Šta sam hteo da kažem pojmom PRAVA OPOZICIJA?

Nemam ja nameru da tu nešto posebno morališem. Opozicija može da bude i konstruktivna i destruktivna, omiljena ili neomiljena, privremena i povremena, lojalna i nelojalna, parlamentarna i vanparlamentarna, ali i - lažna i prava.

Šta je to opozicija? U najširem smislu, definisana grupa ili nedefinisana gomila političkih subjekata koja nije u vladajućoj koaliciji. Cilj opozicije, svugde u svetu, jeste da dođe na vlast, tj. da sruši aktuelni režim i zameni ga na tronu. Kako to čini? Pa, tako što tu vlast kritikuje, oponira joj, predlaže svoja rešenja. Po pravilu, opozicija je opozicija vlasti, a ne vlastitoj državi. Osim, naravno, u slučajevima kada se vlast samoproglasi za državu, tj. mesijanski poistoveti sa njom. Bio jedan jednom tako u jednoj zemlji i zvao se Luj XIV...

Šta bi, onda, bila ta "moja" prava opozicija (skraćeno: PO)?

To je ona opozicija koja sme jasno i glasno da ukazuje na antiustavne izjave i protivustavne radnje koje povlači predsednik Republike Srbije (u daljem tekstu: Vrhovnik).

Kao kada je, u vakat kad je bio prvi potpredsednik Vlade, u najvećem delu svog mandata uzurpirao i resore unutrašnjih i spoljnih poslova, ali i samu funkciju predsednika Vlade...

Kao što je, u vreme kada je bio predsednik Vlade Srbije, sebe samopromovisao u, takoreći, Kancelara, što će reći da je ustavne nadležnosti prvog među jednakima u vladi, samovozdigao za oktavu više - u ono što nemački politički sistem poznaje kao kancelarsku funkciju. I, uz sve to, uzurpirao i najveći deo predsedničkih ovlašćenja ondašnje Njegove eks-ekselencije, svodeći njegove, ionako manje-više, ceremonijalne nadležnosti na oktavu niže...

Dakle, gledano s leva, prava opozicija ne može biti onaj deo formalne opozicije koji, kao, kritikuje Vrhovnika zbog "nedovoljne brzine marša u evroatlantske integracije", ali ga ne kritikuje, zbog toga što na tom, protivzakonitom "evroatlantskom putu", krši elementarna demokratska prava građana svoje države, upravo, gazi ono što jesu tzv. najviše evropske vrednosti i dostignuća.

Elem, prava opozicija, gledano zdesna, ne može da bude onaj deo formalne opozicije koji, šapatom, kao, "zamera" Vrhovniku što je spustio ton onoj svojoj ratnohuškačkoj larmi iz devedesetih, ali mu ne zamera ni Briselski sporazum iz 2013, ni prihvatanje ingerencija "Republike Kosovo" u punom kapacitetu čak i u srpskim sredinama na KiM, ne zamera mu ni činjenicu da je on, Vrhovnik, u oficijelnoj Srbiji legitimisao albansko-američku tezu o srpskim organima vlasti na KiM, kao paralelnim, tj. ilegalnim, a  potom ih i silom ukinuo da bi se dodvorio Berlinu i Vašingtonu.

Srbija, na nesreću svih njenih građana, "od Horgoša do Dragaša", nije dovršena država u kojoj se, kao u normalnom svetu, bitka između vlasti i opozicije svodi na to ko će da obeća za neki procenat niže, a ko više poreske stope.

Kandidati za pravu opoziciju morali bi da, stalno i nedvosmisleno, javnosti i svim građanima ukazuju na činjenicu da najviši državni funkcioneri, na čelu sa predsednikom Republike i predsednikom Vlade, gotovo svakodnevno, krše najviši pravni akt ove zemlje, Ustav Republike Srbije (zakone ću, za sada, zbog pomanjkanja prostora da ostavim po strani).

Oni kandidati za PO koji to još nisu javno učinili morali bi da konstatuju fakat da je vlada Vrhovnik - Doglavnik, u aprilu 2013, parafirala protivustavni akt pod kodnim nazivom "Prvi briselski sporazuma" kojim je, silom, isterala pravni i politički sistem Republike Srbije sa KiM i, silom, ukinula, legalno izabrane, lokalne institucije vlasti u srpskim sredinama ka KiM. 

PO ili kandidati za PO moraju da dignu glas protiv permanentnog ugrožavanja nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije i pripremanja dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije, od strane dela najviših državnih funkcionera Republike Srbije.

PO i kandidati za PO treba da upozore na činjenicu da najviši državni reprezenti Srbije, svojim delovanjem, šire defetizam i paniku kod građana Srbije govoreći da je "Kosovo izgubljeno", da "u Srbici ili Dečanima nema niti jednog Srbina"", promovišući istovremeno NATO tezu da svaka, pa i diplomatska ofanziva za odbranu 17 odsto teritorije Srbije, znači - poziv na rat!

PO i kandidati za PO moraju svakodnevno da upozoravaju građane Srbije na kvislinški i kolaboracionistički odnos dela državnih funkcionera prema zemljama koje su, 1999, predvodile NATO agresiju na našu zemlju. Takođe, treba da informišu građane da se politički četvrtopozivci iz tih zemalja pred našim najvišim funkcionerima ponašaju kao gazde, pa uz blagonaklono ćutanje predstavnika države Srbije izriču najvulgarnije uvrede na račun prijatelja Srbije. Poslednji primer je zamenik pomoćnikovog pomoćnika američkog državnog sekretara (Šiško) Palmer koji, bez pardona, usred Beograda, Rusku Federaciju naziva remetilačkim faktorom sa malignim uticajem...

I tako dalje. I tome slično...

Srbija je, kao zemlja sa 17 odsto teritorije pod okupacijom NATO-a, država u kojoj je tema svih tema odbrana njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. I baš u tom razdoblju njene istorije, vladu koja bi, prema Ustavu, trebalo da vlada vodi osoba koja jeste da "ne zna šta je plan za Kosovo, ali zna ko zna, a to je onaj što najbolje zna", ali zato nepokolebljivo dobro zna da "Srbija nema plan B, ako nas EU ne bude htela u svoje okrilje"!?

Zato se, nažalost, u Srbiji s početka 21. veka, prava opozicija takvoj nakaradnoj vlasti raspoznaje isključivo po tome što oponira svakom takvom samoubilačkom potezu režima koji nas, kako sada stvari stvoje, neumitno, sve dalje i dalje, vodi i odvodi sa KiM, neznano kuda i neznano gde. Ono što bi u normalnom svetu trebalo da bude opštegrađanski i opštedruštveni konsenzus o tome ko smo, šta smo i dokle smo, ovde je postala tačka na kojoj neki strašni presuditelji odozgore, iz Najvišeg vrha, ravnaju da li da vas prihvate, ignorišu ili, najčešće, kriminalizuju i satanizuju samo zato što, na primer, postavili pitanje otkud pravo bilo kome na državnoj funkciji u ovoj zemlji, makar se i Vrhovnikom zvao, da, iako zaklet na Ustavu i Jevanđelju, čak i na primisao da bi mogao da trguje delom teritorije svoje zemlje, sve u ime nekog višeg, imaginarnog cilja!

Da sam, kao i prigodom obnarodovanja otvaranja režimskog fronta protiv svih onih koji su skloniji blojkotu nego li statiranju ili sparingovanju režimu o državnom trošku na predstojećim izborima (https://cvijetinmilivojevic.blogspot.com, "Sve za front - svi na front protiv Bojkota!"), i ovaj put, "ubo bingo" - dokaz je lavina lave koja je tim povodom puštena na me iz Vrhovnikovog Glavnog stožera.

Pa, tako ispade da je ovo što sam izjavio da onaj nazoviopozicioni politički subjekat koji se, eventualno, pod sadašnjim izbornim neuslovima, pojavi na prolećnim izborima nije prava opozicija - samo vrh ledenog brega.

Prema tome, čist silogizam. Idemo još jednom. Kako ono bi? Glavna premisa: Srbija nema plan B, ako nas ne budu hteli u EU (veli AB od AV). Sporedna premisa: Srbija ne može u EU, ako ne prizna Kosovo (odgovara Berlin). Zaključak: Srbija će da prizna Kosovo

A, ne, ne, greška! U Vrhovnikovoj izvedbi, umesto silogizma, bio bi primereniji onaj znameniti Epimenidov primer sofizma: “Epimenid, Krićanin, kaže da svi Krićani lažu; a Epimenid je sam Krićanin, te, prema tome, nije istina da Krićani lažu; dakle, Epimenid govori istinu; dakle, svi Krićani lažu.” (objavljeno na portalu cvijetinmilivojevic.blogspot.com)