четвртак, 31. децембар 2020.

Milivojević i Stepanović: Šta smo prošli i šta nas tek čeka

Sećanja na 2020. godinu i očekivanja od 2021. godine u emisiji "Među nama" podelili su politikolog Cvijetin Milivojević i urednica Nove ekonomije Biljana Stepanović.
Na pitanje kako bi u jednoj rečenici sažeo ovu godinu, kako smo je započeli a gde smo danas kada je završavamo, Cvijetin Milivojević je naveo – koronu i nelegalne izbore.
“Od početka godine se pričalo o izborima koji su trebali da se održe 3. maja, niko posle novogodišnjih praznika nije razmišljao da može da nas zadesi sve ovo što nas je zadesilo. Međutim, mi smo imali jednu sitauciju gde se pred raspisivanje izbora najveći  deo opozicije odlučio na bojkot, jer režim nije izašao u susret za obezbeđivanje ravnopravnih  uslova”, podsetio je on.
Mi smo, dodao je Milivojević,  došli u jednu nenormalnu papazjaniju u kojoj smo paralelno vodili bitku za naše male živote, a u toku te paralelne bitke vodila se, ne ispod žita, već javno jedna funkcionerska kampanja u kojoj je učestvovala samo jedna stranka za sve vreme vanrednog stanja i onda smo došli u paradoksalnu situaciju da čovek, koji je raspisao izbore, ne poštuje Ustav na kome se zakleo.
Milivojević je ukazao da ni nakon 10 meseci od izbijanja koronavirusa u svetu i kod nas mi, ni dan danas, nemamo legalnu vlast koja bi rekla kog datuma je u Srbiju zvanično ušla korona, odnosno prvi verifikovani zaražen virusom.
Na pitanje ako je politika majka, da li nam u godini koja je iza nas ekonomija maćeha, Biljana Stepanović je rekla da su politika i ekonomija vezane, da jedna od druge zavise, ali da je očigledno da je ekonomija zbog koronavirusa morala da se stavi u drugi plan.
Kao dobru odluku koja je obeležila ovu godinu Stepanović je navela odluku na početku godine, kada se pojavio koronavirus, da se zaposlenima isplati minimalna zarada.
“Sve posle toga bilo je loše, sve posle toga je rađeno u panici ili računajući na izbore”, ukazala je urednica Nove ekonomije.
O čemu su još govorili Cvijetin Milivojević i Biljana Stepanović u emisiji "Među nama"  možete pogledati u video prilogu: (TV Nova S, emisija "Među nama", voditeljke Maja Nikolić I Rada Djurić, www.nova.rs, 31.12.2020)
https://www.youtube.com/watch?v=xuzxXIhAnEM

Junski izbori, julski protesti i izveštaj EK politički obeležili 2020.

Godina za nama, prva je u dugoj vladavini Srpske napredne stranke i predsednika Aleksandra Vučića u kojoj se vlast suočila sa ozbiljnim kritikama iz Evropske unije. Brisel je u 2020. konačno prestao da gleda Srbiju kroz prizmu odnosa sa Prištinom i počeo da insistira na vladavini prava kao ključnom problemu u Srbiji. Politički komentatori koji su za N1 ocenjivali 2020. izdvojili su tri ključna događaja - junske izbore, julske proteste i izveštaj Evropske komisije koji je stigao u oktobru.
Izbori 21. juna nisu doneli promenu, bar kada je pobednik u pitanju. Ipak, politički komentator Cvijetin Milivojević veruje da je reč o političkoj prekretnici jer je prvi bojkot opozicije u 21. veku doveo do reakcije Evropske unije.
„Evropska unija konstatuje da u Srbiji više nema političkog pluralizma. Dakle, to je ta presuda i od te presude sada zavise svi dalji koraci vlasti. I na osnovu toga imate ekspresno oročavanje izbora za najkasnije 3. april 2022“, podseća on.
Vlast je vrlo verovatno pritisnuta nekim rokovima
Presuda, kako je Cvijetin Milivojević nazvao izveštaj EU o napretku Srbije, stigla je posle niza godina u kojima je vlast u Srbiji uglavnom dobijala pohvale iz Brisela. 2020. je to promenila.
„Iz toga proizilazi ono što mi sada vidimo. Vlast je odmah krenula u razgovore o političkom dijalogu. Naravno, tu će biti razvlačenja. Ali, činjenica da je vlast to sada sama ponudila, a ne da je opzicija to tražila, govori o tome da je vlast vrlo verovatno pritisnuta i nekim rokovima“, uveren je Milivojević.
Za politikologa Bobana Stojanovića drugi ključni politički događaj posle izbora, bili su julski protesti zbog najave uvođenja novih strogih mera protiv koronavirusa.
„Verujem da je te julske proteste obeležio jedan prvi unutršnji sukob u SNS-u, a to je sukob između Aleksandra Vučića i Nebojše Stefanovića gde je Stefanović iskoristio te proteste da se bolje pozicionira i zadrži jedan od resora sile. Čim je njegov otac uspevao da prodaje oružje, a on sada dobio Ministarstvo odbrane u novoj Vladi, jasno Vam je do kog to nivoa ide“, ističe Stojanović.
Fasadna demokratija naš najveći problem
Marketinški stručnjak i jedan od autora PLJIŽ-a Voja Žanetić kaže da je u političkom smislu i u 2020. najveći problem Srbije bio to što ne prepoznaje da je njen pravi problem fasadna demokratija.
„Fasadna demokratija je politički sistem u kom vlast koristi demokratski izborni sistem za stalnu legitimizaciju jedne te iste, odnosno svoje vlasti“, objašnjava on.
Dolazeća 2021, stoga, može biti prilika – ili za popravljanje fasade o kojoj govori Voja Žanetić ili za početak promena od temelja. (www.rs.n1info.com, TV N 1 info, Petar Gajić, 31.1.2020)

Може ли великокладушки посрнули колос стати на здраве ноге: Фикрет Абдић и Асим Диздаревић (1990)

 

INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tridesetogodišnjice od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada su, na ovom mestu, govorili: dr Dragiša Buca Pavlović (intervju iz 1990), Radmilo Kljajić (1990), Krist Gegaj (1990), Fikret Abdić i Asim Dizdarević (1990)...

* уводна напомена: Фикрет Абдић је, као кандидат СДА, 1990, на првим вишестраначим изборима изабран за члана Предсједнишва БиХ, са највећим бројем гласова од свих кандидата и требало је да постане први председник Председништва, али се повукао у корист А. Изетбеовића, а у септембру је основао Аутономну покрајину Западна Босна која је потписала примирје са Хрватима и Србима; Асим Диздаревић је био члан Иницијативног одбора за формирање Аутономне покрајине Западна Босна

 

"Борба" (дневни лист), 12.4.1990.

Може ли великокладушки посрнули колос стати на здраве ноге: Фикрет Абдић и Асим Диздаревић

Крхка нада и танко стрпљење

За протекле две године из Кладуше отишло 4000 радника. "Прехрамбена индустрија" нечије вежбање плаила 12.000 милијарди. Десио се прави помор перади и кунића. Да ли је Република кредитирала распродају "Агрокомерцове" имовине? Ко је уводио ванредно стање? Откуд етикете за национализам? Фикрет Абдић о приговорима злобника и шансама за оздрављење фирме.

Откако се Фикрет Абдић вратио из затвора, а Република, изгледа, одустала од "истеривања правде по Агрокомерцу", Велика Кладуша се вратила свом, како то њени мештани воле да кажу, "претпотопском" животу.
Почетна еуфорија "про ет контра", после Фикретовог поновног именовања у АКО-првака добрано је, све до недавно, била утихнула. Међутим, "мењшевички испад" групе од 98, додуше анонимних грађана, у доскора "јединствену" Цазинску крајину, опет је вратио позорност јавности.
Иако је ново - полустаро пословодство најављивало "ред, рад и дисциплину", све у циљу рехабилитације посрнулог колоса (и у то име прокламовало крилатицу "успјети или умријети") - у котаче који се тек захуктавају неко је, веле Кладушани, потурио клип.
О ономе шта је "Агрокомерц" данас, а шта би, ако га најзад послужи и сретна звезда, требало да буде сутра - у одсуству "бабе" Фикрета који је стално на путу, а прав-заправ није ни вољан да прича пре него што се буду могли опипати резултати његовог повратка - разговарамо са чланом Пословодног органа Сложеног предузећа Асимом Диздаревићем. Диздаревић је, иначе, професор индустријске педагогије и у "Агрокомерц" је дошао само осам месеци пре избијања "афере". "Агрокомерц", вели, није стварао, али га није ни разграђивао, па је, вероватно, личност која о "Агрокомерцу" може говорити реално и без емоција.
Фикрет Абдић је, одлуком Централног радничког савета, одмах по изласку из затвора, крајем децембра, именован за председника пословодног органа. Како је ту одлуку примило старо пословодство и да ли се од тада виде неки позитивни помаци у пословању "Агрокомерца"?
- Дотадашњи директор Осман Пирија био је врло коректан. Уосталом, он је био најдобронамернији од свих руководилаца Пословодног одбора у протекле две и по године. Фикрет, на запрепашћење чланова комисије за примопредају, није чак ни прочитао записник о затеченом тању који је Пирија потписао - а ипак га је примио!? Одмах је кренуо на посао, а у предузеће се вратило оно чега две и по године није било - додатна мотивација радника. За само месец дана "Прехрамбена индустрија" је произвела више него у преходних десет месеци. Физички обим производње и финансијски ефекат тога стално рапидно расту. Иначе, мотор за покретање рада осталих делова предузећа били су "Прехрамбена индусрија", "Акопромет" и "Транспорт" јер се током зиме није могло кренути са пољопривредном производњом. Међутим, полазиште је морало бити, и још је, санирање великих штета које су направиле претходне руководне структуре. "Агрокомерц" је био политгон за обуку привредних руководилаца...
Штете, штете...
Имате ли неке бројчане показатеље о штетама?
- Само "прехрамбена индустрија" платила је то "увежбање" 12 хиљада милијарди. Ето, рецимо, у прошлој години, због недостатка хране, угинуло је 120 камиона кунића. Ако знате да у један камион стаје 2.300 кунића - можете замислити која је то штета. Затим, поо налогу Републике, продат је за милион долара наш Дистрибутивни центар у КАрловцу. Нећете веровати да је Босна и Херцеговина са 500.000 долара кредитирала тог купца из Карловца!? Друга половина суме исплаћена нам је после 62 дана, при инфлацији од 2.000 одсто, па смо само тако изгубили 250.000 долара. "Агрокомерц" је напустило и 4.000 радника, од чега 2.500 мајстора, људи са вишом и високом стручном спремом, па и неколико доктора наука. Подсетићу само да на западу стварање једног врхунског сручњака стаје између 200 и 250 хиљада долара...
Доста "Агрокомерцове" имовине, производа и сировина отишло је и на "изравнавање" дугова повериоцима после меничне афере. Да ли је и ту било претеривања у разношењу свега што је остало из "покојника"?
- И те како, сетите се заплењивања 4.600 тона кафе из наше пржионице, сетите се распродаје перади итд. итд. Све је могло тактичније и ефикасније да се изведе без пуно политичке буке. Јер, гаранција на 220 тадашњих милијарди коју је Абдић тражио - дата је, али са шест месеци закашњења када је Крајина већ постала гробница бројлера и ћурана који су, много, много вредели и у "шуштећим" новчаницама. "Агрокомерц" је, понављамо као папагаји, имао покриће за менични дуг и зар је било потребно да заустављамо призовдњу, да нам пропадају машине. Ето, сад плаћамо Италијане да нам ремонтују готово уништене машине...
Како је Кладуша преживела сва ова дешавања око "Агрокомерца"? Готово три године радници су на "минималцу"...
- Како? Радничко стрпљење је на измаку. Не заборавите да од милијарду и двеста старих живи осам хиљада људи, а како су овде породице многочлане - "Агрокомерц" храни и 100.000 људи. Не волим да истичем свој пример, али ће он најбоље илустровати ситуацију: Ето, прошлог месеца зарадио сам 1.119 конвертибилних динара, практично ме издржава жена, иако, као и већина руководилаца радим и до подне и поподне и суботом и недељом. И Фикрет прима загарантовани лични доходак, а не смете сметнути с ума да и њега најпре морамо да зарадимо. Јер, "Агрокомерц" данас гледају кроз двоструку лупу.
Укинути лупу
Тако вас гледају већ одавно...
- Да, али то сад постаје закон. Кладуша је због "Агрокомерца" преживела право правцато ванредно стање (!), "јежеве" на путу по повратку радника са протеста у Београду, једно време овде је било 172 млиционера РСУП-а (довитљива раја је то израчунала јер је за њих наручивано толико пљескавица). Добро би било да надлежни органи (наравно, у неком новом сазиву) о томе дају неку званичну информацију. Све смо то преживели, можемо и да опростимо. Међутим, данас морамо радити опрезно, то је случај и са уласком у нове програме. Али, ако желимо да наставимо тамо где смо стали онда и та лупа мора да се укине. Ми смо једноставно принуђени да се боримо за тржиште - то нам је јасно, али као кад би по прописима наша пржионица, рецимо, из увозног контигента могла добити кафе у висини прошлогодишње прераде (140 тона) плус пет одсто. То је та основица, а ми смо још 1986. прерађивали 12,5 хиљада тона! Исти је случај и са селективним кредитима за пољопривредну производњу и слично.
Шта је са започетим објектима чија је градња прекинута 1986?
- Огроман капитал стоји залеђен. Ради се о фабрици анималних лекова преко потребних нашим фармама, хотелском комплексу "Стари град"... Објекти су урађени између 70 и 95 одсто, неки чак и плаћени по систему по систему "кључ у руке", а радови су ипак напрасно завршени. Пошто "Агрокомерц" има и приоритетнијих послова, једно од решења могло би бити и да заинтересовани партнери уложе капитал у завршетак радова, а добит бисмо делили. Успут, запослили бисмо и силан млади свет који се и не пријављује на кладушки СИЗ јер, кад "Агрокомерц" не запошљава, онда то нико не чини. Срце ме заболело кад сам једног петка избројао овде 23 аутобуса који довозе раднике из Словеније. Одлази кладушка младост, а враћа се здравствено гробље.
У петицији коју је потписало 98 грађана "Агрокомерцу", односно његовим челницима, импутира се и национализам...
- Ово је мешовита средина, али је највише муслиманског живља. Али, то са национализмом је бесмислено - можда има појединачних случајева, али увлачити у све то Хрвоја Шошића (првака Хрватске странке, прим.аут) који је радио економски део одбране Абдића на суду - могу само злонамерни. Па, зар национализам може да пропагира Фикрет који има зетове Драгана и Рајка или моја маленкост чија је жена Српкиња, а кћи удата за Хрвата?! Постоје два начина етикетирања људи: први, пљунути на етикету па залепити на човека и други, пљунути на човека па залепити еиткету. Овде се ради о овом другом.
Радници и руководство предузећа јединствени су у једном: "Нови живот Агрокомерца" ће успети. Да ли су то реална очекивања?
- "Агрокомерц" има капацитете, стручњаке и вредне раднике. Нека нас пусте да радимо на миру. Ако смо могли да будемо 24. по снази фирма у Југославији, са извозом у 38 земаља Европе, Азије, Африке и Америке, а гро материјалних и људских потенцијала и даље је ту - зашто би то била нереална очекивања? Штавише, и законски оквири за деловање економских субјеката променили су се у њихову корист. Зато није далеко дан када ће "Агрокомерцови" камиони возити храну за америчке војнике на Сицилији.
 
ФИКРЕТ АБДИЋ, ексклузивно за "Борбу": Разговарао сам с 32.000 људи
- Откако сам се вратио ни динар кредита нисмо добили. Тражили смо подршку Привредне банке Сарајево, али они, наравно, хоће да виде програм, а како да га понудимо када још нисмо успели да дођемо ни до комплетног извештаја о затеченом стању!? Никакву евиденцију немамо о пословању "Агрокомерца" у протекле две и по године.
Сада нам злобници приговарају да смо обећавали препород преко ноћи. Добро, њега још нема, али ако неко жели да поштено погледа истини у очи - нека пословања у ова три и по месеца упореде са "пословањем" у осамдесет деветој или осамдесет осмој, на пример.
Што се тиче трајних улога којима смо покушали да, на обострану корист, у "Агрокомерц" привучемо капитал заинтересованих улагача - свашта су ми стављали на леђа. А ствари овако стоје: За сада су то још симболична средства. Али, ја сам већ разговарао са 32.000 људи, од којих су многи потенцијални улагачи. Међутим, нигде нисам хтео да разговарам са групом која је бројала више од 20 људи, иако их се, рецимо, у сали у Штутгарту окупило мише од 1.000. Нисам хтео политичке митинге, желим само да обавим контакте, од којих ће, сигурно, и "Агрокомерц"имати користи.
Иако су нас плански уништавали, сигуран сам да ће "Агрокомерц" опет стати на своје ноге - каже за "Борбу" Фикрет Абдић. 
Цвијетин Миливојевић
 
* излазна напомена: Фикрет Абдић ће, као кандидат СДА, на првим вишестраначим изборима, крајем 1990, бити  изабран за члана Предсједнишва БиХ, са највећим бројем гласова од свих кандидата и требало је да постане први председник Предсједништва, али се (под притиском) повукао у корист А. Изетбеовића, а у септембру 1993. је, псоел сукоба са Изетбеговићем, основао Аутономну покрајину Западна Босна која је потписала примирје са Хрватима и Србима; Асим Диздаревић је био члан Иницијативног одбора за формирање те Аутономне покрајине Западна Босна.

среда, 30. децембар 2020.

www.srbin.info: Aнализа Вучићевих лажи и опозиције у Србији (ВИДЕО)

Цвијетин Миливојевић – Најбоља анализа Вучићевих лажи и опозиције у Србији (ВИДЕО)

Гост медијске куће „Центар”, у емисији „Интервју”, коју уређује и води Дејан Петар Златановић, био је политиколог и власник ПР агенције „Прагма” и најбољи домаћи политички аначитичар - Цвијетин Миливојевић.
У одличној анализи наш саговорник је објаснио последње потезе режима Александра Вучића, али и који ће бити даљи потези српске опозиције.
Открио је на који начин је служба безбедности угушила јулске протесте, као и то да ли ће Вучић бити приморан да попусти пред притисцима и дозволи какве-такве фер услове на следећим изборима.
О овим и многим другим темама, погледајте и послушајте у веома интересантном интервјуу. (ТВ Центар youtube, www.srbin.info, Дејан Петар Златановић, 29.12.2020)
https://srbin.info/politika/cvjetin-milivojevic-najbolja-analiza-vucicevih-lazi-i-opozicije-u-srbiji-video/

недеља, 27. децембар 2020.

Propagandne tehnike Aleksandra Vučića: Da narodu bude jasno

KO JE VIŠE OD DVA PUTA SLUŠAO VUČIĆA MOGAO JE DA USTANOVI DA "ONI" SVAKAKVE POKORE RADE PO SRBIJI I DA JE PRAVO ČUDO DA ŽIVOT PORED "NJIH" TAKVIH UOPŠTE MOŽE DA SE ODVIJA: "ONI" SU OPLJAČKALI NAROD, PREDALI KOSOVO, OBOGATILI SE, "ONI" PO DRUŠTVENIM MREŽAMA PIŠU DA HOĆE DA UBIJU I SILUJU VUČIĆEVU DECU, "ONI" POSEDUJU I DRŽE POD KONTROLOM SVE MEDIJE, "ONI" DRŽE I KONTROLIŠU KOMPLETNO PRAVOSUĐE U SRBIJI, "ONI" SE RADUJU SVAKOJ NOVOJ SMRTI, "ONI" HOĆE DA KORONA POBEDI, "ONI" HOĆE I VUČIĆA DA UBIJU, SAMO DA BI MOGLI DA NASTAVE DA KRADU… O SVEMU OVOME SIROTE GRAĐANE OBAVEŠTAVA PAR POŠTENIH MEDIJA, KOJI SE NEPOKOLEBLJIVO BORE PROTIV MOĆNE TAJKUNSKE MEDIJSKE MAŠINERIJE I TAKO SPREČAVAJU DA TAJKUNSKI MRAK POJEDE SRBIJU
Četvrtkom se na Prvom programu Radio-televizije Srbije emituje emisija "Četvrtkom u 9". Emisija traje manje od sat vremena, osim kada gost bude predsednik države Aleksandar Vučić – tada emisija traje skoro pola sata duže. Tako je bilo i 3. decembra, kada je Vučić "radosno odgovarao" na sva pitanja voditeljke Nade Gogić.
Obično su ovakva i slična gostovanja lagana za predsednika, a naporna za novinare – predsednik priča o čemu hoće i koliko hoće. Drugih formata sa predsednikom nema, on osim novinara-asistenta ne sme imati nijednog političkog protivnika, jer ne izlazi na duele već osam godina: iako se više puta hvalisao sa "neću jednog, dovedite petoricu ili desetoricu", najteži "duel" predsednik je imao onomad sa Jelenom Karleušom i Nadom Macurom i ono jednom kad je Milomir Marić na Hepiju postavio urednika NIN-a Milana Ćulibrka na neki kauč udaljen pet metara od Vučića, dajući mu, Ćulibrku, da se tu i tamo oglasi na kašičicu.
Ova veštačka "elitnost" predsednika – ne želi da ulazi u duele sa "nižim bićima", odnosno opozicionim političarima – samo je jedna od propagandnih i manipulatorskih tehnika kojima se Vučić, SNS i cela mašinerija vlasti služe u svakodnevnoj proizvodnji propagandne paralelne realnosti koju nude konzumentima.
Valja ovde reći da se ovakve emisije na RTS-u, uglavnom, razlikuju u tonalitetu od intervjua koje Vučić zakazuje po drugim nacionalnim frekvencijama, jer novinari, mada strogo paze da ne postave problematično pitanje ili zađu u zabranjene teme, ne učestvuju aktivno u Vučićevoj predstavi kao novinari Pinka.
No, nevezano za "momčad" protiv koje igra te večeri, Vučić je skoro uvek na nivou – utrenirano, nepogrešivo ređa propagandne tehnike jednu za drugom, povezuje skrivene motive i poznate javne ličnosti, otkriva izdajnike i mrzitelje koji hoće da unište Srbiju i ubiju njega lično i njegovu porodicu, objašnjava tako "da narod razume" kako je moguće da uprkos tome što tajkuni i razni domaći i strani moćnici, uključujući strane ambasade, rade protiv države i njenog boljitka, "malena Srbija" pobeđuje na svim poljima, najbolja je u ekonomiji, najbolja je u borbi protiv kovida, a tek šta će da bude za pet ili deset godina, to da se i ne priča.
"DA LJUDI VIDE..."
Ne čudi stoga što je u pomenutoj emisiji na RTS-u, koja je, kao najskorija, odabrana da pokaže delić raskošnog propagandnog repertoara predsednika države, Vučić, u najboljem radikalskom maniru, već u četvrtom minutu počeo – da maše papirima.
"Doneo sam samo nešto da ljudi vide kako to izgleda. Kad imate ljude koji bi da nešto urade protiv svoje zemlje, pogledajte (pokazuje fotografije), ovo su nam ljudi spaljivali sklopke juče u Batajnici, električne sklopke namerno spaljivane upaljačima, pokazujem ljudima da vide, i sa tim smo morali da se suočavamo. Čak i sa takvim stvarima, zato što nekom ne odgovara da se pokaže da možemo da budemo efikasni. Ne razumem da neko želi da uradi nešto protiv bolesnika, protiv lečenja bolesnika. Za mene je to bilo neshvatljivo. BIA i MUP sada to isleđuju i siguran sam da će uhvatiti počinioca, jer je reč o čistoj sabotaži, ali vam govorim o bezbroj stvari sa kojima morate da se suočite", sasuo je Vučić u dahu sa čime on mora da se bori.
Šta smo imali samo u ovom kratkom odlomku? Najpre, imamo "njih". Ovi neimenovani "oni" čine nešto monstruozno – uništavaju bolnicu u Batajnici, koja je izgrađena za rekordna četiri meseca. Ko je više od dva puta slušao Vučića, mogao je da ustanovi da "oni" svakakve pokore rade po Srbiji i da je pravo čudo da život pored "njih" takvih uopšte može da se odvija: "oni" su opljačkali narod, predali Kosovo, obogatili se, "oni" po društvenim mrežama pišu da hoće da ubiju i siluju Vučićevu decu, "oni" poseduju i drže pod kontrolom sve medije, "oni" drže i kontrolišu kompletno pravosuđe u Srbiji, "oni" se raduju svakoj novoj smrti, "oni" hoće da korona pobedi, "oni" hoće i Vučića da ubiju, samo da bi mogli da nastave da kradu… O svemu ovome sirote građane obaveštava par poštenih medija, koji se nepokolebljivo bore protiv moćne tajkunske medijske mašinerije i tako sprečavaju da tajkunski mrak pojede Srbiju.
Ova "diverzija" koju je Vučić odmah izneo na sto na početku emisije samo je još jedan propagandni trik i suštinska satanizacija protivnika, kaže za "Vreme" Vladimir Milutinović, filozof, koji se toliko bavio propagandnim tehnikama Aleksandra Vučića da je nedavno i knjigu o tome objavio – Sipanje istine: propagandne tehnike posle 2012.
"Priča o sklopki je sledeća: ne samo da su oni lopovi, neprijatelji, izdajnici, nego oni i zapale bolnicu i rade protiv bolesnika. Nije to on džabe ispričao na samom početku intervjua na RTS-u. To je, naravno, potpuna izmišljotina. Niko od tada ništa nije rekao tim povodom, a drugo, ja sam malo istraživao, pa sam video da su to u stvari kleme koje koštaju 300 dinara. Kad se malo bolje razmisli, kako su one uopšte pronađene? I kako je to ugrožavanje bilo čega? Niko nije zatekao nekoga ko upaljačem to pali, a ako nije zatekao, to onda znači da je neko video klemu koja je pregorela, koja košta 300 dinara. Šta se dalje dešava? Ko je taj šef koji vidi uništenu klemu od 300 dinara, koga zove, policiju? To se u običnim radnjama i ne prijavljuje kao krađa, kad nestane nešto od 300 dinara, a kod nas to završi u intervjuu predsednika Republike. Zašto? Zato što on tako satanizuje protivnike i ne propušta priliku.
Dakle, čovek je iskoristio nešto što je po svoj prilici izmišljeno, da satanizuje opoziciju. Priča je bukvalno za Monti Pajtona – te kleme, dakle, nisu izgorele od nekog kratkog spoja ili nečeg sličnog, nego je neko namerno hteo da sabotira bolnicu, i onda je uzeo klemu koja košta 300 dinara, palio je upaljačem i pobegao. To je na nivou diverzije da pozoveš lift, pa pobegneš. To je potpuno besmisleno, ali ima ogroman značaj za propagandu. To su tabloidi preneli i neko ko čita tabloide, on misli da Đilas pali bolnice", kaže Milutinović, dodajući da Vučić nikoga konkretno ne pomene imenom – "to je ista tehnika, on uvek priča o ‘njima’ i to niko ne može da demantuje, a svi su obuhvaćeni".
"ŠTA JE U NJEGOVOJ GLAVI"
Ubrzo nakon toga, Vučić prelazi na temu cene izgradnje bolnice. List "Danas" je, jednostavnom računicom, koristeći podatke koje su zvaničnici izneli, sračunao da će kvadrat kovid bolnice u Batajnici koštati skoro 2000 evra – 35 miliona evra na 18.000 kvadrata bolnice. I svakako, ovo jeste tema od javnog značaja, naročito u zemlji poput Srbije, gde prvo pitanje nakon saopštenja da će nešto da se gradi nije "čemu to", nego "ko će da se ugradi i koliko": setimo se samo da javnost i dalje apsolutno ništa ne zna – jer je proglašeno za tajnu! – o ceni medicinske opreme nabavljene za borbu protiv kovida, uključujući i neznani broj respiratora koje je predsednik lično nabavljao "na polucrno", kako je izvoleo reći.
Dakle, da li je to tema za medije? Svakako da jeste. No, eto Vučića "da objasni, kako bi narod razumeo":
"Ja sam srećan što sam večeras ovde da mogu da odgovorim na sva vaša pitanja i da ljudima ukažem na sve neistine, na sve besmislice. Znate, kada neko pomisli da bi se neko ugrađivao u bolnicu, pitam se uvek šta je u njegovoj glavi. A šta može da bude, razmislite sami, u njegovoj glavi, osim ideje da on to uradi. To nekome normalnom, nekome pristojnom, nekome ko voli svoju zemlju, ko se bori za svoju zemlju, ko se bori pre svega za naše starije ljude, uprkos tome što je i mene i vas šokirala smrt direktora ‘Beograd puta’ koji ima 42 godine, sjajan jedan momak, sjajan jedan čovek… Najveći broj ljudi koji nam umire su bake i deke. Da vi pomislite da bi neko da krade na tome, vi mora da polazite od sebe. Nemoguće je da to vidite u nekome kome tako nešto nikada na pamet ne bi palo. Znate li koliko sam ja puta bio u Batajnici? Ni sam ne znam, više od deset puta sam bio, obilazio, sanjao da to izgradimo na vreme. Izgradili smo u četiri meseca, to je samo nekoliko zemalja na svetu sposobno da tako brzo nešto izgradi."
Šta smo imali u ovom pasažu? Mada Vučić ne pominje "Danas" imenom, jasno je da opet neki "oni", odnosno "njihovi mediji" čine nešto nezamislivo: računaju cenu kvadrata iz zvaničnih podataka, ili, u Vučićevoj izvedbi, time govore da on lično krade na ceni bolnice. Čitamo dalje: to ne može niko "normalan, pristojan ili ko voli svoju zemlju i bori se za nju, za naše bake i deke" ni da pomisli, naime, da je izgradnja bolnice preplaćena, "nemoguće je da u meni poštenom vidite bilo šta nepošteno", to vi kažete zato što ste vi takvi, a ja svoje poštenje pokazujem time što sam više od 10 puta bio u Batajnici i to što sanjam izgradnju te bolnice, majke mi, verujte mi na reč.
Vi, dakle, mediji koji se zapitate da li je možda moglo jeftinije ili bolje da se prođe (u vezi sa bolnicom, ili, što da ne, u vezi sa Er Srbijom, cenom kilometra auto-puta, ili bilo kojom drugom javnom – a zapravo tajnom – nabavkom), vi, dakle, ste deo "njih", a to znači da niste normalni, niste pristojni, ne volite svoju zemlju, želite smrt "bakama i dekama". U nekoliko reči, kako je to lepo objasnila narodna poslanica Biljana Pantić Pilja, "domaći izdajnici i strani plaćenici".
Verovali ili ne, sve ovo bilo je izgovoreno u prvih osam minuta emisije.
Vučić koristi sve tehnike koje su i do sada u politici i probane i omiljene, kaže za "Vreme" Vojislav Žanetić, scenarista, kopirajter, satiričar, marketinški stručnjak.
"To su tehnike prikazivanja marljivog rada da se popravi katastrofa nastala za vreme vlasti ‘bivših’; zauzimanje uloge ‘žrtve’ ili ‘branioca’ od napada domaćih i stranih ‘snaga’; poznavanje ‘detalja’ (često i numeričkih) da bi se stekla predstava o poznavanju celine; identifikacija pojmova ‘stabilnost’ i ‘vlast’", kaže Žanetić.
On uspešnost Vučićeve tehnike više vezuje za "maltene uobičajeno trajanje mandata jedne ideološke epohe" nego za same tehnike.
"Kod nas svaka od njih već decenijama traje 12-13 godina: (1974–1987–2000–2012)", kaže Žanetić.
Na pitanje da li se Vučićev pristup građanima menjao tokom vremena, Žanetić kaže da mu se čini da od trenutka kada je, "sa tadašnjim blagoslovom i domaće i inostrane politike, veći i potentniji deo SRS-a preumio i postao SNS", nema mnogo suštinskih temeljnih promena.
"Temelj sve te komunikacije je i dalje isti, njena poruka se šalje i na unutrašnje i na spoljašnje adrese: jedna masovna i energična organizacija, koja bi mogla praviti probleme ako nije na vlasti, sa vlasti takve probleme neće praviti, te je u tom smislu omogućena stabilnost. To je ujedno i najjači razlog, svesni ili podsvesni, zašto SNS i posle mnogo godina vlasti i dalje zvuči ‘opoziciono’ – pokazivanje ‘oštrine’. Sve ostale promene poreklom su od približavanja, a često i od izjednačavanja vladajuće partije i države. One su se desile uporedo sa punim sazrevanjem fasadne demokratije u Srbiji, tako da sada u suštini više imamo posla sa ‘promocijom’ sistema nego pojedinačne partije ili čoveka", objašnjava Žanetić.
POGLEDAJTE IH...
U nastavku emisije na RTS-u Vučić je ponudio i svojevrsno "neizvinjenje" za salve uvreda koje, kao po komandi (sic), sipaju poslanici vladajuće koalicije u Skupštini Srbije – kako po omiljenoj meti zvanoj Đilas tako i prema glumcima, glumicama i drugim javnim ličnostima koje se usude da izraze svoje mišljenje.
Podsetimo, poslanik SNS-a Milan Savić je rutinski u Skupštini izjavio da Dragan Đilas već 20 godina sa "partnerima na Kosovu i Metohiji" gradi svoju politiku "i sa kojima ima jedini zajednički cilj, a to je svrgavanje Aleksandra Vučića i ubistvo njega i njegove porodice". Notorni Marko Atlagić je izjavio da glumica Seka Sablić ima "nedostatak patriotskih osećanja", kao i da je "patriotizam kamen temeljac čovekove moralnosti" – dakle, da nema morala, a za Dragana Bjelogrlića da je to "čovek bez truna morala i stida" i da njime "treba da se bavi policija, a ne ja, jer provodi mito i korupciju".
Vučić se nije obazirao na optužbe protiv Đilasa, osim da ih delom potvrdi, niti protiv Dragana Bjelogrlića, već se "ne izvinio" za uvrede Biljane Pantić Pilje prema medijima i Atlagića prema Seki Sablić. Slušamo "izvinjenje": najpre je rekao da "njihovi mediji" svakog dana njega nazivaju domaćim izdajnikom, da "oni" ćute i gledaju, da je za vreme "njih" Kosovo postalo nezavisno, da se on bori za Srbe, da svaki dan sluša kako je veleizdajnik, kako predvodi "homoseksualne gologuzane, što govore njihovi najistaknutiji novinari"...
"I zamislite, 24 sata vodite jednu kampanju protiv jedne marljive i dobre poslanice, koja je pogrešila, jer je ona samo trebalo da kaže – pogledajte ih, samo je trebalo da kaže – pogledajte ih, ovo je ono što oni govore. I to ogledalo je ubitačno za te ljude, mnogo ubitačnije od svake reči kojom biste vi to opisali. Ali, verujem da će ona umeti da kaže izvinite, i verujem da će umeti, kako postaje iskusnija u politici, da tu razliku sagleda", "izvinio" se Vučić.
Izvinio se, dakle, što marljiva poslanica nije na drugačiji način uvredila novinare. A za Atlagića, za koga Vučić kaže da je "jedan dobar i častan čovek" (valjda slično Draganu J. Vučićeviću), predsednik se više požalio da je SNS-u naneo štetu nego što je problematizovao njegovo obraćanje Seki Sablić.
"Bilo mu je nepotrebno da on karakteriše i daje svoju ocenu kakva je Seka Sablić. Politički pogrešno, nama je nanelo štetu, iako znam da on to nije namerno uradio, a sa druge strane, to se ne radi sa ljudima koji su zadužili ovu zemlju", rekao je Vučić, kao da je valjda u redu da se "to" radi bilo kome drugom, i poentirao:
"Mi ne smemo da budemo kao oni. (...) Ja pozivam poslanike koji pripadaju SNS u da budu pažljivi, da vode računa. Mi smo krivi ako smo isti kao i oni. Mi moramo da se razlikujemo, ja ih molim da to promenimo i ja ih molim sve ove ljude na koje su se odnosile – ne mogu da kažem uvrede – al’ teže reči, ja ih molim izvinjenje u moje ime i u ime partije kojoj pripadam, bez obzira na to što znam koliko su drugačije i časnije namere bile onih koji su to izgovarali."
Dakle, kroz "izvinjenje" – nove uvrede: neki nedefinisani "oni" su odvratni, a mi ne smemo da budemo kao oni.
Podsetimo, na identičan način Vučić se "izvinio" zbog izjave "malog Milenka" Jovanova na račun supruge Vuka Jeremića, Nataše, kada je Jovanov rekao da Nataša Jeremić upravlja "celokupnim narko-tržištem u Srbiji".
Ovakvih propagandnih teh­nika je na pretek, na dnevnom nivou – što kroz usta Vučića, što kroz odjeke medija pod njegovom kontrolom.
Osim ovih medija, u tome učestvuje i RTS na specifičan način, što se moglo videti pre godinu dana, kada je afera "Krušik" ponovo isplivala u javnost i kada je BIRN izneo konkretne činjenice i dokumenta koji pokazuju da su i Vučić i Nebojša Stefanović lagali javnost o povezanosti sada već pokojnog oca Nebojše Stefanovića, Branka, sa trgovinom oružjem i firmom GIM. RTS je tada punih šest dana ćutao i pravio se mrtav, sve dok se sam Vučić nije oglasio: tek tada je u Dnevniku 2 emitovana vest, ali kroz Vučićev filter – naravno, ne cela priča, nego Vučićeva verzija, prenevši njegovu izjavu kojom "objašnjava kako bi narod razumeo" bez komentara i ne trudeći se da publici uopšte objasne zašto puštaju Vučićevo objašnjenje ili demanti o nekom događaju, ako sam taj događaj nisu ni preneli.
ŠTA JE SA OPOZICIJOM
"Vučić ima medije koji bukvalno rade za njega, kao da su zaposleni kod njega i RTS, kao medij koji se njega plaši – koji ne radi direktno za njega, već ga se plaši i vegetira", kaže Vladimir Milutinović.
"On je mnogo više posvećen propagandi nego što je bila prethodna vlast. Uz to, koristi grublja sredstva – najgrublje sa čime je Tadić izlazio na kraj sa radikalima bilo je da će nas oni vratiti u devedesete, i to je to. Zamislite da je Tadić pričao kako Vučić hoće da zapali bolnicu, pa to ponovi hiljadu puta. Demokrate jesu kontrolisali medije, ali njihove tehnike su se svodile na to da je nešto napravljeno odlično, da će biti sve okej, kad uđemo u EU biće puteva… To su bile propagandne tehnike demokrata. A Vučić je dodao satanizaciju, izmišljena poređenja, ‘ja sam najpametniji na svetu’... Sve to nije postojalo ranije.
RTS se tada nije plašio da pozove Vučića opozicionara u Dnevnik, Ivan Ivanović je zvao opozicionog prvaka u svoju gledanu emisiju, zvao Tomislava Nikolića da priča poeziju pred izbore… Postoje i stvari koje izlaze van propagande – na primer, kada su se na prošlim predsedničkim izborima opkoljavali štandovi Saše Jankovića. To je čist fašistički postupak, uopšte nije za šalu, a ipak je i to prošlo. Ja uvek postavljam pitanje: da li ova vrsta propagande koju mi imamo igde postoji? Mislim da ne. Mislim da ne postoji predsednik koji uzme slike klema od po tri evra i nosi ih kao znak subverzije opozicije koja radi protiv bolnica i pacijenata. Ja bih voleo da mi neko pomogne, da li to iko na svetu radi? Mislim da smo mi potpuni unikat, da to nigde ne postoji, bukvalno nigde", uveren je Milutinović.
Voja Žanetić pak ističe da su za političku komunikaciju potrebni resursi, koje opozicija nema.
"Treba imati u vidu da su vladajuće stranke sa svakom godinom vladavine imale sve veću kontrolu nad najvećim delom lako dostupnih medija, sve veću moć i sredstva u terenskom lobiranju, kao i sve jaču i sve monopolskiju političku organizaciju. Oni koji su danas suprotstavljeni vlasti – i koji sve ovo gore nabrojano nemaju – ne mogu se u pravom smislu te reči ni nazvati subjektima u političkoj utakmici. Tim pre što se više ne može govoriti ni o utakmici: fasadna demokratija – a tako se zove vrsta političkog sistema u kome živimo – opoziciju razume samo kao dekor u neprekidnoj izbornoj legalizaciji i legitimizaciji jedne te iste vlasti.
Ono što posebno treba uzeti u obzir jeste i to da je SNS partner vladajućoj snazi Evropskog parlamenta – Evropskoj narodnjačkoj partiji (EPP), i da je prelazak iz limitirane demokratije 2010 ih u fasadnu demokratiju 2020-ih sproveden pod njihovim nadzorom i prećutnim odobrenjem, što uglavnom i dalje traje. Ta spoljnopolitička zapadna podrška, kojoj svakako valja dodati i onu istočnu, takođe su veoma važne za političku komunikaciju", kaže Žanetić.
FALSIFIKAT NACISTIČKE PROPAGANDE
Politikolog, novinar i analitičar Cvijetin Milivojević za "Vreme" ističe da je u Srbiji na delu ogoljena propaganda, i to falsifikovanje propagande nacionalsocijalista u Hitlerovoj Nemačkoj i u Srbiji Milana Nedića.
"Kada kažem o propagandi koju vodi režim Aleksandra Vučića, on je zapravo jedna vrsta lošeg falsifikata onoga što je radila Nedićeva propaganda tokom funkcionisanja kvislinške tvorevine na čijem je čelu Nedić bio, i na drugoj strani, a možda čak i više i intenzivnije, reč je o falsifikatu propagande nemačkih nacionalsocijalista u periodu od 1933. do 1939, dakle pre invazije na Poljsku, pre Drugog svetskog rata.
Mi to u pojavnom smislu možemo da vidimo kroz poslednje izbore – tu smo imali kampanju koja je jedna vrsta direktnog falsifikata kampanje nemačkih nacionalsocijalista za vanredne izbore koji su održani 29. marta 1936. godine – počev od slogana koji je ovde prerastao u naziv liste: ‘Unseren Kindern – die Zukunft durch Adolf Hitler’, što bi značilo ‘Za našu decu – budućnost preko Adolfa Hitlera’; ovde je to prevedeno ‘Za našu decu – Aleksandar Vučić’. Tada ste imali samo tri ključne reči oko kojih su se vrtele sve predizborne poruke – budućnost, porodica, deca, ali i žene. I ovde imamo te ključne reči, čak su na ovim izborima pred raspisivanje uspeli da u Skupštinu koja je ostala bez opozicije proguraju neke predizborne zakone, što se ne radi u izbornoj godini, u kojima se omogućava da bude 50 odsto žena na listama.
Sa druge strane, Milan Nedić je, kao i maršal Peten u Francuskoj, kao i Kvisling u Norveškoj, bio jedan od ljudi koji su imali slavnu ratnu prošlost u Prvom svetskom ratu. To su ljudi koji su imali častan jedan deo svog života. U trenutku kada je preuzeo kvislinšku vlast, Milan Nedić je stalno imao potrebu da se izvinjava ljudima koji su ga poznavali iz te njegove časne prošlosti, ali i ostalim pripadnicima naroda, da on to čini ne zato što se prodao Nemcima, nego da bi on zaštitio srpski narod, i otud ona priča o ‘srpskoj majci’. Sada se Vučić pojavljuje kao neka vrsta srpskog kolektivnog oca, koji brine o našoj deci, koji brine o našim bakama i dekama, pogotovo za vreme korone. Ja sam proučavao taj deo istorije, i kada čitate kvislinške novine koje su izlazile u Beogradu od 1941. do 1945, vrlo često možete naići na govore Milana Nedića u kojima se on obraća srpskom seljaku, srpskom domaćinu, srpskim majkama, koji liče na rečenice koje koristi Aleksandar Vučić u svojim govorima", zaključuje Milivojević. (Vreme, www.vreme.rs, Radmilo Marković, 17.12.2020)

субота, 26. децембар 2020.

Крист Гегај: ДЕЛЕГАТ САМ СВИХ КОЈИ ЖИВЕ НА КОСОВУ

 

INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada, na ovom mestu, objavljeni intervjui: dr Dragiša Buca Pavlović (iz 1990. godine), Radmilo Kljajić (iz 1990), Krist Gegaj (1990)

 

„Борба“, 6.7.1990.

Крист Гегај, једини Албанац који је дошао на јучерашње заседање Скупштине Косова:

ДЕЛЕГАТ САМ СВИХ КОЈИ ЖИВЕ НА КОСОВУ

Својом „декларацијом“ делегати Албанци нанели су велико зло албанској народности и аутономији покрајине. Уверен сам, без обзира што се могу десити разне непријатне ствари, да ће победити разум
На јучерашњу, легално заказану седницу свих већа Скупштине САП Косова, дошао је један једини делегат албанске народности. То је Крист Гегај, делегат ПК СК Косова у Покрајинској скупштини. Пристао је да у изјави за „Борбу“ каже неколико речи о својој одлуци.
-Дошао сам, јер сам добио редован позив, потписан од стране председника Скупштине Ђорђа Божовића и оверен печатом Скупштине. Ја сам делегат и кад нисам спречен неким веома важним пословима, морам да учествујем у раду Скупштине.
Али, нису дошли Ваши сународници?
- То је ствар сваког од њих. Свако зна  зашто није дошао и многи ће, кад дође време, рећи зашто и уз чију помоћ нису дошли на седницу.
Значи ли то да их је неко спречио?
- То нисам рекао. Међутим, нешто је по среди када нико од њих није дошао. Уосталом, чули сте, прича се свашта. Људи нису од челика и многи су принуђени да раде то што раде.
Ви, ипак, нисте поклекли?
- Ја сам делегат кога су, као и све делегате, бирали припадници свих народа и народности на Косову. Дакле, делегат сам свих који су дали глас за мене, а не само делегат Албанаца. И као такав сам овде.
Шта кажете на то што су делегати албанске народности пре три дана донели „уставну декларацију“ о проглашењу Косова – „републиком“?
- Одговор су добили на овој седници. Више је него видљиво да су велико зло учинили албанској народности и аутономији покрајине. Тако искључиве ствари, које немају основа у Уставу, морају да се, нажалост, заврше овако.
Како гледате на даљи ток развоја ситуације?
- Уверен сам, без обзира што се могу десити разне непријатне ствари, да ће победити разум, да ће предузете мере врло брзо дати резултате и да ће људи схватити да је све што се предузима, нужност и у њиховом интересу.
Дакле, надате се бољим временима?
- Свакако. Да не верујем у то, не бих био овде. Свима на Косову мора бити јасно да је последњим акцијама на Косову угрожен територијални интегритет Југославије и Србије. Тако нешто није могуће. Једноставно, игноришући све остале који живе на овим просторима. Косово није ничија прћија. Сви који у њему живе имају право на њега. Уверен сам, без обзира на све опасности које вребају, да ће мере које се предузимају имати делотворно дејство и да ће врло брзо показати да нису уперене против Албанаца, већ против оних који заговарају сепаратизам.
Цвијетин Миливојевић
(Напомена: Према изворима портала Удружења новинара Србије, Крист Гегај који је, од 1997, био уредник у програму РТВ Приштина на албанском језику, убијен је у Истоку, септембра 1999. године, три месеца по доласку међународних снага на КиМ)

четвртак, 24. децембар 2020.

Радмило Кљајић, бивши „гекаовац“: ЗАШТО ЋУТЕ ДОБРИ ЉУДИ

 INTERVJU - VREMEPLOV

Povodom tri decenije od obnavljanja političkog pluralizma na prostorima bivše SFRJ, ovde ćemo objavljivati izbor intervjua sa sagovornicima koji su, od kraja osamdesetih do početka dvehiljaditih godina, obeležili politički život na ovim prostorima.

Intervjue je vodio Cvijetin Milivojević, a prenosimo ih u izvornom sadržaju i originalnoj redakcijskoj opremi, onako kako su premijerno publikovani. Do sada, na ovom mestu, objavljeni intervjui: dr Dragiša Buca Pavlović (iz 1990. godine), Radmilo Kljajić (iz 1990)…

 

„Студент“ (лист београдских студената), 27.4.1990.

Радмило Кљајић, бивши „гекаовац“

ЗАШТО ЋУТЕ ДОБРИ ЉУДИ

Судбина генерације „шездесетосмаша“. У Градски комитет путем телефона. Први сукоби са Душаном Митевићем. Две струје у ГК-у.Како су напредовали браниоци Титовог дела и лика. Да ли је Тита требало бранити управо од бранилаца? Како су „Војко и Савле“ залутали у „Политику“. Ко завађа југословенске народе? Да ли у „Политици“постоје спискови неподобних? Камелеони по Кљајићу. Ценим Слободана Милошевића, али не и неке његове сеизе. Ко је зарадио на комунистичкој каријери?
Рођен је у херцеговачком кршу кад су топови последњег рата већ добрано били утихнули, научио, каже, да „кроз живот корача, јер тамо у завичају Дучића и Шантића, само змије пузе, а и оне кад се уздигну, отровно уједају“.
Написао три књиге (четврту припрема), а пре тога завршио студије на Факултету политичких наука (међународни смер) и одслушао трећи степен на Правном.
Воли да игра шах јер су му „фигуре стално на столу испод кога су забрањени потези“. Некад се (15 месеци) бавио „високом политиком“.
Био новинар, па извршни секретар (задужен за информисање) у Градском комитету СК Београда. Потом више није могао да буде новинар...
Радмило Кљајић, „сарадник економске пропаганде, сектор маркетинга, организације и развоја“ у Новинском предузећу „Политика“, први пут у јавности после две и по године и први пут у редакцији „Студента“ после 18 година.
КЉАЈИЋ: Не желим да злослутим, али први пут су моје невоље започеле управо са „Студентом“, 1972. Године. У то време сам био представник студената ФПН-а у руководству студентске организације Београда. Била је то последња високополитизована генерација на Универзитету. (После тога Савез студената је укинут, а највише заслуга за то имали су представници Градског комитета, на челу са Софијом Мишић.)
На Скупштини Савеза студената у „Сали хероја“ имао сам уводно излагање поводом предлога уставних амандмана. Критиковао сам неке Кардељеве тезе, а излагање је аплаузом и акламацијом прихваћено. Тако смо одбацили неке амандмане за које смо мислили да воде растурању Југославије и њеном свођењу само на географски појам. „Студент“, који је пренео делове говора са Скупштине, био је забрањен. Заменик окружног јавног тужиоца забранио је чак и цитате Кардељевих ставова јер наводно могу „узнемирити јавност“...
СТУДЕНТ: Који су то, конкретно, били амандмани?
КЉАЈИЋ: Они који су дефинисали Југославију и нову улогу република у њој. Сматрао сам да федерална заједница тиме престаје да постоји, а СФРЈ се претвара у „савет стараца“. Имао сам примедбе на Кардељеве „атрибуте“ за све претходне уставе – сви су они били „најдемократскији“ и „водили су у светлију будућност“ итд.  Критиковао сам и то што су исти људи радили све уставе од рата наовамо. После забране „Студента“ почиње и прогон студената и неких професора Правног факултета, карактеристичан по срамном држању неких њихових колега са Права и ФПН-а. Ти су се људи потом обогатили пишући оде том Уставу, неки на њему и докторирали, а данас га нападају.
СТУДЕНТ: Како даље тече Ваша професионална и политичка каријера?
КЉАЈИЋ: До укидања Савеза студената био сам потпредседник Студентске организације Србије. Моја генерација је имала пех да јој ставе прирепак „шездесетосмаши“ иако сам ја тек крајем те године постао бруцош. Зато су нам правили мало проблема и при запошљавању, али сам 1973. ипак примљен у „Политику“, где сам прошао све степенице, од новинара, уредника, члана Колегијума, коментатора. Био сам и председник омладине, синдиката, те партијски секретар у „Политици“, а онда изабран за извршног секретара ГК-а.
СТУДЕНТ: Улазак у високе и државне и партијске форуме деценијама је био енимга за пучанство које је, фарсе ради, дефинисано изборном базом политичара. Како сте Ви, на пример, ушли на „кадровску листу“?
КЉАЈИЋ: Из неких својих разлога хтео сам да идем из „Политике“, а некако у то време био сам изабран и за делегата 10. конгреса СКС. На једној од седница ЦК СКС Александар Бакочевић, дотадашњи директор „Политике“, питао ме да ли заиста намеравам да идем из „Политике“. Ни сам нисам био сигуран, али ме он ипак упутио да се јавим председнику ГК-а Слободану Милошевићу. Јавио сам му се телефоном и он ми је рекао да се на мене рачуна за неку од функција у ГК-у. Већ сутрадан моје је име освануло у новинама на списку људи предложених за функције у ГК-у. Иако сам на овакав начин дошао на листу, између више кандидата, добио сам највећи број гласова на седници, што сам схватио и као признање за моју професију. Али, сигурно је да су и тада били демократски избори, многи од пропалих студената и лоших „политичара“ не би били изабрани на функције на којима се и данас налазе. Било је то, једноставно, кадрирање у затвореним групама.
Сукоб око идеолошке комисије
СТУДЕНТ: Када, заправо, почињу прва размимоилажења у ГК-у и шта се налазило у њиховој позадини?
КЉАЈИЋ: Спорови почињу практично од самих избора. Већина нас били смо један тим, а опструкцију је представљала група људи око Душана Митевића. Морам напоменути да су се против Митевићевог избора у ГК изјасниле партијске организације НИН-а, ТАНЈУГ-а, као и партијска организација „Политике“ чији сам секретар био ја. Тражили  смо да се то и јавно саопшти на изборној конференцији, али то није учињено. Извршни секретар за информисање (ја) и члан Председништва задужен за идеологију (Митевић) били су од почетка два света. Први сукоб избија код избора идеолошке комисије. Мој предлог је био да се изаберу најспособнији људи са БУ – Владимир Гоати, Силвано Болчић, Ратко Нешковић. Међутим, људи из Универзитетског комитета, Радош Смиљковић и Јагош Пурић, ставили су примедбу на овај предлог , ваљда зато што су предложени кандидати неподобни за ту комисију у Београду иако су подобни за целу Југославију. (Драгиша) Павловић је расправу закључио тако што је рекао да ћемо тражити писмено мишљење од УК, али како такво мишљење нико није могао дати, они су изабрани у комисију. Спречен је, ипак, избор Болчића за председника комисије. Све се, подсећам, збива на почетку избора, у мају 1985. Код формирања комисије за информисање предлагао сам да председник буде Слава Ђукић, али је и он, по мишљењу неких чланова Председништва, био неподобан. Спорови су непрестано тињали, посебно на идејним – и координацијама око штампе у ГК-у и ССРН Србије. На једној страни непрестано су били Васа Милинчевић, Момчило Баљак, Миленко Вучетић, Иван Стојановић и ја, док су на другој страни били Владимир Штамбук, Ратомир Вицо, Драгољуб Пајић, Воја Мићовић, Живорад Миновић, Душан Митевић и Снежана Алексић, док се Миленко Марковић увек налазио некако у центру. Било је спорова око писања у штампи, често се расправљало и о одговорности и смењивању главних уредника. Сматрали смо да, ако некога треба смењивати, потребно је најпре видети ко долази уместо њих – бољи или гори. Инсистирали смо на томе да о штампи не треба да суде форуми већ новинари у редакцијама и да форуми не могу да се баве новинарима, већ главним уредницима који су им одговорни. Расцеп је, дакле, био неминован, а сви ми који смо заступали „умереније“ ставове отишли смо из политике.
СТУДЕНТ: Нашем листу је тада замерено да прозива многе политичаре из највишег градског и републичког руководства. Ваше се име, бар 1987, није прозивало. У каквим сте односима били са ондашњом редакцијом „Студента“?
КЉАЈИЋ: За време мог мандата, због јавно изнетих ставова, нисам нападнут ни у једном гласилу. Наравно, оспоравали су ме на затвореним састанцима. Једну „прозивку“ у то време доживео сам у југословенском издању „Комуниста“ због познате полемике са Томиславом Марчинком. Тиме сам постао „сумњив“ партијским друговима, бившим новинарима који, чим би ушли у политику, почели би да граде каријеру на „одстрелу“ штампе. (Мислим, конкретно, на Миновића, Митевића, Пајића, Кржавца, Слободана Јовановића.) Било је чак и инсинуација да ја стојим иза писања омладинске штампе иако ни у једну редакцију, за време мандата, нисам ушао. Тек кад је почео сукоб УК-а и „Студента“, упознао сам тадашњег главног уредника Вишића. Нашли смо се заједно пред партијском комисијом. Била је то прва од три партијске комисије које ће ми бити формиране. „Одговарао“ сам због изјаве дате „Вечерњим новостима“, 15. маја 1987. Заступао сам тада тезу коју сам изнео и на састанку у УК-у, да се младим људима не требају сећи главе већ је потребно сести и разговарати са њима. Преживео сам жестоке критике јер је тада владало мишљење (а и данас влада) да, ако Митевић тврди да је нешто сумњиво, тако треба и да буде. Изјавом у „Новостима“ око познате насловне  стране „Студента“ дошао сам на списак „сумњивих“, иако са тог списка никога нисам познавао. Занимљиво је, иначе, да је тада на партијском састанку у „Политици“ јавно речено како Тита треба одбранити управо од Митевића...
СТУДЕНТ: Интересантно је да сте тада полемизирали са Марчинком, а данас сте на истој „дисидентској“ страни?
КЉАЈИЋ: И седамдесетих година, кад се говорило о Уставу, такође сам био на „другој“ страни. Данас је та страна доминантна у Србији. Са Марчинком сам тада полемисао поводом тзв. аутономашке политике у Војводини, био сам против ње, иако је тај термин некад имао и своју позитивну улогу. Знате ону народну „Петао који први кукуриче заврши у лонцу“...
Олако пресуђивање
СТУДЕНТ: О приспећу хумореске „Војко и Савле“ у редакцију „Политике“ јавности је понуђено најмање 5-6 верзија. По једној сте је доставили Ви, по другој са тим немате везе... Пошто је необична судбина једне обичне хумореске, у једном дубљем контексту, колико важна – толико и даље енигматична, да ли бисте нам помогли у њеном одгонетању?
КЉАЈИЋ: Тек уочи 8. седнице Миновић се „присетио“ да је хумореска стигла до њега уз моју помоћ, иако је она објављена још у јануару. До тада је „курир“ био неко други (у првој верзији и један професор са БУ). На јавним партијским састанцима у „Политици“ Миновић је увек негирао да ја имам било какве везе с њеним објављивањем, а на затвореним (у форумима Републике,, где ја нисам ио присутан) је говорио другачије. Моје име се у везу са њом почиње доводити тек пред „велики обрачун у Србији“. На статутарној комисији ЦК СКС чак је Миновић тврдио да сам „Војка и Савла“ најавио телефоном, а донео је курир ГК-а, иако сам ја тога дана био на координацији у Социјалистичком савезу Србије на коме су билли многи бивши, а и садшњи функционери. На крају се није могло доћи ни до „курира ГК-а“ јер је „непостојећи“, као и аутор хумореске. У праву је Мирко Ђекић када је написао да ће Ж.М. ући у историју јер је дозволио да непостојећа личност нападне постојећу. Миновић је, иначе, имао изјаву за сваки форум, за сваку политику, а то му је иначе и животни „кредо“ опстанка на функцијама. Копија хумореске је сачувана и поседују је многи људи у „Политици“, а када се она објави видеће се и да је редигована (графолози могу утврдити и чијим рукописом), чиме падау у воду и тврдње двојице људи из ГК-а, Згоњанина и томића, да су е пре објављивања видели код мене откуцану и потписану.
СТУДЕНТ: На познатом разговору највиших руководилаца ГК-а са уредницима и партијским секретарима у београдским редакцијама, посебно су остала запажена излагања председника и извршног секретара ГК-а. Поновићу само неке Ваше синтагме: „на делу је прикривени локални плурализам“, „језик губитника – у међурепубличким препуцавањима свако доказује да је баш његова нација највише изгубила у данашњој Југославији“, „реваншизам са позиције српског национализма“. На која су се гласила највише односиле Ваше замерке?
КЉАЈИЋ: Навео сам неколико примера из „Дуге“, „Политике“, „Политике експрес“ и „Интервјуа“ и приговорио им да сувише лако суде и пресуђују људима, да не мере речи. На тој седници нико није оспорио моје наводе, спорно је било једино што сам поменуо конкретне редакције. Погрешио сам, изгледа, што нисам говорио уопштено, тада вероватно не бих осетио никакве последице. Иначе, моје уводно излагање било је написано у складу са ставовима ЦК СКС и СК СКЈ о штампи, а на основу анализа дошао сам до закључка да новине од објекта постају субјект наших подела. Волео бих да тада нисам био у праву, али ми је време дало за право.
Спискови „неподобних“
СТУДЕНТ: Кад смо већ код наших подела, мислите ли да Југославија, оптерећена свакојаким национализмима и балканским локализмима, има шансе да спаси Косово, али и себе као заједницу?
КЉАЈИЋ: Национализам је рак-рана која убија оно најбоље у једном народу, уводи га у провинцијализам и изолационизам. Колико је национализам опасан сумрак и људи и идеја, најбоље је објаснио Мирко Ковач у својој „Европској трулежи“. Ја јесам Србина, али то није моја заслуга нити предност над припадником другог народа, већ чињеница за коју не видим разлога да је истичем или наглашавам. Косово је управо опхрвано национализмом, а будућност ће имати тек кад престане да буде митска земља и за Србе и за Албанце, кад припадне свима који на њему живе, кад се људи почну делити по радним, а не националним критеријумима. Овакво какво је данас, Косово нема будућност, али и сви ми заједно с њим. Косово се мора укомпоновати и у Србију и у Југославију, а предуслов за то је да у Југославији победе снаге разума, а не мрака. Верујем тиму Анте Марковића јер тренутно једини СИВ нуди југословенску опцију. Будућности се надам, али све више у њу сумњам. У Југославију верујем јер другу домовину немам, а не бих желео ни да је тражим.
СТУДЕНТ: Недавно сте у сарајевској ревији „Недјеља“ записали реченицу: „Од убитачних порука на транспарентима до транспарената као оружја – мали је корак“. Да ли бисте прокоментарисали сопствену мисао?
КЉАЈИЋ: Коментар су сам за себе, слика и реч са многих острашћених скупова у земљи. Прво беше реч, ватрена и неодмерена: „Ухапсите онога“, „Доле овај“, „Доле онај“, „Смрт“, „Убићемо га“, „Даћемо им отровне сендвиче“ итд. Потом су дошли транспаренти са сличним порукама, а на крају су остале само мотке и завађени југословенски народи. Човек се националистом не рађа, околности га таквим чине. Наша политика и политичари нимало нису невини у томе. Зар и Туђман није настао на таквим порукама и политици? Мостове међу људима и народима лако је порушити, тешко их је саградити. Зато је ваљда Иво Андрић и постао једини наш нобеловац, а он је на крају свих својих приповедака и романа градио мостове.
СТУДЕНТ: Занимљиво је да сте, после дужег ћутања, своје прве текстове објавили управо у „Недјељи“. У листовима матичне куће не пишете... Да ли Вам је то понестало воље и амбиција за бављење новинарским стваралаштвом?
КЉАЈИЋ: И воље и амбиције и даље имам. Али, одлуком директора „Политике“ мени е забрањено да пишем у свим издањима моје новинске куће. Иако је Раднички савет упорно тражио да ми се дозволи право на рад, а такву одлуку је прошле године донео и Суд удруженог рада Србије – директор то није испоштовао. Никакве писане забране, иначе, нисам добио, а чак и када сам одлазио из ГК-а речено ми је да, упркос свему, не смеју бити доведени у питање моја егзистенција и мој статус. За „Недјељу“ сам се одлучио јер је то лист из републике којој највише одговара југословенска опција. Ипак су због тога опет почели да ми пришивају етикете плаћеника, издајника и сл. Занимљиво је да су се исти људи који ми данас оспоравају право на бављење професијом, 1985, написали праву оду о мом раду додељујући ми годишњу награду „Политике“. Живорад Миновић је био и тада, Радмило Кљајић је такође ту, а ко се променио нека читаоци просуде сами. Уосталом, уочи овог интервјуа добио сам решење од Миновића да се распоређујем на радно место за које је предвиђена средња стручна спрема. Сатисфакција ми је да се налазим на једном сјајном списку „неподобних“ новинара „Политике“, новинара који изједначавају једноумље и безумље, који одбијају да учествују у медијском рату на задате теме.
СТУДЕНТ: О каквом се списку ради?
КЉАЈИЋ: То су људи на које директор више не рачуна (што је мени тим речима и саопштено). На списку, којим се, разврставањем у „платне разреде“, дисквалификују, између осталих, и: коментатори НИН-а Милан Милошевић, Света Спасојевић, Милош Васић, Стеван Никшић, Зоран Јеличић, Боро Кривокапић, Александар Тијанић; из „Политике“ Бисерка Матић, Бранка Каљевић, Властимир Стефановић, Верица Рупар, Владимир Стевановић итд. Црних листи нема, али изгледа постоје „црне овце“ које су неподобне и то међу људима који су се први залагали за демократију у Србији. Мирко Ђекић, бивши уредник НИН-а и саветник директора, иако сам није био непосредно угрожен, дао је отказ у знак солидарности са овим новинарима. То што се сада догађа у „Политици“  атак је на професију, али и демократију која пролази кроз порођајне муке у Србији, па и на руководство Србије које стално тврди нико у Србији није угрожен због деликта мишљења или зато што је припадник друге нације. Али, шта се онда догађа са нама који смо такође Срби, али од оне врсте која на раменима носи своју главу и у њој своје мишљење?
СТУДЕНТ: Зар Вам није дозвољено да говорите?
КЉАЈИЋ: Први пут јавно говорим после две и по године. У Србији се данас отворено може говорити, свако и о свему, нападати Тита и сл. Међутим, за партијске „дисиденте“ изгледа да то правило не важи. Ја сам лично сведен на грађанина другог реда, иако никада нисам прихватао те категорије о „пораженим“ и „победничким“ снагама са Осме седнице. И зашто бих?Нисам се борио за власт, ни у чему се темељно нисам разликовао (уставна решења, питање Косова) од наводних „победника“. Разлика је била једино у методама како стићи до тог циља. Сматрао сам да циљ има сврхе само ако се до њега долази са што више пријатеља, а што мање непријатеља.
СТУДЕНТ: Да се ипак вратимо нашој основној теми... Како је заправо гласила „оптужница“ против Вас?
КЉАЈИЋ: Другог јула 1987. објавио сам коментар у „Борби“ под насловом „Кад памет касни“ и тај је коментар негативни предзнак добио тек у октобру. У тексту сам бранио право новинара да сами суде о својој професији, истичући да форуми нису посисали сву памет овог света. Осећајући да ми се „стеже омча око врата“, послужио сам се лукавством и цео коментар „посудио“ из партијских докумената, Програма СКЈ и конгресних резолуција. Он је ипак проглашен антипартијским, што је врхунац ироније. Зато је и „Борби“ залепљена етикета. Након тога, тајну оптужницу против мене (у септембру) писало је неколико радних група. Прву су чинили Радмила Анђелковић, Драгољуб Пајић, Света Стојаков и Добрица Цветковић. Тајна оптужница, никад обелодањена, тужи ме да сам био моћни човек који је дириговао о“Борбом“, „Политиком“, Телевизијом. После тога, главну оптужницу саставила је радна група у саставу Зоран Тодоровић, Слободан Јовановић, Зоран Јовичић, инжењер из „Минела“ и неки неуропсихијатар Букелић. Замерено ми је на четири крунске ствари: изјави поводом „случаја Студент“, коментару у „Борби“, збивању око хумореске и говора на ГК-у који је потом забрањен за јавност. Уз све то, легла је, наравно, и позната комунистичка оцена – да сам несамокритичан. Десиле су се још две занимљиве ствари око тог говора на ГК-у: генерал Светозар Оро који ми је честитао на говору, био је издиференциран из ГК-а.
СТУДЕНТ: Драгиша Павловић је 29. септембра поднео оставку на место председника ГК-а, а нешто касније и Ви сте смењени са функције извршног секретара. Како је изгледао тај одлазак из политике?
КЉАЈИЋ:  Нисам веровао Добрици Ћосићу који је писао о унутарпартијским обрачунима све док то нисам осетио на својој кожи. Из трећег телевизијског „Дневника“ сазнао сам да сам искључен из СК и то после дводневне затворене седнице Председништва ЦК СК Србије. Све остало била је формалност и људско понижење. Јавно сам нападан, а могућност јавне одбране била ми је ускраћена. Једину људску и моралну сатисфакцију доживео сам на партијском састанку у „Политици“ када су сви говорници, осим двојице, одбили да учествују у кампањи против мене...
СТУДЕНТ: Шта значи то „сви осим двојице“?
КЉАЈИЋ: Сви осим Петра Јанковића и Владе Мандића. Јанковић је умешан у објављивање хумореске, али је после тога, такође, потписао петицију за утврђивање Миновићеве одговорности. Међутим, након промене мишљења, постао је и Миновићев помоћник, сад је и партијски секретар и председник Радничког савета, иако је некад изјављивао да је „поносан што је служио под Вукојем Булатовићем“. Влада Мандић је сматрао да треба прихватити ставове ГК-а, а после утврдити моју одговорност. Иначе, тај затворени састанак познат је и по изјавии Зорана Тодоровића да Кљајић није саслушаван пред радног групом, нити му је телефон прислушкиван, док је Јовановић саопштио да материјал за Кљајића износи 1700 страна. Мој одговор је био: Ако је то тачно, колико ће тек страна, једног дана, имати материјал о људима који су мени судили на такав начин, мада им то никада не бих пожелео.
СТУДЕНТ: Чудан израз у политичкој терминологији...
КЉАЈИЋ: Многи усправни Срби данас страдају од тих „новокомпонованих“ Срба, камелеона који су успешно „флертовали“ са сваком политиком. Пре три године ти су људи изненада „открили“ своје српство. Подсетићу само да је Миновић окренуо леђа и Никезићу и Перовићки и Дражи Марковићу, после Осме седнице, и Стамболићу...
Сарадници за – минус
СТУДЕНТ: Шта је за Вас Осма седница – преломна или историјска, како је то забележила српска, или злогласна, стаљинистичка чистка и повратак у 19. век, како је писала словеначка штампа, или, ипак, нешто треће?
КЉАЈИЋ: Кад данас читам закључке 8. седнице, видим да је у њима нагласак на економском и политичком развоју модерне демократске Србије. Међутим, то није ни први ни последњи пут да је папир једно, а живот друго. Нити сам учествовао у њеном раду нити се о њој изјашњавао, а ипак сам сврстан у њене противнике. Ви сте ме први питали за мишљење о Осмој седници! После 8. седнице стављен сам у политичку и радну изолацију, али ипак ту седницу не сврставам ни у једну крајност јер иза крајности обично стоје страсти, а не аргументи. Да ли је нешто историјско, то не процењују учесници тога догађаја. Што се тиче 8. седнице у контексту покретања питања Косова „са мртве тачке“, подсетићу да је ту активност управо ГК започео, а ЦК СКС само преузео наше закључке. Око тога и није било спора.
СТУДЕНТ: Неизбежно питање за непосредне и посредне учеснике тих преломних збивања у српској Партији је и однос према Слободану Милошевићу...
КЉАЈИЋ: Задржавам право на критичку дистанцу, вреднујући њега према делима, а не речима. Начин одабира сарадника убрајам му у минусе. Многи од тих људи не би имали шансу на демократским изборима. Милошевић је имао шансу да око себе окупи способне људе, али то, не знам из којих разлога, није учинио. Ти сеизи око њега стварају вештачки култ од кога нико нема користи, па ни он. То више говори о провинцијализму људи око њега него о самом Милошевићу. Сваки човек има врлине и мане, па и о њему треба разговарати у тим категоријама, без глорификација, јер је демократија за Србију једина шанса.
СТУДЕНТ: Да Србији ускоро предстоје вишестраначки избори, за кога бисте гласали?
КЉАЈИЋ: Не видим странку која нуди озбиљну југословенску опцију. Нема адекватних програма, поједини њихови лидери понашају се слично људима које критикују, с тим што се барем свађају јавно... Само позивање на демократску традицију у Србији, нема ефекта, тако да тек очекујем формирање неког „демократског форума“ чији би ослонац била средња генерација паметних људи каквих Србија има.
СТУДЕНТ: Многи од првака „демократских“ странака добро су уновчили љубав по којој сада пљују – комунизам. Шта сте Ви добили од комунизма?
КЉАЈИЋ: Од комунизма – то да ова земља први пут у историји 45 година не ратује, а надам се да га комунисти неће ни изазвати, мада су подлегли националним утицајима. Од политичке каријере нисам, срећом, добио ништа јер би ми и то сад натоварили, али сам сигурно изгубио много зато што сам се сукобио са људима из врха комунистичких листа. Али, није ми жао... Мишљење може преко ноћи променити само онај ко га није ни имао и те људе који га мењају прихватићу само ако се одрекну и својих вила и аутомобила које су на комунизму зарадили.

Разговор водио: Цвијетин Миливојевић

     

 

 

 

 

 

Od izbornih gubitnika do KAMENA MEĐAŠA

Kako je jedna stranka uspela da PODELI OPOZICIJU i zašto je spas podela u više kolona
Pokret slobodnih građana postao je, sticajem okolnosti, kamen međaš u srpskoj politici i stranka oko koje se opozicija deli u pregovorima povodom nastupa na predstojećim beogradskim i predsedničkim izborima.
Od gubitnika parlamentarnih izbora 21. juna, jer nisu uspeli da pređu cenzus od tri odsto, za šest meseci "slobodni građani" došli su do igrača zbog kog se ustalasala politička scena. Kako?
Odluku koju je PSG doneo pod vođstvom Sergeja Trifunovića da uđe u izbornu trku, pojedine stranke u opoziciji ne mogu da oproste. Štaviše, one poput Narodne stranke odlučne su u stavu da ih iz zbog toga ne žele uz sebe, što je izazvalo ozbiljan razdor u opoziciji, a možda i stavilo tačku na dogovor o saradnji između Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa i Narodne Jeremića.
Obe stranke su pretrpele ozbiljan potres kada su procurili snimci na kojima je tadašnji potpredsednik NS Nikola Jovanović pogrdno govorio o Jeremiću i nagovarao pojedine važne članove da pređu kod Đilasa. I Đilas i Jeremić bili su spremni da preko toga pređu, i pokušali da nastave dalje tako što je Savez za Srbiju pretočen u Udruženu opoziciju Srbije. Ali taj dogovor srušila je rešenost Đilasa i Demokratske stranke da PSG-u pruži ruku pomirenja i rešenost Jeremića da na to ne pristane.
Elem, SSP, DS i PSG su odlučili da naprave zajedničku platformu o izbornim uslovima, a u planu je i saradnja sa SDS Borisa Tadića, pa čak i sa Novom strankom Zorana Živkovića. Platforma se, kako je najavljeno, tiče izbornih uslova za predstojeći dijalog vlasti i opozicije uz posredovanje Evropskog parlamenta.
Govoreći o svim ovim dešavanjima, politički analitičar Cvijetin Milivojević ocenio je da je među opozicijom na delu ideološko grupisanje stranaka prema građanskoj opciji. Ali, dodaje on, to je pravljenje računa bez krčmara.
- Opozicija može da bude radikalnija ili konstruktivnija. Sasvim legitimno je bilo da neko izađe na izbore, tim pre što su progutali bućku od tri odsto i iz egoističnih, ili nekih drugih razloga, procenili da će preći cenzus. Bez obzira na to, ne može onaj koji je bojkotovao izbore da odlučuje ko je prava opozicija, a ko nije, a ni onaj ko je na izbore izašao da se po svaku cenu gura u dogovor o saradnji sa bojkotašima. Čini mi se da DS i SSP prave građansku opciju, ili opciju levog centra, ali i da ima još stranaka koje bi mogle da dođu u obzir za saradnju, a ne samo PSG - smatra Milivojević.
Najverovatnije rešenje je podela udružene opozicije u dve kolone
On dodaje da opozicija uvek ima opciju da u više kolona izađe na izbore.
- U izveštaju EK ocenjeno je da Srbija posle 30 godina više nema politički pluralizam, i zbog toga nije otvoreno nijedno poglavlje. Kad imamo to u vidu, preporučio bih opoziciji više kolona, u slučaju da dođe do dijaloga i da se dođe do dogovora o uslovima za održavanje izbora - napominje Milivojević.
A šta kažu oni koji vode pokret koji je doneo "nemire" opoziciji? Lider PSG Pavle Grbović je, govoreći o dešavanjima u UOPS, rekao da ne želi da moli, ali ni da ubeđuje, ni da "ratuje".
- Prihvatljiva nam je saradnja sa DS i SSP, tim pre što delimo sličnu viziju evropske Srbije koja je u miru sa sobom i sa drugima. Verujem da možemo zajedničkim snagama da doprinesemo normalizaciji političkog života kroz formulisanje zajedničke platforme pred predstojeće pregovore vlasti i opozicije, uz učešće EU - rekao je Grbović.
Koncizni i realni zahtevi
Grbović je, govoreći o dogovoru tri opozicione stranke rekao da se ne radi o kreiranju saveza koji izlazi na izbore ili nudi jedinstvenu političku platformu, već da je u pitanju pretkorak da bi se došlo u situaciju da mogu da prave čisto političke saveze.
- Počeli smo da radimo na izradi platforme za dijalog o izbornim uslovima pod okriljem EP da bismo u Srbiji imali normalizovan politički život, otvaranje medija i popuštanje pritiska na birače. Smatramo da je veoma važno da s tim krenemo što ranije, da zahtevi budu koncizni i realni. Verujem da ćemo imati neki nacrt uskoro i da će o njemu svoju reč dati i neke druge organizacije i politički akteri koji smatraju da je Srbiji mesto među evropskim državama - kaže Grbović. (Blic, www.blic.rs, Danijela Luković, 23.12.2020)