Дете порасло, осамосталило се

Kaда је оно, пре тачно 52 недеље, Врховник, по други пут, после 2017, најавио своје повлачење са врха (и из?) странке виделиста (тако су српске напредњаке звали поткрај 19. века), промптно је, самоуверено, и „у главу“, попут, оно ономад, Рудолфа Хеса („Држава је партија, а партија је Вођа“), реаговала Михајловић др Зорана персонално: „Једноставно, СНС је Вучић и – Вучић је СНС!“
Мислите да сам сеирио када је, на Петровдан увече, Врховник, још уморан од видео-конференције, коју је, из Париза, где је запуцао да би је обавио са Хотијем који је седео у Приштини (ја наивно био поверовао да је Брнабина „Дигитална Србија“ омогућила да се таква веза може успоставити и из Београда), свратио до ружичастог „Хит – твита“ само да би народу и грађанству српском саопштио да ће „ускоро органи Странке, па ћу бити само председник грађана“?

Вреди, дакле, подсетити се визионарске виделистичке поруке с научним апологом речене редовне професорке најпопуларнијег приватног парадржавног универзитета у Србаља: „СНС неће дозволити Вучићево повлачење! Уверена сам да Ес-ен-ес неће дозволити Александру Вучићу да се повуче са места председника странке! Замислите да се Ангела Меркел, у време када је Це-де-у била најјача странка у Немачкој повукла...“

- У Ес-ен-есу има сјајних људи, поред Небојше Стефановића и Милоша Вучевића, ту су и Јадранка Јоксимовић, Бата Гашић, Дарко Глишић, ту су и млади потпредседници странке, сви они људи за које јавност и не зна, а који завршавају огроман посао. Али, нисам сигурна да би било ко од њих желео да води странку уместо Вучића или да буде у странци у којој нема Вучића – све је то, у једном даху, др Михајловић(ева) поверила једином немачком дневном листу на српском језику.

Писах већ више пута (нпр: Илузија Врховниковог "великог плана", 2.7.2020) да је, више него очигледно да је, нечијим немаром, погрешном проценом или себичном политичком наканом, свеједно, пошто је све рађено из и са знањем Врха Врхова - угрожено јавно здравље грађана Србије.

Такође, да је, бахатошћу Врха Врхова, Србија доведена у противуставно стање, да већ 41 дан, нема ни законодавну ни извршну власт. Октроисани избори су одржани у невреме (противуставно време), 18 дана након што је претходном сазиву Народне скупштине и Влади коју је тај сазив изабрао - истекао мандат; није, док је још могло, током маја, извршено никакво правно „премошћавање“ овог противуставног стања, тако да ће, онај ко покуша да конституише парламент на основу резултата октроисаних избора, морати да буде свестан да такав скупштински савез, осим недостајућег легитимитета, не би био ни легалан!

То јест, биће једнако упитно легалан или, ако вам је лакше, нелегалан једнако као и народне скупштине Петра Челика, Срђана Нога, сутра „Скупштина Слободне Србије“ академика Теодоровића, прекосутра можда твоја, драги читаоче и грађанине Србије, или, можда, моја, ако и ја одлучим да се самопрогласим за посланика на изборима које ћу октроисати за самог себе и сопственом вољом, самом себи, даровати један посланички мандат или, зашто да не, прогласити се за председника Народне скупштине, па на тај начин постати и уставни заменик председника Републике!  

И, шта сад? Смејали сте ми се кад сам оно, „кано клисурина“ постојан у вери да председник Србије овај пут неће погазити своју реч, 10 дана пре октроисаних избора, у тексту „Уочи Врховниковог најављеног повлачења са функције председника Ес-ен-еса“, написао: За разлику од најбеспризорнијих јавних и дворских улизица актуелног председника Републике који, панично, све чине да од Врховника направе патолошког лажова, убеђујући га да би за њега (а не за њих око њега) било супер да по трећи пут слаже грађане и не повуче се са места шефа најјаче партије ни после ових избора - ја своме председнику хоћу да верујем!
Чак сам и исказао наду да ће оставка на јавну функцију председника Партије од 750.000 војника уследити, још током изборне вечери, 21. липња (у најгорем случају, до краја године, али ће ово, свакако, бити последњи избори на којима је победио он, а не његов Ес-ен-ес), на Светог великомученика Теодора Стратилата, у часу саопштавања великог изборног тријумфа његове партије (први сам му, унапред, честитао!), уз покоју сузу радосницу и оно "Одрасло дете, осамосталило се", и оно тадићевско, шеретско: "Видимо се у неком другом филму".
Омануо сам таман за онолико дана за колико је Врховнику било потребно да констатује оно што му је сваки добронамерни критичар могао да саветује још исте вечери када је, на знојавој журци, напредном маскенбалу без маски, као, прослављао мање него Пирову победу, неуспешно навлачећи (сам се такмичио, сам контролисао, сам бројао) преко 60 одсто подршке и више од 50 одсто излазности.
Пошто верујем да ће се Врховник заиста - како Устав налаже, а како је и он сам „испословао“ у случају Његове екс-екселенције – и повући са своје противуставне функције, шта му је, по мени, чинити?
Од тог тренутка, он, као легално изабрани и легитимни, председник Републике, постаје председник свих грађана Србије, дакле и оних који нису гласали за њега и његову, ускоро бившу, партију.
Од тог тренутка, он се враћа ономе што је прва симболика, садржајност и мисија његове функције – да, коначно, престане да дели, већ да сабира и одражава државно јединство. Да се одмах деакумулира и ратосиља и осталих, узурпираних функција и хроничног противустаног мешања у све и свашта...
Најпре, од тог тренутка, председник Републике имаће пуно право да позове на општеграђанско јединство у вези са организовањем сваке врсте отпора тренутно највећем, а невидљивом непријатељу народа и државе. А то више неће бити опозиција коју је већ истерао на улицу, већ коначно – ковид19, а у циљу очувања јавног здравља као највише вредности.
Да би могао да захтева општу подршку и за најтеже мере (чак и за двонедељни карантин који се све више помиње као једина шанса да зауставимо пандемију!), неопходно је да повуче неколико потеза у сусрет захтевима свих оних који нису гласали за његову и остале његове листе, а таквих је близу 60 одсто од укупног бирачког тела.
Но, пре тога да видимо шта је најмањи заједнички садржилац ставова свих политичких субјеката опозиције – оних који су бојкотовали изборе због изборних неуслова, али и свих оних који су, од ПОКС-а, ДЈБ-а, Покрета слободних грађана, до радикала или Заветника и осталих, на њима партиципирали – о протеклим октроисаним изборима? Сваким даном, и међу њима разнороднима, све је више једногласја да ти избори нису били легални ни легитимни.
Дакле, председник Републике има обавезу да тим поводом, позове и представнике своје (ускоро бивше) партије, али и опозиције и да заједно констатују чињеницу да из октроисаних избора није рођен парламент који може да представља истинску вољу грађана.
То значи да председник Републике, као, у овом тренутку, једини легални и легитимни носилац извршне власти, мора да спречи да се бивши највиши државни функционери, као што су, на пример, Гојковић мр Маја и Брнабић (мастер? бечелор?) Ана, лажно представљају као челнице највишег законодавног (Скупштина Србије) и највишег извршног органа власти (Влада Србије). Јер, 3. јуна им је истекао пун четворогодишњи мандат и претходног скупштинског сазива, али и бивше владе која, по Уставу и Закону о Влади, траје колико и сазив парламента који ју је изабрао. Дакле, Србија нема председника Владе, а нема ни председника Скупштине који, иначе, да правни нонсенс буде потпун – у одсуству председника Републике замењује председника Републике!

Председник Народне скупштине у претходном сазиву, иначе, сазива и прву, конститутивну, седницу новог скупштинског сазива, али ко то сада да учини када Србија, од 3. јуна, има само бивше народне посланике и бившу „прву међу једнакима“? Председник Републике има уставну могућност да распусти Народну скупштину, чак и пре него што се она конституише у новом сазиву, пошто она, на пример,  није „у року од 30 дана од дана када је претходној влади престао мандат“ изабрала нову владу?!

Будући, мој ванстраначки, председник Републике, може да, уз малу „помоћ пријатеља“ из, рецимо, Републичке изборне комисије и Управног суда, наравно уз политички консензус свих странака, „испослује“ и понишавање октроисаних избора одржаних 21. јуна.

Једино таква врста „новог договора“, компромиса, између политичких непријатеља са две стране, дубоко ископаног, рова, могла би да резултује неким институционалним мостом (био то стални округли сто или прелазна влада за једнократну употребу, да припреме равноправне изборне услове) који би превео на другу страну реке на којој се налази разрешење ове експлозивне ситуације.

Не бих ја да сумњам у квантитет и каквоћу молби, преклињања, суза, одвраћања и љубави према Врховнику која ће, као по команди, експлодирати са стране његових дворјана, скутоноша, чауша и полтрона. Поготово када Врховникова оставка на највишу страначку функцију буде конкретно на дневном реду.

Али, тек за наук, колико је љубав релативна ствар и како се обично мери, не оданошћу и осећањима према конкретном човеку, већ најчешће према степену моћи и снази функције коју он, у једном тренутку, обнаша – најбоље је, на примеру властите и судбине свога мужа Слободана Милошевића које су, после 5. октобра, издали сви дојучерашњи „пријатељи“, у својој аутобиографији, описала покојна Мира Марковић.

Нисам имао намеру, да призивам још једну опомену из историје, али подсети ме један потпредседник Ес-ен-еса (исти онај бивши горљиви де-ес-есовац што је, прве две године владавине напредњака, све најгоре говорио о својој садашњој странци и њеном данашњем лидеру) који је избацио твит у коме је „Ђиласа Лопова“ оптужио да је „мобилисао децу да се боре за њега“, као некада што је радио – Хитлер!
Дакле, Хајнрих Химлер, шеф СС-а (Schutzstaffel; парадржавни, националсоцијалистички „заштитни одреди“), годинама је био виђен за сигурног Хитлеровог наследника на немачком трону. Он се био толико уживео у улогу „Хитлера после Хитлера“ да је  традиционално, за сваки Фиреров рођендан, Фиреру лично, баш он декламовао патетичне шлихтарске честитарске говоре. То је, последњи пут, заклињући му се на верност до краја, само дан пре него што ће Хитлер сићи у свој бункер из кога никада више неће изаћи, учинио и 20. априла 1945. Али, већ сутрадан, Химлер се сусрео са представником Светског јеврејског конгреса, шведским Јеврејином Норбертом Масуром, кога је поздравио речима: „Добродошли у Немачку, господине Масур! Дошао је тренутак да ви Јевреји и ми националсоцијалисти закопамо ратне секире...“ Масур је захтевао ослобађање хиљаду Јеврејки из логора Равенсбрик и свих холандских Јевреја из логора  Терезин. А Химлер је, канећи да „откупи своју кожу“ – пише у књизи „Хитлерови јахачи апокалипсе“ (Зоран С. Цветковић) – испоштовао тај договор!
Али, изгледа да се ни Хитлер није дао преварити. Пошто је, на основу писања англосаксонских медија посумњао да га Химлер издаје и шурује са западним савезницима, Фирер га је, неколико дана пре самоубиства, искључио из свог политичког „тестамента“. За свог наследника именовао је адмирала Карла Деница („Химлеров велики план“, Хедер Прингл) који ће преузети операционализацију капитулације Трећег Рајха.  (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)