INTERVJU -
VREMEPLOV
Povodom tri
decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ i prvih
višepartijskih izbora, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima
koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili
politički život na ovim prostorima.
Intervjue je
vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj
redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom
mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić
(1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić
(1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić
(1990), Milan Paroški (1990), dr Dragoljub Mićunović (1990), Veljko Guberina
(1990), Alija Izetbegović (1990), mr Veljko Đurić (1990), dr Zoran Đinđić
(1992), Ivica Dačić (1992)...
Борба, 27.5.1992.
Ивица Дачић, члан ГО СПС,
о предстојећим изборима
Одлазимо – кад изгубимо
Опозиција „гласа“ неизласком – Спремни смо
и за силазак с власти – Јесу ли потребни избори и за округли сто? – ДЕПОС с
револуционарима новог типа – С нама је
било „неизвесности“ – с другима би било мање извесности
-СПС
нема никакве формалне обавезе да због броја бирача који ће (или неће) изаћи на
предстојеће изборе, сноси никакве консеквенце. Међутим, одзив бирача ће свакако
значити и проверу ваљаности политичких ставова и једне и друге стране. Што се
мене лично тиче, не изађе ли на изборе половина бирачког тела, то ће, на неки
начин, значити моралну дужност и обавезу да СПС преиспита своја програмска и
политичка залагања, каже у разговору за „Борбу“ Ивица Дачић, члан Главног
одбора владајуће партије и председник Младих социјалиста Београда.
Дачић („уместо себе“, за разговор нам га је препоручио потпредседник Главног одбора академик Михаило Марковић), међутим, наставља:
-Ако на изборе, ипак, изађе половина бирача, биће то пораз антиизборних залагања (дакле, опозиције), па ће и опозиција – надам се – на основу тога повући адекватне кораке. Опозиција је овај пут, признајем, смислила вешт политички маневар, јер ће у духу своје антиизборне кампање, све оне који ће се сврстати у слој изборних апстинената, аутоматски рачунати у сво укупан изборни резултат, док ће гласови оних који ће на изборе изаћи бити подељени. Зато је апсолутна неистина да део опозиције не учествује на изборима. Она не учествује директно, али је својим присталицама омогућила да неизласком на изборе, гласају за њене ставове.
Ако грађани на предстојећим изборима, ипак, „пресуде“ у корист неке странке која није СПС – следи ли вам „политички ћошак“?
-Свака партија која прихвата начела парламентарне демократије, мора рачунати да ће на изборима или победити – или изгубити. Мислим да је наша партија довољно јака, бројчано велика, организационо способна и програмски јасно одређена да би могла да преживи и прелазак у опозицију. Чак ми се чини да би промену улоге у садашњем политичком миљеу Србије и Југославије далеко теже преживеле странке које би на основу таквог изборног резултата дошле на власт.
Кад је већ тако, зашто нисте удовољили захтевима којима је опозиција условљавала свој излазак на изборе?
-У политичкој је пракси познато да политичка кампања за наредне изборе почиње одмах по окончању претходних. Због тога је и део приговора који се односи на кратко трајање предизборне кампање неоснован, иако се може рећи да је рок заиста био прекратак и за најјаче и најорганизованије партије. Тај рок није диктиран интересима ни тврдоглавошћу СПС, већ, пре свега, потребом да се што пре конституишу савезни органи који би новој држави покушали да обезбеде легалитет, легитимитет и право на континуитет са другом Југославијом.
Чини се, ипак, да је било колебања и у самој владајућој странци. Инициран је међустраначки разговор, додуше, није то било ни близу онога што је опозиција подразумевала под округлим столом...
-Примећујем да и у самој опозицији постоје различита схватања карактера и институције округлог стола. Једни говоре о његовом саветодавном карактеру (било би то место за размену партијских мишљења, предлога и одлука); други говоре о полуобавезујућем телу чије би предлоге парламент морао да усваја као коначне одлуке; док трећи говоре о округлом столу као институцији која би заменила парламент. У овом случају поставило би се питање ко на том округлом столу учествује, односно ко би извршио одабир између многобројних политичких субјеката. Хоће ли нам онда бити потребни избори и за округли сто? Ми јесмо за дијалог, али нисмо за прихватање институције округлог стола који би суспендовао органе власти и чији легалитет и легитимитет не би био већи од, редимо, много нападаног АВНОЈ-а.
Институционални притисак на власт јача. Формирање ДЕПОС-а је најозбиљнија алтернатива. Да ли би се и „бољшевици“ из СПС-а прикључили том покрету за демократску Србију?
-Најбоље је да то питате бољшевике, а у којим ћете их странкама наћи – то је Ваш проблем. Откад се појавила као облик политичке владавине, демократији је увек било лакше аплаудирати него је остваривати. Сматрам да она не може да буде приватна својина или привилегија било ког политичког слоја. Нас нико није звао у ДЕПОС, а – како сам научио – по речима водећих људи тог покрета, за нас тамо нема места... У тренутку када је тржиште политичких идеја и личности потпуно отворено, нормално је да сваки покрет који има предзнак „демократски“ – треба да буде поздрављен, већ због тога што то подразумева одустајање од насилног рушења власти. Међутим, последњи говори неких челника овог покрета у Нишу, где је позвано грађанство да се слије у Београд и сруши власт, показује да је концепт револуције неуништиво уграђен у моралну структуру ових револуционара новог типа. Та је структура, наиме, произашла из бољшевичке прошлости вођа крње опозиције...
Демократска странка, званично, није приступила ДЕПОС-у, у Вашој странци се говори о „социјалдемократској опцији“, неки лидера ДС оптужују за колаборацију с Милошевићем... Није ли исувише практичних случајности у потезима ДС и СПС? Колико сте „опасно близу“?
-Нажалост, до разговора, бар оних формалне природе, није дошло. Колико је мени познато, руководство ДС није желело билатералне разговоре са СПС-ом без пристанка СПО, иако ни тврде да нису ни у каквој коалицији. Ти разговори су, по мом мишљењу, били потребни не због стварања неке нове коалиције, већ због покушаја налажења неких додирних тачака у дефинисању државних и националних интереса. Наравно, за такве разговоре смо отворени и према другим странкама.
Упркос вашој изборној пароли из 1990, са вама је било доста „неизвесности“. Парола СПС-а за ову годину је „Ви знате зашто гласате за“...
-Можда је са нама и било неизвесности, али и са другима сигурно било мање извесности. Прошло је време кад су се грађани, упркос политичком маркетингу, могли заварати илузијама предизборних обећања и лепотом плаката. Аплауз данас није једини начин мишљења. Зато све странке и јесу у обавези да, као врховног судију, чекају управо тај глас народа.
С обзиром да озбиљни политички аналитичари све чешће тврде да ће се претње Србији наставити све док не буде срушен садашњи режим – кад ће већ „за добро народа“ социјалисти сићи с власти?
-Кад изгубимо изборе!
Разговор водио: Цвијетин Миливојевић
Дачић („уместо себе“, за разговор нам га је препоручио потпредседник Главног одбора академик Михаило Марковић), међутим, наставља:
-Ако на изборе, ипак, изађе половина бирача, биће то пораз антиизборних залагања (дакле, опозиције), па ће и опозиција – надам се – на основу тога повући адекватне кораке. Опозиција је овај пут, признајем, смислила вешт политички маневар, јер ће у духу своје антиизборне кампање, све оне који ће се сврстати у слој изборних апстинената, аутоматски рачунати у сво укупан изборни резултат, док ће гласови оних који ће на изборе изаћи бити подељени. Зато је апсолутна неистина да део опозиције не учествује на изборима. Она не учествује директно, али је својим присталицама омогућила да неизласком на изборе, гласају за њене ставове.
Ако грађани на предстојећим изборима, ипак, „пресуде“ у корист неке странке која није СПС – следи ли вам „политички ћошак“?
-Свака партија која прихвата начела парламентарне демократије, мора рачунати да ће на изборима или победити – или изгубити. Мислим да је наша партија довољно јака, бројчано велика, организационо способна и програмски јасно одређена да би могла да преживи и прелазак у опозицију. Чак ми се чини да би промену улоге у садашњем политичком миљеу Србије и Југославије далеко теже преживеле странке које би на основу таквог изборног резултата дошле на власт.
Кад је већ тако, зашто нисте удовољили захтевима којима је опозиција условљавала свој излазак на изборе?
-У политичкој је пракси познато да политичка кампања за наредне изборе почиње одмах по окончању претходних. Због тога је и део приговора који се односи на кратко трајање предизборне кампање неоснован, иако се може рећи да је рок заиста био прекратак и за најјаче и најорганизованије партије. Тај рок није диктиран интересима ни тврдоглавошћу СПС, већ, пре свега, потребом да се што пре конституишу савезни органи који би новој држави покушали да обезбеде легалитет, легитимитет и право на континуитет са другом Југославијом.
Чини се, ипак, да је било колебања и у самој владајућој странци. Инициран је међустраначки разговор, додуше, није то било ни близу онога што је опозиција подразумевала под округлим столом...
-Примећујем да и у самој опозицији постоје различита схватања карактера и институције округлог стола. Једни говоре о његовом саветодавном карактеру (било би то место за размену партијских мишљења, предлога и одлука); други говоре о полуобавезујућем телу чије би предлоге парламент морао да усваја као коначне одлуке; док трећи говоре о округлом столу као институцији која би заменила парламент. У овом случају поставило би се питање ко на том округлом столу учествује, односно ко би извршио одабир између многобројних политичких субјеката. Хоће ли нам онда бити потребни избори и за округли сто? Ми јесмо за дијалог, али нисмо за прихватање институције округлог стола који би суспендовао органе власти и чији легалитет и легитимитет не би био већи од, редимо, много нападаног АВНОЈ-а.
Институционални притисак на власт јача. Формирање ДЕПОС-а је најозбиљнија алтернатива. Да ли би се и „бољшевици“ из СПС-а прикључили том покрету за демократску Србију?
-Најбоље је да то питате бољшевике, а у којим ћете их странкама наћи – то је Ваш проблем. Откад се појавила као облик политичке владавине, демократији је увек било лакше аплаудирати него је остваривати. Сматрам да она не може да буде приватна својина или привилегија било ког политичког слоја. Нас нико није звао у ДЕПОС, а – како сам научио – по речима водећих људи тог покрета, за нас тамо нема места... У тренутку када је тржиште политичких идеја и личности потпуно отворено, нормално је да сваки покрет који има предзнак „демократски“ – треба да буде поздрављен, већ због тога што то подразумева одустајање од насилног рушења власти. Међутим, последњи говори неких челника овог покрета у Нишу, где је позвано грађанство да се слије у Београд и сруши власт, показује да је концепт револуције неуништиво уграђен у моралну структуру ових револуционара новог типа. Та је структура, наиме, произашла из бољшевичке прошлости вођа крње опозиције...
Демократска странка, званично, није приступила ДЕПОС-у, у Вашој странци се говори о „социјалдемократској опцији“, неки лидера ДС оптужују за колаборацију с Милошевићем... Није ли исувише практичних случајности у потезима ДС и СПС? Колико сте „опасно близу“?
-Нажалост, до разговора, бар оних формалне природе, није дошло. Колико је мени познато, руководство ДС није желело билатералне разговоре са СПС-ом без пристанка СПО, иако ни тврде да нису ни у каквој коалицији. Ти разговори су, по мом мишљењу, били потребни не због стварања неке нове коалиције, већ због покушаја налажења неких додирних тачака у дефинисању државних и националних интереса. Наравно, за такве разговоре смо отворени и према другим странкама.
Упркос вашој изборној пароли из 1990, са вама је било доста „неизвесности“. Парола СПС-а за ову годину је „Ви знате зашто гласате за“...
-Можда је са нама и било неизвесности, али и са другима сигурно било мање извесности. Прошло је време кад су се грађани, упркос политичком маркетингу, могли заварати илузијама предизборних обећања и лепотом плаката. Аплауз данас није једини начин мишљења. Зато све странке и јесу у обавези да, као врховног судију, чекају управо тај глас народа.
С обзиром да озбиљни политички аналитичари све чешће тврде да ће се претње Србији наставити све док не буде срушен садашњи режим – кад ће већ „за добро народа“ социјалисти сићи с власти?
-Кад изгубимо изборе!
Разговор водио: Цвијетин Миливојевић
Нема коментара:
Постави коментар