Милан Парошки: Срби морају назад на Динариде

INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić (1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić (1990), prof. dr Vojin Dimitrijević (1990); Vuk Drašković i Rasim Ljajić (1990), Milan Paroški (1990)...

 

"Српска реч", Београд, 15.7.1990.

Милан Парошки, члан новосадске подружнице Народне странке

Срби морају назад на Динариде

Срби су послератном колонизацијом изгубили Динариде и расељени по коминтерновском рецепту. Изгубили су, дакле, свој историјски потенцијал.Они се морају вратити на брда да би себи обезбедили перспективу, наталитет, здраве гене, да би, ако затреба, могли опет да буду ратнички народ. 170.000 Албанаца мора одмах напоље. Да сам сепаратиста, частио бих за идеју о новом уставу!

За младог господина Милан Парошког шира је јавност чула баш у време када је српска опозиција снажним кораком ступила на политичку сцену...
Без длаке на језику на сусретима српских странака са представницима садашње владе, једнако бритке речи и према људима из режима, али и према колегама из опозиције – Милан Парошки би, и тим својим особинама, сигурно био примећен. Међутим, младог директора Завода за заштиту споменика културе Војводине, посетиоци округлих столова и разних састанака памте још више по његовој, песнички лепој, али и политички дореченој речи о Косову. Господин Парошки, заправо, ни у једној причи не може, а да не помене своју прву професионалну, али и личну љубав – споменике културе народа коме припада.
И недавно, на скупу челника установа које би требало да од заборава сачувају српску прошлост, млади је човек из „српске Атине“ упозоравао своје колеге на сурову истину да Србија посредно финансира шиптарске сепаратисте да руше старе српске задужбине по Косову.
Све горе поменуто само је део разлога због којих „Српска реч“ отвара своје странице једном од чланова најужег руководства Народне странке, која је децембра прошле године основана у Београду. На сам Видовдан, често и једну годину након Косовског боја, баш у време када се спремао за видовданску прославу коју је његова странка приређивала на новосадском Филозофском факултету, посетили смо га у његовом стану у Новом Саду. Уз црвене јабуке и брескве са његовог бачког салаша, господин Парошки отпочео је своју животну причу...
„Дипломирао сам новинарство на београдском Факултету политичких наука, 1980. Године. Својевремено сам писао у „Студенту“, а онда се, као новинар у културној рубрици, запослио у „Дневнику“. Пратио сам диван сектор (заштита споменика културе), а затим сам због „више силе“ мора да пређем у унутрашњу рубрику и пратим Партију. После тога, попут фудбалера у прелазном року, прешао сам на место шефа Центра за информисање и пропаганду Покрајинског комитета. Наравно, унапред смо склопили уговор да ће ми дати стан, мада то није био и једини разлог мога преласка. Нисам више, наиме, могао да трпим да ми главни и одговорни уредник и директор буде пољопривредни техничар и да ми он води уређивачку и сваку другу политику. Из Центра сам отишао шест месеци пре „јогурт револуције“, али сам Ђорђу Стојшићу оставио један модеран информативни центар који, на сву срећу, аутономаши нису знали да искористе кад је требало. Онда сам дошао у Завод на Петроварадину и тако се вратио споменицима културе...“
СРПСКА РЕЧ: Комунисти данас врло радо истичу како су лидери нових странака и сами некад били комунисти...
ПАРОШКИ: Ја своје бивше „комуњарство“ дефинишем искрено, а мислим да је то и општепримењив одговор: ко је хтео озбиљније да се бави политиком могао је то чинити само у оквиру тада јединог идеолошког система. Друкчија мишљења била су дозвољена само у кафани или у затвору. Живео сам као подвојена личност – припадао партији атеиста, а упражњавао православне обреде.
Служио сам генерацију последњих пропалих војвођанских политичара који су дозволили себи да руше једног Славка Боровића, речима (цитирам): „Да му... (псовка), шта сад о хоће – дали смо му Академију наука!?“ А Славко Боровић је на 13. конгресу, с кога сам извештавао, рекао: „Ако је стара Југославија била тамница народа, шта је онда нова Југославија? У старој Југославији није било геноцида, исељавања под притиском, силовања. Хајде онда да дефинишемо нову Југославију?“ Те речи нису изашле са Конгреса, али убрзо Славко Боровић који је био председник Савета академија наука Југославије више није био председник Војвођанске академије. Гледао сам како нестаје човек који је селекционисао сорте жита које смо јели, гледао како се формира антикосовска, прохрватска политика, Ириг се спанђава са „Фрукталом“...
СРПСКА РЕЧ: До пре неколико месеци права је храброст била основати странку. Ко су људи који су се усудили да у време када је „опозиција“ била забрањена реч у Србији, створе Народну странку?
ПАРОШКИ: Уз велики професионални и лични ризик, нас неколицина млађих људи, уз несебичну помоћ неких искуснијих људи, као што је и наш председник Петар Момировић, историчар и сарадник САНУ – одлучили смо да формирамо партију прагматичне политике. Свака нам је идеологија страна, осим ако и прагматизам није идеологија.
СРПСКА РЕЧ: Свака политичка партија је, наравно, и организација за испуњење практичних циљева. У чему се огледа тај ваш „неидеолошки прагматизам“?
ПАРОШКИ: Једноставно, сигурни смо да бисмо, у случају изборног успеха, знали да владамо овом државом – за сада је називамо Српском републиком. Међутим, наш циљ су и савезни избори, иако су они, због сепаратизма на западу и Либана на југу, још увек  неизвесни. Значи, мислимо да имамо решење и за Србију и за Југославију.
СРПСКА РЕЧ: Необично је Ваше инсистирање на савезним изборима...
ПАРОШКИ: Знате, ми не споримо Словенцима право на отцепљење. Они то и могу јер су народ који делује на целом свом културном простору. А ми? Ми причамо о Србији „до Дрине“ и „од Дрине“, о „Србима у Хрватској“, што је врло ружан термин. Ако је неко Србин, онда му не треба префикс, а ако га већ додаје, испада да је само пола Србина. Ми Срби не знамо да размишљамо као јединствен народ. Узмимо, на пример, Устав Југославије. Врло читљива литература, али је готово нико не чита. У основним начелима спомињу се углавном народи и народности, тек понекад републике и покрајине. Народи имају право на суверенитет и организацију своје државности, а неко је то „превидео“ и дозволио  да се српски народ исече у шест административних целина. Сви остали народи имају своје скупштине, а Срби себе траже у шест и у седмој, заједничкој скупштини. Зато је југословенска скупштина и наш стратешки циљ и тактички потез, јер се одатле, ако буде потребе, можемо разграничити и са Словенцима и са Хрватима. Јер, једино је Југославије суверена.
СРПСКА РЕЧ: У међународно-правним релацијама Југославији, вероватно, и признају ту сувереност. Али, шта је са сувереношћу народа унутар ње? Да ли је Савезна скупштина једино решење за српски народ?
ПАРОШКИ: Као други метод, наша ће странка заговарати и сазивање Српског Сабора који би идентификовао српски културни простор. Позвали бисмо и друге, који то желе, да се прикључе Сабору, јер је српски народ увек био отворен и демократичан. Сабор би целом свету предочио историјске интересе Срба и мислим да би нас свет разумео... Вреди се подсетити и и неки историјских поука: Хрвати и Словенци су 1918. Успели да конституишу своје националне скупштине, а Срби су седели у пет скупштина (у Београду, у Новом Саду, Бањалуци, Цетињу и Загребу). После другог светског рата Србе су поделили у шест неисторичних, сепаратних територија. У правној је традицији српског народа успостављање суверености, а на том позитивном програму може да се одржи и Југославија. Јер, српски народ је већински – дакле, ако је он демократски организован, неће бити сметње да то учине и други. Већински народ није доносио одлуке о себи, па тако ни другима није дао прилику да их разумеју.
СРПСКА РЕЧ: Народна пословица каже: „Богат човек – задовољан човек“. Где су путеви изласка из балканског економског мрака? Мојсије је свој народ робова водио из Египта у „Обећану земљу“ чак 40 година. Може ли се брже напред?
ПАРОШКИ: Први корак мора бити тотална реприватизација друштвеног сектора. Митеран је реформу извршио за два месеца. Тачерка такође – зашто то онда ми не бисмо могли за, рецимо, шест месеци?
Излазак из кризе претпоставља другачију организацију привреде и друштва. Најпре треба одредити шта припада државном фонду привреде, нека то буде електропривреда, железница, пошта, војна индустрија. Са добрим законима и државна привреда може бити врло ефикасна. Сва остала друштвена својина иде кроз акције на берзу.
О чему се ради? Када комунистичка држава говори о реприватизацији, она прича о распродаји имовине од које би сав новац појела црвена бирократија. Предлажемо да се 49 одсто акција друштвеног капитала у свакој фирми, према процентуалном учешћу у стварању дохотка, преда радницима, а 51 проценат акција изнео би се на тржиште, из два разлога. Први, радници не знају да управљају јер су радници. Друго, два милиона наших људи (највише Срба) 60-тих година је избачено на светско тржиште. Био је то „трећи светски рат“ у коме је страховита друштвена енергија бачена кроз прозор само да би се одржао лажни друштвени мир, а наш „цар“ одржао на власти. Ти људи су опстали јер су изузетно квалитетни – иако без познавања страних језика и технологија, многи од њих су постали успешни бизнисмени, знају страно тржиште и имају капитал. Они се морају вратити у земљу јер овој земљи фали и генетског потенцијала, доста је било ратних страдања. Међутим, носталгија никад никог није вратила већ искључиво економска логика. Зато тим нашим људима треба да обезбедимо и предност на берзама акција. Овим би се спречило и да ти људи дају свој капитал у зајам утопистима – социјалистима који ће то проћердати, јер онај ко не зна створити капитал, не зна га ни потрошити. За овај наш „њу дил“ потребно је донети само неколико закона, омогућити и плаћање домицилног пореза, зашто не увести и успешан порески систем из света...
Радници би, наравно, могли да бирају да ли ће и даље убирати своје дивиденде или продати акције.
СРПСКА РЕЧ: Србија је, још увек, и „земља шајкаче и опанка“. Има ли српско село перспективу?
ПАРОШКИ: Ми једноставно нисмо свесни колико смо богати. Пространа земља, а релативно мало становника. Изгледа да ћемо, по рецепту из времена насељавања Америке, морати поново да повлачимо пантљике и чекамо пуцањ пиштоља да бисмо по други пут освајали своју рођену земљу. Наше село је из идеолошких разлога растурено и да бисмо  му се вратили, потребно је цео фонд такозваног друштвеног власништва над земљом поделити новим аграрним интересентима. Рецимо, у равници би се могло делити по 20 хектара, а у брдско-планинским подручјима и до 100. Држава би земљу уступала на 20 година, а тек после тог рока, кад већ израсте и друга фармерска генерација, земља би се могла продавати. Али, питање је да ли би је та нова генерација аграраца продавала. Јер, такав фармерски облик организације пољопривреде, успешно испробан у Америци и Холандији, доносио би сјајне приходе, омогућавао и свих пет жетви годишње. Војвођански салаш заправо има многе одлике западне фарме, а и интересената међу радницима који ће остати без посла, за повратак селу, сигурно ће бити.
СРПСКА РЕЧ: „Освајање равнице“ сигурно има своју економску логику, али чему онда и расподела неплодног планинског земљишта?
ПАРОШКИ: Ту су шуме, пашњаци, али то није најбитније. Од Месопотамије наовамо, народ који је живео у брдима, увек је имао неку потенцијалну снагу, увек су неки брђани освајали равнице, никад обрнуто.
Срби су послератном колонизацијом изгубили Динариде, расељени по коминтерновском рецепту, изгубили су, дакле, свој историјски потенцијал. Сад би се могли вратити на брда да би обезбедили себи перспективу, наталитет, здраве гене, да би, ако затреба, могли да буду војнички народ (нисам сигуран да се у 21. веку неће радовати). Народи у равници увек су били покоравани, иако се ми „лале“ морамо похвалити да имамо свеже брђанске крви. Срби морају назад у брда, али не као слепци, већ једноставно да опет узму своју земљу.
Ниједна шума у Словенији није друштвена. Њихов народ живи у природном окружењу и држи своју земљу – Срби су је изгубили. Живимо у својеврсним градским гетоима у име социјализма. Кад социјализам нестане – неће бити ни потребе да живимо тамо где не можемо да рађамо децу. Решење је: вратити се.
СРПСКА РЕЧ: У нашој и Вашој земљи, међутим, има једна земља, легенда, понос и историја, земља у коју не само да се не враћају него из ње све масовније одлазе... Мит се зове Косово  и отуда одлазе и са планине и из равнице. Одлазе Срби. Докле? И како задржати Косово у Србији?
ПАРОШКИ: Тако што нећемо задржати све Албанце у Србији! Народна странка је организовала потписивање петиције савезној скупштини и скупштинама Србије, Македоније и Црне Горе за доношење закона о протеривању свих који су на територију Југославије колонизовани у ратним условима. А од свих колониста из времена рата, остали су само Албанци... Свих 50.000 Мађара које је Хорти колонизовао било је 1948. протерано за само 48 сати (!), протерани су и Немци и Италијани, и ниједан Албанац (!). Томе су сигурно кумовали и Коминтерна и Тито, али то не оправдава ни Србију ни Југославију. Јер, Хашка конвенција из 1909. о сувоземном вођењу рата, коју је потписала и Србија, а преузела и комунистичка власт, забрањује сваку измену структуре становништва на окупираним територијама за време рата. Пошто међународно право не застарева, тако се ни Србија ни Југославија не могу сматрати сувереним док не спроведу Конвенцију! Зашто би се плашили реакција из света јер протеривање колониста није ништа непознато у међународним односима. Па, Бугари су протерали 350.000 Турака староседелаца и опет је то била ствар суверене Бугарске, Нигерија је протерала милион Гвинејаца само зато што је имала проблем незапослености, и ми смо протестовали кад је Вијетнам хтео да колонизира Кампућију, иако Вијетнам ние потписао Хашку конвенцију... Ми немамо право да не спроводимо међународно право! Зар је мало разлога за одузимање држављанства тим људима: геноцид на Косову, претња грађанским ратом, велика незапосленост?
СРПСКА РЕЧ: Да ли су то довољни разлози за протеривање?
ПАРОШКИ: За задовољење свих правних захтева – има их још. На пример, Југославија је 1948. Албанцима масовно давала своје држављанство. Међутим, једном дати некоме држављанство не значи и признање да је рођен на тој земљи, јер је тај акт увек изведена суверена воља једне земље. Кад постоје разлози да се та „воља“ и опозове, то ће свака правна држава и да учини. Друга ствар, та су се нелегализована држављанства вукла све до 1975, када је донет савезни Закон о држављанству који је дао за право СУП-у Косова да држављанство Југославије признаје коме хоће. Иако је овај правни апсурд укинут после мартовских демонстрација 1981, ниједно до тада донето држављанство није суспендовано. Најчешће са образложењем да је „изгорела матична књига“ или да тај и тај „нема личну карту“. НА западу се методе екстрадиције примењују и због пијанства у кафани, а не да ј боже да дигнете оружје или да се организујете ради тога циља. Нема тог парламентаризма нити демократије које би то толерисао, а ми све то трпимо и још захтевамо да народ подржава државу која то толерише.
Трећа мера коју хитно треба применити је и протеривање оних који су злоупотребили своје двојно држављанство.
Господин Борисав Јовић потписао је само 17 екстрадиција Албанаца, а морао је свих 170.000. Он пропушта да мирним путем и правним средствима реши ситуацију која ће се, бојим се, решавати и крвљу. Бојим се да ће, у поређењу с њим, још и Дрновшек заслуживати признања за политику према Косову. Наша петиција месецима стоји у Скупштини, иако ју је потписало 10.000 људи.
Дакле, 170.000 Шиптара колонизованих на територију Србије морају напоље, али и њихови синови и унуци који живе на колонизираној земљи. Са браћом Албанцима, али са браћом и од пре 6. априла 1941. године, ми можемо да се договарамо. Са „браћом од 6. априла“ немамо о чему да разговарамо. Јер, ако не применимо Хашку и Женевску конвенцију, стално ће нас „тући“ у главу Повеља о људским правима кја може да се протумачи, условно, и као „сагласност“ Шиптарима, као већинском становништву на Косову, да у Србији формира још једну албанску државу.
СРПСКА РЕЧ: Један угледни страначки лидер недавно Вас је окарактерисао као аутономаша... И мада то Ваш рад и програм Ваше странке демантују – да ли мислите да се због Косова, по систему паритета, исувише аутономије одузима Војводини?
ПАРОШКИ: Никако! Аутономије су нелегитимне форме за које се народ није ни изјаснио нити их организовао, као ни републике, уосталом. Све су то „револуционарне тековине“. Аутономије морају бити укинуте јер доводе народе у конфликте. Срби немају своју државу јер држава Србија није држава српског народа. Зато ми говоримо о Српској републици на целом историјском, културном и демографском простору, а не о Србији. Зато не признајемо ни једну републику, а признајемо границе Југославије јер су међународно-правне и суверене. Признаћемо републике када и ако постану заиста суверене.
СРПСКА РЕЧ: Како?
ПАРОШКИ: Предлажемо да горњи дом савезне скупштине буде дом народа, где ће један народ на сваких, рецимо, 50.000 припадника, имати једног представника. Одлуке би се доносиле двотрећинском већином, али би страх од мајоризације био излишан јер је увек лакше скупити једну трећину него две трећине гласова. Овај дом би се увео уместо садашњег Већа република и покрајина.
СРПСКА РЕЧ: За сада, ипак су мање неизвесни избори за српску Скупштину... Слажете ли се са доношењем Устава пре избора?
ПАРОШКИ: Сетих се Христових речи: „Опрости им, Господе, не знају шта раде“. Ако смо 28. март прославили као Дан јединствене државности, онда новом причом о хитној потреби новог Устава, само шиптарским сепаратистима дајемо шансу да легитимишу своје захтеве. Или смо стварно донели јединствени Устав или нисмо? Трећег нема. Народ је био јединствен у борби за јединствену Србију, а биће то, на жалост, опет – јер мора, јер је присиљен на то, због Косова. Комунисти су само имали једногодишњи интермецо, а шта су урадили? Ако смо 28. марта добили јединствену државу – шта је са њеном извршном формом, законима? После доношења новог Устава треба стварати и нове законе, тако да ће до почетка њихове примене на Косову проћи можда и три године. Да сам сепаратиста, ја бих частио за идеју о новом уставу. Владајућа гарнитура не јача Србију – она је била јединствена пре годину дана, сад је разједињена, а нови устав је само тајм-аут за садашњу лошу власт.
СРПСКА РЕЧ: А да су избори, неким случајем, већ сутра, да ли бисте улазили у коалицију са неким странкама?
ПАРОШКИ: Опозиција мора јединствено вршити притисак на систем да се демократизује. Било какве оштре конфронтације пре избора не би никоме користиле. Што се наше странке тиче, вероватно бисмо пристали на коалицију са Рашковићевом Српском демократском странком, затим господином Драшковићем и СПО-ом, који имају добре програме. Ту су и Народна странка Црне Горе, Демократски форум, Зелени... Да би опозиција дошла на власт неопходна је једна јака српска коалиција. Српске странке могу се евентуално договорити и са странкама из других делова Југославије које нису задојене национализмом, а тврдим да то српске нису, ако неко уопште схвата шта је то национализам. Народ кога су толико угњетавали не може бити националистички ни у једном смислу речи. Међутим, српски народ напре мора конституисати српску државност, не на рачун других, већ у оквиру својих историјских граница. После можемо разговарати и о неком новом уговору о Југославији и стварању неке озбиљне земље, јер ово што је Југославија данас личи на неозбиљан хаос.

Цвијетин Миливојевић