Зачин А - у све се меша...

И даље одбијам да поверујем у оно, што сам, у недељу у пола 10 увече, на јавној ТВ кући и главној националној ТВ тровачници, "у лајву",  својим ушима чуо: да је, након обелодањивања резултата избора за парламент "Републике е Косовес", највећа Врховникова жеља била да тамошња нова влада укине таксе Србији, а Он би, заузврат, потрчао у "наставак преговора" са Приштином?!

Да ли је могуће да је човек, у ноћи у којој се разметао резултатом његове Српске (напредне) листе од 98,07 (!) одсто подршке у Северној Митровици (чиме је озбиљно постидео чак и своје напредњаке из Дољевца, па чак и село оног Сафета из Петровца на Млави), заборавио да Он и Доглавник му, пре шест и по година, нису парафирали противуставни "Бриселски споразум" само зато да би Приштина уводила, па, евентуално, "у знак добре воље", потом, смањивала царине (не таксе, него царине!) од 100 одсто остатку Србије! Сећање ме одлично служи: Тај акт капитулације у коме се, словом и бројем, нити једном (0!) не помиње Србија, потписан је, уз образложење да ће он Србима на КиМ донети безбедност и будућност, а успут, као "колатералну корист", и некакаву "Заједницу српских општина".

Излупетао је то наш Врховник - коме очигледно ништа није свето, осим оно што је лично миропомазао - баш у ноћи уочи Краљевдана, дана Преподобног Симона Монаха (Светог Стефана, краља српског првовенчаног).

А у предвечерје три тужна датума из српске историје.

Један је 7. октобар 1908, дан када је Аустро-Угарска, уз подршку, а кога би другог до Врховнику "пријатељске" Немачке, извршила насилно присаједињење, српским живљем, већински, тада, настањене Босне и Херцеговине, уз садистички притисак тадашње Западне Европе на Србију да изјави "како анексија БиХ не задире у интересе Србије"!?

Други црни седми октобар збио се 1915, када је покренута велика офанзива тзв. Централних сила (читај: Врховникових данашњих "великих пријатеља" Аустрије, Угарске, Немачке и Бугарске) на Србију која је окупирана, силована и истребљена, а главнина српске војске отерана у трогодишњи егзодус, преко Албаније, у Грчку.

И трећи, седми листопад, из далеке 1813. јесени: У Београд су продрле турске јединице из правца Гроцке, што је означило коначни слом Првог српског устанка, после чега су Турци вратили све раније намете "сиротињи (српској) раји", па још и појачали одмазду и репресију. (Због чега је, у најмању руку, додатно неукусно да, за датум данашње посете председника Републике Турске која би требало да буде леп и, за односе две земље, користан догађај, Врховниково Врховно климоглавство изабере баш овај тужан спомендан из српске историје.)

Можда зато и нисам пустио сузу издајицу из ока ни осетио ону слатку језу поносницу док је онај Доглавни са Српске листе (Ракић ли се вика?), у недостатку Леденог Ђурића, славодобитнички, а послушнички, синоћ у Северној, некоме у мобилни уживо узвикивао: "Ацо, Србине, Ацо Србине!"...

Дакле, и ја сам навијач, у детињству сам чак маштао да ћу да постанем спортски новинар и, није да се хвалим - а они који ме познају, могу то и да потврде - о спорту знам много више од већине наших спортских коментатора, са све њиховим персоналним асистентима у виду интернета.

Елем, мада Србин, нисам навијач, поготово не "делија по професији", нисам био чак ни хулиган ни хуља (не би ми то ни приличило као носиоцу значке "Примеран војник" у бившој ЈНА), већ, иако монархиста, само један од оних обичних "партизановаца" који је, почетком деведесетих, када су "велики Срби", хтели да укидају комунистичка имена и нама и комшиници, говорио да, деси ли се тако нешто, више нећу навијати за то што остане од "Партизана"!

Да, слушао сам са јужне трибине "Стадиона ЈНА" како моји "гробари" скандирају "Партизан, Партизан, то је српски тим, Слободан Милошевић поноси се њим". Био је то одговор на исте такве изливе љубави према покојном Вожду који су хучали из Рупе у комшилуку.

Да, био сам сведок и када су и како су, доцније, том истом Слоби, исти ти навијачи поручивали "Спаси Србију и убиј се, Слободане". Као што су то, потом, додуше, нешто тише, узвикивали и Ономе који је смео да нас погледа у очи, и Борису Првом Лепом...

Али, да не грешим душу, не сећам се да је Милошевић био нешто посебно осветољубив ни тада, али ни када су његовој полицији, са сваког неконтролисаног скупа, препоручивали "Идите на Косово"...

У јучерашњем "дану Д", када је, није немогуће и дефинитивно, чак осам месеции пре краја - миропомазани др Терза би то стручно рекао: вољом нашег државног руководства - одлучено "Линг-лонг", кинеско, а наше, фудбалско првенство Србије, зато је баш ким-џонг-уновски деловао покушај несрећних коментатора једне ТВ са националном феквенцијом да оно што се, недовољном будношћу тонаца, чуло у директном преносу, преведе на званично дозвољени јавни дискурс. Оно што се, у преносу меча "Партизан" - "Вождовац", чак и без слушног апарата, неколико минута чуло као "Вучићу, педеру", због чега је утакмица била и прекинута, напредно одговорни "новинари" публици поред "малих екрана" превели су као: Навијачи "Парризана" вређају судије и председника Фудбалског савеза Србије!

Е, сад, да ли је Кокеза увређен зато што се не презива "Вучић", да ли зато што није "педер" или, само зато што уопште није био објекат скандирања, то нам већ ТВ ревносници нису појаснили...   

Слутим, пак, да су "делије", за разлику од нас, "гробара", научили нешто из оне народне "шут с рогатим не може". То се данас, модерно, зове "компромис у коме се свака страна одриче од нечега, али и обе стране понешто добију". Тако је - мислим на договор са Највишим - компромис да се "делије" играју тзв. конструктивне опозиције, тј. да све друге могу да нападају, само да не дирају Њега, док свима осталима, ето, могу и да певају песмице разне, па чак и Врховниковој Тајници, па чак и оно што се, често, на "северу" пева, али се не чује када наши спортски ТВ канали утишају "реглере": "Дете није твоје, Брнаба"... Е, сад, пошто нам као главни амерички изасланик за питање односа независне Србије и, за Америку, још независнијег Косова стиже онај Трампов амбасадор у Берлину који се јавно изјашњава да више воли момке него девојке - питање је хоће ли "делијама" бити заврнут и тај последњи издувни вентил. Тј. хоће ли се и њима уцена из окружја Највишег свести на избор "или - или": Или зачепите уста или ћемо вам укинути "звезданестерце" и дозволити "Партизану" да се умеша у борбу за титулу, а може нам се јер и њих воде неки напредно наши!

Има ту само један мали проблем. Све су власти уназад, макар оне које ја памтим, успевале да, до одређеног тренутка, преко "специјалних представника" на трибинама, контролишу навијачке групе. Али, рекох: само до оног тренутка, када се у грађанству акумулира толика количина енергије незадовољства која се, онда прелива и у, до тада, као у контумацу контролисане, навијачке одреде и фракције.

Од тога момента је, од оруђа у рукама режима, та, дотле пасивизирана, огромна снага, по правилу, постајала пресудна погонска енергија промена.

Типујем зато ("сигурица, из кеца у двојку"!) да би, управо због ригидних метода које садашњи режим примењује у управљању двама навијачким армијама, навијачи могли да постану (да не чује опозиција!) тас који ће превагнути у актуелној борби између заговорника зацементираног стања и оних који би да ископавају коцке и обрћу их за 360 степени. (objavljeno na cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 7.10.2019)