Како је "За нашу децу“ еволуирало у "Један народ, једна држава, један вођа"

Мало рекапитулације, да не останем недоречен у теми коју сам начео још пре короне (“А деца пуна маште, наша деца су украс Ес-ен-еса“ и „Ко је сместио Зеки Роџеру“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com, 6. и 9. марта 2020): Изборна листа фалсификованог имена „АВ – за нашу децу“ освојила је, на нелегитимним и нелегалним изборима 21. липња - урачуна ли јој се и припадајуће прирепашто - биће и свих 245 од укупно 250 посланичких мандата, на „официјелно“ (неконтролисаној, непровереној) израчунатој излазности од 48,9 одсто!

И газда, оно ономад, оригиналне изборне пароле „АХ - за нашу децу“ („Unseren Kindern - die Zukunft durch AH“), преспојио је и изуплетао, онога 29. марта 1936, више различитих изабирања, о истом трошку, под једном, само његовом, шапком, па је ванредне парламентарне (једнопартијске) изборе изувезивао са плебисцитом о ретроактивним одобравању ремилитаризације Рајнске области у тренутку када су, супротно Версајском мировном споразуму, немачке трупе увелико биле ушле у Порајње. Сума сумарум: немачки народ је окупацију Рајнланда (и једину листу, а тиме и Фирера, тј. избор посланика из Националсоцијалистичке немачке радничке партије у Рајхстаг) верификовао са 98,9 одсто гласова за, уз одзив од невероватних 99 одсто!

Да ли се ту и завршавају све ове, далеко било, сличности између немачких избора 1936. и овдашњих, 84 година касније, на којима су победници кандидовали исти тријумфални поклич – „за нашу децу!“? У последњој кампањи српских виделиста, кључна реч била је „будућност“, а посебна пажња посвећена је деци и младима, али и „бризи“ за (због пандемије корона вируса и) наше баке и деке и родитеље, за породицу, али, нарочито, за жене, због чега је чак и претходни скупштински сазив морао у фото-финишу да изванредно заседа не би ли се, из свих грла, Врховнику, предизборно пригодно, захвалио за све што је учинио и чини за женски пол, кога је „бивши режим жутог олоша“ толико, јелте, угњетавао!

Па, да завиримо овде, још мало, у историјску подсећаоницу, у предратне, наглашавам, „мирнодопске“, предизборне „кампање“ Хитлерових националсоцијалиста, а поготово у ону из 1936. Постере и плакате тога времена китиле су, углавном, поруке и слогани типа: „Mütter kämpft für eure Kinder!“ („Мајке се боре за своју децу!“); „Deutsche Frauen denkt an Eure Kinder - wählt Hitler“ („Немице мисле на своју децу – бирају Хитлера!“); „Frauen, stimmt für den Frieden, für eine glückliche Zukunft - Еurer Кinder !“ („Жене, гласајте за мир, за срећну будућност – за вашу децу!“); „Nun haben wir wieder eine glückliche Zukunft - dafür danken wir dem Fuhrer“ („Сада поново имамо срећну будућност – на томе се захваљујемо Фиреру“)... А баш за те („За нашу децу“) изборе, 1936, највећи немачки градови били су прелепљени плакатима којима су се националсоцијалисти (скраћено: нацисти) обраћали студентима и осталим школцима, позивајући их да постану „пропагандисти Фирера“!

После тих избора, у Нирнбергу је одржан и један од оних спектакуларних партијских конгреса са демонстрацијом снаге немачког оружја и оруђа, који је, те 1936.године, умилно, крштен „Партијским конгресом части“ . Шта се потом догађало: Ни тамо ни овде, после толике свенародне акламације, више није било опозиције у парламенту! А знано је да је сваком недемократском режиму, као ваздух и вода, неопходан неки стварни или имагинарни непријатељ. И, немачки нацизам, у недостатку националне политичке опорбе, пронашао га је у целом једном народу.

У време тих избора интензивирана је и кампања оживљавања немачког туризма и шопоративног слања  радничке класе на (хладно) немачко море, „Kraft durch Freude“ („Снага кроз радост, задовољство“), што је, за ледено "осољавање", искористило чак 25 милиона Немаца. Отприлике, нешто као ово наше, силом короне изнуђено, „Летујте код куће... тамо где вас воле... тамо где једино можете“. У том циљу изграђен је масивни приморски комплекс „Прора“, монументална зградурина дугачка четири и по километра, капацитета 20.000 посетилаца. А љубитеље зиме позивао је плакат „хајмо у планине“, са кога се смешио аријевски пар у "Фолксвагеновој" националној „буби кабриолету“.

Само две недеље после тих избора („АХ – За нашу децу“), надлежности Министарства народног просветљења и пропаганде су, према уредби од 14. априла 1936, драматично проширене, па су већ обухватале и следеће области: штампа, радио, национални празници, дрђавне прославе, национална химна, ликовна уметност, позориште, музика, кинематографија, књижевност, привредни и саобраћајни маркетинг, изложбе, сајмови и маркетинг. И не само то: ту централну пропагандну институцију пратила је и пропулзивност „по хоризонтали и по вертикали“. Др Јозеф Гебелс је широм Немачке оснивао пропагандне уреде чији је задатак био не само да спроводе директиве Министарства, већ и да, свакодневно, извештавају о расположењу народа, С обзиром на "сијамску везу" и интеракцију Националсоцијалистичке партије са нацистичким државним апаратом, иста организациона схема је била успостављена и на нивоу локалних партијских одбора. То обавезно достављање извештаја са терена о расположењу немачких грађана, представљало је својеврсно, веома опсежно, организовано истраживање пулса јавног мнења, а да иста та испитивана јавност, не само да није својевољно учествовала у томе, већ није била ни свесна тога. Наравно, у све је, када је било у питању испитивање и „дотеривање“ расположења јавности, био упрегнут и брутални безбедносни апарат.

Уз ванредне парламентарне изборе, 10. травња 1938, о истом трошку, увезано је и, опет ретроактивно - након што је већ био почињен, сада је и референдумски потврђен „аншлус“ Аустрије - стварање Велике Немачке. У том кампањи Хитлер је већ представљан као само „провиђење“, са све старозаветном клетвом: „Осушила се рука која напише „не“. Јединствено изборно-референдумско питање на листићу на коме је „да“ било у великом, а „не“ у дупло мањем кругу, гласило је: „Да ли сте сагласни с уједињењем Аустрије с Немачким Рајхом које је проглашено 13. марта 1938. и да ли гласате за партију нашег вође Адолфа Хитлера?“ Било је то време када је још увек, додуше, у строгој тајности, Немачком кружио виц: “Мој отац је члан SA, брат је у SS организацији, млађи брат у Хитлеровој омладини, мајка у Националсоцијалистичкој лиги жена, а ја сам чланица Лиге немачких девојака. – Али, када се уопште виђате? – Ах, па сусрећемо се сваке године на Националном партијском конгресу у Нирнбергу.“

Виктор Клемперер, Јеврејин из Дрездена, у књизи „Језик Трећег Рајха“, у којој је сложио свој живот „под“ нацистичком Немачком, написао је да „речи могу бити као мале дозе арсена: оне се непримећено прогутају и чини се да не могу имати дејство, али после извесног времена отров почне да делује.“. Био је то, према Клемпереру, садржајно и изражајно врло сиромашан језик, јер су креатори тог језика фиксирали значења одређених речи и израза и помоћу тзв. механизовања речи – које у свакодневној употреби имају за циљ да претварају људе у аутомате, да их укључују у планиране акције, подређуу ауторитетима вође, партије, организације – „створили стање које омогућава да се релативизује, често и потпуно избрише граница између живота и смрти, истине и лажи, добра и зла, лепог и ружног.“ (из предговора пок. Рајка Ђурића) Како су нацисти преузимали власт, тако је језик те групе постајао језик целог народа, узимао "под своје" све јавне и приватне области живота: „политику, правосуђе, економију, уметност, науку, школство, спорт, породицу, обданишта и дечје собе.“ А како се то спроводило у оперативном смислу речи: Петком увече, дан пре него што би (партијски, нацистички) недељник „Рајх“ изашао из штампе, преко таласа Радио Берлина читан је уводни чланак министра народног просветљења и пропаганде др Јозефа Гебелса – чиме би, за следећу седмицу, било „духовно фиксирано и зацртано оно што је морало да стоји у свим листовима на територијама под нацистичком влашћу, чиме је заправо сваран општеважећи модел језика за све остале“ (Клемперер).

А кад се већ има жеље да се, за почетак, „пусти мало арсена“, повод је, ако се већ сам не намести, лако спиновати. За одлуку остарелог немачког председника фон Хинденбурга да, на Хитлеров предлог, изда „Указ о заштити народа и државе“, повод је било „комунистичко паљење Рајхстага“, 27. фебруара 1933, што ће нацисти искористити да, на изборима 5.  марта, сатру опозицију, а онда, само 19 дана касније, експресно донесу и „Закон о превазилажењу невоља по народ и по Рајх“. А тај „Закон о посебним овлашћењима“ једноставно ће озаконити претварање канцелара Хитлера у - Фирера.

Формални изговор за „Кристалну ноћ“, велики погром Јевреја широм Немачке, 9. новембра 1938, нацисти су пронашли у чињеници да је немачки Јеврејин Хершел Гринспан, у знак освете због депортације своје породице из Немачке, два дана раније, упуцао секретара немачке амбасаде у Паризу, Ернста фом Рата. Националсоцијалистичка пропаганда је то представила као „спонтани гнев немачког народа“, иако је било јасно да је реч о државно-организованом терористичком чину. Али, не само да нису добили никакву одштету или сатисфакцију за прогон и материјалну штету која им је учињена, већ су, колективно, немачки Јевреји, према рачуници Хермана Геринга, милијарду марака морали да плате немачкој држави?!

У Србији, с краја 2020, октроисани посланици режима се, на срећу или несрећу, претварају као да опозиције у парламенту још има, па се управо, у некој својој фикцији, опозиционим политичарима који су, у стварности, на улици – боље и то него, не дао Бог, неким другим колективитетима или заједницама - обраћају оним знаменитим напредним речником "пристојне Србије" (мисао Врховника српског), ударајући по њима као да ови седе у посланичким клупама. Ових дана се октроисана Народна скупштина која није резултат изворне воље грађана, већ воље Једног Човека, као и октроисана Влада која није избор представника народа изабраних на демократским изборима, већ избор Једног Човека - у једином парламенту у Европи без опозиције, бави опозицијом која је, не својом вољом, истерана на улицу!

А повод? Па, узмимо овако: први исконструисани повод је подгрејано подсећање да је један бивши посланик, пре годину и по, носио некакву "макету вешала", због чега га је, баш тим поводом, тзв. бојкот опозиција, пре годину и по, изопштила из својих редова; други повод је да је тај исти човек, али још пре четири месеца, у једној ТВ емисији претио Врховниковој породици!  

Овде је, скоро као „добар дан“, нормално да, на дневном нивоу, највиши представници власти, уз помоћ својих пропагандних оружја, импутирају критичкој јавности све најгоре, па чак и то да жели да убије самог председника. Или, најчешће, да, позивајући се на анонимне претње твитераша илити „слободних стрелаца“ и животних утсајдера који не пливају главним токовима опозиције – најаве обрачун са свима који критикују потезе ове власти.

Па, тако, рецимо, из свих оружја имагинарном (а њему, ваљда, знаном) "непријатељу" - импутирајући му, по ко зна који пут, да "жели смрт Највишег Државном Врху" - прети садашњи попечитељ полицајни, а бивши министар војске и морнарице, претходно министар рада и социјалне скрби, претходно такорећи министар за Косово и Метохију: „прво се ствара атмосфера да је нормално да мрзите Вучића, онда АВ и његова породица постају легитимна мета, онда идете на следећи корак да га треба напасти физички“; „сваки дан неки шљам пожели смрт Вучићу и његовој породици“; „саучесници су сви који ћуте на претње Вучићу и његовој деци“; "кукавица која је испред себе гурала децу да упадају у Скупштину Србије, сада би да убије и Вучићеву децу“; „плански се ствара атмосфера да су Вучић и његова породица толико омражени да их треба убити и да је то сасвим у реду"; „то није усамљени појединац, неки лудак који се дочепао рачунара па нешто твитује, то су људи који учествују у јавном животу, који су чак имали и неке функције у српској политици и који користе своју позицију у јавном животу да би креирали атмосферу у којој ће се једног дана рећи "Вучића треба убити, па то је нормално, то сви мислимо"; „сви који ћуте о томе, дочекаће једног дана да њихову децу тако неко убија у медијима, тако је увек са фашизмом, ћутите, правите се да то не постоји, не погађа мене добро је, драго ми је што мој политички противник страда"; "сви дођу на ред код таквих фашиста“; „тај ко то твитује, буде ли имао шансу да убије, убиће"; "Коракс Вучићу црта мету на грудима,  надајући се да неко и да је погоди“...

Иако је јасно да би, сваки нормалан грађанин Србије, без обзира на политичко опредељење, ако је тачно све ово што је речено, промптно подржао хапшење сваког "атентатора" са Вулинове параполицијске "оптужнице", на крају - не буде ништа. Ћорак. Ни правог хапшења, а некмоли озбиљног суђења - као да некоме више одговара да се тим "грешницима", даноноћно, 24/7, суди путем медија, а да се све искористи за јачање фронта за одбрану режима, а не за стварну заштиту безбедности председника Републике...

Сам др Гебелс је, у своје време, просто скенирајући Фирерове „мисли“, заправо, формирао јавни језик, али и колективну мисао немачке масе. Он је то, на „Конгресу оданости“,  1934, дефинисао као: „Морамо говорити језиком који народ разуме. Ко хоће да говори народу, мора да слуша како народ говори!“

Баш овог правила, подилажења оном делу светине који размишља препарираним "ружичастим" ријалити мозгом - држе се, заштићени посланичким имунитетом, најгласнији напредњачки простаци који своје иступе у парламенту и јавности користе за најприземнија вређања оних који не подилазе овом режиму.

Они, на пример, не виде удбашки линч, режимску хајку на црквене великодостојнике који су имали храбрости да критикују Вучићеву косовску политику. Колико јуче имали смо сатанизацију покојног митрополита Амфилохија, данас се дискредитују владике Григорије и Јоаникије; непосредно пре његовог убиства, режимски медији и политичарии разапињали су Оливера Ивановића итд. И то је било "мејнстрим", дозвољено?

А шта са посланицима бившег и садашњег октроисаног сазива парламента који су хорски понављали у скупштинском пленуму да су неке вође опозиције (поименично) у „савезу за короном“, да „навијају за смрт што више грађана Србије“, да „призивају силовање и убиства државног врха“, „да користе вирус да убију Вучића“ - да ли их и за, такве монструозне речи, штити њихов "имунитет"?

На крају крајева, још не чусмо је ли пронађен аутор претње „твитер атентатору“ Ногу који је, отворен цитат, написао: „Ного, ј.... ти фамилију целу, и децу и жену и родитеље, и све што имаш и живо и мртво! Желим ти, да ти их корина однесе све! Редом, од најмлађег у породици до најстаријег и тебе задњег, да све то видиш! Такав зликовац и злотвор, на нашим просторима није био после Чаруге и Арт(уковића).“

Да, рећи ће љути опозиционари: актуелни Први Пендрек Србије је исти онај "мали од кужине" пок. Мире Марковић који је, током грађанских протеста 1996/97, поздрављао полицијске водене шмркове на протестанте, при "минусу" од шест степени; који је "улажење воде у коаксијални кабл", тада нережимског, Б-92 оценио као "Божју одлуку да пошаље кишу"... Међутим, ја се у једном слажем с њим:  "цела Србија треба да зна име и презиме јуначина који би убијали туђу децу", уколико то важи за сву децу, а не само за децу оних из "За нашу децу"! Ево, подржавам га и у залагању за то да сваки профил на друштвнеим мрежама мора да буде потписан правим именом власника, иако мислим да ће Првог Пендрека и мене, већ у старту, саплести, тренутно најзаштићенија, анонимна врста која би била најпогођенија овим - дакле, Врховникова ботовска артиљерија и жандармерија која је и најзаслужнија за колективно слуђивање Србије

Последње мирнодопске године националсоцијалистичке Немачке обележио је најпознатији слоган националсоцијалистичке ере: „Ein Volk, ein Reich, ein Führer“ ("Један народ, један Рајх, један вођа.“).

Србија још има, додуше минималну, али, ипак, некакву шансу. Врховник је, већ за март, најавио онај „највиши партијски скуп“, на коме ће (још му верујем) да се повуче са места председника Ес-ен-еса. Не знам који ће бити слоган тог конгреса, али,  ево, неких предлога. Можда „Победа вере“ или „Тријумф воље“ („Партијски конгрес оданости“ – назван тако да би се заташкала Ремова побуна против Фирера), најпознатији из филмова Лени Рифенштал. Или, можда: „Партијски конгрес слободе“, „Партијски конгрес части“, „Партијски конгрес рада“, или, као, најаваљени, али, због напада на Пољку, неодржани „Партијски конрес мира“ - како су се називали нирнбершки конгреси националсоцијалиста, између 1933. и 1939?  

Као свој скроман допринос, предлажем слоган „Последња шанса“. За Њега и Његове, за све нас, за Србију. И, то све у кондиционалу – све под условом да одлучи да испуни своју, у три године, три пута дату реч, али и уставну обавезу и, као председник Републике, повуче се са места председника Ес-ен-еса. (cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

Milivojević: Neosporno da će biti pokušaja pritisaka vlasti na izbor patrijarha

Politikolog Cvijetin Milivojević ocenjuje da će izbor novog patrijarha SPS dovesti do novih podela u društvu, kao i da su podele bile primetne i na samoj sahrani patrijarha Irineja. Ističe i da je neosporno da će biti pokušaja pritisaka na izbor patrijarha od strane "oktroisane svetovne vlasti".
Milivojević je za N1 rekao da su političke posledice dešavanja u crkvi posle smrti patrijarha viđene već na sahrani, a da su najveća posledica - podele.
"Čuo sam groznu stvar. Vladika Irinej Bulović u govoru je rekao da imamo neku lažnu i pravu elitu. Zar je to primereno da član Sinoda govori na sahrani patrijarha? Istovremeno ste svesni da tamo nema nijednog političara iz opozicije jer nije pozvan. Pa, govor predsednika Republike koji je držao klasičan politički govor i koji sebe stavlja iznad uloge patrijarha", kaže Milivojević i dodaje da u budućnosti "nažalost još veće podele očekuje".
Podsetio je da je kampanja počela već "oko nesrećne informacije" kada je patrijarh umro, oko toga koji mediji su je objavili, pa je bila priča oko tajminga ko će i kad objaviti vest o smrti.
"Valjda je logično da to učine prava ili monaška porodica patrijarha - SPC", rekao je Milivojević i dodao da je potom u nekim medijima počela priča ko vodi kampanju za izbor novog patrijarha - Šolak, Đilas i ostali predstavnici opozicije.
"A to saopštavaju mediji koji su u nedelju uveče ugostili u zabavnom tok šou vladiku koji je kandidat za patrijarha", ističe Milivojević.
On ocenjuje da je sama sahrana patrijarha pokazala da će njegova smrt doneti i društvene i političke posledice zbog činjenice da je to bila jedna vrsta državne sahrane, ali i zbog selekcije ljudi koji su sedeli u prvom redu, iako sedenje nije ni svojstveno SPC.
"Pokušaj politike da se uvuče u jedan takav dan već je toliko izražen, a ako nastavite da dalje preslušavate govore govornika vidi se da je to bila nažalost jedna vrsta pokušaja da se sve pretvori u jednu vrstu političkog mitinga, ne stranačkog već mitinga jednog državnika, predsednika Republike. On je bio taj koji je tumačio šta je patrijarh mislio, šta crkva želi i pokušao je da nas ubedi da između njega i SPC po najvažnijim pitanjima nije bilo nikakvog spora. Rekao je da su poslednje patrijarhove reči ne “čuvajte mi Jugoslaviju” kao kralj Aleksandar, već “čuvajte mi Kosovo i Srpsku", rekao je Milivojević.
Ocenio je da je "u svakom slučaju govor predsednika bio politički, ali i privatni", kao i da je u pitanju bilo obraćanje indirektno nekima koji nisu bili na njegovoj i patrijarhovoj strani".
Upitan da li su Vučić i patrijarh bili na istoj strani, Milivojević kaže:"Ako se dobro sećam, patrijarh Irinej je najmanje tri puta predsedavao Svetim arhijerejskim saborima SPC na kojima su članovi sabora skoro jednoglasno rekli da su Kosovo i Metohija deo Srbije i da nema odricanja od KIM".
On dodaje da je pokojni patrijarh možda činio jednu vrstu usluge političkom prvaku SNS "koji se zove, sticajem okolnosti, Vučić", kao i da je najmanje dva puta pred neke izbore rekao da će se Vučić "lavovski boriti za KIM".
"Možda je to bila projekcija i želja patrijarha koji je o Kosovu uvek bio vrlo određen i konkretan - On nikada nije dovodio u pitanje da će KIM biti deo Srbije, za razliku od vlasti koja je u mnogo čemu praktično pokazala da udaljava KIM od Srbije", naglašava Milivojević.
"Ne znam šta je bio lični stav patrijarha, ali ono što je stav SPC i Svetog arhijerejskog sabora o KIM je nepodeljen", rekao je Milivojević i dodao da "to što slušate u vezi sa kosovskom politikom od Vučića nije stav Svetog sabora SPC".
"Ne znam nijednog vladiku, niti člana Sabora koji smatra da je dobra ideja o razgraničenju i podeli KIM, voleo bih da mi neko nađe nekog takvog visokog predstavnika SPC koji misli tako", kaže Milivojević.
Dodaje da nije logično da se SPC u izborima ponaša kao lobista jedne političke stranke ili lidera i da se to nažalost dešavalo, ali naglašava da je moguće da je to patrijarh radio iz pragmatičnih razloga - da ne navuče bes jedne velike stranke ili da ne ne ostane bez materijalnih sredstava za crkvu.
"Teško bi se izgradnja Hrama Svetog Save dovela do kraja bez podrške države", rekao je Milivojević, koji je ocenio i da novac koji je država u poslednjem navratu izdvojila za crkvu, po njemu, nije problematičan i sporan, i pored primedbi da je bolje da je on uložen u lečenje dece, jer to za državu nije veliki novac.
Smatra da je, sa druge strane, problem kada država uloži 30 miliona evra "za fantomske softvere koji se bave brojem zaraženih i preminulih".
Milivojević naglašava da je ono što je shvatio u oba navrata kada je primetio da je patrijarh Irinej podržao Vučića na izborima, da je on te podrške izneo kao lični stav i da nigde nije rekao da SPC smatra da se Vučić lavovski bori za KIM. Ocenjuje da je patrijarh bio svestan da je reč o pragmatičnoj varijanti pohvale i da je odlučio da sam "ponese krst da je navijao za jednu političku partiju i prvaka", a da je apsolutna većina vladika koji čine Sabor bila protiv toga.
"Pretpostavljam da u ovom trenutku u Sinodu, vrlo verovatno klimavu većinu zaista ima stranka gospodina Vučića", rekao je Milivojević i dodao da je izbor patrijarha uvek bilo i crkveno i političko pitanje.
"Nisam pomodarski vernik, poštujem to što jesam i doživljavam kao deo svog identiteta pravoslavlje i kao takav mislim da imam pravo da podsetim SPC da je u najtežim vremenima SPC uvek bio sa svojim narodom ili ispred naroda, nikada iza", rekao je Milivojević i podsetio da je tako bilo i za vreme velike seobe Srba na čelu sa Arsenijem Čarnojevićem.
Naglasio je i da smatra da je izvorno sedište srpskih patrijarha ne krug dvojke u Beogradu, što je tek stotinak godina, već da je najduže, nekoliko vekova to bila Peć.
Ima li išta logičnije, ako se patrijarh tituliše i kao arhiepiskop pećki, da se sedište SPC, makar u ceremonijalnom smislu, iz kruga dvojke prebaci u Peć?, zapitao je i dodao da se tome protive oni koji vrše pritisak na crkvu i da je SNS-u mnogo lakše da kontroliše crkveni vrh ako je tu - blizu.
Kaže i da se uvek pitao i zašto Vučić "koji gazduje pregovorima o Kosovu" nije uspeo da u agendu pregovora unese pitanje imovine građana Srbije i SPC jer je SPC najveći posednik i zemljoposednik na KIM.
"Očigledno je da bi to razotkrilo njegove planove", zaključio je. "Brine me i što niko iz SPC nije jasno i glasno postavio to pitanje predsedniku", istakao je Milivojević i dodao da kao da se htelo da se ostavi po strani to pitanje. (TV N 1, rs.n1info.com, voditelj Nataša Miljković, 24.11.2020)

Kako je dočekan poziv ministarke ustanovama kulture: Imamo li preča posla?

Ministarka kulture i informisanja Maja Gojković uputila je nedavno poziv ustanovama kulture čiji je osnivač Republika da učine vidljivijom svoju digitalnu komunikaciju kao i da svoje internet portale učine što efikasnijim i sadržajnijim.
Da one koje to nemaju otvore profile na najznačajnijim društvenim mrežama i platformama: Facebook, Instagram, Twitter, Linkedin i Youtube.
Ministarka je svoj poziv obrazložila aktuelnom situacijom u vezi sa pandemijom, skrenuvši pažnju da posebno u takvim okolnostima onlajn komunikacija ima ključan značaj.
Njen poziv u ustanovama kulture ocenjuju pozitivno imajući u vidu da im je upravo ovaj način komunikacije pomogao da ostanu u kontaktu sa svojom publikom, pa čak i prošire interesovanje publike za kulturne sadržaje.
Većina ustanova kulture ima svoje portale, pa i Fejsbuk i druge naloge, međutim, da li su društvene mreže kao novi medij zakonski omeđene, da li ustanove kulture po sopstvenom afinitetu treba da odluče posredstvom kojih platformi društvenih mreža žele masovno da komuniciraju, imaju li resurse da se njima na adekvatan način bave, da li je dovoljan portal ili su neophodne sve platforme,  pokušali smo da saznamo.
Politički analitičar Cvijetin Milivojević smatra da je, ako govorimo o državnim institucijama, prioritet poštovanje zakonskih mera, a da se to ne čini ni u tradicionalnim medijima.
– Mora se poštovati pre svega zakonodavstvo, a koje se u ovom konkretnom slučaju tiče medija, odnosno onoga što se zove javno predstavljanje. Ne možemo mi tu sada da se igramo „pregazilo nas je vreme“, svet oko nas se razvija, informatika je otišla u domen džungle i sad je normalno da vi kao pojedinac, kao ličnost, ali, bože moj, i kao organizacija imate nešto što se zove Fejsbuk ili Tviter nalog, Instagram. Sa tim se ne možemo igrati. Mene zanima ono što je zakonom omeđeno – tradicionalna komunikacija. Imamo tradicionalne medije masovnog komuniciranja i multimedijalni medij internet i u okviru toga imamo nešto što je, na neki način, formalno a to može biti portal. Ja bih tu stao sada jer sve ostalo može da bude stvar dobre volje, izbora, odnosno ukusa – smatra Milivojević.
Prema njegovim rečima, dok god društvene mreže kao, uslovno rečeno, novi medij koji ima apsolutnu komunikaciju ali i maksimalnu mogućnost dezinformacije ne budu zakonski omeđeni, da se zna šte se sme a šta se ne sme, nije neophodno podizati sve na digitalni nivo.
– Dok god na jednoj strani imate tradicionalni medij koji podleže čak i krivičnom zakonodavstvu ukoliko objavi nešto što nije tačno ili što vređa nečiji identitet i integritet, a na drugoj strani imate nešto što se pod navodnicima zove medij (društvene mreže, Fejsbuk, Instagram, itd.) gde možete vređati do mile volje, čak to možete raditi anonimno, sa lažnim imenom i prezimenom, ja ne mislim da institucija kao što je Ministarstvo kulture treba da sugeriše dizanje na digitalni nivo apsolutno svega što se tiče komunikacije u ustanovama kulture – ističe Milivojević dodajući da već sada imamo primere nad kojima bismo mogli da se zapitamo.
– Koliko sam ja u pravu pokazaće primeri i levo i desno. Zagovornici apsolutne slobode informacija su upravo oni koji su prvi posegnuli za cenzurom svega onoga što internet nudi. To nisu samo Iran ili Kina. Mi smo to videli i u slučaju Vikiliksa, Asanža, Snoudena i tako dalje. Videli smo zapravo da i Amerika kao neka vrsta majke slobode informacija i slobode štampe omeđuje to kad im ne ide u prilog – podseća Milivojević i dodaje da ima mnogo prečih stvari koje treba rešiti.
– Polako, sačekajmo mi malo. Ima i drugih stvari koje treba rešiti, a koje su prema mom mišljenju zakonski već dobro postavljene. Na primer pitanje slobode izgovorene javne reči i pitanje odgovornosti za javnu izgovorenu reč u medijima tradicionalnog tipa, a koje su u nadležnosti Ministarstva kulture i informisanja. Hajde prvo da uradimo to. Koji od ovih medija krši pozitivno zakonodavstvo? Ne samo Zakon o javnom informisanju nego i zakon o oglašavanju, pa čak i krivični zakonik, ko je od njih kažnjen ili sankcionisan? I zašto se dozvoljava jedna vrsta hajkaškog odnosa tih tradicionalnih medija prema svakom kritičkom drugačijem mišljenju koje se kosi sa mišljenjem ove vlasti. To je za mene prioritet – ističe Milivojević. On kaže da da je prirodno pratiti proces digitalne komunikacije ali da je mnogo važnije da savladamo abecedu komunikacije.
– Naravno da je to proces koji treba da pratimo, ali ne da pokušavamo da se hvalimo kako smo i u tome prvi u svetu, a nismo odradili abecedu onoga što se zove javna komunikacija u Srbiji – zaključuje Cvijetin Milivojević.
Lidija Ham, PR Narodnog muzeja u Beogradu, kaže da u ovoj instituciji već svedoče pozitivnim efektima virtuelne komunikacije.
– Tokom meseci u kojima je poslovanje u velikoj meri bilo uslovljeno pandemijom, u situaciji kada su mnoge institucije, pa i muzeji bili zatvoreni, publika se u potrazi za prijemčivim sadržajima globalno preorijentisala na virtuelnu sferu. U skladu sa preporukom potpredsednice Vlade i ministarke kulture i informisanja Maje Gojković o značaju vidljivosti i prisutva institucija kulture u virtuelnom prostoru, o neizmernom značaju koji za kulturnu javnost i institucije kulture ima onlajn sadržaj i komunikacija, svedočimo iskustvom Narodnog muzeja. Stotine hiljada pregleda, veliko interesovanje, izuzetan porast broja pratilaca društvenih mreža Narodnog muzeja, govori u prilog tome da se veze sa publikom čak i u ovim vanrednim okolnostima ne moraju izgubiti, da se publika na ovaj način može čak i proširiti, da interesovanje i kulturne potrebe ne jenjavaju ni tokom pandemije, uz uverenje da će se desetine hiljada pratilaca ponovo sresti kao posetioci u Narodnom muzeju kada zdravstveni rizici budu manji – kaže Ham.
Prema njenim rečima, i mimo pandemije postoji trend sve većeg prisustva institucija kulture u virtuelnoj sferi i Narodni muzej u Beogradu ima dovoljne resurse za onlajn komunikaciju.
– To nije slučaj samo sa Narodnim muzejem, već je tokom proteklih godina očigledan porast prisustva institucija kulture u virtuelnoj sferi. Poziv Ministarstva kulture i informisanja prepoznajemo kao dodatno ukazivanje na nedvosmislen značaj prisustva sadržaja i programa u virtuelnoj sferi i kao smernicu ka potrebi daljeg razvijanja i unapređenja ove vrste komunikacije. Institucije u skladu sa svojim resursima imaju veliki broj mogućnosti koje ne moraju da podrazumevaju naročite dodatne materijalne troškove u odnosu na promociju sadržaja, ideja i brojnih programa koji već postoje. Redovnom aktivnošću i primerenom komunikacijom, verujemo da se mogu ostvariti odlični rezultati – poručila je Lidija Ham.
– Od početka uvođenja vanrednog stanja Narodno pozorište je od 18. marta 2020. godine prikazalo preko svog Youtube kanala 114 predstava ansambala Drame, Opere i Baleta. Nedeljom smo prikazivali i po dve predstave, matine i večernju predstavu – izjavila je za Danas Ivana Vujić, direktorka Narodnog pozorišta u Beogradu.
Prema njenim rečima, aktivnost marketinškog i IT sektora ove kuće je bila veoma izražena na sajtu pozorišta i na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter. Preko njih je Narodno pozorište uspostavilo saradnju sa publikom iz celog sveta.
– Program Narodnog pozorišta edukacije mlade publike „Platforma“ u kome učestvuje preko 40 mladih gimnazijskog uzrasta od marta održava svoje aktivnosti preko internet aplikacija zuma i skajpa. Stoga smatramo da je potpuno prirodno i dobro da Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i ministarka kulture, gospođa Maja Gojković, podstiču komunikaciju i razvoj rada na društvenim mrežama i platformama – istakla je Vujić.
Ona je dodala da je za takav razvoj potrebna dodatna oprema i da veruje da će se za nju naći sredstva.
– Naravno za ovakav razvoj potrebna je i dodatna oprema za koju sam sigurna da će se u sledećem budžetu naći sredstva – poručila je Ivana Vujić.
Laslo Blašković, direktor Narodne biblioteke Srbije, kaže za Danas da pozitivno ocenjuje poziv ministarke kulture, da ne zna da li postoji zakonska regulativa u vezi sa platformama društvenih mreža ali da ih ova kuća ima i da su im one važne.
– U Narodnoj biblioteci Srbije postoje i Fejsbuk i Tviter i sve te društvene mreže, koje su nam pogotovo za vreme vanredne situacije pomogle da održimo kontakt sa publikom. Gotovo svaki dan i onda kao i sada smo imali književne večeri i promocije knjiga – kaže Blašković dodajući da ljudi koji koji bi se bavili ovim sektorom u Narodnoj biblioteci ipak manjka.
– Problem je što vi u tom sektoru ne možete zaposliti nikog novog. Stalno nešto preoblikujete. Posebno je u krizi kod nas taj IT sektor bio na izdisaju, ali je to već godinama tako. Da bi se razvijao, prosto nema dovoljno ljudi koji se radije zapošljavaju tamo gde mogu da dobiju veće plate, u drugim firmama i zemljama, nego što mogu da dobiju u Narodnoj biblioteci. To je jedan od najvećih problema – zaključuje Laslo Blašković. (Danas, www.danas.rs, Aleksandra Ćuk, 19.11.2020)

Klasić i Milivojević: Region se menja, a Srbija ostaje

Vest u regionu, juče i danas, bila je da je opozcija u Crnoj Gori formirala vlast, da je Milorad Dodik izgubio vlast u Banjaluci, a Bakir Izetbegović u Sarajevu, a da u Hrvatskoj predsednik nije iz HDZ. Jesu li ove promene male i da li mogu da nagoveste nešto, zašto se stvari menjaju dok u Srbiji sve ostaje isto, teme su o kojima u emisiji "Među nama" govorili Hrvoje Klasić istoričar i Cvijetin Milivojević, politički analitičar.
Na pitanje, šta ovo tačno znači i da li ga je iznenadila ova pobeda, Cvijetin Milivojević je rekao:
“Iznenadila me jeste pobeda Draška Stanivukovića u Banjaluci i to jeste iznenađenje. Laže onaj koji kaže da je znao da će doći do toga. Ostalo je neka vrsta simboličnog efekta. U operativnom smislu ništa se ne menja faktički u ta dva glavna grada Republike Srpske – Banjaluci i Bijeljini. U oba grada gradonačelnici su iz opozicije, a u Bijeljini u gradskom parlamentu čak dvoterećinsku vlast ima koalicija okupljena oko Milorada Dodika i njegove stranke. Dakle, on ako želi može da veže obe ruke gradonačelnicima i u Banjaluci i u Bijeljini. U Sarajevu, ono što se dešava u materijalnom smislu, ta pobeda u opštini Centar koja je najviše zabolela SDA, jer je to opština sa najvećim budžetom i jer su u toj opštini smeštene najvažnije državne institucije, javna preduzeća, može biti zamajac za opozciju, dok se izbor za gradonačelnika grada Sarajeva vrši posredno. Dakle izbor gradonačelnika izvršiće se tek kasnije…….. “, rekao je Milivojević.
Klasnić je na pitanje da li su građani Hrvatske osetili promene kada je HDZ izgubio poziciju predsednika države, rekao:
“Nije zahvalno uspoređivati situaciju u BiH i Srbiji sa Hrvatskom. Ja koji sam strog i kritičan sa jednom stvari se moram složiti. U poslednjih 20 godina, posle Tuđmanove smrti, ne znaju ko će na izborima pobediti. Ljudi su opušteni jer znaju da se neće dogoditi tragedija i mislim da je to veliki demokratski iskorak. Što ste tiče Milanovića, nije ista pozicija kao u Srbiji, njegova ovlašćenja su minimalna”, rekao je Klasnić. (TV Nova S, www.nova.rs, 17.11.2020)
O čemu su još govorili gosti emisije “Među nama” pogledajte u video prilogu: https://www.youtube.com/watch?v=gp1i1NcsbBA

Balkanske domine: Nižu se turbulentne političke promene u regionu, građani kažnjavaju stare moćnike i poručuju: Mnogo ste se osilili

 

Nakon parlamentarnih izbora u Crnoj Gori i lokalni izbori u Bosni i Hercegovini doneli su promene - poraz neprikosnovenih stranaka u glavnim gradovima Republike Srpske i federacije, Banjaluci i Sarajevu. Zajedničko pobedničkoj opoziciji u oba grada je to da je čine stranke građanske orjentacije.

Posle čak 22 godine vladavine u prestonici Republike Srpske, SNSD Milorada Dodika možda neće u opoziciju, ali gradonačelnik iz ove stranke sasvim sigurno neće biti u svom starom kabinetu, jer je promena došla, i to u liku i delu mladog Draška Stanivukovića koji je još sinoć proglasio pobedu.

Slično je i u drugim većim gradovima u RS, pa je SNSD je izgubio svoja gradonačelnička mesta i u Bijeljini i u Prijedoru. Dovoljno da se javnost zapita kakvu su poruku birači na lokalnim izborima poslali najjačoj političkoj opciji u Republici Srpskoj?

Ako se uzme u obzir da je istu sudbinu doživela i SDA Bakira Izetbegovića, jasno je da u najvećim gradovima u BiH trenutno nisu najzadovoljniji aktuelnom vrhuškom i strankama koje vode, ko god da je u pitanju.

Opomena za opomenom

Kolika je to opomena dosadašnjim neprikosnovenim liderima širom BiH i kako su je oni shvatili videće se 2022. godine kada se održavaju parlamentarni izbori. Do tada i Dodik i Izetbegović moraće da analiziraju razloge poraza svojih stranaka u najvećim gradovima.

Dodik je priznao pobedu opozicije u Banjaluci, ali istakao da je njegov SNSD osvojio više opština nego na prethodnim lokalnim izborima.

Opoziciju u Banjaluci je predvodio lider Partije demokratskog progresa (PDP) Draško Stanivuković koji će sa samo 27 godina postati novi gradonačelnik. U slavljeničkoj atmosferi nakon izborne pobede jedan od najmlađih političara u region je tvrdio da zna zbog čega je vlast pala u glavnom gradu Republike Srpske.

"Talas promena"

Pobedničku euforiju dosadašnje opozicije u Banjaluci dodatno je podgrejao drugi mladi političar Dritan Abazović, jedan od lidera pobedničke koalicije na nedavnim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori koja će, ako sve bude bilo kako je zamišljeno, i formalno preuzeti vlast od DPS-a posle gotovo tri decenije.

Abazović je na Tviteru čestitao opoziciji na pobedi kako u prestonici Republike Srpske tako i drugim gradovima širom BiH.

- Talas promena se iz Crne Gore proširio u BiH. Region zaslužuje više. Svi želimo novu vrednost, nove ljude i novu nadu. Čestitam! Građani - uzmite svoju slobodu! – napisao je lider koalicije “Crno na bijelo”.

Pobeda građanskih snaga

Hoće li građani uzeti "svoju slobodu", ili će oni koji su bili na vlasti naučiti lekcije, videće se u vremenu koje sledi.

Ako se pita direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov, i u Banjaluci i u Sarajevu su pobede odnele koalicije građanskih snaga.

- Opozicija u Republici Srpskoj je ojačala kroz parlament, a tu najveće zasluge idu Drašku Stanivukoviću koji je vodio žestoku borbu protiv vlasti. PDP na čelu sa Stanivukovićem prikupio je svo nezadovoljstvo građana, a u tome je uspeo jer je imao jasan program. Opozicija se po prvi put nije upecala na nacionalističke teme vlasti kao što je ranije bio slučaj, recimo, sa referendumom. Nije želela da uđe u tu priču ko nije uz Dodika izdajnik je naroda - naglašava Popov.

"Vlast se osilila"

S druge strane, vlast se osilila, smatra naš sagovornik.

- Dodik je prešao granicu bahatosti kada je Stanivukoviću i opoziciji u skupštini poručio da ih prisluškuje. Takođe, građani Banjaluke sigurno još pamte kako se vlast ponašala i na koji način je policija reagovala tokom protesta “Pravda za Davida”. Pokazalo se da rezultat može da napravi jasan građanski program koji ne želi da se dodvorava desnici. Isti je slučaj bio i u Sarajevu. A imamo primer i u Crnoj Gori kako se smenjuje loša vlast – podvlači Popov.

Kako kaže, rezultati na lokalnim izborima u BiH su velika poruka za parlamentarne izbore 2022. godine.

- Ako uspeju pobedničke građanske stranke da svoje delovanje sa lokala prebace na nivo cele države, postoji velika mogućnost za politički preokret kao u Crnoj Gori. S tim što treba imati u vidu da sem PDP-a koji postoji 20 godina ostale stranke su veoma mlade i nemaju razvijenu infrastrukturu. Ipak, činjenica da su na vlasti u Banjaluci i Sarajevu predstavlja značajni zamajac za dalji razvoj i stvaranje uslova za pobedu i na parlamentarnim izborima - priča on.

Izbori pod lupom međunarodne zajednice

I politikolog Cvijetin Milivojević ističe za “Blic” da je svakako dobro da jedna politička opcija nema apsolutnu vlast i po horizontali i po vertikali.

- Kada imate različite vlasti na lokalu onda imate i takmičenje ideja i programa. Na lokalu nema mesta za visoku politiku već za predloge i rešenja koje znače život. Zato su i rezultati na ovim izborima dobra poruka da može doći još neko na vlast osim Dodika i Izetbegovića u BiH ili Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Preduslov za to su dobra kampanja, ravnopravni izborni uslovi i izbegavanje stvaranja veštačkih, neprirodnih koalicija – objašnjava Milivojević.

Na ovakav rezultat lokalnih izbora u BiH uticao je I termin njihovog održavanja, smatra naš sagovornik.

- U BiH kao u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji lokalni izbori se nikada ne održavaju zajedno sa takozvanim velikim izborima, parlamentarnim ili predsedničkim. Na taj način izbegava se mogućnost da velike stranke kakve su SNSD Dodika ili SDA Izetbegovića jednim udarcem ubiju dve muve - kaže on.

Takođe, navodi, ne treba smetnuti sa uma da je BiH i dalje međunarodni protektorat, da sudije i dalje stranci I da međunarodni posmatrači OEBS-a sigurno revnosnije kontrolišu izborni proces nego bilo gde drugde u region.

- Tako da je izborna pravila teže zloupotrebiti. Kada se sve to sagleda onda pad vlasti u Banjaluci i Sarajevu nije veliko iznenađenje. S tim što treba imati u vidu da će novi gradonačelnici u Banjaluci, a pogotovo u Bijeljini imati veoma težak izazov da formiraju većinu u skupštinu što im je od operativnog značaja - apostrofira Milivojević.

Inače, u Sarajevu je Izetbegovićevu SDA porazila kolicija četiri opozicione partije – Socijaldemokratske partije BiH, Naroda i pravde, Naše stranke i Nezavisne bosanskohercegovačke liste.

Kada se slegne euforija zbog pobeda za gradonačelnike, već će se uveliko glasovi brojati, pa će od konačnih rezultata zavisiti i ko će formirati skupštinske većine, sam ili sa koalicionim partnerima. A tu bi situacija mogla da bude dosta drugačija. (Blic, www.blic.rs, Marko Tašković, 17.11.2020)