четвртак, 7. јануар 2021.

Милица Рајић, делегат у Скупштини Србије и активиста "Солидарности": Слоба је издао своју „децу“

 

INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić (1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990), Milica Rajić (1990)...


Студент, 6.12.1990.

Милица Рајић, делегат у Скупштини Србије и члан Централне управе Српског покрета обнове

Слоба је издао своју „децу“

Ко је све ушићарио на „антибирократској револуцији“ – Шиповац је стопирао помоћ Косову –Војводини опет прете „аутономаши“ – Новосадски СУП је испоручивао оружје Шиптарима – Треба наоружати српски народ у Хрватској – После Тита насели смо Слободану

До пре две године, као и хиљаде других жена, само је испуњавала дужност мајке и супруге у слободном и референта у економско-правној служби бечејског „Нафтагаса“ у радном времену. Од пре две године Милица Рајић, мајка, супруга и службеница, уз све обавезе, пуни и странице штампе.
Оптимиста по природи, песник у души, контроверзна по политичком „делу“. Једна од напреданијих активисткиња (и активиста) Југословенског савеза „Солидарност“ обишла је уздуж и попреко све српске земље и „оне које би то требало да буду“ са првим ешалоном бораца из „антибирократске револуције“.
Некад веровала човеку коме је много помогла да постане први лидер послератне Србије, потом се разочарала и прешла у табор његовог најљућег противника на предстојећим изборима.
СТУДЕНТ: Какав је Ваш садашњи статус у „Солидарности“?
РАЈИЋ: Ту морам да поновим ону реченицу Јована Опачића када су га питали зашто је из Српске демократске странке прешао у Српски покрет обнове. „Прешао сам из пешадије у тешку артиљерију“, казао је он. Ја мислим исто тако.
Добила сам позиве, али нисам отишла на неколико састанака југословенског Извршног одбора „Солидарности“, јер мислим да није време сада правити митинге против Анте Марковића – иако га ни ја не волим много. То што се сада ради у „Солидарности“ је само покушај неких људи који нигде не припадају. Они су, једноставно, фрустрирани, почев од  Јована Гламочанина.
СТУДЕНТ: Срђан Гламочанин из Српског четничког покрета је његов син?
РАЈИЋ: Јесте. А у „Солидарности“ је данас и Тривун Ивковић који изјављује да се поноси што је комуниста. У Сремској Митровици, верујте, не цене га пуно.
Углавном, сви су они видели да је све што је „Солидарност“ урадила било употребљено и бачено. А били смо заиста десна рука српском руководству.
„Голубови превртачи“
СТУДЕНТ: Од људи који су изнели антибирократску револуцију врло их је мало дошло на челне функције у Републици. Од свега су профитирали само Кертес и још неколицина?
РАЈИЋ: Одмах да вам кажем што се Кертеса тиче. Он се много дружио са нама из „Солидарности“. Где год је осниван месни одбор, он је долазио и љубио се са нама српски, трипут. Држао је ћириличне говоре: „Шта Словенци? Пешке ћемо ми да одемо да им покажемо“; „Шта Шиптари?“; шта ови – шта они...
Међутим, чим је дошао тамо где је дошао, по нашем обичају, одрекао се народа и почео да изиграва кловна... Све сам ово рекла и Слободану Милошевићу...
Кертес је почео да даје и увредљиве изјаве о „Солидарности“: „Шта они хоће? Паралелну власт?“ Полазим од себе: да сам хтела неку власт сада бих сигурно била у СПС-у.
... Не знам да ли Вам је познато оно што се дешавало у Новом Саду непосредно пред Шаховску олимпијаду. Неколико стотина радника провалило је у Извршно веће Војводине. То су били углавном радници „Југодента“ који нису примили личне дохотке.
СТУДЕНТ: И онда их је Радоман Божовић смирио тиме што је нашао новац за њихове плате?
РАЈИЋ: Нашао. Ја се свима њима дивим. То је радио и господин Кертес. Он тако изађе за скупштинску говорницу и каже: „Звали су ме из ШИК „Копаоник“. Ево, ја сам сада ту“, па погледа на сат и наставља: „и поручујем им да ћу за два сата тамо стићи! Биће све у реду!“. Сутра читам у новинама: „Био Кертес! Одржао ћирилични говор! Обећао повећање вредности бода!“
Исто је урадио и Радоман Божовић. А одакле су те паре? И докле ће моћи тако?
СТУДЕНТ: Како се десило да на површину (или: на чело) антибирократске револуције избије Недељко Шиповац?
РАЈИЋ: То смо питање на самом почетку поставили и ми из „Солидарности“. Одмах смо примили и контра-ударе, јер нас је он назвао националистима, шовинистима, четницима малтене. А знате ли како је тада изгледало када то каже председник ПК СК? Јако звучно и јако велико. Тиме је на самом почетку блокирао наш рад. Конкретно, у Новом Саду су тада постојале одлуке великих фирми да „Солидарности“ дају средства која би ишла на Косово. Те одлуке су стопиране после изјаве Шиповца, а свим општинским комитетима је наређено да будно прате шта ми то радимо.
СТУДЕНТ: То се, наравно, поклапа са променом става српског руководства према „спонтаном дешавању народа“, и то од позитивног ка негативном полу?
РАЈИЋ: Један од „хероја“ антибирократске револуције, бивши директор „Југоалата“ и садашњи потпредседник Скупштине Србије Ђорђе Шћепановић, на конференцији војвођанских комуниста, у октобру прошле године, рекао је: „Све што се дешавало 1988, то је све урадила Партија, а народ и радници су били публика на митинзима.“ Он је тако страховито увредио све те људе који су учествовали у антибирократској револуцији.
Како је време пролазило, наше руководство је све више умањивало улогу народа, истичући улогу партије. Због тога и мислим да СПС нема никакве шансе у народу.
СТУДЕНТ: Како тумачите скандал око Шиповца и Грубача?
РАЈИЋ: Партија која се бави нападом на „лик и дело“ Недељка Шиповца и о томе расправља сатима, а не разговара о нападу на живот Мирослава Млинара – шта се о њој може мислити? Тај ЦК и ПК нису расправљали о заштити Срба изван Србије, на Косово су већ заборавили...
СТУДЕНТ: У јавности је тај сукоб протумачен као „кратак спој“ између Шиповца и Кертеса?
РАЈИЋ: Мене уопште више не интересује никакав спој између њих двојице. Ниједан од њих ме не занима и мислим да ниједан не заслужује буде тамо где је. Мислим да тамо неће ни остати. Готови су.
„Лига аутономаша“
СТУДЕНТ: У Војводини се сада неке партије залажу за враћање на стање од пре пар година. Значи ли то да је ваш труд био узалудан?
РАЈИЋ: Не мислим да је био узалудан. Међутим, иако Шиповац, Кертес и остали певачи говоре да је сада у јединственој Србији дивно, Војводина није никад слабијим нитима била везана за Србију. То што се овде дешава: мађарски Демократски савез, ХДЗ – за мене они нису страшни. Опасни су Чанак, Жика Берисављевић и остали у тој „лиги аутономаша“ (они је зову Лига социјалдемократа). Опасан је онај Драган Веселинов, а ту је и „Антина странка“. За мене је то забрињавајуће.
Што се Мађара тиче, њих у Војводини има 20 процената и ја верујем да је то поштен народ. Сада су се појавиле те њихове вође и плашим се да ће убрзо почети да причају приче да је ово Мађарска. Упркос свему, оптимиста сам, и то због тога што је Тито овде доселио такозване „дођоше“. То се измешало са овим нашим „лалошима“ (а ја сам од тих староседелаца), тако да неће све тако лако ићи.
СТУДЕНТ: Да ли би данас било могуће извести на улице онолико народа колико је било потребно за „јогурт – револуцију“?
РАЈИЋ: Било би могуће. Само, сада оружје не би било јогурт.
СТУДЕНТ: После страсне љубави између српског народа и Слободана Милошевића, долази доба у коме циркулишу две тезе: а) он је у реду, али га окружују неспособне бирократске удворице (наставак љубави) и б) све је ово превелик терет за њега, нека одступи (почетак анимозитета). Коју Ви тезу заступате?
РАЈИЋ: Ја мислим да он неким људима нешто дугује и да се зато дружи са њима и држи њихову линију. Никад му нећу опростити што је за две године одложио оно што ће сада да се деси. Ми смо у Србији први почели да рашчишћавамо са комунизмом, а они који су то касније почели, завршили су пре нас: Мађари, Румуни, Бугари. Последњи његов прави говор је био онај на Газиместану. Никад више... Он је нестао.
Одлазила сам на Косово и Метохију. Људи тамо питају: „Где је наш Слоба? Он је нас заборавио.“ И верујте да је то тако на Косову. Многи људи којима сам била неки узор и појам српства и храбрости питали су ме пре два месеца, на промоцијама СПО-а: „Да ли је истина да нисте више уз Милошевића?“ На таква питања одговарам да сам ја на истој линији на којој сам била од почетка, а ви видите где је Милошевић. После четрдесет и пет година Титовог лажног вођења у бољу будућност, поново смо насели – Слободану Милошевићу.
Никад више, Слобо!
СТУДЕНТ: Шта му конкретно замерате?
РАЈИЋ: Њему? Све сам му то лично рекла. Не верујем да је неко био у тој ситуацији или ако је био, није му рекао. Нас је троје било код њега 8. јуна поводом „Солидарности“. Тада СПС још није била формирана, али већ се причало да ће Слободан Милошевић бити на њеном челу. Он је чак био уверен да ће „Солидарност“ колективно да се учлани, на шта сам му одговорила да нећемо, пошто је требало да ми будемо прва партија ван комунистичког кишобрана и он нам је замерио да бисмо тиме делили српски народ. Рекла сам му и да ћемо остати ванстраначка организација, као и да ја нећу у странку са Радошем Смиљковићем и Недељком Шиповцем.
СТУДЕНТ: Шта сте му тада још рекли?
РАЈИЋ: Рекла сам му да му је ово последња шанса и последњи тренутак да се определи да ли ће да остане на челу српског народа и да буде други цар Душан српски или ће да оде на чело те нове лажне партије и, заједно са комунизмом, у заборав историје. Поставила сам му то питање зато што сам тада још увек веровала у њега и зато што сам жалила за њим, сматрајући да је он заиста пробудио српски народ. Како време одмиче, све ми је јасније да је он то могао да уради само зато што је био на челу српских комуниста и уз помоћ оних које је, да тако кажем, он срушио.
Он није ништа урадио ни по питању раздора на Косову. Прихватио је Кецмана и „Божур“, који је сада филијала СПС-а, што се видело приликом промоције СПО-а у Косову Пољу. Он се одрекао „Солидарности“ прихватајући наше савете, али нас не.
СТУДЕНТ: Који су то савети?
РАЈИЋ: Ми смо српском руководству слали гомиле писама, телеграма, телефаксе са најбољим намерама да се на Косову и Метохији предузму одређене мере које и донеле мир тим тамо Србима. Многе од тих мера ушле су и скупштински програм о Косову.
СТУДЕНТ: Колико је урађено од тог амбициозног програма који је од ЦК СКС преузео РИВ и предложио га Скупштини?
РАЈИЋ: Ефекти су врло слаби. Ништа од тога што је обећано: да ће се вратити ко зна колико људи, да ће се населити било Срби био други... Знате зашто није било ништа од свега тога? Зато што нису протерани они које је требало протерати. Протерано је укупно 17 Албанаца, и то у „иностранство“ – у Словенију. Истовремено, само за последњих пар месеци дошло их је још 750 нових.
Косово – џокер властодржаца
СТУДЕНТ: Па, зар није лакше владати уз немирно Косово (или Книн)?
РАЈИЋ: Њима је Косово карта коју потежу кад год им дође „густо“ на свим могућим плановима. Тада ураде нешто велико, као што је било распуштање Скупштине Косова..
СТУДЕНТ: Или доношење скупштинског програма...
РАЈИЋ: ... а ако је та власт толико будна, како је уопште могло да дође до одржавања оне дивље „скупштине“ у Качанику? Како је могуће да терористи са оружјем дођу до Косова и да полиција пронађе само аутомобил и оружје? Где је ту полиција? Они дотле јуре Вука Драшковића по Равној гори, масакрирају оне младиће у Титовом Врбасу... Када треба било кога из опозиције да ухвате и малтретирају – ту су, а са непријатељем и сарађују. Познато је да је новосадски СУП испоручивао велике количине оружја за шиптарске терористе.
СТУДЕНТ: Последња седница Скупштине Косова почела је редовним заседањем Срба и Црногораца, пошто Албанци нису дошли, а онда је у паузи поручено из Београда да је Скупштина Србије одлучила да распусти покрајинску скупштину. Да ли је то унапред било договорено?
РАЈИЋ: То је ваљда била једина седница Скупштине којој нисам присуствовала. Чула сам за ту одлуку на радију и било ми је жао што у томе нисам учествовала, јер то је било оно што сам одавно тражила.
СТУДЕНТ: Да ли је решење у томе да (још увек) једнопартијска Скупштина Србије распусти Скупштину Косова и да Косово препусти губернатору типа Момчила Трајковића?
РАЈИЋ: Можда је то било некакво решење као контра-ударац ономе што су они урадили у Качанику. Међутим, мислим да Момчило Трајковић није човек који може ту нешто да уради, а да не причам о Радмилу Богдановићу, Драгану Николићу... То треба само да видите на седницама: они ми сви прилазе да се рукују, а ја кажем: „Мрзим полицију која бије опозицију!“ (кикот)
СТУДЕНТ: У Скупштини сте, крајем септембра, били у групи непослушника који су гласали против доношења Устава Србије. Зашто?
РАЈИЋ: Зато што није усвојено оно што је народ тражио. Прво, у Уставу не пише да је Србија држава српског народа него „свих грађана који у њој живе“. То није смело да се изостави управо због Срба који живе изван Србије. Знате шта, ти људи на Косову, у Книну, на Кордуну – они само у Србију гледају и у Србију се уздају.
Око ћирилице, око српског језика – то су све били захтеви народа. Затим, српском народу нису потребне покрајине. Друго је то у Хрватској, тамо ми нисмо национална мањина него равноправан народ. Има ту и ствари које су изнели други делегати: овлашћења председника, друштвена својина и тако даље. Ја сам само изнела оно што народ тражи. То сам и рекла на седници: ако је друг Милошевић рекао да ће народ писати устав, зашто је све што је тражио народ бачено у кош?
Наоружати Србе у Хрватској
СТУДЕНТ: Неки делегати тврдили су да их због противљења доношењу Устава прати полиција. Можете ли и Ви то да кажете?
РАЈИЋ: Мени прислушкују телефон, али то ми раде много дуже. Када смо отишли у Мошевац и тамо од специјалаца добили батине одржала сам један прави говор Петру Грачанину. Његов помоћник ми је после тога рекао: „Другарице Милице, тако се не говори са другом Петром Грачанином!“ Од су пратили сваки мој корак. Мени то не смета: оно прате мене – ја пратим њих!
СТУДЕНТ: Тренутно је у скупштинској „процедури“, истовремено кад и амандмани  на Закон о избору народних посланика, један Ваш предлог. О чему се ради?
РАЈИЋ: Ни једно ни друго не видим у материјалима које сам добила за седницу, а ради се о захтеву који сам изнела на последњој седници да се Србима у Хрватској изда оружје. Не да они некога нападају него да се бране. Плашим се да се тамо не понови оно што се српском народу већ дешавало.
СТУДЕНТ: Из СКС сте иступили након последњег конгреса, коме сте (запажено) присуствовали као делегат. Недавно сте учествовали на Свесрпском сабору своје нове странке СПО-а. Има ли сличности између ова два окупљања?
РАЈИЋ: Конгресу СКС-а присуствовала сам случајно. Па, ја никад нисам могла да будем ни члан секретаријата своје основне организације јер сам била „неподобна“! Овај наш Сабор је заиста био фантастичан и није подсећао на оно раније.
СТУДЕНТ: СПО не оснива одборе у Босни и Хрватској?
РАЈИЋ: Прво треба освојити власт у Србији. Други разлог јесте тај што СПО није хтео да дели српски народ. У почетку, када је формиран СДС, то је било најбоље решење. Што се СДС-а тиче, као да сам била њихов члан, толико сам од самог почетка била у свему. Међутим, тамо су српски комунисти умешали прсте и због тога су Опачић и Зеленбаба дошли у СПО. Исти је случај и у Босни. Само је питање тренутка када ће 90 процената Срба прећи из СДС у СПО.
СТУДЕНТ: Да ли бисте можда могли да упоредите Слобу и Вука? Може ли Вук да понесе тај државнички терет?
РАЈИЋ: Вук  је оличење неке божанске доброте. Мислим да он чак није за политичара, толико је добар човек. Мислим да земљу баш такви људи треба да воде, баш такви какав је Вук: добри људи, људи који имају ум и храброст. Уверена сам да он жели добро овом народу.          
СТУДЕНТ: Уколико СДС у Босни освоји 25 одсто гласова, као што се процењује, хоће ли улазак СПО у БиХ бити нетактичан потез?
РАЈИЋ: Можда, али ми ћемо урадити оно што народ буде хтео.
СТУДЕНТ: Шта мислите о оснивању Женске странке у Београду?
РАЈИЋ: То не може да буде странка. Те жене могу свој програм да испуњавају кроз неку другу странку.
СТУДЕНТ: Имате ли, као несумњиво шармантна жена, и неки посебан поглед на политику у којој сте и на све што се овде дешава?
РАЈИЋ: Мислите да сам површна?
СТУДЕНТ: Напротив.
РАЈИЋ: Испричаћу Вам нешто, макар рекли да сам сујеверна. У Неродимљу, селу у општини Урошевац, постоји црква Светих Арханђела и на гробљу цркве расте бор за кога се прича да га је посадио цар Душан. Мени је слика тог бора толико живо у памети и кад год тамо одем ја се начисто разболим. Враћам се страховито тужна. Кад понекад размишљам о смрти, само желим да будем тамо сахрањена. Мислим да смо сви оданде и да је неко мој можда тамо живео. Зато сам тако везана за Косово.
Везана сам за све што се дешава мом народу. Имам два сина који би ако, не дај Боже, дође до некаквих разрачунавања, добили пушку у руке. И ја бих за њима. Верујте.

Цвијетин Миливојевић

Нема коментара:

Постави коментар