И, као
што најавих у „Београдском колодвору око Велике Госпојине 1939“ (cvijetinmilivojevic.blogspot.com), једина легитимна и легална гранчица извршне
власти у Србији, председник Републике, после Светог Хокличиндана и Вашингтонског
„писмена“, наставио је још чвршће и приљежније да се Устава „Републике Косово“
држи као пијан плота, док Устав државе на чијем је челу не шљиви ни за суву
шљиву...
Тако је он протумачио провиђење оног евробирократе Лајчака (који, успут буди речено, долази из Словачке која не признаје самопрокламовану независност „Републике Косово“!) како „Устав није Библија“, те „ако се Београд држи свог, а Приштина свог устава, онда нема простора за дијалог“!
Портпарол ЕУ за спољну политику и безбедност Петер Стано (иначе, наводно неутрални, евробирократа из исте Словачке, земље која не признаје самопроглашену независност „Републике Косово“) појаснио је да наређење „устав није Библија“ не важи само за Косово* које не жели, чак ни у оквиру независног Косова, да успостави „Заједницу српских општина“ иако је она, као нешто што „не доводи у питање интегритет Косова“, пре седам и по година, крокирана Бриселским споразумом - већ и за Србију која би требало да, избаци уставну преамбулу, и тако се, добровољно, одрекне 17 одсто своје државне територије!
Или је Врховнику српском још ближи „савет“ Едите Тахири, некадашње партнерке Борка Фусноте, с оне стране бриселског астала, која заповеда да је услов да се дијалог настави то да – Србија уклони Косово из преамбуле свог устава, дочим Устав „Републике Косово“ остаје „Свето писмо“!
Јер, управо на то наводи Врховникова жалопојка Лајчаку и Хотију током јучерашњег виртуелног панела на тзв. „Београдском безбедносном форуму“ како, ето, „није задовољан нивоом рационалног приступа косовском проблему од стране нашег (српског) народа“!
Па, господо, не би се могло, чак и вашим језиком речено, казати да је баш исто. Србија би, по вама, требало да се одрекне 17 одсто своје територије, преамбуле Устава у којој стоји да је Косово и Метохија аутономија у оквиру Србије, а чак и тај српски Устав је, да подсетимо, две године старији (усвојен 2006) од спонзорисанеог самопроглашења косовске независности (2008). А шта да кажемо тек на критеријуме које је, за распад бивше СФРЈ, управо у име западног дела тзв. међународне заједнице, прописала Бадинтерова комисија? Тамо, црно на бело, стоји: шест југословенских република, у својим дотадашњим административним границама, постаје шест независних држава! Никакво Косово није ни поменуто!
Чему онда Врховникова потреба да, баш у данима када се интензивира унутрашња индоктринација у Србији да „Косово није наше“, дакле, баш сада, а као и сваке две напредне, предизборно-постизборне, године (2012, 2014, 2016, 2018, па 2020), јоше једном запрети „маљем у главу“ – тамо некуда некоме – овај пут, тако је речено, „банди мафијашкој, рекеташкој“? Откуд одједном „Торов чекић“, осим ако све ове, највеће у историји, победе о којима дроби Врховникова парадржавна пропаганда и нису баш неке победе...?
Популарна историографија Другог светског рата, мало-мало па подсети како је, у ствари, коначан исход велике војне пресудила америчка победа, буквално у фото-финишу, јер су тек „за Хирошиму и Нагасаки“, у нуклеарној трци, „јеникјевци“ претекли „аријевце“.
Хедер Прингл, у „Химлеровом великом плану“, подсећа на апсурд: како се рат отезао, а немачки порази бивали све бројнији, тако је Фирер свом оданом (чусмо ли и ми да је наш председник нашему мандатару за састав нове владе, као главну врлину признао „оданост“?) Хајнриху Химлеру, пришивао све нове и нове еполете и официрске „чварке“. Прво му је поверио у надлежност „заштитну“ Ес-ес службу, па полицију, па министарство унутрашњих дела, у новембру 1944. поставио га и на чело резервне армије трећепозиваца, односно народне милиције која је регрутовала све мушкарце од 16. до 60. године старости који још нису били у војсци, а потом и на дужност заповедника армијске групе Горња Рајна, задуженог за кључни део немачког мостобрана јужно од Стразбура и западно од Рајне. Тако је Химлер постао важнији и од Геринга, Гебелса и Бормана, буквално се уживео у улогу Фиреровог наследника, па је грозничаво почео да тражи начин да спречи неминовни немачки пораз и свенемачку националну катастрофу.
Као, од малих ногу, заробљеник нордијских легенди, па, између осталог, и мита о богу грома, олује, плодности, снаге, заштитнику човечанства, „муњобији“ Тору, и његовом магичном оружју, чекићу „мјелнир“, Химлер је био убеђен да је чекић Одиновог сина, у ствари, било софистицирано дело неког прастарог електричног инжењерства којим су прадавни „Аријевци“ згромили непријатеље. Зато је особљу свог „Аненербеа“, новембра 1944, наредио да, што пре, изради савремену верзију Торовог чекића – мамутско електрично оружје спопобно да угаси св електричне системе непријатеља, од њихове радио комуникације и радара до уређаја за покретање тенкова.
Но, изгледа да су нацисти закаснили две и по године. Иако је физичар, нобеловац, Вернер Хајзенберг, још 1942, у Берлину, презентовао уранијум 235 као „експлозив незамисливе снаге“, те процес фисије и разорни потенцијал атомске бомбе, пошто то није фасицинирало самог Фирера, са истраживањима на овом потенцијалном оружју се у Берлину застало, али – ове информације су стигле до Вашингтона који је наредио својим научницима да „следе ову линију истраживања са нарочитом ужурбаношћу“!? У међувремену, савезници су у (немачкој) Норвешкој онеспособили фабрику тешке воде неопходну за производњу сировина за изградњу атомске бомбе.
Али, зато се, с краја 1945, Фирер, као за последњу сламку спаса, примио на натегнути план за производњу оног бизарног електричног оружја којим би се „земљина атмосфера трансформисала у гигантски даљински управљач способан за гашење савезничке електричне атмосфере“?! Толико да је Химлер поново пророковао немачку победу: „Ускоро ћемо употребити последње тајно оружје. Оно ће у потпуности преокренути ратну ситуацију!“
Мамутски даљински управљач остао је - Химлерова фантазија! Торов маљ, опет вели легенда, можебити да је био направљен од неутронске звезде, а ако је тако било, тврде неке данашње рачунџије, мора да је тежио најмање колико и крдо у коме је 300 милијарди слонова!
Син Тор се – отац му је био нордијски врховни бог, бог мудрости, али и рата, Один, познат и као Свеотац, Многознајући, али и Велеуништитељ и Подјаривач – својим чекићем супростављао злим боговима, најчешће Локију, а – коме би могао да се супростави или, бар, превентивно, ради одвраћања, припрети маљ нашега Врховника?
Да ли само, већ виђено, некима тамо, „мафијашима, рекеташима, криминалцима“ и томе слично? И, где, у чијим редовима, станују ти „неки тамо“; да ли, после претње Торовим оружјем, „живи нису“ само они „њихови“ или они „наши“ мафијаши?
Да није реч о неком Врховниковом политичком тајном оруђу и оружју?... у тренутку када је расписујући за, најдаље 3. април 2022, ванредне парламентарне изборе, пре него што је Скупштина, до краја, конституисана, и пре него што је изабрана нова, октроисана влада, Врховник признао да није имао ни легитимне, али ни легалне изборе 21. јуна... у тренутку када је Европска комисија констатовала да Србија, три деценије од увођења вишестранчја, није ни на путу у политички плурализам... у моменту када га његов и Орбанов пријатељ Верхељи, у униформи ЕУ-комесара, упозорава да је, злоупотребљавајући функцију председника Републике, на претходним парламентарним изборима, намицао гласове Српској напредној странци која, успут буди речено (додајем ја) није ни учествовала на изборима на којима је, гле чуда, убедљиво тријумфовала... у тренутку када наш Врховник, без пардона, вређа, Уставу ове земље, лојалне грађане државе чији је председник, оптужујући све оне који мисле да је и „замрзнути конфликт“ бољи од предаје Косова и Метохије, да су – „за рат“!... у тренутку када он, Врховник, као награду за свој писани позив Израелу да 17 одсто територије Србије призна као независну државу – добија награду „Пријатељи Циона“, са све челницима земаља које су, такође, признале Косово, попут Саудијске Арабије, Емирата, Омана, Бахреина. Зато што ће преселити амбасаду у Јерусалим и зато што је позвао Израел да призна независност Косова, наш Врховник је заслужио награду коју додељује покрет чији је циљ одувек био да се сви Јевреји света, врате у свој „Ерец Израел“, државу насталу на делу отетих палестинских (билоје предлога да то буду и угандске) територија?!
Да ли је то Врховников маљ намењен, можда, онима из његовог Народног (пардон, напредног) фронта који су се хорски, све седећи као факири голим задњицама на ексерима, супроставили Врховниковој одлуци од 14. јула (у чију реализацију, изгледа, једино ја искрено верујем) да коначно испоштује оно што му Устав Републике Србије налаже: "Ускоро ће органи странке, па ћу бити само председник грађана"!? Или је то порука свима онима којима је, наравно, из разлога синекура, до Врховниковог останка на челу тог фронта више стало него самом Врховнику, да ја нисам у праву и да ћемо, стварно, уместо „министарства за монолог“ добити изистински друштвени и политички дијалог, макар га предводио и дојучерашњи Доглавник, данас Прва Меденица представничке демократије и законодавне власти у Србаља?
Тако је он протумачио провиђење оног евробирократе Лајчака (који, успут буди речено, долази из Словачке која не признаје самопрокламовану независност „Републике Косово“!) како „Устав није Библија“, те „ако се Београд држи свог, а Приштина свог устава, онда нема простора за дијалог“!
Портпарол ЕУ за спољну политику и безбедност Петер Стано (иначе, наводно неутрални, евробирократа из исте Словачке, земље која не признаје самопроглашену независност „Републике Косово“) појаснио је да наређење „устав није Библија“ не важи само за Косово* које не жели, чак ни у оквиру независног Косова, да успостави „Заједницу српских општина“ иако је она, као нешто што „не доводи у питање интегритет Косова“, пре седам и по година, крокирана Бриселским споразумом - већ и за Србију која би требало да, избаци уставну преамбулу, и тако се, добровољно, одрекне 17 одсто своје државне територије!
Или је Врховнику српском још ближи „савет“ Едите Тахири, некадашње партнерке Борка Фусноте, с оне стране бриселског астала, која заповеда да је услов да се дијалог настави то да – Србија уклони Косово из преамбуле свог устава, дочим Устав „Републике Косово“ остаје „Свето писмо“!
Јер, управо на то наводи Врховникова жалопојка Лајчаку и Хотију током јучерашњег виртуелног панела на тзв. „Београдском безбедносном форуму“ како, ето, „није задовољан нивоом рационалног приступа косовском проблему од стране нашег (српског) народа“!
Па, господо, не би се могло, чак и вашим језиком речено, казати да је баш исто. Србија би, по вама, требало да се одрекне 17 одсто своје територије, преамбуле Устава у којој стоји да је Косово и Метохија аутономија у оквиру Србије, а чак и тај српски Устав је, да подсетимо, две године старији (усвојен 2006) од спонзорисанеог самопроглашења косовске независности (2008). А шта да кажемо тек на критеријуме које је, за распад бивше СФРЈ, управо у име западног дела тзв. међународне заједнице, прописала Бадинтерова комисија? Тамо, црно на бело, стоји: шест југословенских република, у својим дотадашњим административним границама, постаје шест независних држава! Никакво Косово није ни поменуто!
Чему онда Врховникова потреба да, баш у данима када се интензивира унутрашња индоктринација у Србији да „Косово није наше“, дакле, баш сада, а као и сваке две напредне, предизборно-постизборне, године (2012, 2014, 2016, 2018, па 2020), јоше једном запрети „маљем у главу“ – тамо некуда некоме – овај пут, тако је речено, „банди мафијашкој, рекеташкој“? Откуд одједном „Торов чекић“, осим ако све ове, највеће у историји, победе о којима дроби Врховникова парадржавна пропаганда и нису баш неке победе...?
Популарна историографија Другог светског рата, мало-мало па подсети како је, у ствари, коначан исход велике војне пресудила америчка победа, буквално у фото-финишу, јер су тек „за Хирошиму и Нагасаки“, у нуклеарној трци, „јеникјевци“ претекли „аријевце“.
Хедер Прингл, у „Химлеровом великом плану“, подсећа на апсурд: како се рат отезао, а немачки порази бивали све бројнији, тако је Фирер свом оданом (чусмо ли и ми да је наш председник нашему мандатару за састав нове владе, као главну врлину признао „оданост“?) Хајнриху Химлеру, пришивао све нове и нове еполете и официрске „чварке“. Прво му је поверио у надлежност „заштитну“ Ес-ес службу, па полицију, па министарство унутрашњих дела, у новембру 1944. поставио га и на чело резервне армије трећепозиваца, односно народне милиције која је регрутовала све мушкарце од 16. до 60. године старости који још нису били у војсци, а потом и на дужност заповедника армијске групе Горња Рајна, задуженог за кључни део немачког мостобрана јужно од Стразбура и западно од Рајне. Тако је Химлер постао важнији и од Геринга, Гебелса и Бормана, буквално се уживео у улогу Фиреровог наследника, па је грозничаво почео да тражи начин да спречи неминовни немачки пораз и свенемачку националну катастрофу.
Као, од малих ногу, заробљеник нордијских легенди, па, између осталог, и мита о богу грома, олује, плодности, снаге, заштитнику човечанства, „муњобији“ Тору, и његовом магичном оружју, чекићу „мјелнир“, Химлер је био убеђен да је чекић Одиновог сина, у ствари, било софистицирано дело неког прастарог електричног инжењерства којим су прадавни „Аријевци“ згромили непријатеље. Зато је особљу свог „Аненербеа“, новембра 1944, наредио да, што пре, изради савремену верзију Торовог чекића – мамутско електрично оружје спопобно да угаси св електричне системе непријатеља, од њихове радио комуникације и радара до уређаја за покретање тенкова.
Но, изгледа да су нацисти закаснили две и по године. Иако је физичар, нобеловац, Вернер Хајзенберг, још 1942, у Берлину, презентовао уранијум 235 као „експлозив незамисливе снаге“, те процес фисије и разорни потенцијал атомске бомбе, пошто то није фасицинирало самог Фирера, са истраживањима на овом потенцијалном оружју се у Берлину застало, али – ове информације су стигле до Вашингтона који је наредио својим научницима да „следе ову линију истраживања са нарочитом ужурбаношћу“!? У међувремену, савезници су у (немачкој) Норвешкој онеспособили фабрику тешке воде неопходну за производњу сировина за изградњу атомске бомбе.
Али, зато се, с краја 1945, Фирер, као за последњу сламку спаса, примио на натегнути план за производњу оног бизарног електричног оружја којим би се „земљина атмосфера трансформисала у гигантски даљински управљач способан за гашење савезничке електричне атмосфере“?! Толико да је Химлер поново пророковао немачку победу: „Ускоро ћемо употребити последње тајно оружје. Оно ће у потпуности преокренути ратну ситуацију!“
Мамутски даљински управљач остао је - Химлерова фантазија! Торов маљ, опет вели легенда, можебити да је био направљен од неутронске звезде, а ако је тако било, тврде неке данашње рачунџије, мора да је тежио најмање колико и крдо у коме је 300 милијарди слонова!
Син Тор се – отац му је био нордијски врховни бог, бог мудрости, али и рата, Один, познат и као Свеотац, Многознајући, али и Велеуништитељ и Подјаривач – својим чекићем супростављао злим боговима, најчешће Локију, а – коме би могао да се супростави или, бар, превентивно, ради одвраћања, припрети маљ нашега Врховника?
Да ли само, већ виђено, некима тамо, „мафијашима, рекеташима, криминалцима“ и томе слично? И, где, у чијим редовима, станују ти „неки тамо“; да ли, после претње Торовим оружјем, „живи нису“ само они „њихови“ или они „наши“ мафијаши?
Да није реч о неком Врховниковом политичком тајном оруђу и оружју?... у тренутку када је расписујући за, најдаље 3. април 2022, ванредне парламентарне изборе, пре него што је Скупштина, до краја, конституисана, и пре него што је изабрана нова, октроисана влада, Врховник признао да није имао ни легитимне, али ни легалне изборе 21. јуна... у тренутку када је Европска комисија констатовала да Србија, три деценије од увођења вишестранчја, није ни на путу у политички плурализам... у моменту када га његов и Орбанов пријатељ Верхељи, у униформи ЕУ-комесара, упозорава да је, злоупотребљавајући функцију председника Републике, на претходним парламентарним изборима, намицао гласове Српској напредној странци која, успут буди речено (додајем ја) није ни учествовала на изборима на којима је, гле чуда, убедљиво тријумфовала... у тренутку када наш Врховник, без пардона, вређа, Уставу ове земље, лојалне грађане државе чији је председник, оптужујући све оне који мисле да је и „замрзнути конфликт“ бољи од предаје Косова и Метохије, да су – „за рат“!... у тренутку када он, Врховник, као награду за свој писани позив Израелу да 17 одсто територије Србије призна као независну државу – добија награду „Пријатељи Циона“, са све челницима земаља које су, такође, признале Косово, попут Саудијске Арабије, Емирата, Омана, Бахреина. Зато што ће преселити амбасаду у Јерусалим и зато што је позвао Израел да призна независност Косова, наш Врховник је заслужио награду коју додељује покрет чији је циљ одувек био да се сви Јевреји света, врате у свој „Ерец Израел“, државу насталу на делу отетих палестинских (билоје предлога да то буду и угандске) територија?!
Да ли је то Врховников маљ намењен, можда, онима из његовог Народног (пардон, напредног) фронта који су се хорски, све седећи као факири голим задњицама на ексерима, супроставили Врховниковој одлуци од 14. јула (у чију реализацију, изгледа, једино ја искрено верујем) да коначно испоштује оно што му Устав Републике Србије налаже: "Ускоро ће органи странке, па ћу бити само председник грађана"!? Или је то порука свима онима којима је, наравно, из разлога синекура, до Врховниковог останка на челу тог фронта више стало него самом Врховнику, да ја нисам у праву и да ћемо, стварно, уместо „министарства за монолог“ добити изистински друштвени и политички дијалог, макар га предводио и дојучерашњи Доглавник, данас Прва Меденица представничке демократије и законодавне власти у Србаља?
Нема коментара:
Постави коментар