog Aleksandra Vučića.
Vladimir Pejić, direktor agencije "Faktor plus“, ocenjuje da je, ipak, mnogo više od toga koja je ličnost u pitanju, bitnija politika koju će da zastupa.
"Suština, a ne forma“, kaže Pejić za "Ekspres“.
On podseća da su u poslednje vreme u mnogim zemljama relativno uspešni na izborima bili kandidati koji nisu tradicionalni političari, već glumci, zabavljači, pevači, TV voditelji. On takvu mogućnost dopušta i u Srbiji jer takav je već bio slučaj sa Ljubišom Preletačevićem Belim, ali ocenjuje da je to ipak bio izuzetak, a ne pravilo.
"Mislim da politikom treba da se bave političari. Građanima je bitno da nije iritantan, da ne izaziva negativne emocije i da nema repove iz prošlosti. I naravno da ima jasnu politiku, bar kada je reč o ključnim pitanjima – Kosovo, EU, NATO, Rusija, region, ekonomska politika i sposobnost da ubedi građane da tu politiku može i da realizuje“, kaže Pejić.
On dodaje da biračima nije toliko bitno ni da li je kandidat muškarac ili žena, dok god pokazuje određenu dozu ozbiljnosti, bilo da je reč o medijskim nastupima, ponašanju u javnosti ili slikama na bilbordu.
Foto-robota mogućeg protivkandidata Vučiću ne može u ovom trenutku da "nacrta“ ni Bojan Klačar, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju, ali navodi nekoliko uslova koje bi svako ko želi da uđe u ozbiljnu predsedničku trku morao da ispuni.
Prvi je da iza te osobe mora da stoji jaka politička organizacija.
"To mora da bude neka jaka stranka ili bar da uživa podršku većeg broja stranaka, političkih pokreta, javnih ličnosti, medija, civilnog sektora. Ta osoba ne može da bude samostalan strelac. Mora da postoji ozbiljna organizacija iza te osobe“, kaže Klačar za "Ekspres“.
Drugi uslov je, kako navodi, da svi oni koji podržavaju tog kandidata, zaista i rade za njega, odnosno na tome da pobedi na izborima.
"Kampanja mora bude podređena kandidatu, da on bude njen centralni deo. Kao što to SNS radi za Aleksandra Vučića. Sve snage treba usmeriti ka onome ko ima najviše šanse za dobar rezultat ili za pobedu“, precizira sagovornik "Ekspresa“.
Treći neophodan uslov bi, prema Klačarevom mišljenju, trebalo da bude inicijalno velika prepoznatljivost kandidata.
"Pritom ne govorimo o prepoznatljivosti od 90 ili 100 odsto, već o bar 50-60 odsto. Da su ljudi čuli za njega. Jer od anonimusa je teško za kratko vreme napraviti ozbiljnog protivkandidata Vučiću“, kaže Klačar.
Četvrti uslov već podrazumeva sposobnost kandidata da se obrati "mejnstrim“ biračkom telu, dakle ne samo pojedinim grupama – levičarima, liberalima, konzervativcima...
"Taj kandidat mora da zahvata na sve strane, odnosno da bude ’catch-all’. Jednostavno, takva je struktura biračkog tela. Bez toga u Srbiji nema pobede na izborima. Plastično rečeno, to mora da bude osoba za koju će da glasa i onaj ko podržava ekološke proteste, ali i onaj ko će da ima razumevanja za borbu protiv priznavanja nezavisnosti Kosova“, dodaje Klačar.
Izvršni direktor CeSID-a, međutim, ima nešto drugačije mišljenje od Vladimira Pejića iz agencije „Faktor plus“ kada je reč o političkom bekgraundu mogućeg opozicionog kandidata.
"Trenutne okolnosti, ali i opozicija, jesu takve da je reč o osobi koja je svoju karijeru gradila van politike. Odnosno da joj politika nije primerna oblast delovanja. Može ta osoba da bude član stranke, ili je bila član stranke, ili je podržavala neku stranku ili inicijativu, ali mi se čini da u trenutnim okolnostima veće šanse ima neko ko nije ’profesionalni političar’“, zaključuje Klačar.
Za Cvijetina Milivojevića, direktora agencije "Pragma“, nesporno je nekoliko stvari. Prva je da u postojećim uslovima opozicija nema kandidata koji bi mogao da pobedi Vučića, odnosno da nema osobe koja ima njegov kapacitet, da ga birači istovremeno percipiraju i kao najvećeg Srbina, ali i kao "najevropejca“.
"Opozicija nema kandidata koji ima takav kapacitet. Ako se i pojavi neki, sa relativno pristojnim, mada ne i dovoljnim rejtingom, prolazi kao general Ponoš“, kaže Milivojević za "Ekspres“.
On, zapravo, potvrđuje tezu o neophodnosti "catch-all“ protivkandidata.
"Većina ljudi u SNS-u veruje da je Vučić i ’najsrbin’ i ’najevropejac’. S druge strane, dobar deo nacionalne opozicije veruje da je Vučić, uz sve svoje mane, ipak bolji predsednik nego što bi bio neko iz redova tzv. građanske opozicije. A u građanskoj opoziciji veruju da je uz sve mane i nedostatke Vučić čovek koji će Srbiju pre uvesti u Evropsku uniju nego neko ko bi došao iz redova nacionalne opozicije. Dokle god je tako opozicija neće moći da nađe kandidata koji bi objedinio te dve krajnosti. Nema kandidata sa takvim kapacitetom, sve i da se ispune svi preduslovi za fer i normalne izbore“, kaže Milivojević.
A izborni uslovi su, prema njegovom mišljenju, priča koja bi trebalo da prethodi priči o kandidatu.
"Vučiću bi, naime, mogao da se suprotstavi onaj ko bi mogao da se izbori za to da redovni predsednički, vanredni parlamentarni i lokalni izbori u Beogradu i još četiri opštine ne budu održani u istom danu. Takve izbore ’natkrili’ jedan čovek“, kaže Milivojević i dodaje da razdvajanje izbora delimično nalažu i zakoni, ali pre svega „svojevrsni izborni fer-plej koji važi u zemljama EU, ali i u okruženju“, gde je razmak između predsedničkih i parlamentarnih i lokanih izbora obično dve godine.
"Nigde se lokalni izbori ne održavaju istovremeno sa predsedničkim. Čak ni u zemljama sa nižim stepenom demokratskog razvoja od Srbije, kao što su Bosna i Hercegovina, Crna Gora ili Severna Makedonija“, kaže Milivojević.
Druga njegova zamerka odnosi se na činjenicu da je Vučić istovremeno i predsednik države i predsednik stranke, što je, kako kaže, u suprotnosti sa Članom 115 Ustava Srbije, koji predsedniku republike zabranjuje da istovremeno obavlja i drugu javnu funkciju.
O tome da li je mesto predsednika stranke javna funkcija, međutim, i ranije su vođene debate. A u primeni ove odredbe preovladava politički stav da predsednik stranke nije na javnoj funkciji zato što je političko organizovanje produkt građanskopravne slobode udruživanja, koja je zajemčena Članom 55 stav 1 Ustava.
Milivojević, ipak, ističe da bi sve sumnje i nesuglasice bile uklonjene ukoliko bi Vučić podneo ostavku na stranačku funkciju, što bi, veruje, i njemu politički koristilo jer bi ga oslobodilo balasta sumnje i dileme o tome da li krši Ustav.
"On nesumnjivo uživa veliku podršku. I nema sumnje da bi pobedio na predsedničkim izborima i ako nije predsednik SNS-a. Možda samo ne bi pobedio u prvom krugu, ali i to je malo verovatno. Novi ’rebrendirani’ Vučić, koji više ne bi bio predsednik stranke, imao bi još bolji rezultat. To bi bilo dobro i za njegovu političku budućnost“, uveren je Milivojević.
Sledeća opcija bi, prema njegovom mišljenju, bila da Vučić ostane na čelu stranke, ali da se ne kandiduje za predsednika. U tom slučaju bi se posle parlamentarnih izbora, na kojima bi SNS takođe verovatno pobedio, vratio na poziciju premijera na kojoj je i bio pre nego što je prvi put izabran za predsednika republike. Nešto slično radili su i Vladimir Putin i Milo Đukanović.
U toj situaciji, međutim, imao bi problem sa kandidatom SNS-a za predsednika, jer je Vučić jedini koji donosi sigurnu pobedu. A pitanje je kako bi funkcionisala ta kohabitacija između naprednjačkog premijera i opozicionog predsednika.
Ceo tekst pročitajte u novom štampanom izdanju magazina "Ekspresa". (www.ekspres.net, 14.11.2021, nedeljnik “Ekspres”, Marko R. Petrović, 11.11.2021)
Prvi je Miloš Jovanović, predsednik Demokratske stranke Srbije, iza kojeg stoji i koalicija NADA.
Drugi je Aleksandar Vučić, aktuelni predsednik države, lider Srpske napredne stranke i gotovo unapred proglašeni pobednik predstojećih, još neraspisanih, izbora. Nema sumnje da će Vučić, zapravo, biti jedini koji će javno da sumnja u svoju pobedu. Baš kao što je to radio i u svim prethodnim kampanjama, bilo da je reč o parlamentarnim ili o predsedničkim izborima. Naravno, sve je to bilo više s ciljem motivisanja stranačkih kolega da se ne opuštaju, nego što se radilo o realnoj mogućnosti da Srpska napredna stranka ili Vučić ne osvoje najviše glasova.
Ako sa punim pravom, jer na to ukazuju sva dosadašnja istraživanja javnog mnjenja, pretpostavimo da će Vučić biti pobednik i narednih izbora, jedino pitanje je ko bi mogao da bude opozicioni protivkandidat koji bi uspeo makar da osujeti njegovu pobedu u prvom izbornom krugu. U datim okolnostima to bi, naime, mogao da bude najveći domet opozicije.
Dobar deo opozicionih stranaka, naravno, najpre treba jasno da odgovori na pitanje hoće li na izborima učestvovati. Potom treba da se usaglase o formi u kojoj će da nastupaju i u skladu sa time da li će imati jednog ili više kandidata.
Sve što se do sada može čuti o mogućim takmacima u trci za fotelju na Andrićevom vencu može da se tretira kao puštanje probnih balona, odnosno ispitivanje pulsa javnosti.
Podsetimo, pre nego što se u medijima počelo spekulisati o generalu Zdravku Ponošu, potpredsedniku Narodne stranke, kao mogućem kandidatu, u javnost su puštana i imena potpredsednice Stranke slobode i pravde Marinike Tepić, pa čak i profesora Aleksandra Kavčića, koji je postao poznat kao osoba koja preko svoje fondacije nudi besplatne udžbenike za osnovne škole.
Ko je, dakle, osoba koja bi Vučiću mogla da izađe na izbornu crtu uz realne šanse da ostvari relativno pristojan rezultat? Kako bi izgledao foto-robot mogućeg opozicionog kandidata? Da li je, kako se moglo čuti, vreme da Srbija dobije prvu ženu predsednika ili će to mesto ostati rezervisano za "jači pol“?
Najprostije rečeno, u postojećim okolnostima, protiv Aleksandra Vučića najbolje šanse imao bi neko ko bi najviše ličio na samog Aleksandra Vučića.
Vladimir Pejić, direktor agencije "Faktor plus“, ocenjuje da je, ipak, mnogo više od toga koja je ličnost u pitanju, bitnija politika koju će da zastupa.
On podseća da su u poslednje vreme u mnogim zemljama relativno uspešni na izborima bili kandidati koji nisu tradicionalni političari, već glumci, zabavljači, pevači, TV voditelji. On takvu mogućnost dopušta i u Srbiji jer takav je već bio slučaj sa Ljubišom Preletačevićem Belim, ali ocenjuje da je to ipak bio izuzetak, a ne pravilo.
"Mislim da politikom treba da se bave političari. Građanima je bitno da nije iritantan, da ne izaziva negativne emocije i da nema repove iz prošlosti. I naravno da ima jasnu politiku, bar kada je reč o ključnim pitanjima – Kosovo, EU, NATO, Rusija, region, ekonomska politika i sposobnost da ubedi građane da tu politiku može i da realizuje“, kaže Pejić.
On dodaje da biračima nije toliko bitno ni da li je kandidat muškarac ili žena, dok god pokazuje određenu dozu ozbiljnosti, bilo da je reč o medijskim nastupima, ponašanju u javnosti ili slikama na bilbordu.
Foto-robota mogućeg protivkandidata Vučiću ne može u ovom trenutku da "nacrta“ ni Bojan Klačar, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju, ali navodi nekoliko uslova koje bi svako ko želi da uđe u ozbiljnu predsedničku trku morao da ispuni.
Prvi je da iza te osobe mora da stoji jaka politička organizacija.
"To mora da bude neka jaka stranka ili bar da uživa podršku većeg broja stranaka, političkih pokreta, javnih ličnosti, medija, civilnog sektora. Ta osoba ne može da bude samostalan strelac. Mora da postoji ozbiljna organizacija iza te osobe“, kaže Klačar za "Ekspres“.
Drugi uslov je, kako navodi, da svi oni koji podržavaju tog kandidata, zaista i rade za njega, odnosno na tome da pobedi na izborima.
"Kampanja mora bude podređena kandidatu, da on bude njen centralni deo. Kao što to SNS radi za Aleksandra Vučića. Sve snage treba usmeriti ka onome ko ima najviše šanse za dobar rezultat ili za pobedu“, precizira sagovornik "Ekspresa“.
Treći neophodan uslov bi, prema Klačarevom mišljenju, trebalo da bude inicijalno velika prepoznatljivost kandidata.
"Pritom ne govorimo o prepoznatljivosti od 90 ili 100 odsto, već o bar 50-60 odsto. Da su ljudi čuli za njega. Jer od anonimusa je teško za kratko vreme napraviti ozbiljnog protivkandidata Vučiću“, kaže Klačar.
Četvrti uslov već podrazumeva sposobnost kandidata da se obrati "mejnstrim“ biračkom telu, dakle ne samo pojedinim grupama – levičarima, liberalima, konzervativcima...
"Taj kandidat mora da zahvata na sve strane, odnosno da bude ’catch-all’. Jednostavno, takva je struktura biračkog tela. Bez toga u Srbiji nema pobede na izborima. Plastično rečeno, to mora da bude osoba za koju će da glasa i onaj ko podržava ekološke proteste, ali i onaj ko će da ima razumevanja za borbu protiv priznavanja nezavisnosti Kosova“, dodaje Klačar.
Izvršni direktor CeSID-a, međutim, ima nešto drugačije mišljenje od Vladimira Pejića iz agencije „Faktor plus“ kada je reč o političkom bekgraundu mogućeg opozicionog kandidata.
"Trenutne okolnosti, ali i opozicija, jesu takve da je reč o osobi koja je svoju karijeru gradila van politike. Odnosno da joj politika nije primerna oblast delovanja. Može ta osoba da bude član stranke, ili je bila član stranke, ili je podržavala neku stranku ili inicijativu, ali mi se čini da u trenutnim okolnostima veće šanse ima neko ko nije ’profesionalni političar’“, zaključuje Klačar.
Za Cvijetina Milivojevića, direktora agencije "Pragma“, nesporno je nekoliko stvari. Prva je da u postojećim uslovima opozicija nema kandidata koji bi mogao da pobedi Vučića, odnosno da nema osobe koja ima njegov kapacitet, da ga birači istovremeno percipiraju i kao najvećeg Srbina, ali i kao "najevropejca“.
"Opozicija nema kandidata koji ima takav kapacitet. Ako se i pojavi neki, sa relativno pristojnim, mada ne i dovoljnim rejtingom, prolazi kao general Ponoš“, kaže Milivojević za "Ekspres“.
On, zapravo, potvrđuje tezu o neophodnosti "catch-all“ protivkandidata.
"Većina ljudi u SNS-u veruje da je Vučić i ’najsrbin’ i ’najevropejac’. S druge strane, dobar deo nacionalne opozicije veruje da je Vučić, uz sve svoje mane, ipak bolji predsednik nego što bi bio neko iz redova tzv. građanske opozicije. A u građanskoj opoziciji veruju da je uz sve mane i nedostatke Vučić čovek koji će Srbiju pre uvesti u Evropsku uniju nego neko ko bi došao iz redova nacionalne opozicije. Dokle god je tako opozicija neće moći da nađe kandidata koji bi objedinio te dve krajnosti. Nema kandidata sa takvim kapacitetom, sve i da se ispune svi preduslovi za fer i normalne izbore“, kaže Milivojević.
A izborni uslovi su, prema njegovom mišljenju, priča koja bi trebalo da prethodi priči o kandidatu.
"Vučiću bi, naime, mogao da se suprotstavi onaj ko bi mogao da se izbori za to da redovni predsednički, vanredni parlamentarni i lokalni izbori u Beogradu i još četiri opštine ne budu održani u istom danu. Takve izbore ’natkrili’ jedan čovek“, kaže Milivojević i dodaje da razdvajanje izbora delimično nalažu i zakoni, ali pre svega „svojevrsni izborni fer-plej koji važi u zemljama EU, ali i u okruženju“, gde je razmak između predsedničkih i parlamentarnih i lokanih izbora obično dve godine.
"Nigde se lokalni izbori ne održavaju istovremeno sa predsedničkim. Čak ni u zemljama sa nižim stepenom demokratskog razvoja od Srbije, kao što su Bosna i Hercegovina, Crna Gora ili Severna Makedonija“, kaže Milivojević.
Druga njegova zamerka odnosi se na činjenicu da je Vučić istovremeno i predsednik države i predsednik stranke, što je, kako kaže, u suprotnosti sa Članom 115 Ustava Srbije, koji predsedniku republike zabranjuje da istovremeno obavlja i drugu javnu funkciju.
O tome da li je mesto predsednika stranke javna funkcija, međutim, i ranije su vođene debate. A u primeni ove odredbe preovladava politički stav da predsednik stranke nije na javnoj funkciji zato što je političko organizovanje produkt građanskopravne slobode udruživanja, koja je zajemčena Članom 55 stav 1 Ustava.
Milivojević, ipak, ističe da bi sve sumnje i nesuglasice bile uklonjene ukoliko bi Vučić podneo ostavku na stranačku funkciju, što bi, veruje, i njemu politički koristilo jer bi ga oslobodilo balasta sumnje i dileme o tome da li krši Ustav.
"On nesumnjivo uživa veliku podršku. I nema sumnje da bi pobedio na predsedničkim izborima i ako nije predsednik SNS-a. Možda samo ne bi pobedio u prvom krugu, ali i to je malo verovatno. Novi ’rebrendirani’ Vučić, koji više ne bi bio predsednik stranke, imao bi još bolji rezultat. To bi bilo dobro i za njegovu političku budućnost“, uveren je Milivojević.
Sledeća opcija bi, prema njegovom mišljenju, bila da Vučić ostane na čelu stranke, ali da se ne kandiduje za predsednika. U tom slučaju bi se posle parlamentarnih izbora, na kojima bi SNS takođe verovatno pobedio, vratio na poziciju premijera na kojoj je i bio pre nego što je prvi put izabran za predsednika republike. Nešto slično radili su i Vladimir Putin i Milo Đukanović.
U toj situaciji, međutim, imao bi problem sa kandidatom SNS-a za predsednika, jer je Vučić jedini koji donosi sigurnu pobedu. A pitanje je kako bi funkcionisala ta kohabitacija između naprednjačkog premijera i opozicionog predsednika.
Ceo tekst pročitajte u novom štampanom izdanju magazina "Ekspresa". (www.ekspres.net, 14.11.2021, nedeljnik “Ekspres”, Marko R. Petrović, 11.11.2021)
Нема коментара:
Постави коментар