„Погрјешно је мислити да су за агитационо-пропагандни рад, нарочито за његову организацију, потребни изузетни таленти. За тај посао су потребни обични, добри партијци.“ (Милован Ђилас, „Актуелна питања агитације и пропаганде“, реферат на Другом пленуму ЦК КПЈ, 28, 29. и 30. јануар 1949)
У
данима када је октроисана, дакле, нелегална и нелегитимна, (Народна) скупштина,
без пардoна, загазила у инжењеринг противуставне промене Устава Републике
Србије, све уз громогласно ћутање или снебивање и самозване и такозване праве
опозиције, један лидер опозиције имао је пречег посла, па се, видим, озбиљно позабавио
маленкошћу ми. Поводом мојих папагајских тврдњи да Де-ес, ако је већ настала и,
у Ђинђићева вакта, била странка демократског центра чије се клатно, прагматски,
зависно од прилике, кретало некад мало десно, а некоћ мало лево, онда није
требало да се, у потоњим временима власти „жутог олоша“, са све Ес-пе-есом у
крилу, угурава у фотељу Социјалистичке интернационале, те поводом мога „открића
рупе у саксији“ да су баш бивши „жути“ и породили (напредњачког) монструма који
их је, у једном залогају, смазао за доручак - Борис Први Лепи ме је, на Ену
Један, овако психоописао: „Није први пут да говори потпуне неистине. Не мислим
да лаже, он просто човек не разуме, не располаже фактичким знањем.“ Па ми је још
инпутирао и да сам, као, негде, изјавио да покојни Ђинђић није водио Де-ес у
Социнтернационалу (што не поричем), него, Боже ми опрости, „у (некакав)либерални
савез“!?
С обзиром на неку врсту демоносталгије коју осећамо према Борисовим временима власти, не бих ово ни помињао да, управо у дану када је заменик помоћника главног Посредника у дијалогу власти и опозиције без посредовања странаца (мислим на Доглавника, октроисаног спикера октроисаног парламента) ексклузивно објавио да ће сва три нивоа сљедујушчијих избора, противно захтеву већег дела опозиције, бити одржана у истом термину – Борис Први Лепи није наставио да се „вади“. И то тако да би – као што је Слоба, у једном тренутку, тзв. Војводу и онодање радикале прогласио „омиљеном опозицијом“ – Врховник, без пардона, Бориса Првог Лепог могао да титулише својим „омиљеним алиби опозицинарем“.
Уз нешто самохвалисања типа „ја сам демократа који је управљао, а није владао“ или „нисам дао да изгубимо на Косову оно што ни у рату нисмо изгубили“ – за шта му се, компарирате ли га са актуелним Врховником, заиста мора скинути капа – Први Лепи се, и девет година након што му је „Слобин Мали“ забио нож у леђа и скинуо скалп, куне у вечну љубав и пријатељство са Ес-пе-есом, парафирано испод слика покојних Милошевића и Ђинђића... Као да ће му, и у ближој будућности, од Доглавниковог „да“, попут оне 2008. или 2012, зависити формирање неке нове власти?! И то у моменту када се испоставило да Ес-пе-ес, без ПУПС-а у коалицији, не личи на себе, и да је на парламентарним изборима пао са 14.51 одсто и 570.000 гласова (2012), на 10,38 одсто и 330.000 гласова (2020)!?
Борис Први Лепи титулу Врховниковог „алиби опорбеника“ заслужује из више разлога. Прво, зато што и даље тврди да напредњаштво није, вештачком оплодњом, зачето баш у његовом председничком кабинету и најближем страначком и тајнослужбеном окружењу. Друго, зато што у позитивне тековине своје власти убраја идеју и „остварење“ историјског помирења са Милошевићевим социјалистима, „као једини начин да се пацификује друштво“, јер је, пази сад, „Ес-пе-ес прихватио европску агенду“. Треће, вели он, тиме су „и некадашњи радикали (читај: напредњаци) схватили да треба да промене агенду“. Четврто, да је било другачије (читај: да се поштовала изборна воља грађана исказана на изборима 2008), тј. да су Коштуница, радикали и Ес-пе-ес формирали владу, за шта су грађани онда и гласали, „Србија би била заустављена на европском путу“!? Пето, зато што Прволепи више не крије, већ се још и нападно хвали, како су „ови други, увек имали већину грађана на својој страни, увек је већина на изборима била на конзервативној страни, а ми (европејци, прим.Ц.М) смо, на волшебан начин, у кампањи формирали већину за владу“?!
Рече још свашта екс-председник Републике, а све у прилог Врховниковом пропагандном „ми, за разлику од оних пре нас“ или „пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и срушили нам све“ наративу.
Алиби Опозиционар се Врховнику свесрпском и целе Србије без Косова и Метохије наместио и намешта у још понечему. Ето, на пример, Врховник ће и даље моћи да се вади на то да је „Тадић, а не он, изместио преговоре у вези са Косовом из („непристрасног“) УН-а у („антисрпски“) Брисел“. Па, ето, „није Врховник него Тадић ухапсио Караџића и Младића“, док је, тада млађахни, будући Врховник јуначки протестовао против тога.
После председничких избора, 2012, на којима је Прволепи изгубио, многи су говорили како су бирачи казнили „видљиво лице власти“, а то је управо био човек који је истовремено био и председник државе, и председник најјаче странке и стварни премијер. А победио је „председник грађана, не политичке партије!“, како је, између два изборна круга, гласио изборни слоган Његове екс-Екселенције. На другој страни, вреди подсетити да је управо Де-ес предњачила у негативној кампањи против ривала: немилице се компарирало (сумњива диплома, спорна прошлост итд. једног кандидата, а у другога све супротно од тога!), што ће постати омиљено политичко оружје напредњака свих ових њихових владајућих година... Свикли смо се већ на то да је наш Врховник највећи градитељ аутопутева у модерној Србији, од 1804. до данас, изградио више него Карађорђе, Милош, сви Обреновићи и Карађорђевићи, Тито, Милошевић, Коштуница, Ђинђић и Тадић заједно...
Није ме мрзело да пронађем и могућу матрицу за све овакве компаративне монологе, којима је просечан грађанин Србије свакодневно бомбардован. Ево, на пример, реферат (поређење са временима руског царизма) Јосифа Висарионовича Џугашвилија са партијског скупа из раних тридесетих година 20. века (Стаљин.Ј.В: „Питања лењинизма“, издавач „Култура“, Београд, 1946):
„Какви су резултати петолетке за четири године у области индустрије? Да ли смо извојевали победу у тој области?... – Да, извојевали смо је!
Ми нисмо имали црну металургију... – Сада је имамо!
Ми нисмо имали индустрију трактора. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали индустрију аутомобила. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали индустрију машина – алатљика. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали озбиљну модерну хемијску индустрију. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали праву и озбиљну индустрију за производњу пољопривредних машина. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали индустрију авиона. – Сада је имамо!“
Нешто као литанија у основном значењу тог грчког појма – молитва која се пева тако што наизменично учествују свештеник и хор или верници; али и, фигуративно речено, придика, прекор, буквица, грдња тамо некоме, у овом случају, политичким противницима и онима који нас не подржавају. Дакле, чисто литанисање извире из 24/7 кампање напредњака: претенциозност, говорникова апсолутна самоувереност, јер је на другој страни „политички верник“, а он је, као и сваки верујући, без колебања или сумње, ту да верује у непорециву истину. А истина не допушта алтернативу: овако је било некада, када су други водили државу, а сада, када вас ми предводимо, сада је овако – много боље! Зато смо вам ми једини избор, ви другог избора немате!
Можда и кључни аргумент да је Прволепи данас, вероватно не својим избором, Алиби Опозиционар, лежи у чињеници да, мало – мало, па Врховникова пропаганда подсети да је, што се тиче неспојивости функција председника Републике и председника (најјаче) владајуће странке, све решено још далеке 2010! Тада се, наиме, (Тадићев!) Уставни суд, поводом иницијативе за оцену уставности и неспојивости функције председника Републике са функцијом председника Демократске странке - (пр)огласио, ни мање ни више него, ненадлежним!
Звучи познато? Шаблон коме се приклонио (сада већ Врховников) У-се-се, гледе иницијативе за оцену усавности Бриселских споразума, 2014. године.
Као што је психолога Прволепог било баш брига шта то пише у члану 115. Устава Републике Србије, јер, Боже мој, тај Устав је, на мишиће, изгурао Коштуница, још је мање брига за исту ствар и садашњег Врховника правника.
Зато, не верујте вашим очима када тамо прочитате следеће: "Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност." И, тачка!
С обзиром да су исходи свих избора у последњој деценији умногоме зависили баш од овог факта бескрупулозног кршења Устава, подсећам поново и да, рецимо, Закон о спречавању корупције појам „сукоба интереса“ дефинише као - ситуацију у којој јавни функционер (а председник Републике је највиши државни намештеник) има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављање јавне функције. Чак и члан 50 (чланство и функција у политичком субјекту) овога закона који, на прво читање, допушта да јавни функционер може да обавља функцију и у политичкој странци, односно политичком субјекту, то, заправо, забрањује наставком реченице у том ставу: "... ако то не угрожава вршење (његове основне) јавне функције"! Следећа три става истог члана закона су апсолутно недвосмислени: „јавни функционер не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака и политичких субјеката (нпр. да позива бираче да за њих гласају на изборима итд!)... јавни функционер је дужан да увек недвосмислено предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став политичке странке, односно политичког субјекта... јавни функционер не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката...“
Када би се само мало применио овај наш Устав насушни и произлазећи му закони, а то уопште не мора да боли, била би то прилика и да се, скупа, о истом трошку, обрадују и Врховник и Алиби Опозицинар, јер би, верујем, у том случају, неумољиви Брисел проевропској Србији, као знак добре воље, откочио макар један „кластер поглавља“ у нашим ЕУ-интеграцијама.
Јер, изгледа да Политком ЕУ не задовољава ова чистка у Ес-ен-есу, Стефановић др Небојша, Миљарда и томе сличне. Бриселски налог виа Вашингтон гласи: Још, још и још – више уподобљавања ЕУ-"вредностима", на једној, и мање Косова и Метохије у Србији, на другој страни!
Мада, признајте ми искрено, је ли и вама Доктор-Стефановићево појављивање пред преким партијским судом и Доктор-Шапићем у улози партијског џелата, у Дому синдиката, заличило на ону секвенцу из последње ми колумне (“Чистка: Не ћутим се кривим и признајем само суд Партије!”, 18.5.2021, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)? И на онај опис Ј.Б. Тита из суднице, у време „Бомбашког процеса“, 1928 („Новости“, Загреб): „У дворану је доведен Ј.Б. Његово лице има нешто од оних физиономија које потсјећају на челик. Свијетлим очима гледа преко цвикера врло хладно, али енергично и мирно...“
(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
С обзиром на неку врсту демоносталгије коју осећамо према Борисовим временима власти, не бих ово ни помињао да, управо у дану када је заменик помоћника главног Посредника у дијалогу власти и опозиције без посредовања странаца (мислим на Доглавника, октроисаног спикера октроисаног парламента) ексклузивно објавио да ће сва три нивоа сљедујушчијих избора, противно захтеву већег дела опозиције, бити одржана у истом термину – Борис Први Лепи није наставио да се „вади“. И то тако да би – као што је Слоба, у једном тренутку, тзв. Војводу и онодање радикале прогласио „омиљеном опозицијом“ – Врховник, без пардона, Бориса Првог Лепог могао да титулише својим „омиљеним алиби опозицинарем“.
Уз нешто самохвалисања типа „ја сам демократа који је управљао, а није владао“ или „нисам дао да изгубимо на Косову оно што ни у рату нисмо изгубили“ – за шта му се, компарирате ли га са актуелним Врховником, заиста мора скинути капа – Први Лепи се, и девет година након што му је „Слобин Мали“ забио нож у леђа и скинуо скалп, куне у вечну љубав и пријатељство са Ес-пе-есом, парафирано испод слика покојних Милошевића и Ђинђића... Као да ће му, и у ближој будућности, од Доглавниковог „да“, попут оне 2008. или 2012, зависити формирање неке нове власти?! И то у моменту када се испоставило да Ес-пе-ес, без ПУПС-а у коалицији, не личи на себе, и да је на парламентарним изборима пао са 14.51 одсто и 570.000 гласова (2012), на 10,38 одсто и 330.000 гласова (2020)!?
Борис Први Лепи титулу Врховниковог „алиби опорбеника“ заслужује из више разлога. Прво, зато што и даље тврди да напредњаштво није, вештачком оплодњом, зачето баш у његовом председничком кабинету и најближем страначком и тајнослужбеном окружењу. Друго, зато што у позитивне тековине своје власти убраја идеју и „остварење“ историјског помирења са Милошевићевим социјалистима, „као једини начин да се пацификује друштво“, јер је, пази сад, „Ес-пе-ес прихватио европску агенду“. Треће, вели он, тиме су „и некадашњи радикали (читај: напредњаци) схватили да треба да промене агенду“. Четврто, да је било другачије (читај: да се поштовала изборна воља грађана исказана на изборима 2008), тј. да су Коштуница, радикали и Ес-пе-ес формирали владу, за шта су грађани онда и гласали, „Србија би била заустављена на европском путу“!? Пето, зато што Прволепи више не крије, већ се још и нападно хвали, како су „ови други, увек имали већину грађана на својој страни, увек је већина на изборима била на конзервативној страни, а ми (европејци, прим.Ц.М) смо, на волшебан начин, у кампањи формирали већину за владу“?!
Рече још свашта екс-председник Републике, а све у прилог Врховниковом пропагандном „ми, за разлику од оних пре нас“ или „пре рата нисмо имали ништа, а онда су дошли Немци и срушили нам све“ наративу.
Алиби Опозиционар се Врховнику свесрпском и целе Србије без Косова и Метохије наместио и намешта у још понечему. Ето, на пример, Врховник ће и даље моћи да се вади на то да је „Тадић, а не он, изместио преговоре у вези са Косовом из („непристрасног“) УН-а у („антисрпски“) Брисел“. Па, ето, „није Врховник него Тадић ухапсио Караџића и Младића“, док је, тада млађахни, будући Врховник јуначки протестовао против тога.
После председничких избора, 2012, на којима је Прволепи изгубио, многи су говорили како су бирачи казнили „видљиво лице власти“, а то је управо био човек који је истовремено био и председник државе, и председник најјаче странке и стварни премијер. А победио је „председник грађана, не политичке партије!“, како је, између два изборна круга, гласио изборни слоган Његове екс-Екселенције. На другој страни, вреди подсетити да је управо Де-ес предњачила у негативној кампањи против ривала: немилице се компарирало (сумњива диплома, спорна прошлост итд. једног кандидата, а у другога све супротно од тога!), што ће постати омиљено политичко оружје напредњака свих ових њихових владајућих година... Свикли смо се већ на то да је наш Врховник највећи градитељ аутопутева у модерној Србији, од 1804. до данас, изградио више него Карађорђе, Милош, сви Обреновићи и Карађорђевићи, Тито, Милошевић, Коштуница, Ђинђић и Тадић заједно...
Није ме мрзело да пронађем и могућу матрицу за све овакве компаративне монологе, којима је просечан грађанин Србије свакодневно бомбардован. Ево, на пример, реферат (поређење са временима руског царизма) Јосифа Висарионовича Џугашвилија са партијског скупа из раних тридесетих година 20. века (Стаљин.Ј.В: „Питања лењинизма“, издавач „Култура“, Београд, 1946):
„Какви су резултати петолетке за четири године у области индустрије? Да ли смо извојевали победу у тој области?... – Да, извојевали смо је!
Ми нисмо имали црну металургију... – Сада је имамо!
Ми нисмо имали индустрију трактора. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали индустрију аутомобила. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали индустрију машина – алатљика. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали озбиљну модерну хемијску индустрију. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали праву и озбиљну индустрију за производњу пољопривредних машина. – Сада је имамо!
Ми нисмо имали индустрију авиона. – Сада је имамо!“
Нешто као литанија у основном значењу тог грчког појма – молитва која се пева тако што наизменично учествују свештеник и хор или верници; али и, фигуративно речено, придика, прекор, буквица, грдња тамо некоме, у овом случају, политичким противницима и онима који нас не подржавају. Дакле, чисто литанисање извире из 24/7 кампање напредњака: претенциозност, говорникова апсолутна самоувереност, јер је на другој страни „политички верник“, а он је, као и сваки верујући, без колебања или сумње, ту да верује у непорециву истину. А истина не допушта алтернативу: овако је било некада, када су други водили државу, а сада, када вас ми предводимо, сада је овако – много боље! Зато смо вам ми једини избор, ви другог избора немате!
Можда и кључни аргумент да је Прволепи данас, вероватно не својим избором, Алиби Опозиционар, лежи у чињеници да, мало – мало, па Врховникова пропаганда подсети да је, што се тиче неспојивости функција председника Републике и председника (најјаче) владајуће странке, све решено још далеке 2010! Тада се, наиме, (Тадићев!) Уставни суд, поводом иницијативе за оцену уставности и неспојивости функције председника Републике са функцијом председника Демократске странке - (пр)огласио, ни мање ни више него, ненадлежним!
Звучи познато? Шаблон коме се приклонио (сада већ Врховников) У-се-се, гледе иницијативе за оцену усавности Бриселских споразума, 2014. године.
Као што је психолога Прволепог било баш брига шта то пише у члану 115. Устава Републике Србије, јер, Боже мој, тај Устав је, на мишиће, изгурао Коштуница, још је мање брига за исту ствар и садашњег Врховника правника.
Зато, не верујте вашим очима када тамо прочитате следеће: "Председник Републике не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност." И, тачка!
С обзиром да су исходи свих избора у последњој деценији умногоме зависили баш од овог факта бескрупулозног кршења Устава, подсећам поново и да, рецимо, Закон о спречавању корупције појам „сукоба интереса“ дефинише као - ситуацију у којој јавни функционер (а председник Републике је највиши државни намештеник) има приватни интерес који утиче, може да утиче или изгледа као да утиче на обављање јавне функције. Чак и члан 50 (чланство и функција у политичком субјекту) овога закона који, на прво читање, допушта да јавни функционер може да обавља функцију и у политичкој странци, односно политичком субјекту, то, заправо, забрањује наставком реченице у том ставу: "... ако то не угрожава вршење (његове основне) јавне функције"! Следећа три става истог члана закона су апсолутно недвосмислени: „јавни функционер не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака и политичких субјеката (нпр. да позива бираче да за њих гласају на изборима итд!)... јавни функционер је дужан да увек недвосмислено предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став политичке странке, односно политичког субјекта... јавни функционер не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката...“
Када би се само мало применио овај наш Устав насушни и произлазећи му закони, а то уопште не мора да боли, била би то прилика и да се, скупа, о истом трошку, обрадују и Врховник и Алиби Опозицинар, јер би, верујем, у том случају, неумољиви Брисел проевропској Србији, као знак добре воље, откочио макар један „кластер поглавља“ у нашим ЕУ-интеграцијама.
Јер, изгледа да Политком ЕУ не задовољава ова чистка у Ес-ен-есу, Стефановић др Небојша, Миљарда и томе сличне. Бриселски налог виа Вашингтон гласи: Још, још и још – више уподобљавања ЕУ-"вредностима", на једној, и мање Косова и Метохије у Србији, на другој страни!
Мада, признајте ми искрено, је ли и вама Доктор-Стефановићево појављивање пред преким партијским судом и Доктор-Шапићем у улози партијског џелата, у Дому синдиката, заличило на ону секвенцу из последње ми колумне (“Чистка: Не ћутим се кривим и признајем само суд Партије!”, 18.5.2021, cvijetinmilivojevic.blogspot.com)? И на онај опис Ј.Б. Тита из суднице, у време „Бомбашког процеса“, 1928 („Новости“, Загреб): „У дворану је доведен Ј.Б. Његово лице има нешто од оних физиономија које потсјећају на челик. Свијетлим очима гледа преко цвикера врло хладно, али енергично и мирно...“
(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Нема коментара:
Постави коментар