"Питам
се, питам се, шта је старије - кока или јаје?" Или: "Која кока не
носи јаје је - ...?"
Сећате
се, верујем, сви тих неодољивих Змај-Јовиних загонетања и одгонетања које су, у
Бајфордовој легендарној серији "Невен", изговарале брката куварица
бр. 1 Оливера Марковић и, у женско пеобучен(а), куварица бр. 2 Драган Зарић.
Е, па,
једна од најпоучнијих питалица, гласила је овако: "Питам се, питам се, шта
је то тако лако да га може подићи и најмање дете, а преко собе не може
пребацити ни сам Краљевић Марко?"
У
одгонетки ове загонетке лежи суштина одговора на све тренутне конфликте унутар
српскога друштва: "То је перо!"
Кад већ
то перо не може да пребаци, можда би онај који се у све меша и обнаша улогу
"кадије који и тужи и суди", барем, једнако лако, и ПРАВО могао да
благоизволи да лично пренесе тамо где му је и место - у српски Ареопаг.
И, онда
би грађани, уместо да се, на крв и нож, деле на "тужиоце",
"кадије" и "дрвене адвокате", могли да се посвете
сопственим малим животима, а да, у њихово име, ПРАВОСУДНА ВЛАСТ, "ни по
бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога", ради оно за шта је
плаћена.
Војујући битку
за аутономију своје мале кнежевине, Књаз Милош је, још 1926. (своју, а не
Ђитлерову, прим.Ц.М), Народну канцеларију претворио у Београдски суд надлежан за
читаву Нахију београдску, чије је седиште било у Рогачи код Сопота.
Пред теразијама
Магистрата у Рогачи СВИ СУ БИЛИ ЈЕДНАКИ, пандури нису хтели да
"зажмуре" ни оним најмоћнијима и најугледнијим, па је чак и отац попо
могао да - добије понеку васпитну по туру.
У "Протоколу
Наие Београдске 1828, 1829, 1830. и 1831", тако можете да прочитате и
судску цртицу од 18. јуна 1829:
"Павле попов из Врбовне покраде у Сибници Марка Станића вино, за које
Панта пандур послан буде. И он се пандуру противио, на које пандур јави кнезу
Станковићу. Кнез повиче да га вежу, а поп Михаило, стриц његов, повиче: нећемо
се везати. Зато поп призван буде и призна. За ми са сагласијем протопрезвитета
(свештеника, оп.а) Илије Поповића из Сибнице, за противљење попово, решено да
казњен буде са 25 штапа, за које волевши у новцу платити, положи у касу 25
гроша."
У судском
дневнику од 13. априла 1828, и следећи записник са суђења: „Иван Михаиловић,
слуга Димитрија, мејанџије из Великих Црљена, тужбу предложио противу својего
газде, који је пре неколико дана одбегао и своју механу оставио, да му је от
настале плаће дужан остао 31 грош. На предложено прошеније, од остављениј
ствари истога Димитрија, наплаћен буде.“
А да
видите тек пресуду која је капетану космајском прослеђена 27. јуна 1833! Јован
Петровић из села Рипња, „који се усудио лажно изнети да је са девојком
Анђелијом из истог села плотско смешеније учинио, данас је по решенију њиовог
сијатељства милостивог господара Јефрема Обреновића из апса одпуштен, с тим
условијем да му се 35 батина по телу удари“. А уместо „правне поуке“, стајао је
позив судском извршиоцу, цитат: „Зато вам препоручујем да на Павлов дан дођете
у Рипањ, и да онде пред свим народом који се код цркве совокупи, решеније ово
над Јованом у дејствије приведете.“
Зато што
је, дакле, неџентлменски оклеветао невину девојку, несрећни Рипањац, пре 186
година, јавно је ишибан – читам то док прелиставам насловнице натиражнијих,
Врховнику најоданијих медија, лета Господњег 2019. А ударни наслови су: "Бошко
напао Маринику због секса", „Жути хејтери нокаутирани – убили се болесним лажима“, „Ђилас отео
грађанске протесте“; „Руски шпијуни гурају Србију у НАТО“; „Ћосић шиптарски
плаћеник“; „Вучић на ВМА, опозиција пуна мржње слави“ и томе слично.
"Све
судије да суде по законику, а не по страху од царства ми" - своју потенцијалну
царску самовољу овако је добровољно оградио и у свој чувени законик уградио чак
и највећи владар у српској историји, цар Душан Немањић.
Шта о непристрасности
и независности српског правосуђа мисли тамо нека (невладина) Венецијанска
комисија, занима ме као лањски снег. Једнако као и шта су, у извештају о
напретку Србије ка ЕУ, написали они што небаждареним кантаром мере колико је
Србија, у поглављу том и том, напред(н)овала у реформи правосудног система.
Али ме
зато, као и сваког грађанина који поштује највиши правни акт своје земље,
занима шта се све, у међувремену, исподогађало откако је, после баш пооодужег,
једногодишњег размишљања, Уставни суд Србије, оно ономад, одбацио захтев за
оцену уставности Бриселског споразума.
И то,
већином гласова одлучио да је – ту реч о политичком, а не о правном питању! Било
је то 10. децембра 2014.
И то тако
што је, претходно, пола године раније, ондашњи министар правде (сада Врховников
генсек) Никола Селаковић „топло препоручио“ УСС-у да треба да се прогласи
ненадлежним за утврђивање уставности Бриселског споразума између Београда и
Приштине јер је – погађате – „реч о политичком акту“.
Прецизније,
казао је тада да „Уставни суд није надлежан да оцењује политички акт, јер ће
тиме преузети улогу Владе Србије за утврђивање и вођење политике”!
Занимљиво,
како је, крајем 2013, то "нежурење са поступком" образлагала тадашња
"прва међу богозаветним сестрама кармелићанкама у вечном завету
ћутње", из УСС. "Не
одуговлачимо са оценом уставности Бриселског споразума", бранио се тада
председник УСС Душан Слијепчевић, ако се тога имена неко још сећа, од оптужби
да развлачи решавање иницијатива Де-ес-еса и радикала за оцене уставности и
законитости тог споразума. А онда је неопрезно признао да се влада Вучек -
Дачек И ТЕ КАКО МЕША у одлуке Уставног суда, следећом реченицом: "Уставни
суд је уважио захтев Владе Србије да се застане у поступку у односу на оспорене
уредбе - о административним прелазима, матичним књигама, катастру и признавању
факултетских диплома - уз истовремено одређење рока од шест месеци за отклањање
уочених неуставности."
Наравно,
да ни та, ни владе које су долазиле после ње, нису "својим одлукама предузимале
мере за отклањање тих неуставности", нити је Влада све то, како јој је УСС
касније наложио, усклађивала са Уставом. Тј. јесте: Врховникове владе су, до
дана данашњег, све што су, на правном и политичком плану чиниле у вези с
Косовом и на Косову, чиниле у складу са Уставом Републике Косово!
А Његова
екс-екселенција, онај знаменити студент права и мастер менаџмента, коме је
управо уставна обавеза била ДА ШТИТИ ИНТЕГРИТЕТ И СУВЕРЕНИТЕТ СРБИЈЕ, све је то
отћутао, писао "крокије крокија", својим кукавичлуком унижавао
институцију председника Републике Србије, а онда, са све имунитетом за
нечињење, уместо да изађе на мејдан сину Бруту, збрисао у привилеговану
политичку пензију!
Зашто онда
толике афере, у вези са најмоћнијим људима из врха власти, „ћуте“ у некој
забаченој фиоци као несрећни Екс-екселенцијин „кроки крокија платформе о Косову“,
уместо да изађу пред госпођу Јустицију?
Врховнику,
као и Доглавнику, осим „жутог олоша“ кога, по дифолту, мрзе, на путу колаборације
и претеће капитулације, као највећа препрека стоји – политички покојни
Коштуница и његов, да цитирам Врховника, „Устав који може да узме под мишку и понесе
на Косово“. Онај из 2006. чије Проклете преамбуле, садашње Највише Државно
Климоглавство никако не може да се ратосиља.
У то име,
уочи скорашњег 185. рођендана првог српског устава, који је Србију увео међу малобројне
земље Европе онога времена које су тада имале устав – ето, идеје: ако Врховнику
не ваља Коштуничин, нека врати Милошев!
Макар због
ових неколико чланова:
„... Сербија
је нераздјелно и у правленију свом независимо Књажевство по признанију Султана
Махмуда Другога и Императора Николаја Првога.
... Власти
Србске јесу три: законодатељна, законоизвршитењна и судејска.
... Власт
судејска. Судија не зависи у изрицањеу своје пресуде ни от кога у Сербији до от
законика Србског; никакава, ни већа ни манја, власт у Сербији не има права,
отвратити га от тога, или заповједити му, да другачије суди, него што му закони
предписују. Тому треба и да се закуне при наименованију.
... Књаз
Србски издаје при ступању на достоинство своје народу на честном крсту и светом
Еванђелију ову заклетву: "Заклињем се светом, једносушчном и нераздјелном
Тројицом, да ћу устав Књажевства Сербије држати точно и совјестно у цјелости; и
да ћу сваког придржавати, да га такође у цјелости држи; да ћу бранити
неповредивост православне восточне цркве у Сербији; да ћу свим силама и
средствима чувати цјелост Сербије, и обштенародну слободу личности, и
безбједност имања и права свакога Србина; а најпосле, да ћу се свакојако
старати, да обезбједим и узвисим благостојаније и свега народа Србскога воопште
и сваког Србина поособ. Тако ми Бог помогао!“
Кад би
Устав данашње Србије, у пракси, макар оволико (за)устављао и ограничавао тежњу
данашњег владаоца ка узурпацији уставних права и овлашћења – без размишљања бих
потписао да, ако му је до титулисања, наш Врховник слободно препише и овакав један
члан Сретењског устава: „Књаз и Књагиња Србска имају титулу 'Височества', синови
и браћа Књаза и њина дјеца: 'Свјетли господара', а жене њине, снае, и кћери
титулу 'Свјетли Госпођа'...“
Е, да,
знам одговор и на прво „Невеново“ питање: Кока која не носи јаје је - петао!
(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)
Нема коментара:
Постави коментар