Да нам Тито дође и кроз школу прође

Мој омиљени теоретичар и практичар пропаганде Гебелс др Јозеф (да будем прецизан: мислим на Доктора из његове предратне фазе) је, још 1934. године, на "Партијском конгресу оданости", саветовао своје страначке колеге да ГОВОРЕ ЈЕЗИКОМ КОЈИ НАРОД РАЗУМЕ, јер "ко хоће да говори народу, мора, како Мартин Лутер каже, да слуша како народ говори".

Што ће рећи да "Аватар", у коме уместо Божанства, наш Врховник од крви и меса, силази у народ носећи том народу диљем Србије, закључно са Сивцем од прекјуче, руковет "Будућности Србије", није тек тако онако, ни од чега и ни због чега.

Но, то је за ову тему чак и мање важно од чињенице да је др Гебелс Берлинцима најволео да се, окружен младима, обраћа из Палате спортова, користећи, веома често, метафоре - управо из речника, тада најпопуларнијих, спортова, од фудбала до, најчешће, бокса!

Али, пре свега, да се представим: Члан сам Савеза пионира Југославије од првог основне (нико ме није питао јесам ли хтео да се учланим), када су ми, за Дан Републике, 29. новембра 1972, на главу ставили плаву капу са петокраком и везали црвену мараму око врата; члан сам Савеза социјалистичке омладине Југославије од седмог разреда (опет ме учланило без питања)... Никад нисам затражио исписницу, па није немогуће да сам, и дан данас, пуноважни пионир и "есесојевац".

Певао сам пионирску химну "Ми смо пионири нашега реона, нас има тачно пола бтаљона".

Неке генерације иза мене училе су напамет и следећу песмицу:

"Мене тата пита - да ли волим Тита,

а ја њему велим шта највише желим:

ДА НАМ ТИТО ДОЂЕ И КРОЗ ШКОЛУ ПРОЂЕ,

да види све ђаке, па и нас прваке..."

Дакле, ИНДОКТРИНИСАН сам, још од малих ногу, за братство и јединство и социјалистички самоуправни социјализам, заклео се на вечну љубав највећем сину наших народа и народности.

Онда сам, 1990, када се партијски плурализам, као епидемија, почео да шири од Вардара, па до Триглава, и од Марибора до Ђевђелије, за тренутак сам (на срећу, само за тренутак) поверовао да је одзвонило и свакој, евентуалној, будућој ПРИСИЛНОЈ МАНИПУЛАТИВНОЈ, дакле, СУГЕСТИБИЛНОЈ ИНДОКТРИНАЦИЈИ којом су биле бомбардоване генерације од 1945. године.

Но, грдно сам се преварио. Уместо индоктринације за "социјализам који нема алтернативу", уследиле су нове свенационалне и општедржавне мантре, од оних у којима, свеједно, "Југославија", "српство", па "мир по сваку цену", па, на крају, "ЕУ" - НЕМАЈУ АЛТЕРНАТИВУ.

Ах, да. Индоктринација - шта је? Само организована по(д)ука, подучавање по замисли оних који у датом тренутку јашу на државном трону или...? Управо,

индоктринација је процес насилног усађивања идеја, ставова, идеологија, сазнајних стратегија, али такав процес у коме се ОД ИНДОКТРИНИСАНЕ ОСОБЕ ОЧЕКУЈЕ ДА НЕ ДОВОДИ У ПИТАЊЕ или критички испитује доктрину коју је научила, односно оно што јој је, од јаслица и вртића, кроз цело школовање и радни и животни век, УСАЂЕНО У СВЕСТ КАО (ЈЕДИНА) ИСТИНА. Као друг Тито у мој мозак што је.

Поменух већ фазе у одрастању детета у човека.

И Борис Први Лепи волео је - није да није - сликање с малишанима. С ондашњим коалиционим Домалим (данас. Доглавник) који је, додуше, тада већ био порастао, играо је чак и баскет "један на један". А 2010. је, на тениском терену у "Арени", прослављао победу као да је, Боже ми опрости, ономад он, а не Ноле, Виктор, Јанко и Зики, освојио Дејвис куп...

Али, овако као данашњи Врховник (онај што је, пробијајући се кроз снежне сметове Фекетића, још оне прве своје владарске зиме, као Спајдермен, спасавао завејану гастарбајтерску децу) - ипак, није умео.

Кад се оно сликао у Тиршовој, у директном ТВ преносу на свим националним  фреквенцијама, са болесним дететом...

Јој, кад је оно, недавно, лупио банану оном малцу!? Па, сад, прекјуче, кад је у сивачкој фискултурној сали делио аутограме озареној дечици, потписивао им тениске лоптице, примао на поклон одбојкашке лопте, дресове са својим именом, шутирао седмерац голману кадета РК "Сивац", сликао се са предшколцима и бебама... А тек како је одиграо главомет са једном малом одбојкашицом, о чему је егзалтирана илегална Телеграфска агенција нове Југославије подробно известила, са све кимџонгуновским насловом: "Егзибиција у хали у Сивцу: Погледајте потез какав нико није очекивао од Вучића". Иста Илегална обавестила је да је Врховникова посета спортској хали у Сивцу "била посебна због присуства великог броја деце, што је председник Србије искористио како би посветио време најмлађима и чуо њихове проблеме". Други су писали како је "девојчица бацила лопту Вучићу, а он показао како пимплује", што је, не тако давно, исто у директном ружичастом ТВ преносу, презентовала и његова Тајница...

Шеф Канцеларије Уницефа за Србију је, уочи претходних парламентарних избора, рекао да је начело те организације Уједињених нација која се бави заштитом права деце - да се деца НЕ СМЕЈУ КОРИСТИТИ И ЗЛОУПОТРБЉАВАТИ У ПОЛИТИЧКЕ СВРХЕ и, као илустрацију, управо навео пример када ПОЛИТИЧАР ИДЕ У НЕКУ ШКОЛУ САМО ДА БИ СЕ СЛИКАО СА ДЕЦОМ.

Ах, те пусте резолуције декларације и закони. Што рече мој друг Тито, не треба их се држати ко пијан плота.

А кад се само сетим, како су наш Врховник и његово Државно Климоглавство, сложно, снажно и јуначки ошинули по оном опасном Д.Ђ (14) "чије име нико не сме да помене, а сви се праве блесави"! Оно јесте да није он цепао слику нашег првог попечитеља просвете Доситеја, пардон Шарчевића, али мора мало ту да се поради на превентиви јер, с обзиром чији је мали и ко му је кум, сигурно би и он цепао министров портре, само да му је дошао шака...

Зато, још један аплауз на отвореној сцени, нашем храбром Врховништву које гледа пет година унапред и види одакле прети опасност! (objavljeno na cvijetinmilivojevic.blogspot.com)