Svedočeći na nedavnom suđenju, „reprodukterka“ (Vujaklijo,
pomozi!) u III odeljenju Centra Resora DB Beograd priznade da je onomad skidala
„bezbednosno interesantne“ delove prisluškivanih telefonskih razgovora Vuka
Draškovića, ali – naglasi – ne i njegove telefonske dijaloge iz stana u Budvi
jer tamo „nije bilo mera“.
„Biću prisiljena da primenim mere“, malo – malo, pa, u
deficitu argumenata, posegne za dugmetom za isključivanje opozicije, dvojna
(dva tela, jedna duša) ličnost na mestu spikera srpskog parlamenta Slavica
Đukić Čomić Dejanović Gordana.
Niti se „reprodukterka“, valjda zbog, još važećih, „mera
državne tajne“, izjasnila na kakvim je to „merama“ nekoć bio vođa SPO; niti je
predsednica – kopredsednica, psihijatar & tehnolog - Narodne skupštine,
ikada priznala da „mera“, sama po sebi, ne mora uvek da bude kaznena.
Kao što reč „Služba“, kod nas, po pravilu, ne asocira na
službu iliti uposlenje kao takvo, nego na služenje nečemu tajnom, sasma
zavereničkom, „služenje“ imaginarnoj državi pod još misterioznijim uzusima,
tako su i „mere“ nešto o čemu se, iz pristojnosti ili iz straha, svejedno – ne
pita.
Zato danas građani ove zemlje uživaju i u „merama štednje“
kojima je Vlada pribegla u ekonomskoj krizi; seljaci i privrednici su nakrivili
kapu zbog „stimulativnih mera“ u privredi i poljoprivredi, a masmediji nas
ubeđuju u to da je, tamo neko, preduzeo sve potrebne „preventivne mere“ protiv
svinjskog gripa i da mesta panici nema…
„Čovek je mera svih stvari…“ – maksima je koju postantički
svet pripisuje onom dokoličaru iz Abdere u Trakiji. „…bivstvujućih da jesu,
nebivstvujućih da nisu“, dodao je, za zlu ne trebalo, taj Protagora. U našem
slučaju, režim je, a ne čovek, a ne građanin, taj merač s vagom za tačno
merenje. Umesto pramere, namesto objektivnog etalona, standarde postavlja onaj
ko meri. A, ovde, ko meri – taj i seče!
Poslanici vladajuće koalicije su se, još od konstituisanja
parlamenta, razbežali kud koji mili moji, iako tada gripa nije ni u najavi
bilo. Od tada su na, „merama prevencije“, na kolektivnom „respiratoru“, s kojeg
ih izvršna vlast tek povremeno skine u danu za glasanje. Što reče Pastor junior,
pre neki dan: „Poštovani poslanici, sada ću vam se obratiti u porodičnoj
atmosferi. U sali nas sedi svega 17!“
U strahu od H1N1, osim, poslovično na parlament alergičnog,
Dinkića, od narodnih deputata pobegli su i ministri Marković, Obradović, Ljajić
kada je trebalo da se s njima ubeđuju o taktici racionalizacije državne uprave.
I predsednik Srbije izbegava skupštinske kliconoše, ali je
hrabro, bez zaštitne maske, počastvovao žurku nemačkog ambasadora u povodu dve
decenije od destrukcije Berlinskog zida kojom prilikom je isti, mislim Tadić,
na poklon dobio parče istog, mislim zida. Za ponavljače, podsećanje da taj
datum, od mila nazvan, rušenje gvozdene zavese, simbolično označava i početak
zidanja novih zidova, plotova i taraba na prostorima eks Jugoslavije, čijem su
„konstruisanju“ nesebično pomogli i zidari „destruktori“ iz Berlina.
Pa se brinem, hoćemo li našeg predsednika, makar i sa
medicinskim „merama predostrožnosti“, viđati i na žurkama ostalih stranih
veleposlanika po Beogradu?
„SEKA“ i svinjski grip ovoj vlasti došli su kao naručeni,
kao „viši interes“ koga je, kao Slobi Gazimestan, „jogurt“, „Žutu gredu“ i
„balvane“, sam Bog poslao. Da u senci toga „interesa“, režim može da, na miru,
Vojvodinu preobrati u „evroregiju“, a Kosmet u Kosovo, da preparira Dodika, da
raspiruje fatamorganu s evrokandidaturom, novim investicijama, diplomatskim
trijumfima itd. i tome slično.
I zbog čega bi postavljanje pitanja nečije odgovornosti za
život kojim živimo bilo, prosto, neumesno. I je li sada neukusno postaviti neko
od pitanja svih pitanja: Kako raspodeliti tri miliona vakcina na milion
prioriteta i dva miliona ostalih? Šta s onim otpisanima do osam ili do 10
miliona (zavisno, računamo li Srbiju s Kosovom ili ne), koji nisu u tih tri
miliona, na preventivno povlašćenim „merama“? I jesu li građani Srbije koji, od
subote, imaju i pokrajinu u punom kapacitetu, ravnopravniji od nas ostalih koji
nemamo taj dvostruki obruč državne zdravstvene zaštite i socijalne skrbi? I
tome slično.
Baš u „Danasu“ pročitah da je kineska tradicija demantovala
Protagoru – čovek, elem, nije mera, nego dubina svih stvari!
Shodno tome, vlast u Srbiji ne laže građane. Ona je samo u
dubokom spinu: naši oligarsi ne varaju, već samo izvrću činjenice, negativnu
pozornost javnosti odvraćaju od sebe i svojih „rezultata“ i usmeravaju ka –
svinjskom gripu, svetskoj ekonomskoj krizi i neprijateljskoj opoziciji, trima
pošastima na našem svetlom putu ka komunističkom (pardon: evroatlantskom) raju.
Doduše, i tata modernog spina Edvard Bernejs, „mere“ kojima je propagirao jednu
marku cigareta krstio je „osvajanjem slobode“, a pivarima savetovao da jednu
vrstu alkohola reklamiraju kao „piće umerenosti“. (prvi put objavljeno u
"Danasu" 9.11.2009, www.danas.rs; cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Нема коментара:
Постави коментар