Kako nas je slavlje
sportista podelilo na zadrte nacionaliste i "autošoviniste"
Radovanje naših sportista koji su osvojili medalje na minuloj Olimpijadi, patriotski naboj i “tri prsta” ponovo su kovanicu “autošovinizam” doveli u centar pažnje. Sportsko je slavlje u nekoliko sekundi završilo na raspravama o patriotizmu, bombardovanju, Kosovu, NATO-u, ljubavi prema zemlji ili mržnji prema državi.
“Ne zna se da li su protekli olimpijski dani teže pali srpskim autošovinistima (zbog medalja i spontanih patriotskih reakcija srpskih sportista)...” početak je tvita Đorđa Vukadinovića, političkog analitičara i bivšeg predstavnika vlaške nacionalne manjine u Narodnoj skupštini. Dovoljno da večito prepucavanje krene.
- Autošovinizam postoji. O terminu možemo raspravljat, da li je adekvatan, ali fenomen postoji. Kako je do toga došlo, možemo naširoko, ali mislim da je to kombinacija više faktora. Od neke vrste „štokolskog sindroma“, odnosno vezivanja za žrtve za nasilnike do identifikacije sa „agresorom“, gde je traumatično iskustvo predhodnih decenija, neke ljude stvesno, neke nesvesno dovelo do toga da zauzimaju stav u kom sebe i svoj narod i državu gledaju očima kojih ga maltretiraju. Postoji i treći faktor, često presudam, gde se neko opravdano nezadovoljstvo nečim u politici ili u društvu u sopstvenoj državi, generalizuje i poopštava. Ta ljutnja, koja može imati realne osnove se onda prenosi na čitavu državu, a neretko i narod. To je upravo taj problematičan korak više - rekao je Vukadinović.
Kako dodaje, radi se o tome da treba razlikovati zdravu, kontruktivnu kritiku od jednog generalnog negativnog i nepijateljskog stava o svemu što postoji, od politike, mentaliteta, pa do sporta. Ako neko po svakoj temi i pitanju ima negativan stav od „Kosovo treba da bude nezavisno“ i „Srbija je zaslužila bombardovanje“, do „bolje da da naši sportisti izgube da vlast i nacionalisti to ne bi koristili“, kako to nazvati nego autošovinizam, smatra Vukadinović.
- Ne znači da je zabranjeno diskutovati o osetljivim temama, ali kad neko aprirori po svim pitanjima zauzima takav stav, jasno je o čemu govorimo. Toga nema kod Bošnjaka, Hrvata i Albanca, šta više, nema ni u tragovima. Kod nas ne samo da postoje nego se pokušavaju nametnuti takvi stavovi kao vrednosno dominantni, poželjni i „elitni“. Svi oni koji to kritikuju, postaju sumnjivi kao retrogradne mračne snage, „nacoši“ i slično – izjavio je Vukadinović.
Šta uopšte znači autošovinizam i da li je on prisutan u Srbiji? Ili je to samo zamena za reč izdajnik koja se izlizala tokom devedesetih? Ako u Srbiji digneš tri prsta i nosiš majicu sa dvoglavim orlom da li te deo ljudi smatra za „seljačinu“ i drži to “degutantnim”? I zašto nam izgleda da kod komšija toga nema? Primera Hrvata. Bilo da igraju rukomet, fudbal ili kad Sandra Perković baca disk, čitava zemlja je u kockicama, od školaraca do penzionera. Oni koji to moguće drže za preterano, nekako se ne čuju. Ili se to nama sa ove razdaljine samo tako čini.
- Kada je reč o terminu postoji nekoliko ljudi koji se pozivaju da su prvi put upotrebili taj izraz, ali nazovite to kako hoćete, suština je u značenju i šta je poruka. Verovatno kao sto imate šovinizam, klasičan oblik mržnje prema pripadnicima drugih naroda i rasa, postoji i autošovinizam, ali u mnogo manjen broju slučajeva. Razlozi za to mogu biti razni, poput psiholoških, nekih ličnih kompleksa, do profesionalnih autošovinista. U Srbiji imate i profesionalne šoviniste i autošoviniste. Ali to se ne dešava isključivo u srpskom narodu. Mene nervira to isticanje da ovde ima najviše autošovinista. Ima ih, to nije sporno, ali su ti slučajevi mnogo ređi nego sa šovinistima – rekao je Cvijetin Milivojević politički analitičar.
Kako dodaje, uzmimo primer Francuske, Engleske ili Amerike, gde je su ogromna većina stanovnika zapravo nacionalisti, ali to ne podrazumeva da gaje mržnju prema drugoj državi. Brojanje olimpijskih medalja, pa onda i krvnih zrnaca sportista su kaže “večite priče malih Balkanaca”. Situacija bi tu, dodaje, tu trebalo biti jednostavna. Kao pripadnik srpskog naroda najviše se raduje uspehu domaćih sportista, ali ga raduju i uspesi drugih zemalja nekadašnje Jugoslavije jer je sa tim narodima delio zemlju i život. Kada se uspoređujemo sa komšijama, Milivojević smatra da Hrvatima po ovom pitanju možemo samo da zavidimo.
- Kod njih postoji višak patriotizma. Uzmite fudbalere, oni su tri koplja iznad nas, iako po imenima nije neka razlika. Imaju kult reprezentacije i nacionalni naboj. To je građeno godinama. U Hrvatskoj ne postoji disonantan ton, za njih je rat bio domovinski, oni su bili zrtve, a Srbija agresor i tu se svi slažu. Kod nas postoje tri pogleda na istu priču. Mi se udaramo u grudi junačke, ali ništa dalje od toga. Oni su državu gradili drugačijim kolosekom. Tamo se pošta zove Hrvatska pošta, ili Hrvatska vojska i Hrvatska radio televizija. U tome je razlika – dodao je Milivojević.
Sa druge strane sociolog Aleksej Kišjuhas napisao je da pojam „autošovinizam“ ne postoji u nauci i dodao da su nacionalisti „izmislili“ kao etiketu za kritičare velikosrpskog nacionalizma.
- Postoje pojmovi koji otkrivaju i pojmovi koji skrivaju. Oni koji razbistre, i oni koji zamute društvenu stvarnost. A postoje i pojmovi koji su po sebi mutni, zloćudni i otrovni. Jedan od takvih zlih i naopakih pojmova jeste i – “autošovinizam”. Autošovinizam kao pojam i bukvalno ne postoji. Ni u drugim jezicima i njihovim vokabularima, baš kao ni u društvenim naukama - napisao je Kišjuhas.
Prema njegovim rečima, autošovinizam je lažni koncept, pseudonaučni malignitet, ili samo zgodniji, a mnogo kvarniji sinonim za starog, dobrog petokolonaša, neveru, poturicu, antisrbina i izdajnika, sa sve stranim plaćenikom. (Blic, www.blic.rs, Aleksandar Latas, 14.8.2021)
Radovanje naših sportista koji su osvojili medalje na minuloj Olimpijadi, patriotski naboj i “tri prsta” ponovo su kovanicu “autošovinizam” doveli u centar pažnje. Sportsko je slavlje u nekoliko sekundi završilo na raspravama o patriotizmu, bombardovanju, Kosovu, NATO-u, ljubavi prema zemlji ili mržnji prema državi.
“Ne zna se da li su protekli olimpijski dani teže pali srpskim autošovinistima (zbog medalja i spontanih patriotskih reakcija srpskih sportista)...” početak je tvita Đorđa Vukadinovića, političkog analitičara i bivšeg predstavnika vlaške nacionalne manjine u Narodnoj skupštini. Dovoljno da večito prepucavanje krene.
- Autošovinizam postoji. O terminu možemo raspravljat, da li je adekvatan, ali fenomen postoji. Kako je do toga došlo, možemo naširoko, ali mislim da je to kombinacija više faktora. Od neke vrste „štokolskog sindroma“, odnosno vezivanja za žrtve za nasilnike do identifikacije sa „agresorom“, gde je traumatično iskustvo predhodnih decenija, neke ljude stvesno, neke nesvesno dovelo do toga da zauzimaju stav u kom sebe i svoj narod i državu gledaju očima kojih ga maltretiraju. Postoji i treći faktor, često presudam, gde se neko opravdano nezadovoljstvo nečim u politici ili u društvu u sopstvenoj državi, generalizuje i poopštava. Ta ljutnja, koja može imati realne osnove se onda prenosi na čitavu državu, a neretko i narod. To je upravo taj problematičan korak više - rekao je Vukadinović.
Kako dodaje, radi se o tome da treba razlikovati zdravu, kontruktivnu kritiku od jednog generalnog negativnog i nepijateljskog stava o svemu što postoji, od politike, mentaliteta, pa do sporta. Ako neko po svakoj temi i pitanju ima negativan stav od „Kosovo treba da bude nezavisno“ i „Srbija je zaslužila bombardovanje“, do „bolje da da naši sportisti izgube da vlast i nacionalisti to ne bi koristili“, kako to nazvati nego autošovinizam, smatra Vukadinović.
- Ne znači da je zabranjeno diskutovati o osetljivim temama, ali kad neko aprirori po svim pitanjima zauzima takav stav, jasno je o čemu govorimo. Toga nema kod Bošnjaka, Hrvata i Albanca, šta više, nema ni u tragovima. Kod nas ne samo da postoje nego se pokušavaju nametnuti takvi stavovi kao vrednosno dominantni, poželjni i „elitni“. Svi oni koji to kritikuju, postaju sumnjivi kao retrogradne mračne snage, „nacoši“ i slično – izjavio je Vukadinović.
Šta uopšte znači autošovinizam i da li je on prisutan u Srbiji? Ili je to samo zamena za reč izdajnik koja se izlizala tokom devedesetih? Ako u Srbiji digneš tri prsta i nosiš majicu sa dvoglavim orlom da li te deo ljudi smatra za „seljačinu“ i drži to “degutantnim”? I zašto nam izgleda da kod komšija toga nema? Primera Hrvata. Bilo da igraju rukomet, fudbal ili kad Sandra Perković baca disk, čitava zemlja je u kockicama, od školaraca do penzionera. Oni koji to moguće drže za preterano, nekako se ne čuju. Ili se to nama sa ove razdaljine samo tako čini.
- Kada je reč o terminu postoji nekoliko ljudi koji se pozivaju da su prvi put upotrebili taj izraz, ali nazovite to kako hoćete, suština je u značenju i šta je poruka. Verovatno kao sto imate šovinizam, klasičan oblik mržnje prema pripadnicima drugih naroda i rasa, postoji i autošovinizam, ali u mnogo manjen broju slučajeva. Razlozi za to mogu biti razni, poput psiholoških, nekih ličnih kompleksa, do profesionalnih autošovinista. U Srbiji imate i profesionalne šoviniste i autošoviniste. Ali to se ne dešava isključivo u srpskom narodu. Mene nervira to isticanje da ovde ima najviše autošovinista. Ima ih, to nije sporno, ali su ti slučajevi mnogo ređi nego sa šovinistima – rekao je Cvijetin Milivojević politički analitičar.
Kako dodaje, uzmimo primer Francuske, Engleske ili Amerike, gde je su ogromna većina stanovnika zapravo nacionalisti, ali to ne podrazumeva da gaje mržnju prema drugoj državi. Brojanje olimpijskih medalja, pa onda i krvnih zrnaca sportista su kaže “večite priče malih Balkanaca”. Situacija bi tu, dodaje, tu trebalo biti jednostavna. Kao pripadnik srpskog naroda najviše se raduje uspehu domaćih sportista, ali ga raduju i uspesi drugih zemalja nekadašnje Jugoslavije jer je sa tim narodima delio zemlju i život. Kada se uspoređujemo sa komšijama, Milivojević smatra da Hrvatima po ovom pitanju možemo samo da zavidimo.
- Kod njih postoji višak patriotizma. Uzmite fudbalere, oni su tri koplja iznad nas, iako po imenima nije neka razlika. Imaju kult reprezentacije i nacionalni naboj. To je građeno godinama. U Hrvatskoj ne postoji disonantan ton, za njih je rat bio domovinski, oni su bili zrtve, a Srbija agresor i tu se svi slažu. Kod nas postoje tri pogleda na istu priču. Mi se udaramo u grudi junačke, ali ništa dalje od toga. Oni su državu gradili drugačijim kolosekom. Tamo se pošta zove Hrvatska pošta, ili Hrvatska vojska i Hrvatska radio televizija. U tome je razlika – dodao je Milivojević.
Sa druge strane sociolog Aleksej Kišjuhas napisao je da pojam „autošovinizam“ ne postoji u nauci i dodao da su nacionalisti „izmislili“ kao etiketu za kritičare velikosrpskog nacionalizma.
- Postoje pojmovi koji otkrivaju i pojmovi koji skrivaju. Oni koji razbistre, i oni koji zamute društvenu stvarnost. A postoje i pojmovi koji su po sebi mutni, zloćudni i otrovni. Jedan od takvih zlih i naopakih pojmova jeste i – “autošovinizam”. Autošovinizam kao pojam i bukvalno ne postoji. Ni u drugim jezicima i njihovim vokabularima, baš kao ni u društvenim naukama - napisao je Kišjuhas.
Prema njegovim rečima, autošovinizam je lažni koncept, pseudonaučni malignitet, ili samo zgodniji, a mnogo kvarniji sinonim za starog, dobrog petokolonaša, neveru, poturicu, antisrbina i izdajnika, sa sve stranim plaćenikom. (Blic, www.blic.rs, Aleksandar Latas, 14.8.2021)
Нема коментара:
Постави коментар