Volimo Francusku kao što Makron ne voli nas

Kad se neko tako važan kao što je Emanuel Makron, mlađi brat "po babine linije" Angele Merkel, juče i danas još i u funkciji specijalnog poštara prve dame Evropske unije, iznebuha priseti kako mu je srpski narod u srcu i kako voli Srbiju kao što je ona volela i voli njega, tj. Francusku - ima li išta logičnije nego zaključiti kako taj neko ko nas toliko voli, sigurno i najbolje zna šta je to najbolje za naše dobro?

Dakle, prvo: za ljubljenu Srbiju, za njeno dobro, ništa, barem u dooooogleeeedno vreme, od ulaska u Evropsku uniju!

Elem, drugo: Kosovo i Srbija su dve nezavisne evropske države - reče, bez pardona, Makron i potvrdi moju tezu da Francuzi, kao izumitelji moderne diplomatije, ništa u diplomatskom protokolu ne čine slučajno, pa tako ni predsednika Srbije,  nisu nikakvom "greškom", već sasvim namerno, na prošlogodišnjoj ceremoniji obeležavanja veka od savezničke pobede u Velikom ratu, smestili tamo daleko, na rep svečanih tribina, a predsednika "Republjik e Kosova", tik uz Putina i ostale svetske glavare!

Treće, poručio nam je Makron sa Kalemegdana: ako hoćemo da nas Makron voli, kao što smo mi nekada voleli Francusku, onda, iz ovih stopa, moramo da se udaljimo od Rusije i "damo sve od sebe da Srbija bude pouzdan partner Nemačke" (citat: naš Vrhovnik, 2014). 

Ni na prvu, ni na drugu, ni na treću šamarčinu, Vrhovnik naš nasušni ni trepnuo nije. Što bi se reklo, muški ih je lično otrpeo, ali je svojim ćutanjem ponizio sve one građane Srbije, bilo da jesu i bilo da nisu glasali za njega, jer tri četvrtine njih smatra da Makronova poruka broj 2 i Makronova poruka broj 3 nisu u interesu države i građana Srbije ili srpskog naroda.

Hajde, konačno, da se otreznimo.

Nije naš Vrhovnik samo lepo vaspitan momak iz komšiluka, već mu je njegovo Državno Savetodavno Klimoglavstvo istrasiralo klimoglavarisanje Briselu, u najširem, odnosno Berlinu i Vašingtonu, u najužem smislu reči, kao manir vođenja spoljne politike Srbije, odnosno kao jedini put da naš Vrhovnik pobegne od svog prethodnog, ekstremno radikalskog, života i preumi se, po kalupu koji mu je Odozgo propisan, kada je ono, pre desetak godina, skidan sa američke "crne liste".

Javno udvorište moćnijima, uz opravdanja iz reperotoara kafanskog kukavičluka tipa "sila Boga ne moli", nije, doduše, izum našega Vrhovnika. Neki su tome sportu bili vičniji, ali i beščasniji i ljigaviji, no su narodi koje su oni predstavljali, od njihova ulizištva silnicima, imali neke, makar kratkoročne, vajde.

Jedan je, na primer (poglavnik NDH dr Ante Pavelić), ovako zborio na zagrebačkom Markovu trgu, 21. svibnja 1941: "... Oslobođenje hrvatskog naroda i uspostavu Nezavisne Države Hrvatske utvrdili su i donijeli dva velika naroda, države osovine sa svojim dvama velikim vođama! Zato smo mi njima zahvalni. Zato će im hrvatski narod biti vječno zahvalan!... Naša država dobila je u prvim danima svog života i priznanje od naših velikih prijatelja. Priznali su je naši veliki prijatelji i veliki niz naroda u Evropi!... I opet zahvaljujući velikim vođama dvaju prijateljskih naroda (Hitler i Musolini, prim.C.M), danas hrvatski narod imade već utvrđene - u glavnim linijama - granice na dva najvažnija dijela zemlje!... Nezavisna Država Hrvatska već danas jeste veća nego li je ikada u povijesti bila...Zvonimirova je kruna za sva vremena najveći jamac uvereniteta, vrhovništva Nezavisne Države Hrvtske, jamac naše potpune narodne i državne nezavisnosti. Ja sam ponudio da je nosi vojvoda Savojski (italijanski plemić, lažni hrvatski kralj Tomislav II, prim. C.M), jer sam znao da je najdostojniji... Da se kao slobodan narod i kao NDH smjestimo u novi europski poredak, kojega su velike vođe dvaju velikih prijateljskih naroda, započeli, stvorili i koji će - ako Bog da - na sreću svih europskih naroda u najskorije vrijeme dovršiti..."

Drugi, Hašim Tači, kao onodanji premijer, na obeležavanju šestogodišnjice "nezavisnosti", ovako je, iz najboljih namera, usput razotkrio ko je zaista okupirao 17 odsto teritorije Republike Srbije: "Koristim ovu priliku da, u ime naroda Kosova, zahvalim Sjedinjenim Američkim  Državama, Velikoj  Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i svim savezničkim zemljama Zapada koje veruju, koje su verovale u našu pravednu stvar i pomogle nam da obezbedimo slobodu i nezavisnost. Posebno  priznanje odajemo albanskoj državi, za doprinos slobodi i nezavisnosti. Hvala SAD-u i zemljama Evropske unije i NATO-u..."

Ali se niti jedan niti drugi citirani glavar nisu šlihtali onima od kojih pomoć nisu očekivali niti joj se nadali, kao što se naš Vrhovnik najviše ulaguje upravo onima koji mu, 1999. brutalnom oružanom agresijom, a od tada strašnim pritiscima i ucenama, odsecaju i otimaju 17 odsto državne teritorije za koju se naš Vrhovnik, na Ustavu i Jevanđelju, zakleo da je naša.

Svako malo, možete čuti srceparajuća zaricanja našega Vrhovnika, ne samo posle sastanaka sa kancelarkom Merkel, nego i nakon viđenja sa svakom najobičnijom nemačkom političkom šušom, kako "Srbija želi još veće prisustvo Nemačke na Balkanu i u Srbiji", kako "Nemačka ne treba da očekuje nikakve probleme od Srbije i da će sa svima u regionu imati dobre, komšijske odnose", kako je „Nemačka najveća i najvažnija zemlja i za nas i u celoj EU”, te kako je "Srbija mala zemlja da bi bila partner, ali da želi da bude saveznik Nemačke"... I, što je najparadoksalnije: Vrhovnikovu politiku karakteriše upravo mazohističko istrajavanje na priznavanju upravo tim, Srbiji, u najmanju ruku, nenaklonjenim državama da svoje utilitarne, uskonacionalne i uskodržavne interese, predstavljaju kao STAV TZV. MEĐUNARODNE ZAJEDNICE prema Srbiji. Umesto da, kao argument u prilog državi koju predstavlja, prizove argumentaciju koju mu podastire jedan moćni, upravo američki, intelektualac poput Noama Čomskog koji silu za sebe koja se samoproglašava nekakvom "međunarodnom zajednicom", jednostavno, opisuje kao nešto čime, zapravo Zapad, samotituliše "samog sebe", prenebregavajući da je, na primer, "većina sveta bila protiv NATO bombardovanja Srbije", iako to, "prema doslednoj retorici Zapada", ispada da je "bio poduhvat koji je izvela međunarodna zajednica".

Pre ravno 100 godina, Jaša Prodanović je u svojoj proklamaciji o političkom vaspitanju, uz svo razumevanje za one koji - neko iz straha, neko iz interesa, neko iz pomodarstva - menjaju neke vlastite principe, pisao da je "za osudu titranje s principima,  kaleidoskopsko menjanje mišljenja, dvojna i suprotna gledišta, od kojih se jedna upotrebljavaju kad je politički čovek na vlasti, a druga kad je u opoziciji".

Ja, ipak, neću da grešim dušu, pa sam sklon da poverujem da je, u našem slučaju, reč o najobičnijem manjku vizionarstva, apsolutnom nedostatku državne i nacionalne strategije i epidemijalnom višku "slepih vođa". Što bi rekao Dimitrije Ljotić (onaj predratni, dakako, iz 1935. godine!), pre nego što se postavi pitanje KOJIM PUTEM, potrebno je da odgovorimo na pitanja GDE SMO DOŠLI i KOME CILJU MISLIMO IĆI? (objavljeno na blogu cvijetinmilivojevic.blogspot.com)