петак, 18. децембар 2020.

Dr Dragiša Buca Pavlović: DON KIHOT MEĐU VETRENJAČAMA

 
INTERVJU - VREMEPLOV
 
Povodom tridesetogodišnjice od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ, na ovom mestu ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.
Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani.
 
"Student" (list beogradskih studenata), 16.3.1990.
 
Dr Dragiša Buca Pavlović:
DON KIHOT MEĐU VETRENJAČAMA
 
Šta se u protekle dve godine zbivalo sa Dragišom Pavlovićem – o tome se u javnosti malo znalo i nimalo pričalo. Kao da je iščezao u nekom svom svetu, dobrovoljno, ne bi li kao u onoj indijskoj bajci o slonu i četiri slepca, bajci koja uvek iznova rado prepričava – konačno dokučio istinu o izgledu slona
 
Svrgnu ga prejaka metafora izrečena u tri sasvim obične reči: "olako obećana brzina".
Osma sednica CK SK Srbije "prelomna", "istorijska", "zloglasna sednica srpskog CK na kojoj se jedinstvo gradilo na platformi otvorenog nacionalizma", "udarac čekićem", "povratak u 19. vek" (tako su je krstili "Borba", "Politika", "Delo", "Mladina", "Teleks" – poznaćete već kojim redom) održana je 23. i 24.maja 1987. Od tog se datuma u srpskoj (i jugoslovenskoj politici) vreme meri sa "pre i posle Osme sednice".
"Pri utvrđivanju stavova Saveza komunista o Kosovu", rekao je tada u svom uvodnom referatu sekretar Predsedništva CK SK Srbije Zoran Sokolović, "različiti pogledi mogli su se tolerisati. Posle utvrđivanja stavova, zaključaka i zadataka, takve se razlike ne mogu tolerisati. Posebno kada dolaze od članova rukovodstva. Jedinstvo nam je neophodno. Svesni smo da do njega u toku sprovođenja utvrđene politike moramo dolaziti diferencijacijom, kako među članstvom, tako i u rukovodstvu, što je. uostalom, i zaključcima CK SKJ naročito naglašeno".
Bio je to tek početak političkog pada predsednika GK OSK Beograd i člana Predsedništva CK SKS Dragiše Pavlovića. Dr Dragiša Pavlović je razrešen funkcije člana najužeg rukovodstva srpske Partije, a nedugo zatim Pavlović će obavestiti Predsedništvo da "imajući u vidu tok i ishod rasprave na 8. sednici CK SKS, na kojoj je raspravljano o njegovoj odgovornosti, podnosi neopozivu ostavku na funkciju predsednika Gradskog komiteta Organizacije SK u Beogradu".
Proces daljnjeg "razvlašćivanja" Dragiše Pavlovića tekao je rutinski. Na sednici CK SKS, 14.aprila 1988, na predlog Gradskog komiteta OSK glavnog grada, jednoglasno je i bez diskusije, smenjen sa funkcije člana CK SK Srbije.
U pismu koje je dva dana ranije uputio Centralnom komitetu, Dragiša Pavlović piše: "... Nikada nisam hteo i neću bitku za vlast. Ali, time se nisam odrekao borbe za istinu politike SKJ o Kosovu i celine politike SKJ o nacionalnoj ravnopravnosti.
To mi je bio glavni razlog što sam došao na 14. sednicu GK da odbijem sve klevete o mojoj navodnoj zloupotrebi funkcije; to, i – odbrana mog ljudskog dostojanstva".
Čovek sa najoriginalnijim rečnikom u savremenoj jugoslovenskoj politici završio je tako svoju "donkihotovsku borbu sa nacionalizmom tamo gde ga nije bilo", kako reče jedan njegov savemenik. Sve što je imao da kaže – rekao je, veli, u svojoj knjizi koja se (a kako bi drukčije) zove "Olako obećana brzina" i koju je osamdeset osme objavio zagrebački "Globus".
Šta se u protekle dve godine zbivalo sa Dragišom Pavlovićem – o tome se malo znalo i nimalo pričalo. Kao da je iščezao u nekom svom svetu, dobrovoljno, ne bi li, kao u onoj indijskoj bajci o slonu i četiri slepca, bajci koju uvek iznova rado prepričava – konačno dokučio istinu o izgledu slona.
Sasvim slučajno, u registru novoosnovanih privatnih preduzeća u beogradskom Privrednom sudu, pod firmom Rent-a-kar i turističko preduzeće "Hermes", pronašli smo samo ime njegovog vlasnika: Dragiša Pavlović, "Hermes", Kralja Milutina 17. Lako prepoznatljiv lik vlasnika preduzeća i nekoliko parkiranih "samara" ispred poslovnice uverili su nas da nije u pitanju samo čudna koincidencija sa "pravim" Dragišom Pavlovićem.
 
Neću da budem Švabo, a oni partizani
 
Gospodin Dragiša Pavlović, novopečeni biznismen, rado je pristao na razgovor o svom novom poslu.
STUDENT: Čime se sve bavi Vaša firma?
PAVLOVIĆ: Dajemo u najam i garažiramo automobile, prodajemo karte za avio-kompanije, vodimo ljude na putovanja.
STUDENT: Zašto ste se odlučili za privatni biznis?
PAVLOVIĆ: Nisam mogao da nađem posao kakav želim, posao koji sam godinama radio. Do pre dva meseca bio sam profesor na Mašinskom fakultetu u Kargujevcu, a tada sam dobio pismo dekana Mašinskog fakulteta u kojem piše: "....Iz pomenutog rešenja čiju Vam fotokopiju dostavljamo (reč je o rešenju iz Republičkog komiteta SR Srbije za obrazovanje, nauku i fizičku kulturu, prim. D.P.) vidi se da grupi naših nastavnika prestaje mogućnost angažovanja i da se u toj grupi nalazi Vaše ime, pa smo zbog toga prinuđeni da Vam se zahvalimo za Vaš dosadašnji veoma korektan i uspešan angažman na predmetu koji ste na našem Fakultetu, duži niz godina predavali. Smatram da je naš Fakultet svojom neažurnošću i komocijom pridoneo situaciji u kojoj se sada nalazimo, pa Vam u ime Fakulteta upućujemo iskreno izvinjenje..."
Pismo je zaista lepo i komunistički iskreno, ali ja od izvinjenja, ma koliko ono bilo ljubazno, ipak ne mogu da živim. Nemojte pomisliti da se ja žalim što sada za život zarađujem garažiranjem automobila; odavno sam studente učio da je čovek čovek po radu; i da je rad, pa i ovaj rad garažiranja automobila, na primer, rad po čoveku. Moje preduzeće jeste dobilo ime po Hermesu, bogu putnika i putovanja, ali svaki čovek će "Hermes" ceniti po mom radu, a ja znam da uspeh "Hermesa" zavisi od zadovoljstva ljudi koji budu vozili moje automobile i koji kod mene kupuju avionske karte...
STUDENT: Koliko novca Vam je bilo potrebno da biste započeli posao?
PAVLOVIĆ: U vreme kada sam dao otkaz Savezu komunista Srbije nisam imao nijedan jedini ušteđeni dinar, cent, pfening ili bilo koju drugu devizu; nemam ih ni dan danas. Ali, kada sam ostao bez posla i našao se u finansijskom škripcu, po ugledu na svoju majčicu državu, raspisao sam dinarski i devizni zajam kod rodbine i prijatelja – i sakupio sam 100.008 zapadnonemačkih maraka.Zašto se čudite? Zbog nemačkih maraka? Tada dinar nije bio konvertibilan, a ja sam odavno bez predrasuda pred nemačkim ili, ne daj bože, turskim novčanicama. Kada sam se, kao dečačić, po kragujevačkim sokacima igrao rata s drugovima iz komšiluka, niko od nas nije hteo da bude Nemac. Da sam tada, nekim slučajem, u prašini našao 100 nemačkih maraka, verujem da bih ih iscepao u parampačad – toliko sam tada mrzeo Nemce. Svi iz mog kraja držali smo da su smrtni neprijatelji srpskog naroda, pa, naravno, i nas, srpske dece. Danas se stidim, neću ni da podsećam koliko sam zavideo Jovi "Musi" što stanuje u maloj, kaldrmisanoj ulici Kraljevića Marka broj 8, a ja u broju 6 i 7, to jest 67, nasred Male vage, u najširoj paliluskoj ulici koja se zvala po JNA, valjda joj nisu promenili ime. Tek mnogo godina kasnije saznao sam da je Nemačka ubedljivo na prvom mestu u proizvodno-tehnološkoj saradnji sa Jugoslavijom...
STUDENT: Koliko dugo ste u privatnom poslu?
PAVLOVIĆ: Otkako sam dobio otkaz na Fakultetu, od kraja zimskog semestra školske 1989/90 godine.
STUDENT: Da li podrška porodice utiče na uspeh Vašeg posla? Ko Vam je najviše pomogao?
PAVLOVIĆ: Dakako. Moja glavna pomoć, ime ti je – žena! De, de, znam ja da se žena u srpskom narodu zove i "ludi kamen".
STUDENT: Koliko radnika imate?
PAVLOVIĆ: Pet radnika imaju mene, a ne samo ja njih.
STUDENT: Šta Vam se najviše dopada u novom poslu?
PAVLOVIĆ: Samostalnost.
STUDENT: Koliko Vam je vremena potrebno da biste povratili uloženi kapital?
PAVLOVIĆ: Ne više od pet, a ni manje od tri godine potrebno mi je da vratim pozajmljene pare.
STUDENT: Koliko sati nedeljno radite?
PAVLOVIĆ: "Hermes" radi onoliko sati nedeljno koliko nedelja ima sati.
STUDENT: U vezi sa privatnim biznisom, šta Vam je najveća satisfakcija?
PAVLOVIĆ: Normalno je da skoro svako, u nekom dobu, poželi da bude slobodan od roditelja, učitelja, šefova, vođa...to se obično događa onda kada se čovek seti kako su njegove dobre ideje koristili, upotrebljavali ili, još gore, zloupropašćavali drugi; ili su one bile odbijane, svejedno da li beskrupulozno, ili s uvažavanjem. E, pa lepo, tada je vreme za privatan biznis, za samostalnost u poslu, za slobodu.
STUDENT: Šta mislite da je važno u privatnom poslu, a što biste mogli otkriti i našim čitaocima?
PAVLOVIĆ: Privati posao i nepripadanje bilo kojoj političkoj strnci ili pokrtu omogućavaju čoveku da ačuva nezavisnost misli, slobodu govora i spontanost osećanja. Tek u takvim uslovima čovek može živeti sa "ralativnom istinom,m s pitanjima na koja nema odgovora, sa znanjem da se mnogo toga ne zna, sa neigurnošću u mnogo šta osim da uvek postoji sloboda izbora".
STUDENT: Koji biste savet ponudili onima koji razmišljaju o privatnom biznisu?
PAVLOVIĆ: Od plamena ne treba bežati u vatru. Filozofija privatnog posla je takva da ga niko neće razmeti dok ne bude u njemu, a kad već u njemu bude, tada mu nije potrebno ničije filozofiranje o lepoti prvatnosti. A moj posao, baš kao i moj život, sasvim su lično putovanje; a na njemu, kao na vakom putu, ima krivina...
STUDENT: Izjavili se jednom prilikom da ne želite da budete ni član udruženja za zaštitu pasa. Znači li to da ćete onda pristupiti nekoj od novoformiranih političkih stranaka?
PAVLOVIĆ: Ne, ne. Nisam to baš tako kazao. Zapravo sam rkao da ne bih više bio ni član dobrovoljnog vatrogasnog društva jer i tamo možda postoji podela na većinu i manjinu.
STUDENT: Politika je, dakle, prošlost?
PAVLOVIĆ: Ne želim da se bavim politikom...
STUDENT: Da li to znači da nećete odgovoriti na pitanja koja sam u nastavku razgovora nameravao da Vam postavim, a koja se tiču i politike između ostalog?
PAVLOVIĆ: Najpre da vidim pitanja... Mislim da sam na većinu ovih pitanja odgovorio u mojoj knjizi "Olako obećana brzina". Dakle, o tome sam se već izjasnio.
 
Nečastivi na Beogradskom univerzitetu
 
(Nastavak intervjua tekao je, ustinu, sasvim normalno. Razlika je jedino u tome što sam ispred sebe, umesto gospodina Dragiše Pavlovića, biznismena, pred sobom imao Dragišu Pavlovića, autora. Na sledeća pitanja odgovaraće knjiga "Olako obećana brzina", lično.)
STUDENT: Za širu javnost, početak događaja koji će prethoditi SOmoj sednici vezan je za jedan konkretan datum - 18. januar 1987, kada se u "Politici" pojavila humoreska "Vojko i Savle". Stvari, verovatno, nisu tak jednostavne niti vremenski odredive?
"OLAKO OBEĆANABRZINA" (OOB): Na zatvorenim i ponekoj otvorenoj sednici Predsedništva CK SKS, čiji sam član bio, teme su uglanvom bile: pripreme za oržavanje tzv. Idejnog plenuma SKS; šta su glavni problemi i ko su "najopasniji" protivnici; Operativni program prioritetnih zadataka članova, organizacija i organa SKS u idejnoj borbi za socijalističko samourpavljanje u oblasi obrazovanja, nauke, kulture i informisanja, koji priprema Predsedništvo CK SKS. Zbrajaju se mnoge "štetne" pojave i određuju sasvim konkretni zadaci "popravke" situacije. Između osalog, komunistima i OOSK u društvenim naukama naložiće se pokretanje rasprava o naučnim i društvenim aspektima programa kojima se odstupa od opredeljenja samoupravnog društva i politike SKJ. Od komunista u javnim glasilima tražiće se da izgrađuju idejno jedinstvo, i da utiču na uređivačku politiku, kako bi se onemogućilo izlaženje i objavljivanje napisa koji su suprotni stavovima i politicki SK. Najavljuju se "rekonsrukcije" nekih beogradskih redakcija (NIN, Duga, Intervju...). Program "idejnog proleća 1987." predvideće izvesne zadatke i za orgnaizacije koje u svojim redovima imaju i akademike.
STUDENT: Koliki je udeo "slučaja Student" u raspletu događaja u partijskom vrhu? Na dušu Vam je, naime, stavljeno i 30 "Studentovih" tekstova u kojima se "minimiziraju i potcenjuju stavovi Prededništva CK SKS"...
"OOB": (Glava II: Student i mnog profesora... kazuje o pojavi nečastivog na BU...) Smenjivanje glavnog urednika "Studenta" nije nova pojava na Beogradskom univerzitetu. Gotovo svaka generacija ima "svoju" smenjenu redakciju "Studenta". Nekada, kada su smenjivane redakcije sa Đorđijem Vukovićem, Alijom Hodžićem, Ljubišom Ristićem i ostalima, države su maratonske skupštine beogradskih studenata, držani su vatreni govori, navijalo se i aplaudiralo. Smena glavnog urednika "Studenta" 1987. obvljena je iza zatvorneih vrata, prvo Predsedništvo UK SSO, a potom i UK SK Beograda, jer se, kako je saopšteno, rasprvljalo o "stvarima koje su značajne sa ONO i DSZ na Univerzitetu u Beogradu". Već ta činjenica, "pojava nečastivog na Univerzitetu", sama za sebe dovoljna je da se duhovi uzbude... Mnogo toga je u "slučaju STudent" bila "slučajnot", a još više toga smišljeno delovanje. Tako bi se moglo reći da je naslovna strana "Studenta" slučajnost, ali Mitevićevo postavljanje problema na Prededništvu GK nikako nije... Predsedništvo UK SK je na svoj dnevni red stavilo izbor glavnog urednika "Studenta" suprotno uobičajenim normama partijskog rada. Umesto da da svoje mišljenje o potencijalnim kandidatima, usvaja stav da tadašnji kandidat za urednika ne može biti glavni i odgovorni urednik zbog propusta u uređivačkoj politici i narušavanju dobrih odnosa UK SK i redakcije. Posebno je interesantno da je samo desetak dana ranije isto to Predsedništvo UK SK predložilo da se "Studentu" dodeli orden. Šta se desilo u toku ovih deset dana? "Student" je objavio izvesne fotografije i propratni tekst u kome se govori o dogmatsko-staljinističkoj grupi u UK SK... Poslednji redovi "Saopštenja" Predsedništva CK SKS (koje nije izneo na sednici već su ga članovi Predsedništva pročitali u "Politici") preobrazili su čitav problem "Studenta" u spektakularnu akciju odbrane Tita. Saopštenja okončava "slučaj Student" i započinje "slučaj Predsednik GK".
STUDENT: Munjeviti rasplet događaja započinje 11. septembra, posle razgovora najviših funkcionera GK sa urednicima javnih glasila u Beograd. Zamereno Vam je, između ostalog, i na primedbi da "zapaljive reči ne donose ništa drugo nego požare", kao i na sledećoj konstataciji: "Ukupno stanje na Kosovu koje se ne popravlja ni porebnom, ni poželjnom ni olako obćanom brzinom, stvara opasnu atmosferu u kojoj kao da se svaka izgovorena reč protiv srpskog nacionalizma, doživljava kao popustljivost prema albanskom separatističkom nacionalizmu". Molim Vas da prvo razjasnimo šta znači reč "brzina"?
"OOB": Kao i većina, i ja reč "brzina" obično doživljavam kao nešto dobro, veliko, lepo, snažno, značajno, osim ako ne naiđem na neugodno pitanje zašto sam to što sam sa zadovoljstvom radio brzo uradio, ali to su posebne, i možda amo za mene važne i zančajne okolnosti. U tim retkim trenucima stvarnosti, kada moje nesvesno, a uporno i čvrsto, kojim vladaju emocije, i kada je to polusvesno malosvesno nesvesno i neobuzdano, takoreći podsvesno neukrotivo, i kada me sporost oduševjava, čini blaženim, tada mi, nasuport napred neavedenog osećanja brzine, reč "brzo" izgleda mlitava, skvrčena, mala slaba i loša. To se - naravno - mora da ima neke svoje razloge i uzroke, ali verovatno različite kod različitih ljudi, i različite u različito vreme, i u različitim okolnostima različite.
 
Nacionalizam je jedan od načina da čovek bude glup
 
STUDENT: Šta je, po Vama, nacionalizam?
"OOB": Nacionalizam je samo jedan od hiljadu načina da čovek bude glup. Pametan čovek voli svoju naciju i zaustaviće se nadomak gluposti da zbog svoje ljubavi mrzi tuđu ljubav. A to je Magna Carta nacionalizma. E, pa lepo: budite sasvim sigurni da takva mržnja ne dokkazuje vašu ljubav niti zbog toga mođe biti veća ni za gram.
STUDENT: A kako čovek postaje nacionalista?
"OOB": Već sam zapisao kako čovek opsednut robom i sam postaje roba i da čovek opsednut nacijom lako može postati nacionalista. Naravno, niko ne može birati prošlost svoga naroda. Ne omalovažavam je, ali mnogo mi je važnije šta ćemo sutra jesti nego šta se služilo na dvoru Nemanjića ili kralja Milutina.
 
Jedinstvo je više od izjave
 
STUDENT: Kako onda "osećati" nacionalno osećanje?
"OOB": Pripadam srpskoj naciji; ne poričem, znači, nacionalno osećanje, kao što ga i ne ističem pairteta radi. Ali, da se poslužim tuđim rečima, "tu okolnost prihvatiću gde je moguće, a ignorisati gde je potrebno... Gde je tačna granica između nacionalnog samopoštovanja i nacionalističke samopohvale?... Mogu li ja istovremeno biti nacionalan i internacionalan, komunista i Srbin? Hoću li da poštujem princip neprotivrečnosti logike ili logiku protivrečnog života? Naravno, nije mi ni na kraj pameti da vozove kojima Srbi i Crnogorci s Kosova putuju u Beograd da traže pravdu nazivam "vozovima nacionalizma". Zborove protesta nikako ne nazivam nacionalističkim zborovima, ali upozoravao sam da ponekad na tim zborovima može biti nacionalističkog zborenja, i mada sam to podrazumevao, nikad nisam opravdavao.
STUDENT: Gde je onda ključ rešenja kosovskog problema?
"OOB": Kao što se mora voditi računa da su Srbi u većini u Srbiji, i da to ne implicira nacionalnu neravnopravnost u SR Srbiji,tako isto se mora voditi računa da su na Kosovu u većini Albanci. ali, kako o tome voditi računa: da li pričama u fabrikama? Nije li potrebno svojim postupkom, čak i ustupkom, kompenzirati bar nešto u poljuljanom poverenju malobrojnijeg nacionalnog sastava? Govoreći o odnosu manjinskog i većinskog naroda u jednoj zajednici, Lenjin je govorio da je u takvom slučaju bolje presoliti u popustljivosti i blagosi prema manjini nego nedosoliti. Ja ovom smatram vrlo principijelnim stavom. Ako komunisti Albanci i Albanci u rukovodstvu Kosova zaista iskreno žele da se zaustavi iseljavanje Srba i Crnogoraca, onda su, prema mom ličnom mišljenju, pre pozvani da sami pozovu na ustupke ugroženima nego da ih ja, kao pripadnik srpske nacije, podsećam na tako nešto.
STUDENT: Sva su se kosovska rukovodstva od 1981. naovamo "zaklinjala" da će se iseljavanje zaustaviti, separatisti pobediti. Ipak, Kosovo je i dalje jugoslovenski problem broj jedan.
"OOB": Ako bi neko "statističkim očima" čitao novine posle aprila 1981. godine, video bi da je u njima neuporedivo češća reč "kontrarevolucija" nego reč "revolucija" - i to je ono što me plaši. A zastrašuje me činjenica da nema odgovora na pitanja: Ko su inspiratori i organizatori kontrarevolucije? Ko je podsticao ideje i ambicije o Kosovu kao republici? Neće biti da su za sve krivi mladi ljudi koji su osuđivani za izvikivanje i ispisivanje parola "Kosovo-republika". Nije li besmisleno a i neefikanso kažnjavanjem preobraćati zavedene? Ukoliko tužioci i sudovi budu ti koji će prvenstveno pomagati u "sprovođenju" bratstva i jedinstva, zatvori će postati rasadnici i škole za širenje kontrarevolucionarnih ideja kao što je "Kosovo-republika". Ako bi se pretežno administrativnim merama odgovaralo na ovu parolu, postoji mogućnost da se takva shvatanja skrivenim putevima zarazno šire kao istina sve dok opet ne steknu dovoljno pristalica da se mogu otvoreno zastupati i braniti. Zato o tome ne smemo ćutati...
Iza svake izgovorene reči stoji konkretan čovek, iza svake akcije takođe. No, kod nas je mnogo učinjeno da se stvaralčke poželjne akcije depersonalizuju; stoga nije čudno ni što su nepoželjne, rušilačke akcije "ničije delo". Nije poznato da li je ikada bilo revolucije ili kontrarevolucije bez vođstva. Iza kontrarevolucije sigurno su stajali i stoje ljudi koji su je usmeravali, koji je i dalje usmeravaju; separatističko-nacionalistički centar kontrarevolucije, njen ideološki, politički i vojni štab. Dok ne bude onemogućen taj centar (ili "centar"), niko neće moći da kaže da je kontrarevolucija konačno pobeđena.
STUDENT: Raskol u Savezu komunista Jugoslavije započeo je ekonomskom krizom, Kosovom. SKJ je uvek bio za korak iza događaja...
"OBB": Zar prvi zadatak SK nije da bude ispred događaja, a na iza njih? Ne bi smeo biti zatečen, a ponekad kao da jeste. Da li su suočavanja sa stvarnošću i njegove inicijative iznuđene ili smišljene? Vidi li on dalje od sutrašnjeg dana, da li mu ide u susret? Kao ilustraciju dosadašnjeg zakašnjavanja SK koje je uglanom posledica njegove otuđenosti od života i stvrnosti od stvarnih životnih problema, navešću nadmudrivanje oko izmišljene dileme da li je važnija idejna borba "za" ili "protiv". Ovakav vid bavljenja sobom je vrćenje u krug. U takvom sastančenju toliko je jalovosti, oklevanja i odlaganja, kao da SK ima neograničeni vremenski kredit u jeku društvene krize. Kad bi SK o greškama koje sam učini razgovarao kao o greškama koje čine drugi, bilo bi manje i njegovih i tuđih grešaka.
STUDENT: To, verovatno, podrazumeva i vrlinu samokritike?
"OBB": Ja pod samokritičnošću ne podrazumevam poređenje sebe sa bilo kim drugim niti s bilo čijim likom, nego podrazumevam proveru svog pogleda na svet i svoju persepktivu posmatrača stvarnosti, svoj ugao gledanja, teorijska i ideološka polazišta, svoju tačku gledišta i instrumentarijum za gledanje.
STUDENT: Da li je onda priznavanje greške, samo kritičnost, i jedan od osnovnih preduslova za postizanje jedinstva?
"OBB": Očigledno je da se pogrešno smatra da jedinstvo postoji kada se izjavi. A koliko li su se puta ljudi prevarili kad su izjavu ljubavi uzeli kao samu ljubav. Da li se, na primr, jedinstvom čovek može obavezati na optimizam? Onaj ko je ubeđen da se to zaista može, taj je verovatno ubeđen da se i sreća može narediti... Jedinstvo u svemu lišava nas stvaralaštva i oslobađa stvaralačke odgovornosti za efekte dela. Jedinstvo pre sprečava nego što podržavaproboj nečeg originalnog i inventivnog: protivreči raznovrsnosti interesa, sklonosti čoveka, njegovoj individualnosti; jedinstvo standardizuje mišljenje i postavlja ga nasuprot invenciji. Jedinstvo mišljenja je majka nemaštovitosti. Ko iskoči iz "jedinstvenog" mišljenja i pođe za svojom glavom, taj je komunista - samoubica.Takva su izgleda postojeća pravila. Situacija kad svi misle isto, kad svi isto rade, kad imaju istu, jedinstvenu volju, želju, osećanje - to nije jedinstvo, to je uniformisanost. A ljudi su zapravo toliko lepo različiti.
 
Srpsko hajdučko kolo
 
Tako je Dragiša Pavlović osamdeset osme odgovarao na pitanje koja smo mu postavljali ove godine. Neke su stvari, ipak, ostale nerazjašnjene...
STUDENT: Čitajući "Olako obećanu brzinu" primetio sam da ste u brzini stavili potpis na rukopis, a da ste neke glave zaboravili da dovršite, neke ste samo započeli, a najviše ih je ostalo netaknuto. Na primer: jedinstvena glava, usijana glava, tvrda glava, luda glava, prazna glava, užasna glava, jarosna glava, gnevna glava...
PAVLOVIĆ: Kad god zapišem da ću nešto docnije obraditi u nekom od budućih tekstova, kao što je ovaj problem hajdučkog kola, uvek se setim Teodora Pavlovića koji je u "Srbskom letopisu" za 1833. godinu objavio svoj prevod kleftske pesme "Grob Dime Ajduka", s obećanjem da će docnije opisati sličnosti i razlike između grčkih i srpskih narodnih pesama, a takav Pavlovićev tekst se nikada nije pojavio.
STUDENT: U knjizi "Olako obećana brzina" srpsku ste politiku opisali kao "hajdučko kolo" i obećali da ćete tu društvenu pojavu bliže istražiti... Kada će se pojaviti taj rukopis?
PAVLOVIĆ: U vreme turkokratije po svom osnovnom sadržaju hajdučko kolo biće da je bilo stihijsko narodno kolo, njegova slobodna forma samoodbrane od mnogobrojnih izrablljivačko-otimačkih  turskih kola i igara: desetak, nagonica, drumarina, svadbarina, popaša, pozob, krvnina, odrina, mrtvina, brodarina, skelarina, krčmarina, ženitbina, mlinarina, dimnica, kuluk, vinarka, priselica, žvakalica...
U "Olako obećanoj brzini" istoriju srpskog kola dao sam u skici, intuitivno. To nije svršen posao. Započeo sam detaljno, temeljno istraživanje sa popunjavanjem i sistematizovanjem empirijske građe. Posebno ću se usmeriti na socijalni i emocionalni karakter hajdučkog kola. A Njegošev stih "ja sam hajduk što gonim hajduke", uputio me je na razlikovanje hajduštva i hajdučije i odgovarajućih kola.
Komparativnom i konkretno-istorijskom metodom naročito ću obraditi odeljke: 1. gora zelena kao hajdučki dvori; 2. harambaša - njegov moralni i politički lik, kao i motivi podele hajdučke družine; 3. busija, potera, ucena, otkup i hajdučka pravda u podeli plena; 4. hajdučki gnev i osveta; 5. jataci, viteške igre, nadmetanja hajduka i hajdučka drugarska ljubav do groba; 6. legendarni lik devojke harambaše i kako pravi hajduk boljševičku veru nikad ne gazi; 7. hajdučka tradicija u miru kojeg nikad nema.
STUDENT: Inkriminisani broj "Studenta", onomad, nosio je na naslovnici višesmislenu sintagmu "bal vampira". Uzalud ste tada ubeđivali svoje partijske drugove da "bal vampira" uopšpte ne mora da "bude "napad na lik i delo Josipa Broza Tita...
PAVLOVIĆ: ... Potegnuo sam najzad i poslednji argument - jednu od dopisnica koje je redovno slao iz Zagreba, gde je služio vojsku, u Beograd. Vojnik Pavlović naslovio ju je sa "Bal vampira", a na njoj (15.10.1970) piše: "Moje odeljenje ove nedelje ima na duši za čišćenje učionu. Elem, sinoć smo je očistili i potrčali da što pre legnemo. Međutim, oko pola noći, probudi mene dežurni škole - kapetan je naredio da komandir odeljenja, tj. ja, probudi odeljenje jer učiona nije dobro očišćena . Onako ljut, ja sam, u pidžami i gaćama (kratkim) čistih ponovo. Posećao sam verovatno na vampira."
Iako zbog ove dopisnice vojnik Pavlović nije otišao pred vojni sud, redakcija "Studenta" je zbog svojih "vampira" morala da ode.
STUDENT: Brzinu ste, jednom, već definisali. Imate li danas šta da dodate?
PAVLOVIĆ: Ponekad, u ponekim situacijama, a iskusio sam i to, na žalost, insistiranje na mojoj brzini, onako kako je ja obično doživljavam, razdražuje me, jer mi ne dozvolava da stanem i da se koncetrišem. Ja, kada mi se naruči brzina, čak i kao želja, zaista ne mogu brzo, rada ne umem, a ne da neću brzo, a neko drugo rešenje ne vidim, ili ga ne znam, jer ga nikad nisam znao ni poznavao, p anikako ne mogu po naređenju da ga brzo pronađem - i tada sam, kao sebi samom za inat, čini mi se, još sporiji nego inače.
Učini mi se ponekad da ja ideju brzine brkam sa idejom dostizanja, sustizanja, prestizanja... zastajanja, zaostajanja, odustajanja i nikako da sebe uskladim sa zadatom brzinom da na vreme počnem i završim.
STUDENT: Kad biste ponovo počinjali, šta biste uradili isto, a šta različito?
PAVLOVIĆ: Ja se nadam da mi ovo nije poslednji početak; a započeo bih opet isto. I ako bi se, nekim čudom, ponovile iste okolnosti, opet bih isto ovako završio.
 
Razgovor vodio: Cvijetin Milivojević
 
 
 

Нема коментара:

Постави коментар