Hoće li Doglavnik, makar sada, kada ga je Vrhovnik denuncirao
do poniženja, optuživši ga za potpisivanje protuvustavnog sporazuma
("nisam ja, časna pionirska, potpisao Briselski sporazum" – reče on u
Raški), konačno da posegne za svojom
ustavnom obavezom (član 8 stav 1 Zakona
o lokalnim izborima: „izbore za odbornike raspisuje predsednik Narodne skupštine
Srbije“) i raspiše izbore za skupštine opštine i gradova na Kosovu i Metohiji?
Sada, kada je Vrhovnik i definitivno njime, kao krpom, pokušao da obriše pod, Doglavniku su preostala samo još tri dana da spasi sebi barem dušu, ako već ne može i političku budućnost.
Ali, odmah po raspisivanju, počele su zakulisne kalkulacije u režiji, tada vladajućih, DS-a,SPS-a i njihovih budućih naslednika, naprednjaka koji su četiri godine, voljom „žutog ološa“, parazitirali u parlamentu na mandatima koje su, na prethodnim izborima 2008, osvojili radikali. Tadašnja vlast (uz velikodušno razumevanje naprednjaka) počela je da se „vadi“ na to kako bi transparentno održavanje lokalnih izbora na KiM po zakonima Srbije moglo da znači „kršenje Rezolucije 1244“, iako je to pet godina pre, učinio sam UNMIK, uzimajući, nikada usvojeni, Ahtisarijev plan kao „zakonsku osnovu“ da te izbore organizuje Priština, a ne Beograd.
I nije je ni preuzeo, dok je, za to vreme, trust naprednih mozgova iz Beograda „savijao kičmu“ ostalim izabranim srpskim funkcionerima da kleknu i time formalno priznaju da je „Republika Kosovo suverena na celoj svojoj teritoriji...“
Opozicija od pre osam i po godina (koja je to ostala i do danas) nije se proslavila ni u danima, neposredno nakon što je osovina Daček – Vuček parafirala „Prvi Briselski sporazum“. Evo, kako sam tadašnjeg „žutog lidera žutog preduzeca“, unapred svestan da je to zaludna rabota, prizivao i začikavao da u parlamentu ne podrži taj antiustavni i antidržavni akt (Zašto Ðilas danas mora da kaže „ne“, "Naše novine", 26.4.2013):
Zato što u „Prvom sporazumu o principima koji regulišu normalizaciju odnosa” koji je Dačić parafirao, niti u jednoj od ukupno 15 tačaka, nema ni traga od Republike Srbije.
Zato što se u tačkama 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 i 11 pominju isključivo i samo nadležnosti Kosova, kosovski zakoni, kosovske vlasti i država Kosovo, a nigde, čak ni između redova, država Srbija čiji, pak, tzv. državni vrh obmanjuje sopstvene građane da je – Kosovo deo Srbije.
Zato što u tački 7 Briselskog sporazuma piše da će na Kosovu „postojati jedinstvene policijske snage koje se zovu Kosovska policija“.
Zato što tačka 10 kaže: „Sudske vlasti biće integrisane i funkcionisaće u okviru pravnog sistema Kosova“.
Zato što tačka 11 predviđa da se opštinski izbori u severnim opštinama organizuju „u skladu sa kosovskim zakonima“.
Zato što odrednica koja kaže da „nijedna strana neće blokirati ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU“, očigledno važi i za prijem Kosova u ostale evropske organizacije i asocijacije.
Zato što je jedina garancija da albanska „vojnička čizma“, još neko vreme, neće na sever, časna reč Drecunova i usmeno „majke mi, neće“ generalnog sekretara NATO-a.
Zato što država Srbija nema ni moralno ni političko pravo da Srbima i ostalim, sebi lojalnim građanima, na Kosovu i Metohiji silom uteruje novu državu Republika e Kosovës!
Zato što je protiv priznavanja nezavisnosti Kosova trenutno dve trećine čovečanstva.
Zato što je, potpuno izvesno, da će, posle ovog sporazuma i jedan broj država koje do sada nisu priznale Kosovo, to učiniti.
Zato što ne mogu više Rusi i Kinezi da budu „veći Srbi“ od samih Srba, tj. njihovih samodržaca.
Zato što će, ako Srbija, sve ovo parafirano, poslušno i implementira, uslediti nove ucene do Vidovdana.
Zato što je, pred izbore, jedan rekao: „Ja se neću smiriti dok se Kosmet vrati u sastav Srbije.“ A drugi obećavao: „Kosmet ćemo opet braniti i oružjem ako treba.“ I zato što je prvi postao predsednik Srbije, a drugi došao u poziciju da postane premijer.
Zato što je i sam pokojni Ðinđić, koga današnji demokratski trbuhozborci, malo – malo pa „izvuku“ sebi u prilog, bio sa svojim narodom u BiH, u januaru 1994, kada su počele da padaju prve NATO bombe na tamošnje Srbe.
Zato što će, ako podrži ovakav tekst sporazuma, DS, dugoročno, pobeći od sebe same, ali i izgubiti razloge svog opozicionog postojanja.“
Trebalo je samo da slušamo šta su nam naređivali iz Berlina: Angela Merkel (avgust 2011) – ako Srbija želi status kandidata, mora da onemogući postojanje paralelnih institucija; Šokenhof (septembar 2012) – Srbija mora da postigne sporazum sa Kosovom o međususedskoj saradnji pre okončanja pregovora sa EU; Vestervele (novembar 2012) – normalizacija odnosa sa Prištinom ključna je za prijem u EU; Berlin (2013) – odmah prekinuti sve veze sa Srbima na severu Kosova. Dakle, uslov za Sveti Datum je faktička nezavisnost Kosova, a vi je Srbi krstite eufemizmom po volji.
Ovo što se Beograd dogovara za Kosovo (i meni kao i) Žiki Jovanoviću, negdašnjem našem ministru spoljnom, liči na dogovor o „mirnoj reintegraciji“ Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. I Srbima iz tog preostatka Krajine onomad su, kao alternativu, nudili novi „Bljesak“ ili „Oluju“ ili neku sličnu hrvatsku vojnu akciju pod komandom penzionisanih američkih generala, dakle – fizičko istrebljenje. A šta su Srbi iz istočnih hrvatskih / zapadnih srpskih zemalja ovim „kompromisom“ dobili: iz statusa konstitutivnog naroda u Hrvatskoj, prevedeni su u nacionalnu manjinu koja u Vukovaru nema pravo čak ni na zvaničnu upotrebu ćirilice.“
Srbiju je, juče, vladajući trojac imao kome da ostavi, da je privremeno pričuva. Ostala je, na braniku evrofanatičnog srpstva, „bejbisiterska“ analitička misao u Srbiji, od podrepaša opšteg profila, ljubitelja svih režima dok su režimi, do eks savetnika Miloševićevih ili Draškovićevih, pa Koštuničinih, pa đinđićevci, pa tadićevci, pa „raščlanjivači“ po profesiji koji nesebično nabacuju zicere osovini Vučić – Dačić, uz latentan gard i gađenje „po difoltu“ prema Nikoliću. „Ukaze“ o aboliciji Dačića i Vučića horski donose političari, negdašnji i važeći, bivši antimiloševićevci, antikoštuničini, anitđinđićevci, antianti... E, sve u nadi da će negdašnji „Šešeljev mali“ i bivši „Slobin od palube“ učiniti taj poslednji korak – da se Srbija dobrovoljno, formalno i praktički, ratosilja dela sebe.“
"... U to ime, evo Mu još nekoliko besplatnih saveta: Prvo, neka se naš Državni ugleda malo na braću po veri i slovenstvu iz (BJR) Makedonije koji, čak ni zarad EU, neće da pristanu niti na prosto državno preimenovanje, a nekmoli na poklanjanje dela teritorije Albancima. Zašto ne bismo sledili i primer naše bivše petovekovne braće Turaka, kojima ni ljubavni zov Brisela nije dovoljan da se, recimo, odreknu kurdistanskih, a svojih zemalja? Treće, ako je već na delu državna strategija „potpisati nećemo, odustati od EU ne smemo“, možemo bar, šale radi, da zahtevamo da posrednici u razgovorima pod briselskim patronatom, budu zemlje druge EU „Kvinte“: Španija, Slovačka, Rumunija, Grčka i Kipar. Pa da porazmislimo o ravnopravnom tretmanu druge trake našeg „evropskog puta“: ako nam ne daju u EU, da vidimo šta to profesor Begović podrazumeva pod zajedničkim evropskim ekonomskim prostorom. Peto, da se naš Državni Vrh, umesto što je 24 sata fokusiran na to šta misli neki američki trećepozivac Riker, a govori evropska birokratkinja („nije život jedna žena“, makar bila i baronica) – pozabavi malo i običnim malim životima građana Srbije. Neka se malčice ozbiljnije posveti i nadolazećim 10. travnjem: dakle, Dačićevim letom u Moskvu; Pajtićevom, e ala ju je tempirao, svaka mu čast, deklaracijom o ugroženosti (vojvođanskih) Srba od strane (srbijanske) hegemonističke, jelte, šajkače; pretresanjem delanja Haškog tribunala pred Generalnom skupštinom UN…
"Zarad Svetoga Datuma koji će, možebiti doći, a možda i neće, baš na Vidovdan, država Srbija je, u ciglo 77 minuta, pokupila svoje zavežljaje i, pod uzbunom, do daljnjeg, ekspedovana sa Kosova i Metohije:
09.41 – Vlada Srbije dala saglasnost na Predlog sporazuma sa Prištinom.
10.13 – Premijer Dačić obavestio Ketrin Ešton o prihvatanju, sada već, Sporazuma..
10.58 – Evropska komisija upravo dala preporuku članicama EU da otvore pregovore sa Srbijom, „tvitovao“ komesar za proširenje Štefan File.
Tako je to izgledalo u ponedeljak, 22. travnja leta gospodnjeg 2013. A ja (otkriću vam vojnu tajnu) bio dobio pozivnicu za sinoćni svečani prijem povodom Dana Vojske Srbije, ali nisam išao. Hvala pozivarima, no nisam razumeo šta je to upravo juče imalo još i da se slavi…
„Kad kažem prvi sporazum, tako i piše. To znači da su tek na dnevnom redu sledeće važne teme, kao što je status Srpske pravoslavne crkve, naših verskih i kulturnih objekata, povratak raseljenih lica sa Kosova i Metohije i pitanje imovine, kako privatne tako i one koja je u vlasništvu Republike Srbije.“ Tako, u iznudici, zbori premijer ovdašnji. Setio se svega nabrojanog tek pošto je parafirao Prvi sporazum koji eksplicitno, u tačkama 7, 10 i 11, propisuje da su policija, pravosuđe i pitanje izbora u „Zajednici srpskih opština“ – isključiva nadležnost države Kosovo; i tek pošto je dobio, navodne, usmeno (!?) obećanje (!?) NATO (otkud sad oni, zar mir na Kosovu ne obezbeđuju KFOR I EUFOR?) da buduća vojska Kosova narednih nekoliko godina neće moći u četiri srpske opštine, „osim ako je ne pozovu“… I tome slično.
Sad tek postaje belodano zašto je nacionalromantičarska „platforma“ tužnog domaćina Andrićevog venca ustuknula pred, naoko kilavom, „rezolucijom“ stanara zdanja u Nemanjinoj. Sad postaje očevidno i zašto je mlađahni asistent Pravnog fakulteta, u ulozi ministra pravde, „zamolio“ (!?) dični Ustavni sud da se povinuje „zavetu ćutanja“ glede inicijativa za odlučivanje o ustavnosti odluka koje je Vlada donosila u vezi s Kosovom. I zašto, za eventualno organizovanje referenduma, nije presudan stav građana ove zemlje, već – procena Predsedništva Srpske napredne stranke…
„Spirala tišine“ ("Danas", 30.4.2013):
Uslediće pritisci na severnokosovske Srbije, a pogotovo njihove političke predstavnike: od pretnji prestankom finansiranja srpskih institucija na Kosmetu, do spinovanja afera i organizovanja medijskog linča tamošnjih srpskih vođa, ali i najuticajnijih javnih i političkih ličnosti u ostatku Srbije koji se protive ovakvom sadržaju „Prvog sporazuma...“
Državni Vrh će, paralelno sa indoktriniranjem građanstva za „veliki zaokret“ (Dačićevo „početak kraja i kraj početka“), ostrašćenije Srbe pokušati da „teši“ sejanjem iluzija o tome da gubitak Kosova, na jednoj, budi nade za osamostaljenje Republike Srpske, na drugoj strani.
Treća, i najvažnija, „duboka brazda“ koju je već počela da ore državna propaganda jesu mantra o „evropskoj budućnosti Srbije“ i, istovremeno, sejanje panike i raspirivanje straha da će, jedino ovaj i jedino ovakav, Briselski sporazum da „spasi Srbiju“. Bez njega: Srbija „ne može da opstane“, „ Srbija nema perspektive“, „narod će umreti“, „Srbija će biti ugušena u suzama“, „neće biti penzija“... A bez „Prvog sporazuma“, slede nam i: kosovska „Oluja“, „rat“ i „slanje dece u tenkovima“, „izolacija“, „gladna Srbija u narodnim kuhinjama“ i ponovni redovi za vize, pride.
Biće to referendumsko oranje o trošku poreskih obveznika, navodno u ime skoro pa unisone, tzv. parlamentarne Srbije. Što napisa „Nikson“ svojeručno u „Politici“ - „izabrani smo na zemaljskim, a ne na nebeskim izborima“. Mada nije sasvim jasno, je li time mislio na to da je šansu da postane premijer dobio usklikom „Kosmet ćemo opet braniti i oružjem ako treba.“ Ili je, pak, aludirao na onoga što mu je poverio mandat koji se, prošloga maja, građanima preporučio rečenicom: „Ja se neću smiriti dok se Kosmet vrati u sastav Srbije.“
Ma, verujem ja ovom trojcu: „preglasaće“ oni i Ustav Srbije, ako je potrebno, kao što su i sopstvenu Platformu i vlastitu Rezoluciju, a nekmoli neće „namestiti“ dobitno pitanje za referendum. (Zbilja, je li neko čuo šta rade naše „sestre karmelićanke“ iz Ustavnog suda, jesu li još pod doživotnim „zavetom ćutanja“?)
Može im se. Noel-Nojmanova „spirala tišine“ – dakle, ono stanje u kome se pojedinci, svesno ili ne, priklanjaju stavu većine, čak i ako ne misle isto kao većina u datoj grupi – već plodotvorno deluje. U srpskom javnom mnenju sve je očitije odustajanje od želje za javnim izjašnjavanjem. Nešto zbog straha da se bude socijalno izolovan ili izopšten. Nešto zato što „moralni pobednici“ slavodobitno seire: radikali – „jesmo li govorili da će izdati“; eldepeovci, sadašnji i dojučerašnji – „došli su na naše“; krhotine Ðilasove DS - „podržali smo ih jer su indirektno priznali da je Kosovo nezavisno“. A deesesovci nariču kao ostavljene mlade – verovali su u Nikolića i Vučića više nego li i oni sami u sebe.
Da, i dalje mislim – mora se, bez rezerve, pregovarati. Ali, ne i, po svaku cenu, prihvatati mrvice sa briselskog stola. Da sam u pravu, potvrđuje i plan „implementatora“ Ðentilinija: hitno „rasformirati ilegalne strukture bezbednosti“, obustaviti rad „paralelnih tužilaštava i sudova“, „ukloniti barikade“, pristupiti odmah izborima po kosovskim zakonima i tome slično.“
„Sledeća tri dana“ (engl. The Next Three Days) je američki filmski triler iz 2010, scenariste i režisera Pola Hagisa. Glavne uloge igraju Rasel Krou (Džon) i Elizabet Benks (Lara). Kada Džon sazna da će Laru premestiti za tri dana u udaljenu zatvorsku ustanovu, biva primoran da osmisli hitan plan…
Tako ide film kao pisan za Doglavnika na mestu spikera, a mi se, vremenskom mašinom, vraćamo u jesen 2021: Dok su kosovski specijalci, u ovo pola listopada, u dva navrata, jednom lepeći stikere preko srpskog grba i imena na registarskim tablicama, drugi put jureći švercere lekova i “plazma” keksa, u “blic krigu” osvajali ostatke ostataka srpskog Kosova, hiperkonstruktivni režim u Beogradu pozivao je na “srpsko jedinstvo na predstojećim lokalnim izborima” koji se održavaju u skladu sa Ustavom (nezavisne) Republike Kosovo, u (nezavisnoj) Republici Kosovo?!
Sada, kada je Vrhovnik i definitivno njime, kao krpom, pokušao da obriše pod, Doglavniku su preostala samo još tri dana da spasi sebi barem dušu, ako već ne može i političku budućnost.
Ali, odmah po raspisivanju, počele su zakulisne kalkulacije u režiji, tada vladajućih, DS-a,SPS-a i njihovih budućih naslednika, naprednjaka koji su četiri godine, voljom „žutog ološa“, parazitirali u parlamentu na mandatima koje su, na prethodnim izborima 2008, osvojili radikali. Tadašnja vlast (uz velikodušno razumevanje naprednjaka) počela je da se „vadi“ na to kako bi transparentno održavanje lokalnih izbora na KiM po zakonima Srbije moglo da znači „kršenje Rezolucije 1244“, iako je to pet godina pre, učinio sam UNMIK, uzimajući, nikada usvojeni, Ahtisarijev plan kao „zakonsku osnovu“ da te izbore organizuje Priština, a ne Beograd.
I nije je ni preuzeo, dok je, za to vreme, trust naprednih mozgova iz Beograda „savijao kičmu“ ostalim izabranim srpskim funkcionerima da kleknu i time formalno priznaju da je „Republika Kosovo suverena na celoj svojoj teritoriji...“
Opozicija od pre osam i po godina (koja je to ostala i do danas) nije se proslavila ni u danima, neposredno nakon što je osovina Daček – Vuček parafirala „Prvi Briselski sporazum“. Evo, kako sam tadašnjeg „žutog lidera žutog preduzeca“, unapred svestan da je to zaludna rabota, prizivao i začikavao da u parlamentu ne podrži taj antiustavni i antidržavni akt (Zašto Ðilas danas mora da kaže „ne“, "Naše novine", 26.4.2013):
Zato što u „Prvom sporazumu o principima koji regulišu normalizaciju odnosa” koji je Dačić parafirao, niti u jednoj od ukupno 15 tačaka, nema ni traga od Republike Srbije.
Zato što se u tačkama 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 i 11 pominju isključivo i samo nadležnosti Kosova, kosovski zakoni, kosovske vlasti i država Kosovo, a nigde, čak ni između redova, država Srbija čiji, pak, tzv. državni vrh obmanjuje sopstvene građane da je – Kosovo deo Srbije.
Zato što u tački 7 Briselskog sporazuma piše da će na Kosovu „postojati jedinstvene policijske snage koje se zovu Kosovska policija“.
Zato što tačka 10 kaže: „Sudske vlasti biće integrisane i funkcionisaće u okviru pravnog sistema Kosova“.
Zato što tačka 11 predviđa da se opštinski izbori u severnim opštinama organizuju „u skladu sa kosovskim zakonima“.
Zato što odrednica koja kaže da „nijedna strana neće blokirati ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU“, očigledno važi i za prijem Kosova u ostale evropske organizacije i asocijacije.
Zato što je jedina garancija da albanska „vojnička čizma“, još neko vreme, neće na sever, časna reč Drecunova i usmeno „majke mi, neće“ generalnog sekretara NATO-a.
Zato što država Srbija nema ni moralno ni političko pravo da Srbima i ostalim, sebi lojalnim građanima, na Kosovu i Metohiji silom uteruje novu državu Republika e Kosovës!
Zato što je protiv priznavanja nezavisnosti Kosova trenutno dve trećine čovečanstva.
Zato što je, potpuno izvesno, da će, posle ovog sporazuma i jedan broj država koje do sada nisu priznale Kosovo, to učiniti.
Zato što ne mogu više Rusi i Kinezi da budu „veći Srbi“ od samih Srba, tj. njihovih samodržaca.
Zato što će, ako Srbija, sve ovo parafirano, poslušno i implementira, uslediti nove ucene do Vidovdana.
Zato što je, pred izbore, jedan rekao: „Ja se neću smiriti dok se Kosmet vrati u sastav Srbije.“ A drugi obećavao: „Kosmet ćemo opet braniti i oružjem ako treba.“ I zato što je prvi postao predsednik Srbije, a drugi došao u poziciju da postane premijer.
Zato što je i sam pokojni Ðinđić, koga današnji demokratski trbuhozborci, malo – malo pa „izvuku“ sebi u prilog, bio sa svojim narodom u BiH, u januaru 1994, kada su počele da padaju prve NATO bombe na tamošnje Srbe.
Zato što će, ako podrži ovakav tekst sporazuma, DS, dugoročno, pobeći od sebe same, ali i izgubiti razloge svog opozicionog postojanja.“
Trebalo je samo da slušamo šta su nam naređivali iz Berlina: Angela Merkel (avgust 2011) – ako Srbija želi status kandidata, mora da onemogući postojanje paralelnih institucija; Šokenhof (septembar 2012) – Srbija mora da postigne sporazum sa Kosovom o međususedskoj saradnji pre okončanja pregovora sa EU; Vestervele (novembar 2012) – normalizacija odnosa sa Prištinom ključna je za prijem u EU; Berlin (2013) – odmah prekinuti sve veze sa Srbima na severu Kosova. Dakle, uslov za Sveti Datum je faktička nezavisnost Kosova, a vi je Srbi krstite eufemizmom po volji.
Ovo što se Beograd dogovara za Kosovo (i meni kao i) Žiki Jovanoviću, negdašnjem našem ministru spoljnom, liči na dogovor o „mirnoj reintegraciji“ Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema. I Srbima iz tog preostatka Krajine onomad su, kao alternativu, nudili novi „Bljesak“ ili „Oluju“ ili neku sličnu hrvatsku vojnu akciju pod komandom penzionisanih američkih generala, dakle – fizičko istrebljenje. A šta su Srbi iz istočnih hrvatskih / zapadnih srpskih zemalja ovim „kompromisom“ dobili: iz statusa konstitutivnog naroda u Hrvatskoj, prevedeni su u nacionalnu manjinu koja u Vukovaru nema pravo čak ni na zvaničnu upotrebu ćirilice.“
Srbiju je, juče, vladajući trojac imao kome da ostavi, da je privremeno pričuva. Ostala je, na braniku evrofanatičnog srpstva, „bejbisiterska“ analitička misao u Srbiji, od podrepaša opšteg profila, ljubitelja svih režima dok su režimi, do eks savetnika Miloševićevih ili Draškovićevih, pa Koštuničinih, pa đinđićevci, pa tadićevci, pa „raščlanjivači“ po profesiji koji nesebično nabacuju zicere osovini Vučić – Dačić, uz latentan gard i gađenje „po difoltu“ prema Nikoliću. „Ukaze“ o aboliciji Dačića i Vučića horski donose političari, negdašnji i važeći, bivši antimiloševićevci, antikoštuničini, anitđinđićevci, antianti... E, sve u nadi da će negdašnji „Šešeljev mali“ i bivši „Slobin od palube“ učiniti taj poslednji korak – da se Srbija dobrovoljno, formalno i praktički, ratosilja dela sebe.“
"... U to ime, evo Mu još nekoliko besplatnih saveta: Prvo, neka se naš Državni ugleda malo na braću po veri i slovenstvu iz (BJR) Makedonije koji, čak ni zarad EU, neće da pristanu niti na prosto državno preimenovanje, a nekmoli na poklanjanje dela teritorije Albancima. Zašto ne bismo sledili i primer naše bivše petovekovne braće Turaka, kojima ni ljubavni zov Brisela nije dovoljan da se, recimo, odreknu kurdistanskih, a svojih zemalja? Treće, ako je već na delu državna strategija „potpisati nećemo, odustati od EU ne smemo“, možemo bar, šale radi, da zahtevamo da posrednici u razgovorima pod briselskim patronatom, budu zemlje druge EU „Kvinte“: Španija, Slovačka, Rumunija, Grčka i Kipar. Pa da porazmislimo o ravnopravnom tretmanu druge trake našeg „evropskog puta“: ako nam ne daju u EU, da vidimo šta to profesor Begović podrazumeva pod zajedničkim evropskim ekonomskim prostorom. Peto, da se naš Državni Vrh, umesto što je 24 sata fokusiran na to šta misli neki američki trećepozivac Riker, a govori evropska birokratkinja („nije život jedna žena“, makar bila i baronica) – pozabavi malo i običnim malim životima građana Srbije. Neka se malčice ozbiljnije posveti i nadolazećim 10. travnjem: dakle, Dačićevim letom u Moskvu; Pajtićevom, e ala ju je tempirao, svaka mu čast, deklaracijom o ugroženosti (vojvođanskih) Srba od strane (srbijanske) hegemonističke, jelte, šajkače; pretresanjem delanja Haškog tribunala pred Generalnom skupštinom UN…
"Zarad Svetoga Datuma koji će, možebiti doći, a možda i neće, baš na Vidovdan, država Srbija je, u ciglo 77 minuta, pokupila svoje zavežljaje i, pod uzbunom, do daljnjeg, ekspedovana sa Kosova i Metohije:
09.41 – Vlada Srbije dala saglasnost na Predlog sporazuma sa Prištinom.
10.13 – Premijer Dačić obavestio Ketrin Ešton o prihvatanju, sada već, Sporazuma..
10.58 – Evropska komisija upravo dala preporuku članicama EU da otvore pregovore sa Srbijom, „tvitovao“ komesar za proširenje Štefan File.
Tako je to izgledalo u ponedeljak, 22. travnja leta gospodnjeg 2013. A ja (otkriću vam vojnu tajnu) bio dobio pozivnicu za sinoćni svečani prijem povodom Dana Vojske Srbije, ali nisam išao. Hvala pozivarima, no nisam razumeo šta je to upravo juče imalo još i da se slavi…
„Kad kažem prvi sporazum, tako i piše. To znači da su tek na dnevnom redu sledeće važne teme, kao što je status Srpske pravoslavne crkve, naših verskih i kulturnih objekata, povratak raseljenih lica sa Kosova i Metohije i pitanje imovine, kako privatne tako i one koja je u vlasništvu Republike Srbije.“ Tako, u iznudici, zbori premijer ovdašnji. Setio se svega nabrojanog tek pošto je parafirao Prvi sporazum koji eksplicitno, u tačkama 7, 10 i 11, propisuje da su policija, pravosuđe i pitanje izbora u „Zajednici srpskih opština“ – isključiva nadležnost države Kosovo; i tek pošto je dobio, navodne, usmeno (!?) obećanje (!?) NATO (otkud sad oni, zar mir na Kosovu ne obezbeđuju KFOR I EUFOR?) da buduća vojska Kosova narednih nekoliko godina neće moći u četiri srpske opštine, „osim ako je ne pozovu“… I tome slično.
Sad tek postaje belodano zašto je nacionalromantičarska „platforma“ tužnog domaćina Andrićevog venca ustuknula pred, naoko kilavom, „rezolucijom“ stanara zdanja u Nemanjinoj. Sad postaje očevidno i zašto je mlađahni asistent Pravnog fakulteta, u ulozi ministra pravde, „zamolio“ (!?) dični Ustavni sud da se povinuje „zavetu ćutanja“ glede inicijativa za odlučivanje o ustavnosti odluka koje je Vlada donosila u vezi s Kosovom. I zašto, za eventualno organizovanje referenduma, nije presudan stav građana ove zemlje, već – procena Predsedništva Srpske napredne stranke…
„Spirala tišine“ ("Danas", 30.4.2013):
Uslediće pritisci na severnokosovske Srbije, a pogotovo njihove političke predstavnike: od pretnji prestankom finansiranja srpskih institucija na Kosmetu, do spinovanja afera i organizovanja medijskog linča tamošnjih srpskih vođa, ali i najuticajnijih javnih i političkih ličnosti u ostatku Srbije koji se protive ovakvom sadržaju „Prvog sporazuma...“
Državni Vrh će, paralelno sa indoktriniranjem građanstva za „veliki zaokret“ (Dačićevo „početak kraja i kraj početka“), ostrašćenije Srbe pokušati da „teši“ sejanjem iluzija o tome da gubitak Kosova, na jednoj, budi nade za osamostaljenje Republike Srpske, na drugoj strani.
Treća, i najvažnija, „duboka brazda“ koju je već počela da ore državna propaganda jesu mantra o „evropskoj budućnosti Srbije“ i, istovremeno, sejanje panike i raspirivanje straha da će, jedino ovaj i jedino ovakav, Briselski sporazum da „spasi Srbiju“. Bez njega: Srbija „ne može da opstane“, „ Srbija nema perspektive“, „narod će umreti“, „Srbija će biti ugušena u suzama“, „neće biti penzija“... A bez „Prvog sporazuma“, slede nam i: kosovska „Oluja“, „rat“ i „slanje dece u tenkovima“, „izolacija“, „gladna Srbija u narodnim kuhinjama“ i ponovni redovi za vize, pride.
Biće to referendumsko oranje o trošku poreskih obveznika, navodno u ime skoro pa unisone, tzv. parlamentarne Srbije. Što napisa „Nikson“ svojeručno u „Politici“ - „izabrani smo na zemaljskim, a ne na nebeskim izborima“. Mada nije sasvim jasno, je li time mislio na to da je šansu da postane premijer dobio usklikom „Kosmet ćemo opet braniti i oružjem ako treba.“ Ili je, pak, aludirao na onoga što mu je poverio mandat koji se, prošloga maja, građanima preporučio rečenicom: „Ja se neću smiriti dok se Kosmet vrati u sastav Srbije.“
Ma, verujem ja ovom trojcu: „preglasaće“ oni i Ustav Srbije, ako je potrebno, kao što su i sopstvenu Platformu i vlastitu Rezoluciju, a nekmoli neće „namestiti“ dobitno pitanje za referendum. (Zbilja, je li neko čuo šta rade naše „sestre karmelićanke“ iz Ustavnog suda, jesu li još pod doživotnim „zavetom ćutanja“?)
Može im se. Noel-Nojmanova „spirala tišine“ – dakle, ono stanje u kome se pojedinci, svesno ili ne, priklanjaju stavu većine, čak i ako ne misle isto kao većina u datoj grupi – već plodotvorno deluje. U srpskom javnom mnenju sve je očitije odustajanje od želje za javnim izjašnjavanjem. Nešto zbog straha da se bude socijalno izolovan ili izopšten. Nešto zato što „moralni pobednici“ slavodobitno seire: radikali – „jesmo li govorili da će izdati“; eldepeovci, sadašnji i dojučerašnji – „došli su na naše“; krhotine Ðilasove DS - „podržali smo ih jer su indirektno priznali da je Kosovo nezavisno“. A deesesovci nariču kao ostavljene mlade – verovali su u Nikolića i Vučića više nego li i oni sami u sebe.
Da, i dalje mislim – mora se, bez rezerve, pregovarati. Ali, ne i, po svaku cenu, prihvatati mrvice sa briselskog stola. Da sam u pravu, potvrđuje i plan „implementatora“ Ðentilinija: hitno „rasformirati ilegalne strukture bezbednosti“, obustaviti rad „paralelnih tužilaštava i sudova“, „ukloniti barikade“, pristupiti odmah izborima po kosovskim zakonima i tome slično.“
„Sledeća tri dana“ (engl. The Next Three Days) je američki filmski triler iz 2010, scenariste i režisera Pola Hagisa. Glavne uloge igraju Rasel Krou (Džon) i Elizabet Benks (Lara). Kada Džon sazna da će Laru premestiti za tri dana u udaljenu zatvorsku ustanovu, biva primoran da osmisli hitan plan…
Tako ide film kao pisan za Doglavnika na mestu spikera, a mi se, vremenskom mašinom, vraćamo u jesen 2021: Dok su kosovski specijalci, u ovo pola listopada, u dva navrata, jednom lepeći stikere preko srpskog grba i imena na registarskim tablicama, drugi put jureći švercere lekova i “plazma” keksa, u “blic krigu” osvajali ostatke ostataka srpskog Kosova, hiperkonstruktivni režim u Beogradu pozivao je na “srpsko jedinstvo na predstojećim lokalnim izborima” koji se održavaju u skladu sa Ustavom (nezavisne) Republike Kosovo, u (nezavisnoj) Republici Kosovo?!
Нема коментара:
Постави коментар