Sreda,
27. novembar 1996, sedište
redakcije, Beograđanka, Masarikova br. 5, VII
sprat.
Tačno u 20.55 sati otpočelo je opelo, naprečac klinički odumirućem, dnevnom listu „Blic“ koji je za naredni, praznični (tada smo još slavili Dan Republike, pokojne SFRJ) četvorobroj imao naručen neverovatan štampani tiraž od blizu četvrt miliona primeraka.
Pošto su, nedelju dana pre toga, otpočeli, ispostaviće se, tromesečni
građanski i studentski protesti zato što je režim Slobodana Miloševića,
falsifikovanjem zapisnika sa drugog kruga lokalnih izbora, pokušao da ospori
pobedu Koalicije “Zajedno” u Beogradu i 40-tak gradova i opština u Srbiji.
A
dnevnik „Blic“, za malo više od
dva meseca izlaženja, između
ostalog, i zato što nije žmurio nad onim što se dešavalo na ulicama, uzleteo na
pijedestal ubedljivo najtiražnijeg lista u Srbiji.
A
onda je, 27. prosinca popodne, u tehničku pripremu lista, većinski vlasnik, Austrijanac Peter Kelbel,
doneo, uvodnik negde napisan, a njegovim imenom potpisan, za sutrašnje izdanje.
Sve pod naslovom "Nećemo da podstičemo nasilje", sa sve podrškom
nasilnom obračunu policije sa građanima
koji su protestovali zbog krađe izbora na lokalnim izborima... „Jugoslaviji su
potrebni stvaraoci koji će moći državu ponovo da izgrade, a ne vukovi koji pod
vođstvom vuka predvodnika love u čoporu…“ – napisao je, suvlasnik tiražnog
dnevnog lista čiji sam urednik, tada, bio.
Pošto
su se, prethodno, četrdeset troje novinara (i petoro urednika) i ostalih
medijskih uposlenika „Blica“, još dok je Kelbelov uvodnik bio „na prelomu“,
javno distancirali od tog broja novina.
I pošto je, prethodno, glavni i odgovorni urednik lista Manojlo Vukotić, u znak protesta, podneo – ispostaviće se – opozivu ostavku na svoju funkciju.
I
pošto je, pre njega, zamenik glavnog urednika i urednik političke rubrike lista
"Blic" Cvijetin MIlivojević – prenosi Beta 30.11.1996 - podneo
neopozivu ostavku na obe funkcije, jer je njegovoj redakciji "sugerisano" da se u četvrtak "ne
bavi previše
politikom".
Dakle, ovako je, na vanrednom redakcijskom sastanku, održanom te noći, svoj sramni uvodnik u kome se ograđuje od vlastite redakcije, pravdao (citiram zapisnik, hvala tadašnjoj daktilografkinji RTS-a i „Blica“ Mikici) većinski vlasnik P. Kelbel:
„...Izdanje koje je danas izašlo nisu bile
nezavisne nego opozicione novine. Dali smo demonstracijama pet strana, iako su
to uglavnom bile studentske demonstracije, na kojima nije bio ni jedan promil
stanovništva. Mi pravimo novine za čitaoce, ali jedan promil demonstrira... Ovo
nisu bile nezavisne novine ni po kakvim kriterijumima na svetu. Vi možete da vičete
koliko hoćete o snovima Vuka Draškovića, ali to su smešni snovi naivnog
čoveka... Bilo bi naivno verovanje da bi ove demonstracije mogle da sruše
vlast. Moje je mišljenje da, ako je bilo ko lud da razbije prozor ili izlog,
onda bi morala policija da nastupi...
Za novine (Blic, prim. aut) koje su danas izašle, ja neću da se borim. Ako se ja za nešto izvinim, onda očekujem da se to i prizna. Niste se morali izviniti za neozbiljne novine... Obećao sam da ćemo pisati o svemu, ali to ne može da bude san ludaka (V. Drašković, prim. aut)...
...
Ja znam, ovde su svi junaci i svi hrabri novinari, ali ja sam jedan strašljivi
poslovni covek. Vi ste heroji, ali ja moram da na kolenima puzim da bih spasao
vaše glave. Danas sam išao na kolenima jer mislim da sam mnogo više time dobio
nego što bih mogao da dobijem da sam bio ponosan. To nije nikakva umetnost. Ali
je velika umetnost klečati. Svi oni koji gledaju samo gore, odu u istoriju...
... Mislite da je meni zadovoljstvo da pišem taj komentar potpisan mojim imenom, da sam uživao u redovima koje sam imao. Sve bih napisao da „Blic“ ne bude zabranjen. Ja razumem kad je neko mlad, i kad je u euforiji kada je u „Blicu“, kada se ovde sedi do ponoći, da je razočaran, razumem kada se posle pet godina ponovo kreće u demonstracije, da se oseća euforija... Verovao sam 60 brojeva da radite pravu stvar. Nisam se interesovao o sadržaju. Sad sam od vas trebao samo 15 minuta poverenja i svi ste uvređeno izmarširali napolje... Preuzeo sam odgovornost da bih sačuvao naše glave. Da sam sa komentarom hteo da prodam novine vladi, učinio bih to jednostavnije. Nikome nisam obećao da ću se odreći nezavisnosti. Nikada nisam zahtevao da ne pišemo o demonstracijama. Hoću samo da pokušate da razumete da pet strana u jednim novinama ne možemo dati demonstracijama. Studentske demonstracije nisu lavina koja raste. To će se već ugasiti. To nije talas koji ide kroz zemlju. Bio sam na stadionu i znam koliko je 50 hiljada ljudi. Cudim se kad čitam 25.000, a vidim 4.000. To je već smešno... Verujem da je moguće napraviti nezavisne novine koje mogu da daju doprinos za laganu promenu društva. Ne poznajem ni jednu revoluciju u istoriji gde je, posle nje, bilo bolje...
...
Osećam se dužnim samo
čitaocima. Mene interesuje dobro za naše čitaoce, čak i više nego ova redakcija.
Politika nije važna. Dok ljudi nisu siti, postoje važniji problemi... Da li
hocete da razumete šta se desilo? Vi radite tri dana novine opozicije, ali ja
sam sada radio novine za vladu.“
A
ovo sam, prema tom zapisniku od pre četvrt veka, govorio ja, C.M:
„Kažete da nas branite da nam ne odseku glave. Neko Vas je dezinformisao jer je ovo demokratska zemlja u kojoj još ne padaju novinarske glave. Ni Vuku Draškoviću koji organizuje demonstracije, nije pala glava. Nemojte da nam spasavate glave...
Taj
koji je rekao da je bilo samo 4.000 ljudi, dezinformisao Vas je. Studentske
demonstracije bile su i u Nišu, Kragujevcu, Prištini, Podgorici... To nema veze
za politikom, ali ovaj „bulevarski list“ – kakvim nas Vi smatrate – to mora da
zabeleži. Mitinzi Vuka Draškovića
moraju se plasirati kao vesti. Ali, dvadesetak fakulteta danas nije radilo. U
Nišu 56 profesora i asistenata Filozofskog fakulteta, od koji je polovina SPS i
JUL, nisu radili. I napisali su o tome i proglas, koji neće biti u našim sutrašnjim novinama. U Prištini
danas nisu radili fakulteti! Po Zakonu o informisanju ne postoji nikakva pravna
mogućnost za zabranu lista. Da li ste Vi danas bili kod (ministara) Brčina ili
Tijanića? Verujem da niste. Ako
ste bili tamo gde mislim da jeste, mogu reći da je JUL jos uvek
vanparlamentarna stranka, da je u lokalnim izborima osvojila samo Lebane i Crnu
Travu, a vanparlamentarna, dakle samoproklamovana, „vlast“ se svuda zove pučistička
vlast ili „vojna hunta“. Mislim da ste išli po intervenciju u tu
vanparlamentarnu stranku. Onda su Vas očigledno pogrešno informisali. Sinoć sam čuo da su na intervenciju JUL-a
izmenjena tri teksta na našim stranama. Ako ste već negde išli, trebalo je da idete u SPS koja je legalna vlast ili u
Novu demokratiju koja je, takođe, deo legalne vlasti.
Niko
od nas u ovu redakciju nije došao zato što je opoziciono nastrojen. Ovde
postoje samo jedne opoziciono nastrojene novine sa samo 25.000 primeraka tiraža
– „Naša borba“. Zasto onda „Naša borba“ nije dostigla ovoliki tiraž kao „Blic“?!
Vi danas u „Blicu“ imate intervju sa Sešeljem i Aleksandrom Rakovićem koji jednako osuđuju i vlast i opoziciju
za demonstracije, razgovor sa Koštunicom koji osuđuje demonstracije, sa
Vojislavom Ristićem, sa Hidajetom
Hisenijem, potpredsednikom partije albanskih secesionista na Kosovu, imate sve što
ste putem državnog Tanjuga mogli da dobijete kao informacije... Ako Vam sve to
nije dovoljno – mislim da je moje izlaganje pucanj u prazno.
...
Ovde se krši Zakon o radnim odnosima koji smo svi potpisali. Vi po tom osnovu
imate mogućnost da budete pod stečajem
ili likvidirani. U ugovorima piše da je naša radna nedelja petodnevna. Naša
redakcija radi 12-14 sati dnevno, a plate su nam na nivou plata ljudi u listu
„Politika“ i to onih koji tamo ništa (neće da) rade!? Po tom osnovu svaka odgovorna vlast može da Vam
pošalje finansijsku policiju ili inspekciju rada. Zato se plašim da će Vaša
firma, izdavač ovih novina, biti likvidirana, a ne novine kao takve... Zato je
bolje da ste jutros došli kod nas, u redakciju, umesto što ste pošli tom
linijom klečanja pred nekim, pritisnuti od štamparije, distribucije, od ljudi
koji učestvuju u toj operaciji pritiskanja. Mi ćemo već
ujutro
saznati gde ste Vi danas bili, jer smo novinari, vrlo radoznali.
Niko
od nas nije hteo da baš napadno bode oči vlastima, jer ovo nije sasvim normalna
država. I, upravo tako smo i došli do ovog tiraža. Prema istraživanju javnog
mnenja koji je napravio naš tim, čitalačka publika „Blica“ se deli ovako: 25
odsto su simpatizeri SPS, udružene levice, a samo 22,5 odsto opozicije!
Ako se Vi kao biznismen bavite spoljnom trgovinom sa našom zemljom, garantujem da ćete, posle ovog danas što ste učinili, imati velike beneficije!“
P.
Kelbel: „Ja ne mogu da promenim svoju odluku. Dopuštam da se svako iz svojih
iskrenih razloga ponaša kako hoće.
Svaki čovek može da se ponaša prema svojim iskustvima i znanjima... Ko ne može
da veruje, neka istupi. Radujem se da smo brzo „rasli“, ali smo prebrzo
„porasli“. Zato smo problem za vladu. I zato naš tiraž limitiraju na 80.000. Da
smo imali 15.000 niko nas ne bi limitirao. Lepo je ići ponosno ulicom i vikati „200.000“. Mi
smo išli tim putem, napravili sjajan uspeh, napravili greške koje ja sada pokušavam
da ispravim... Ekstremno nezgodno pitanje je kod koga sam išao na razgovor. To
je fantastično imati tako mladu redakciju, ali u politici to nije dobro. To su
stare lisice. Oni to rade 40 godina. I onda mi dolazimo i vičemo „Ura“. Vrtimo
se u krug. Ja vam ne mogu reći šta
se danas popodne dogodilo, ne želim to da vam kažem.... Ja u mom komentaru u
sutrašnjim novinama nisam napisao ništa u šta ne verujem! Meni bi bilo sasvim
dovoljno da ste poslednjih tri dana imali zatvorene oči, da ste malo razmišljali.
Ko misli da ovim demonstracijama može da se sruši vlada, da se uzme vlast?“
C.M:
„ Pogrešno, lokalna vlast se ne uzima, ona je dobijena na ovim lokalnim izborima.
Opozicija ju je dobila. Pogrešno ste informisani.“
P. Kelbel: „Zar to nije naivno? Mislite da ce Milošević reći „izvinite, uhvaćen sam u malverzaciji“? Mislite da postoji ta mogućnost? Pravi problem u Slovačkoj, Jugoslaviji i Belorusiji je da treba da znaju u kojoj ligi igraju. Ovo nije Amerika Austrija, Svedska. Ovo je liga Jugoslavije, Hrvatske, Rusije, Slovačke... Poturio sam se za vas, da to vi ne biste morali, a sada moram da se izvinjavam. Ja sam bio prinuđen da uradim ovo što sam uradio, i ne mogu vam pričati razloge za to. Ja sam vam, ipak, spasavao glave.Vi se ponašate kao borci kojima je oteto vaše oružje. Ali, vi ste borci koji imate tupo oružje... Ovo danas nisu bile nezavisne novine. To je činjenica o kojoj više ne želim da razgovaram i moj zadatak je da to ispravim“.
...
I, ispravio ih je. Al’ ih je opravio! Tako dobro ih je opravio da su sledeće dve nedelje disale na škrge.
Već u
petak se kod kolportera pojavilo specijalno izdanje lista "Demokratija"
koje su pripremili dojučerašnji novinari dnevnika "Blic". Logotip
specijalnog izdanja "Demokratije", za koji je Demokratska stranka
ustupila ime svoga lista koji godinama nije izlazio, sadržavao je oznaku
"Ovo nije Blic".
Praznični
četvorobroj " Blica" je sa svoje naslovne strane skinuo sve
informacije o velikim uličnim protestima u Beogradu i posvetio se problemima u
Ruandi i novom Bajaginom albumu.
A već u ponedeljak je glavni urednik dnevnika "Blic" M. Vukotić izjavio za Radio B92 da je suvlasnik lista Kelbel prihvatio uslove redakcije da "Blic" ostane “otvorena novina” i da je “na redakcijskom sastanku sačinjena lista od 10 ljudi koji ce biti otpušteni zato što su radili u listu "Demokratija". A mene, svog dotadašnjeg zamenika, već 28. novembra 1996, optužio je da sam se „prodao Đinđiću“.
I, narednih nedelja, ta osunećena, antičitalačka verzija “Blica” izlazila je u
tiražu od
pedesetak hiljada primeraka koje niko nije kupovao…
A gerilska „Demokratija – ovo nije „Blic“ – ab ovo (iz jajeta, od početka)“, kako su se nazvale ove dnevne novine rođene sutradan - imale su početni (razgrabljen!) tiraž 50, pa 100 hiljada...
Koliko sam, kao što je uvaženi P. Kelbel, one „vartolomejske noći“ u „Beograđanci“, odlično primetio, bio mnogo mladalački naivan, dokaz je i moja izjava za „Nedeljnu Našu borbu“, od 15. juna 1997, kada sam, kao odgovorni urednik "Demokratije", rekao da smo „nastali kao list građanskog nezadovoljstva, a opstaćemo negde sasvim blizu ideala - ni blizu ni isuviše daleko od istine, jer mi nismo ni preozbiljni kao neki, ni banalni kao neki drugi, ni bliski režimu, ni nezavisni na papiru“.
Naravno
da nismo opstali: samougasili smo, umrli od dvogodišnjeg odumiranja, početkom
jeseni 1998, kada su donete one uredbe o ratnoj cenzuri.
Neretko me i sada, 25 godina posle, pitaju: Je li danas moguća nekakva D/demokratija u Srbiji?
Na žalost, ne verujem. Nema više tog samopoštovanja, profesionalizma, elana i požrtvovanja - o hrabrosti, entuzijazmu ili istinoljubivosti da i ne zborim - u srpskom novinarstvu. A i mi smo sve matoriji. („Dosije NUNS o medijima“, novembar 2021, cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 8.11.2021)
Tačno u 20.55 sati otpočelo je opelo, naprečac klinički odumirućem, dnevnom listu „Blic“ koji je za naredni, praznični (tada smo još slavili Dan Republike, pokojne SFRJ) četvorobroj imao naručen neverovatan štampani tiraž od blizu četvrt miliona primeraka.
I pošto je, prethodno, glavni i odgovorni urednik lista Manojlo Vukotić, u znak protesta, podneo – ispostaviće se – opozivu ostavku na svoju funkciju.
Dakle, ovako je, na vanrednom redakcijskom sastanku, održanom te noći, svoj sramni uvodnik u kome se ograđuje od vlastite redakcije, pravdao (citiram zapisnik, hvala tadašnjoj daktilografkinji RTS-a i „Blica“ Mikici) većinski vlasnik P. Kelbel:
Za novine (Blic, prim. aut) koje su danas izašle, ja neću da se borim. Ako se ja za nešto izvinim, onda očekujem da se to i prizna. Niste se morali izviniti za neozbiljne novine... Obećao sam da ćemo pisati o svemu, ali to ne može da bude san ludaka (V. Drašković, prim. aut)...
... Mislite da je meni zadovoljstvo da pišem taj komentar potpisan mojim imenom, da sam uživao u redovima koje sam imao. Sve bih napisao da „Blic“ ne bude zabranjen. Ja razumem kad je neko mlad, i kad je u euforiji kada je u „Blicu“, kada se ovde sedi do ponoći, da je razočaran, razumem kada se posle pet godina ponovo kreće u demonstracije, da se oseća euforija... Verovao sam 60 brojeva da radite pravu stvar. Nisam se interesovao o sadržaju. Sad sam od vas trebao samo 15 minuta poverenja i svi ste uvređeno izmarširali napolje... Preuzeo sam odgovornost da bih sačuvao naše glave. Da sam sa komentarom hteo da prodam novine vladi, učinio bih to jednostavnije. Nikome nisam obećao da ću se odreći nezavisnosti. Nikada nisam zahtevao da ne pišemo o demonstracijama. Hoću samo da pokušate da razumete da pet strana u jednim novinama ne možemo dati demonstracijama. Studentske demonstracije nisu lavina koja raste. To će se već ugasiti. To nije talas koji ide kroz zemlju. Bio sam na stadionu i znam koliko je 50 hiljada ljudi. Cudim se kad čitam 25.000, a vidim 4.000. To je već smešno... Verujem da je moguće napraviti nezavisne novine koje mogu da daju doprinos za laganu promenu društva. Ne poznajem ni jednu revoluciju u istoriji gde je, posle nje, bilo bolje...
„Kažete da nas branite da nam ne odseku glave. Neko Vas je dezinformisao jer je ovo demokratska zemlja u kojoj još ne padaju novinarske glave. Ni Vuku Draškoviću koji organizuje demonstracije, nije pala glava. Nemojte da nam spasavate glave...
Ako se Vi kao biznismen bavite spoljnom trgovinom sa našom zemljom, garantujem da ćete, posle ovog danas što ste učinili, imati velike beneficije!“
P. Kelbel: „Zar to nije naivno? Mislite da ce Milošević reći „izvinite, uhvaćen sam u malverzaciji“? Mislite da postoji ta mogućnost? Pravi problem u Slovačkoj, Jugoslaviji i Belorusiji je da treba da znaju u kojoj ligi igraju. Ovo nije Amerika Austrija, Svedska. Ovo je liga Jugoslavije, Hrvatske, Rusije, Slovačke... Poturio sam se za vas, da to vi ne biste morali, a sada moram da se izvinjavam. Ja sam bio prinuđen da uradim ovo što sam uradio, i ne mogu vam pričati razloge za to. Ja sam vam, ipak, spasavao glave.Vi se ponašate kao borci kojima je oteto vaše oružje. Ali, vi ste borci koji imate tupo oružje... Ovo danas nisu bile nezavisne novine. To je činjenica o kojoj više ne želim da razgovaram i moj zadatak je da to ispravim“.
I, ispravio ih je. Al’ ih je opravio! Tako dobro ih je opravio da su sledeće dve nedelje disale na škrge.
A već u ponedeljak je glavni urednik dnevnika "Blic" M. Vukotić izjavio za Radio B92 da je suvlasnik lista Kelbel prihvatio uslove redakcije da "Blic" ostane “otvorena novina” i da je “na redakcijskom sastanku sačinjena lista od 10 ljudi koji ce biti otpušteni zato što su radili u listu "Demokratija". A mene, svog dotadašnjeg zamenika, već 28. novembra 1996, optužio je da sam se „prodao Đinđiću“.
A gerilska „Demokratija – ovo nije „Blic“ – ab ovo (iz jajeta, od početka)“, kako su se nazvale ove dnevne novine rođene sutradan - imale su početni (razgrabljen!) tiraž 50, pa 100 hiljada...
Koliko sam, kao što je uvaženi P. Kelbel, one „vartolomejske noći“ u „Beograđanci“, odlično primetio, bio mnogo mladalački naivan, dokaz je i moja izjava za „Nedeljnu Našu borbu“, od 15. juna 1997, kada sam, kao odgovorni urednik "Demokratije", rekao da smo „nastali kao list građanskog nezadovoljstva, a opstaćemo negde sasvim blizu ideala - ni blizu ni isuviše daleko od istine, jer mi nismo ni preozbiljni kao neki, ni banalni kao neki drugi, ni bliski režimu, ni nezavisni na papiru“.
Neretko me i sada, 25 godina posle, pitaju: Je li danas moguća nekakva D/demokratija u Srbiji?
Na žalost, ne verujem. Nema više tog samopoštovanja, profesionalizma, elana i požrtvovanja - o hrabrosti, entuzijazmu ili istinoljubivosti da i ne zborim - u srpskom novinarstvu. A i mi smo sve matoriji. („Dosije NUNS o medijima“, novembar 2021, cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 8.11.2021)
Нема коментара:
Постави коментар